ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ   

                                   

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 32                     
       јул - септембар 2018.                                         

8. фестивал МУЗИКА КЛАСИКА Light
28.05-01.06.2018. године, Музички павиљон, Калемегдан


  

У периоду од 28.05. до 01.06.2018. године, у Музичком павиљону на Калемегдану, у сарадњи са Београдском тврђавом, одржан је Осми фестивала “Музика Класика Light”, конципиран као циклус концерата који класичну музику афирмише у синтези са другим музичким жанровима.
Овогодишњи серијал концерата у оквиру фестивала представио је уметнике различитих афинитета (класика у обради, етно џез, хорска музика).


 

Прве концертне вечери 8. фестивала МУЗИКА КЛАСИКА Light наступио је вокални квартет „Свети Роман“ који су извели програм под називом „Слике Београда“. Кроз 3 програмске целине, публика је имала прилике да чује традиционалне руске и српске песме, композиције великана српске музике,  Стевана Стојановића Мокрањца, Марка Тајчевића и Јосипа Славенског, као и нумере које се данас већ сматрају евергрееин музиком, као што су „Под сјајем звезда“ Предрага Ивановића, „When I Fall in Love“ Виктора Јанга и „Moon River“ Хенрија Мансинија. Присутна публика и овога пута је аплаузима поздравила извођаче, потврђујући да је и сам концепт програма у потпуности оправдао програмску политику фестивала МУЗИКА КЛАСИКА Light.


 

Друге концертне вечери 8. фестивала МУЗИКА КЛАСИКА Light наступио је Four Soul Quartet. Овај уметнички ансамбл, кога чине Нина Ћосић, глас и удараљке, Ивана Матијевић, виолина, Ана Тадић, виолина и Наташа Лишанин, виолончело, извеле су атрактивни програм популарних хитова поп и рок музике, у аранжману за овај састав. Интересантан програм, на коме се нашла музика Битлса, Ејми Вајнхаус, АББА, Ерика Клептона и других, привукао је велику пажњу публике, која је са интересовањем пратила наступ ових уметница.


 

Треће концертне вечери 8. фестивала «Музика Класика Light» наступио је Квартет Јеврема Ћосића. Овај ансамбл чине најбољи домаћи млади џезери, који су својим наступима већ скенули на себе пажњу уметничке јавности. За концерт у оквиру Фестивала определили су се за џез стандарде еминентних иностраних и домаћих џезера, али су представили и ауторску музику Јеврема Ћосића. И синоћни концерт показао је да џез музика има велики број поклоника и да су квалитетни музичари и добар одабир програма прави пут за афирмацију овог музичког жанра медју публиком.


 

Претпоследњег дана 8. фестивала “Музика Класика Light“ публика је имала прилике да слуша „Квартет ИНТЕРМЕЦО”, који је од оснивања 1999. године стекао репутацију лидера у изводјењу роцк обрада у форми гудачког квартета. У препознатљивом маниру, у одличним аранжманима, чланице овог састава извеле су песме Дејвида Боувија, Фарел Вилијамса, У2, Битлса, Џој Дивижна итд, показујући да и музика популарних жанрова поседује значајне уметничке квалитете, а преранжирана за класични квартет добија посебну пуноћу звука. И ово концертно вече је својим програмом заинтересовало је публику на Калемегдану, где се, на Музичком павиљону, и одржава фестивал.


 

На завршници 8. фестивала МУЗИКА КЛАСИКА Light слушали смо, сада већ традиционално, Дечји хор РТС, са диригенткињом Снежаном Деспотовић. Најстарији дечји хор у нашој земљи, представио се репертоаром који је обухватио како дела уметничке хорске музике намењене деци, нашег композитора Мирка Шоуца, тако и родољубиве песме. Тиме су показали да разнолики свет дечјих интересовања отвара простор у различите музичке изазове које је публика на Калемегдану поздравила бурним аплаузом.

Андреј Зупан, кларинетиста
Са музиком почиње музички живот


            

Прошлог пролећа публика је имала прилике да чује кларинетисту из Словеније - Андреја Зупана, који је као солиста наступио на концерту са Симфонијским оркестром уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички“. Изведена су дела Радивоја Лазића и Властимира Перичића.

Долазите из Словеније и наступате као солсита на концерту на коме су изведена дела домаћих аутора. Каква је Ваша веза са музиком коју смо имали прилике да слушамо на концерту?
Професора Радивоја Лазића срео сам на једном такмичењу у Београду. Ја сам неколико пута био члан жирија такмичења младих кларинетиста, а он је увек имао такмичаре, који су освајали највише награде. Једно приликом ми се обратио, представио се, рекао да има композиције за кларинет које могу да свирају ученици и студенти и тако је започела наша сарадња. Његова дела сам почео да користим и у мом раду, односно моји ученици и студенти су свирали ове композиције. Ја радим на Музичкој академији и на Конзерваторијуму у Љубљани. То су композиције које могу да се свирају и током студија, али и касније у професионалном добу. Веома је вредно да имамо и таква дела. А посебно је важно што уметници имају могућност да разговарају са композитором који је те композиције написао, са ствараоцем који је и сам кларинетиста, који разуме инструмент. Радити са таквим људима је велико задовољство.

Како бисте окарактерисали поетски језик дела која сте извели?
Рекао бих да је у првом плану музика. То нису дела која су базирана на неком експерименту, на модерном музичком језику. То су композиције које пом својим музичким особеностима стављају мелодију у први план и зато су доступне широкој публици. Међутим, то су дела која су изузетно технички комплексна и која захтевају вештог извошача, који може да одговори техничким захтевима.

Посебност овим делима даје чињеница да је композитор и сам кларинетиста.
Да, тако да могу рећи да је та музика, што се каже, под прстима нама који свирамо овај инструмент. Заиста је веома значајно када свирам дело у коме препознајем да компзитор познаје инструмент, када зна где и како најлепше звучи. И Лазић и Перичић су обликовали су те композиције тако да солиста може да покаже све своје свирачке могућности – од технике до музикалности. Хоћу да кажем да није све баш тако лако, да није све „под прстима“, већ да ова дела захтевају и систематично студирање, које подразумева континуирано и осмишљено вежбање. Наравно, на крају све мора да звучи као да је дело у потпуности лако.

Ово није био Ваш први концерт у Београду?
Да. Имао сам велику част да свирам на БЕМУС-у, пре много година. Био сам још студент, а имам лепа сећања када сам свирао као солиста са Филхармонијом младих „Борислав Пашћан“. Тада смо имали европску турнеју и имао сам част да свирам у највећим салама од бечког „Концертхауса“ до „Коларца“, дворане „Лисински“ у Загребу, „Цанкарјевог дома“ у Љубљани. Тако да имам веома лепа сећања на музику, на друштво и на мој боравак у Београду.

Шта за једног младог уметника значи да добије шансу да свира са симфонијским оркестром?
То је јединствена прилика. Бити солиста са оркестром – то се не догађа свакодневно. Мораш да покажеш велики таленат, а онда неко тај таленат треба да препозна и да те одабере. Мораш да будеш најбољи у својој генерацији. Тако се почиње права каријера. То није само свирање на сцени. То је добијање невероватних искустава, како да се понашаш као солиста на бини, како да сарађујеш са диригентима, са оркестром, како да слушаш све око себе, музику коју заједно правите. И тако почиње музички живот и све што иде уз то: путовања, дружења, концерти, публика, критике. Тако да је за сваког младог уметника свирање са оркестром велика пролика. Кад се после сећаш тих времена, веома је лепо. Да нисам све то доживео још у студентским данима, вероватно пут моје каријере не би ишао у правцу у ком је ишао.

Словенија има добру традицију свирања дувачких инструмената, посебно лимених.
То је истина. Пионири модерне школе свирања дувачких инструмената учили су у иностранству, студирали су претежно у Паризу, јер је овај град био центар педагогије за дувачке инструменте. Они су са новим знањем о дисању, о прављењу тон, музике, размишљању о самој техници свирања инструмента дошли у Словенију и почели да раде као професори. Они су први који су нама, генерацијама које су после дошле, приближили правилан начин свирања и онда је све било много лакше. Они су створили генерацију која је наследила њихов рад, а тој генерацији и ја припадам, у којој смо сви били добри инструменталисти. Ми њихову школу предајемо, преносимо на млађе, тако да се та пирамида добрих наставника и студената наставља и постаје све већа и већа.
Да је словеначка школа једна од најбољих види се и по такмичењима наших ђака, студената и младих музичара, који добијају највише награде на међународним такмичењима. Такође, често се дешава да добијају посао у великим оркестрима, „А“ класе у Немачкој, Аустрији и Швајцарској. То значи да добро радимо.

Често долазите у Београд као члан жирија на Републичком такмичењу. Какав утисак је на Вас оставила српска школа кларинета?
То је исто велика традиција. То су добри професори знају како да пренесу своје знање, разумевање музике и свирање. У питању је висок ниво свирања младих музичара. У свакој генерацији се нађе неки бисер који треба обликовати. Али види се да се веома лепо ради и да интересовање постоји и код ученика и код професора. Види се и да систем функционише. То је веома важно.

Где сте се Ви школовали. Ко су били Ваши професори?
Кларинет сам почео да учим у Музичкој школи „Франц Штурм” у Љубљани у класи професора Славка Горичара. Средњу музичку школу и студије на Академији завршио сам такође у Љубљани у класи мог оца, чувеног кларинетисте и солиста и великог педагога Алојза Зупана. Усавршавао сам се код Алоиса Брандхофера (Мозартеум Салцбург) и Винћенца Мариоција (на Академији Санта Ћећилија у Риму).

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)



Бошко Јовић, гитариста
У музици се десе ствари које су једноставно судбина


            

Почетком јуна, у Кући културе „Гитар Арт“ – а промовисан је нови компакт диск „Voyage“ гитаристе Бошка Јовића. Ово интересантно издање још једна је потврда великог музичког умећа уметника који је своју инспирацију извошачку и стваралачку инспитацију пронашао у традицији. Песма којом компакт диск почиње, „Киша пада, трава расте“ има интересантну историју. Она је, заправо, последња снимљена?
„Киша пада, трава расте“ је најстароја записана севдалинка. Када сам снимао це албум са десет нумера, желео сам да последња песма буде са три гитаре, да је сними са мојим пријатељима, а ми смо стилски тотално различити. Кренули смо са идејом да песма буде традиционална, међутим, нисмо успели да се уклопимо са терминима. Гитаристи су увек такви: постоји жеља и потреба да се ради, али смо веома брзо схватили да у оквиру три, четири минута нико од нас не би могао да се покаже на прави уметнички начин, и онда смо се договорили да то урадимо као неки следећи пројекат. Тако сам ја сам отишао у студио у Мостар, снимио песму „Киша пада трава расте“. Ја сам ову песму са интерпретаторком севдаха Амиром Медуњанин безброј пута свирао у верзији са гласом.

Зашто сте за други компакт диск одабрали назив „Voyage“?
Диск доживљавам као моје путовање кроз музику, кроз моја интересовања за музику и гледање на музику. Музичари које ја волим најчешће интерпретирају музику која је микс неких различитих прича. Хоћу да кажем да нису фокусирани на један жанр. Увек ме одушевљава да, док слушам некога када свира, ишчекујем шта ће се десити  у музици.
А зашто „ Voyage“ ? На нашем језику реч „путовање“  је толико пута написана или би неко помислио да је у питању промотивни материјал неке туристичке агенције. Хоћу да кажем да та реч има и неки други смисао. А назив „ Voyage “ има неку романтичну црту. Сви знамо шта значи, а када се изговори носи у звуку неку сету.

На диску се налази десет нумера. Неке су обраде традиционалних песама у Вашем духу. Три су Ваше ауторске нумере, а остале су нумере других аутора које препознајемо у интерпретацији неких других уметника различитих жанрова музике. Како сте одлучили да се изразите и као самостални аутор?
Као самостални аутор сам се појавио већ на свом првом компакт диску, са композицијом „Буђење“, по којој албум и носи назив. Писао сам је са идејом да то буде композиција са текстом. Међутим, како текст никада нисам додао она је остала инструментална. А за диск „ Voyage“  сам имао идеју да аранжирам што више традиционалних ствари, неке поп нумере и друге песме које се мени свиђају. Међутим, тешко је познатој ствари дати нову ноту, тако да буде препознатљиво шта сам баш ја писао. Неке композиције траже да све крене испочетка и да се идеје лепе једна на другу, а основна тема која је позната или мање позната некада зна да буде веома ограничавајућа у раду и тражи да се задржи њена структура.

Ви сте дипломирани гитариста. Завршили сте магистарске студије гитаре, а такође сте и етномузиколог. Ви сте музички професионалац који је велики уметнички корак направио управо у простору звука који није класична музика. Како један класично образовани музичар себе препозна и уђе у музику популарних жанрова?
Тај пут је био веома дуг. Први корак у свет класичне и традиционалне музике начинио сам захваљујући томе што је мој отац био професор гитаре и што је у нашој кући тај звук увек био присутан. Кад од малена имате додир са тим ништа вам није страно.  Такође, имао сам срећу да је моје друштво из средње музичке школе било више отворено за неке друге жанрове у односу на класичну музику. У том смислу нисам био усмерен само на класичну гитару, вежбање, етиду, Баха, већ смо слушали и свирали сву музику која нам се свиђала. Код нас је доста чврст тај план и програм који у школи мора да се прође. Он је доста униформисан и тешко је из њега изаћи. Сваки инструменталиста има велики проблем кад заврши студије, јер тада више нема ко да му задаје шта да свира. Многи се у том тренутку погубе, јер су навикли да увек постоји неко пресудно име – професора или жирија. Неко је увек говорио шта је добро, а шта није. А кад останемо сами онда сами себи одговарамо за то шта радимо. Тада је много лакше да свирате неке ствари које сте сами писали, радили, осмишљавали. Е сад, питање је да ли се то неком другом свиђа, а то је нешто друго и немате проблем, јер свирате оно што се вама свиђа.

Професионални музичари Ваше деловање препознају као врхунску интерпретацију. Приликом слушања композиција на компакт диску посебну пажњу привлачи Ваш однос према традицији. Сигурна сам да је тај доживљају саме традиције на посебан начин обликовала и чињеница да сте музиколог.
Да, наравно! Заиста имамо традицију на коју треба бити поносан, генерално на овим подручјима. Та традиција још увек свету није довољно откривена, јер се стално пласирају неке друге ствари. Ми дефинитивно имамо шта да понудимо. Када нас слушају на фестивалима, сви чују да је у питању нека друга музика. Фламенко и фадо, на пример, су стилови које ми прихватамо, и нема потребе да је ми и свирамо. Ми треба да представимо музику на којој смо одрасли, коју смо слушали, да је покажемо некоме ко није имао прилику до сада да је чује. Зато и мислим да традиционалну музику не треба пласирати  само традиционално, на традиционалним инструментима. Сада је дошло ново време које не искључује оно што је било, али даје и нове могућности како традиција може да се пласира.  Ко може треба да иде даље.

Сарађивали сте са многим истакнутим уметницима музике различитих жанрова, Поред Амире Медуњанин, ту су и Стјепан Хаусер из чувеног састава „2 Cellos“, затим Един Карамазов. Како су они Вас препознавали као сарадника.
Највећи појединачни траг на моје гледање на музику и гитару дали су моји професори и мој отац. Али значајан траг дао је и Един Карамазов, који је живео у истој улици  где смо и ми живели у Зеници, и често је долазио код нас кући. Мени је био веома инстересантан њего пут, његово искуство који су то репепетоари које треба свирати, како бити присутан на сцени на којој има много уметника, и како се издвојити и постати јединствен. А са Хаусером ме је спојио Анте Гело, сјајни гитариста из Загреба. Имали смо једну пробу и одмах смо, што се каже „просвирали“. Музичари који дуго свирају имамо отворене визије и никада немају проблем да се уклопе. Такви су, на пример, Бојан Зулфикарпашић, д а не спомињем Ненада Василића, и многи други са којима сам радио. У сарадњи са њима настаје музика која вас тотално промени. У том тренутку одете у неке друге ствари. Нема тих вежбања и нема тих проба које могу да направе коју аутоматски имају врхунски музичари. Онда је једино битно да се опустите и да уживате у свирању.

Ваш доживљај традиције је веома комплексан. Под овим појмом не доживљавате само оно што долази из народа, већ је гледате шире, као део наше опште културе, коју, са искуством које имамо, доживљавамо као традицију. На диску има и песама које је написао Зденко Руњић. На који начин њих посматрате као традицију?
Кад помислим на Сплит, Далмацију прва асоцијација су ми песме Здењка Руњића. За мене је традиционална далматинска музика управо музика Зденка Руњића. Имао сам идеју да урадим један диск за гитару и виолончело само са музиком овог аутора, јер је једноставно волим! Једна музика не искључује другу, а уметник је тај који ће је донети на овај или онај начин. Зденка, на жалост, нисам имао прилике да упознам, али сам упознао Оливера Драгојевића, који је певао његове песме. Оливер је био гост концерта у дворани „Лисински“ у Загребу када сам свирао са Амиром Медуњанин. Кад чујем њега да запева први тон, ја се најежим. То су једноставни људи који музику носе и изнесу на сцени. Тако једна песма постане традиција, а то је могуће само ако је она квалитетна. Слично је са севдахом. За мене је севдах Заид Имамовић. Кад желим кроз свој инструмент да искажем севдах, ја у том звуку чујем Заида Имамовића.  

Поменемо тим који је радио диск.
Највећи део овог компакт-диска сам снимао у Мостару, у студију „Павароти“ који нуди сјајне услове. Први човек који ми пада на памет кад споменем тим је тон-мајстор који је снимао и радио мастер, Алан Омеровић. Кад снимате компакт-диск веома је важно да имате човека коме верујете да ће све бити снимљено како треба. А важно је да вам он на лицу места укаже уколико нешто није добро или да може боље. Такође, важно је да имате и музичаре са којима добро сарађујете. На ова два албума сам највише радио са мојим пријатељима, које професионално изузетно ценим. Неке сарадње су се дешавале спонтано, у последњем тренутку.
На првом диску радио сам са Мустафом Шантићем, који је један од најзначајнијих људи који је допринео да „Mostar Sevdah Reunion“ добије ту позицију коју има. Упознали смо се на једној бензинској пумпи. Када смо се договарали за сарадњу он је имао проблем да дође у студио. Ја сам му рекао како сам ја песму замислио, које су то идеје. Онда сам ја расписао песму и кад смо се први пут срели и одсвирали, Алан је рекао: „Ово је било добро, али одсвирајте поново. Мустафа ти поведи рачуна да се не помераш много испред микрофона, јер се мења звук кларинета“. Мустафа га је погледао и рекао: „Што бисмо свирали поново? Мени је ово одлично!“ И то је остало на диску!
Савремена технологија данас омогућава да сваки инструмент буде снимљен у другом студију, уз помоћ метронома.  То се у монтажи све споји и чује се као да су музуичари заједно снимали и остаје иста емоција. Највећи проблем је тај што уметници са којима радим живе на различитим крајевима земљине кугле. На пример,  Санел Реџић, гитариста, живи у Немачкој. Виолиниста из Београда Данијел Лазар и хармоникаш Алвин Мешковић живе у Ослу. Искористили смо прилику да снимимо материјал кад они дођу овде. На првом диску се појављује Мирон Мима Лазаревић, сјајан трубач, који сад живи у Мадриду. Када ми је пало на памет  да неку песму заједно снимимо, он је путовао са циркусом „Du Soleil“ по свету. Ја сам случајно у то време кренуо за Мостар и он ме је звао и питао докле сам стигао са диском. Ја сам му рекао да радим и он је ме је питао да снимамо. Пристао сам и питао где ћемо да се нађемо да снимамо. Он каже да је сада у Паризу, па иде у Аргентину, али да ће бити у Бечу двадесетак дана. И тада ми је пала на памет идеја: с обзиром на то да је у Бечу био контрабасиста Ненад Василић, који је за мој диск снимао контрабас, предложио сам му да искористи прилику да кад дође у Беч, са Ненадом заједно сниме своје деонице. Ја сам им преко интернета послао оно што сам ја урадио. Тада ме је Мима питао: „А шта ћемо свирати“? Рекао сам му да не знам, да тренутно возим, али да ћу смислити. И тако је настала песма „Крај танана шедрвана“. Аранжман сам написао исте вечери и завршио ујутру, пре мог уласка у студио. На крају су њих двојица на моје идеје снимили своје деонице у Бечу. Када сам чуо звук био сам одушевљен! У музици се једноставно десе ствари које су судбина. Не може све да буде испланирано. Ја сам поносан на такве сарадње!

          (Комплетан текст у штампаној верзији ревије)

МУЗИКА И ОКО ЊЕ

Далибор Ђукић, композитор
Дела су рефлексија мог духовног стања


       

Валибор Ђукић први је дипломирани композитор и први доктор композиције у Републици Српској. Већ првим композицијама скренуо је пажњу на себе како међу извођачима, тако и код публике, али и код стручне јавности. Дела овог младог уметника успешно се изводе се на домаћим, али и на светским концерним подијумима.

Како сте се определили да студирате композицију?
Определио сам се на завршној години средње музичке школе. Иако сам био на смеру на хармоници, већ тада сам имао жељу да се бавим композицијом, тј. музичким стваралаштвом. Желео сам да будем са друге стране тј. да будем онај који ствара ту музику, јер сам до тада био искључиво извођач музичких дела. Композитор мора да буде, „добро музички поткован” и да у великој мери осети то што ради. То није механички процес већ стварање у коме се буде сва чула. То што сам био инструменталиста у великој мери је, заправо, и допринело да осетим композиције на прави начин, јер их већ у процесу стварања замишљам и могу да их осетим и чујем како ће звучати на одређеним инструментима. 

Дипломирали сте у класи проф. Слободана Атанацковића у Бањалуци, докторирали у класи проф. Срђана Хофмана у Београду. У којој мери и на који начин су Ваши професори обликовали и формирали Вашу уметничку личност?
Морам признати да су професор Слободан Атанацковић и професор Срђан Хофман у великој мери обликовали и формирали моју уметничку личност. Стваралачка интересовања професора Слободана Атанацковића обухватају различите жанрове, од камерне музике, преко инструменталних и вокално-инструменталних форми. Последње деценије 20. века Атанацковић пише духовну музику у традицији српског „Осмогласника”, што се такође може уочити и у мојим делима. Опус професора Срђана Хофмана сачињавају бројна оркестарска, вокално-инструментална, камерна, солистичка, хорска и електроакустичка дела. Могу на крају рећи да се утицај ова два истакнута композитора прожима као необрађени материјал, као добра подлога за композиције којима додајем посебну „ноту” и које проналазе пут до срца слушалаца. Професор Слободан Атанацковић је веома добар педагог, професор и пре свега човек. На мене као студента, морам признати, оставио је веома снажан утицај, јер је кроз педагошки рад истицао све квалитете које један студент треба да поседује, а које ја сада настојим да пренесем својим студентима. Такође сам такву подршку и сарадњу добио и надоградио на докторским студијама са професором Срђаном Хофманом. Дугујем им велику захвалност за допринос који су ми дали и што је сваки на свој начин моје студентске дане учинио лепшим, јер те године сматрам за неке од најљепших у мом животу.

Које је било прво дело које Вам је јавно изведено? Ко је извео и како сте се осећали?
Прво јавно изведено дјело је „Свита” за клавир соло. Композицију сам писао на првој години  основних студија у класи професора Слободана Атанацковица, а јавно је изведена на испиту у Великој сали Академије умјетности Универзитета у Бањој Луци, 2005. године. Сви испити које сам полагао из предмета Композиције, били су организовани на тај начин да су дела била јавно извођена пред публиком. Морам признати да је осећај био невероватан и да се речима тешко може описати. Обузеле су ме емоције које су превладале мојим телом и душом, тако да сам могао само да се препустим и уживам. Велика је разлика од оног што пишете, стварате и када то чујете кроз извођење. Као када се сликар игра са кистом и бојама и тек на крају када заврши своје дело уствари може створити представу о томе шта је својим рукама, односно срцем, створио. Исто је и са компоновањем.  

Да ли Вам се чини да са сваким новим извођењем Ваше композиције добијају нови звук, нову атмосферу, у зависности од тога ко га изводи?
Свака композиција својим извођењем ствара нову атмосферу. Веома често се деси да по неколико пута иста публика долази да слуша извођење исте композиције. По мишљењу публике они је доживе сваки пут на нов начин. Свака композиција код њих изазове различиту емоцију и усхићење што и јесте крајни циљ стварања и звођења композиција. Ја то доживљам као ехо који је изашао из мене моје емоције и на крају пробудио емоцију слушалаца. Све то доживљам као повратну информацију која ми даје подстрек за стварање нових дјела. Јер је публика та која даје коначан суд.

Кад додјете на пробу уметника или ансамбла који припрема Ваше дело за извођење шта им прво кажете и зашто?
Прво им кажем да буду природни и опуштени. Као и моје композиције. Све оне су настале у миру и складу и желим да их публика на тај начин доживи. Такође са свим извођачима имам пријатељски однос. Мислим да мора постојати пријатан амбијент који се током извођења композиције преноси и на публику. Заиста поштујем и уважавам све своје колеге, и композиторе и извођаче. Дугујем им велику захвалност на подршци и сарадњи.

Како бисте дефинисали Ваш стваралачки језик? Који су Вам узори? Где црпите инспирацију?
Мој стваралачки језик се до сада мењао, али оно што ми тренутно плени пажњу и чему највише „робујем“ јесте традиција и фолклор. Сматрам да човек без традиције није човек. Морамо знати где припадамо где су наши корени. Ти корени су као код стабла, све је дубоко у земљи, док се при крају назиру крошње, које чине сваки наш живот појединачно. Узори су ми професори са којима сам имао част да сарађујем и од којих сам имао прилику да учим: професор Слободан Атанацковић, професор Срђан Хофмана, као и наш најпознатији композитор са ових подручја Владо С. Милошевић. Инспирацију црпим из свакодневог живота. Склад и хармонију унутрашњег стања преносим на комозиције. Такође су ми инспирација људи које свакодневно срећем, свако од њих има своју причу која се рефлектује на мене и оставља дубок траг који ја, затим, преносим кроз ноте, кроз компоновање.

Дела Вам се изводе свуда по свету. Судећи по списку извођења, чини се да Вам је композиторска каријера веома успешно кренула. Како Ви гледате на све то?
Мислим да сваки човек мора веровати у оно што ради. Ја сам веровао од самог почетка у своје сваралаштво. Имао сам велику подршку породице која је стуб сваког друшта. Имао сам добру базу коју сам уз сву подршку породице и драгих пријатеља надоградио. Наравно да нисам могао да предвидим да ће у тако кратком времену моје комозиције обићи свет, али ако из срца верујете у свој рад и ослушкујете реакцију публике, успех једноставно не може да изостане. Једноставно вас такав приступ води ка успеху. Такође се поносим што кроз своје композиције које обилазе свет представљам и своју републику. То ми је посебна част, јер су најбољи амбасадори своје земље уствари млади који кроз културу и своје деловање представљају традицију своје земље.

Која бисте извођења посебно издвојили и зашто?
Посебно бих издвојио извођење 01. јуна 2009. године, када је премијерно, у Банском двору, изведена симфонијска композиција „Poema affettuoso” (прва симфонија Републике Српске), коју сам радио у класи проф. Слободана Атанацковића. Ово извођење је за мене као младог уметника од посебног значаја, јер је то био први пут да сам имао прилику да се представим пред широм публиком. Затим 24. октобра 2016. године, ауторски концерт поводом 25. година од оснивања народне скупстине Републике Српске, када су премијерно изведене две оркестарске композиције „Скице за оркестар” и „Свечана поема”, које сам радио на докторским студијама на Факултету музичке уметности у Београду у класи професора Срђана Хофмана. Такође бих издвојио композиција „My Country” писану за квартет саксофона „H2“, која је изведена у фебруару ове године на „Oklahoma State University” у Америци и композицију „Балканика”, која је изведена у априлу месецу на Музичкој академији Гнесини у Москви, писана за хармонику соло, коју је извео Стојан Бојић.

Како настају Ваша дела? Шта им претходи? Да ли нека настају изненада?
Моја дела су рефлексија мог духовног стања. Све се то прожима, сва та осећања су испреплетена. Кад пишем композиције та осећања добијају свој прави облик. Она су видљива и могу се осјетити како на папиру, тако и приликом извођења. Неке композиције настају изненада, као дар од Бога, то је музика коју чујем у себи, она траје и на крају је само пренесем на папир. Зна ми се десити да започнем композицију и онда је оставим на неко време да она једноставно сазри, док пишем потпуно ново дјело, па тек касније се вратим на претходну композицију. Те паузе у писању ми добро дођу, јер као што сам већ рекао то није механички процес, јер заиста ту композицију морам да осјетим, односно да се саживим са њом.

Да ли се враћате неким већ написаним делима, да их дорадите, измените?
Ретко се враћам већ написаним делима. Када неко дело завршим онда је оно уобличено са свим својим елементима, мада не знам шта ће време касније донети, можда и пожелим да нека од својих дела преуредим, односно да се поново вратим на већ написано дело.

Кад пишете ново дело да ли га пишете за неке одређене музичаре, желећи да га баш они изведу, или је компоновање део стваралачког чина који се одвија сам за себе?
Дешавало се у досадашњем раду да већину својих дела пишем за одређене извођаче, међутим ја ту имам потпуну слободу. Сви са којима сарађујем већ познају мој стил, начин на који пишем и знају да моје композиције имају примесу традиције и фолклора. Само их настојим прилагодити извођачима, претходно уз разговор са њима, јер као што сам поменуо, највећи број мојих композиција настаје као вид поруџбине од стране извођача, којих је све више.

Ваша „Poema affettuoso“ је прва симфонијска композиција компонована у Републици Српкој. У Вашој биографији често се јавља то да сте у нечему били први. Млад сте уметник. Како гледате на то?
То је заиста велика привилегија. Када погледате да је то било прије скоро десет година, може се рећи да сам био баш млад умјетник. Сада су већ иза мене године стварања и када се осврнем могу само рећи да сам почаствован, јер сам имао ту привилегију да се композиција изведе као прва симфонија Републике Српске, коју сам писао на четвртој години основних студија у класи проф. Слободана Атанацковића.

Бавите се педагогијом. Да ли у раду Ваших студената, њиховом односу према уметности, препознајете себе у њиховим годинама? Кажу да су нове генерације које долазе веома нестрпљве и да траже брзи успех. Какво је Ваше искуство?
Наравно да су се неке ствари промениле. Свака нова генерација носи нешто са собом. Из  свог искуства са младима могу рећи да нису нестрпљиви, већ баш супротно. Заиста се пронашао тај неки баланс у коме се не жели брзи успех, већ да су студенти заиста жељни знања. Драго ми је што су у мени нашли узора, па им то вероватно даје још већи подстицај да стекну знање које ће им касније у животу користити.

Како бисте описали музички живот у Републици Српској? Ко су носиоци музичког живота?
Мислим да је музички живот у Републици Српској веома богат. Има доста дешавања на музичкој сцени што је мени веома драго. Често посећујем концерте и догађаје који се организију како на локалном, тако и на државном нивоу. Такође, мислим да Академија умјетности Универзитета у Бањој Луци даје велики допринос што се тиче музичког живота. Треба младима дати шансу да кроз наступе покажу свој таленат, труд и рад.

У којој мери млади уметници имају прилике да напредују, као што то Ви радите? Колико су препознатљиви од самог друштва, а колико морају сами да раде на својој афирмацији?
Искрено мислим да је у процентима педесет-педесет посто. Установе као што су школе и академије дају само један део напредовања, што се тиче знања и праксе, али сваки појединац мора на свој начин да се избори да буде препознатљив у друштву. Треба пронаћи начина да по нечему будете посебни, то заиста некад и није лако, али свако ко верује у себе мора пронаћи начин да се истакне у друштву и окружењу у коме живи.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)



Бојана Жегарац Кнежевић, балерина
Успех и даља инспирација


       

Непосредан повод, али не једини за разговор с прима балерином Народног позоришта у Београду, Бојаном Жегарац Кнежевић је награда ТЕРПСИХОРА која јој је уручена  26. априла ове године на свечаности поводом светског Дана игре у Музеју Народног позориштра.


Као прво, честитамо заслужено признање, награду ТЕРПСИХОРА , која сваке године (већ седми пут) овенчава ловоровим венцем најбољу међу једнакима из света уметничке игре.
Шта мислите о наградама уопште?
Добити награду у земљи у којој се култура озбиљно запоставља је велика ствар. Свима у животу, па тако и уметницима, је потребна похвала или признање за дела која су мукотрпно остварена. Мени као балетском уметнику су највећа награда пуна сала пуна публике и аплауз на шта се не може увек да рачуна, и због неулагања у наша позоришта и због животног стандарда наших грађана. Из тих разлога, прелеп је осећај кад уметник добије признање за нешто на чему је радио још од малих ногу.

Награду о којој одлучује жири именован од Председништва Удружења професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога Србије (оснивач награде) ове године су чиниле три личности тесно повезане с балетом и педагогијом балета. Кад награду једногласно предложе колеге, она има изузетан значај. Да ли мислите да то треба да постане устаљена пракса?
Почаствована сам што велики професионалци из области балета сматрају да баш ја заслужујем ту награду. И сматрам да је неопходно да жири чине увек људи из струке за коју се додељује награда.

Награду сте добили за НИКИЈУ, комплексну улогу у којој подједнако доминирају технички и глумачки (пантомимски) захтеви. Ваше тумачење те хероине имало је целу скалу осећања, од нежности до драматичне, трагичне спознаје изневереног поверења. Како сте пришли решавању тог задатка?
Сваком задатку и изазову који ми се јављају на послу прилазим увек на исти начин. Одговорно и стрпљиво. Да би се усавршили неки покрети и приказале разне емоције потребна је пуна посвећеност и време. Наравно, балетска представа је производ тимског рада. Савршено одиграна улога је резултат преданог рада свих играча и оркестра.

Као сценска, балетска уметница доказали сте техничку и емоционалну зрелост иако сте веома млади. Да ли Вас води интуиција при одгонетању различитих психолошких стања?
Има и тога наравно, али верујем да ми је у томе доста помогао и рад с великим професионалцима из света балета. Радила сам с многим великим именима, што у нашој земљи што у иностранству. Учила сам од разних, и упознала мноштво различитих стилова и приступа балету. Такође, моје играчко искуство је велико што је плус кад год се сусрећем с великим изазовима.

Татијана у Јевгенију Оњегину сушта је супротност Бајадериној Никији. Иако су веома сличне у искреној љубави, дијаметрално се разликује начин на који прихватају изневерена осећања.
Шта је било од пресудног значаја при тој трансформацији?
Мислим да је играчу неопходно да се удуби у улогу како би се достигло разумевање лика. Татијана и Никија искрено воле, али су различити карактери. Веома је важно када се спрема једна улога, све до тада остварене да остану са стране, јер ако играч покуша да прекопира било своје било туђе емоције, улога ће бити неубедљива и бледа.

Завршили сте средњу балетску школу „Лујо Давичо” у Београду и као ученица скренули  на себе пажњу стручњака. Ко су били ваши профестори, и да ли је балет био сан мале девојчице Бојане?
За разлику од мојих сестара које су од малих ногу спортисти, ја сам се увек издвајала. Желела сам само да играм. И тако се и десило. Рекла сам родитељима једног дана: хоћу на балет и тако је и било. Балет је био мој сан тада, а сада је јава и уживам у томе сваког тренутка. Моје професорке Гордана Игњатовић и Зинета Мусић Атанацковић много су допринеле томе да обожавам сваки делић балета, од жуљева на прстима до аплауза. Оне су ми помогле да изградим темељ и постигнем ово што јесам данас.

Када сте први пут заиграли пред публиком да ли сте имали трему и, да ли памтите опијајуће звуке првих аплауза?
Трема је увек присутна, ево и данас после толико одиграних улога и представа које су иза мене. Наравно, тада је то било много интензивније али некако то позитивно утиче на игру. Савки пут сам узбуђена пред наступ, а кад на крају уследи аплауз измешају се олакшање и узбуђење што сте изавзвали одушевљење. Кад сам први пут то доживела, заплакала сам од среће иза спуштених завеса. Морам признати, понекад ми се и сад то деси.

Да ли сте слутили да се испод звездане прашине сцене и сјаја рефлектора крије одрицање, самодисциплина, исцрпљујући рад и неизвесност?
Мислим да, ако је неко посвећен ономе што ради, сваки посао садржи ове елементе. Истина је, одрицања су у балету велика, самодисциплина постаје животна навика, али кад радите оно што волите, то вам некако и није тешко.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)