www.muzikaklasika.com  
                                                                                                                          куповина и претплата
                                                                                                  телефон 065 398 55 27
                                                                                                  email  muzikaklasika@email.com

         Музика Класика бр.1                          

               Ревија класичне музике                                                               октобар - децембар 2010.                                                            Прва ревија класичне музике у Србији

у сваком примерку
поклон ЦД!

Агенција „Музика Класика“

Војводе Степе 129, Београд

 

Тел/факс:  +381 (0)11 398 5527

Моб: +381 (0)65 398 5527

 

E-mail: muzikaklasika@email.cом

РЕВИЈА КЛАСИЧНЕ МУЗИКЕ

Генерални  директор

Предраг Митровић

 

Главни  и одговорни уредник

Александра Паладин

 

Сарадници

Марија Ана Адамов

Слободан Атанацковић

Милош Вукотић

Смиљка Исаковић

Гордана Крајачић

Борис Марковић

Зорица Премате

Доната Премеру

Борислав Чичовачки

Маја Чоловић Васић

 

Фотографија

Чедомир Зекић

Андреас Малкмус

Емир Мемедовић

Горан Мусић

Станоје Радуловић

 

Техничко уређење

Слободан Кресојевић

 

 

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

78

Музика Класика: ревија класичне музике / главни и одговорни уредник Александра  Паладин. - Год. 1, бр. 1 (октобар 2010) –

Београд (Војводе Степе 129): Агенција  „Музика Класика“, 2010 – (Лапово: Колор прес) – 29 цм

 

Тромесечно

ISSN 2217-2637 = Музика Класика

COBISS. SR-ID 175896332

 

Први број изашао је

1. октобра 2010.

Оснивачи: Александра Паладин  

и Предраг Митровић

ускоро радио "Музика Класика"
први интернет радио
класичне музике у Србији

КОНЦЕРТИ

НА КОНЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ
ДИРИГЕНТ  ПРЕДРАГ ГОСТА

НА КОНЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ
КОМПОЗИТОР СТЕВАН КОВАЧ ТИКМАЈЕР

КАТАРИНА ЈОВАНОВИЋ, директорка Београдске опере

ДИРИГЕНТ мр НАДА ВУКОВИЋ ЂОКИЋ

ПИЈАНИСТКИЊА БОЈАНА ДИМКОВИЋ

Дејан Савић, диригент,

Милош Вукотић, новинар,

СВЕЧАНОСТИ И ЗАБАВЕ У ДОБА ФРАНСОА КУПРЕНА

ЗА ИЛИ ПРОТИВ

МУЗИКА

ЉУБИЦЕ МАРИЋ

БОЈЕ ЉУБАВИ

Сузана Шуваковић Савић, сопран

ПЕСМЕ И АРИЈЕ КОЈЕ СУ ОСВОЈИЛЕ СВЕТ

Сузана Шуваковић Савић, сопран

Славко Николић, тенор

Миодраг Чолаковић, клавир

Петар Голубовић, мандолина, балалајка, бузуки, гитара, хармоника

НА РАСКРШЋУ

ИСТОКА И ЗАПАДА

Др Катарина Томашевић

БРАНКО ДРАГУТИНОВИЋ

МУЗИЧКА НАУЧИЛИЦА

ДИРИГЕНТ  ПРЕДРАГ ГОСТА

У оквиру нове концертне сезоне Београдске филхармоније, у оквиру Јесењег абонмана, у петак 19. новембра, пред Београдску филхармонију стаће диригент Предраг Госта. Редовни пратиоци српског музичког живота у имену овог уметника препознаће младог ентузијасту који је почетком деведесетих година основао Студио за рану музику у Београду, као и Фестивал ране музике, који до тада није постојао код нас. Но, путеви сазревања сваког уметника су сасвим необични. Такав је и професионални пут Предрага Госте, који не крије радост што ће наступити са Филхармонијом.

КОМПОЗИТОР СТЕВАН КОВАЧ ТИКМАЈЕР

КАТАРИНА ЈОВАНОВИЋ, директорка Београдске опере

ЈА САМ, ПОНЕКАД, И РАЦИОНАЛНО СТРАСТВЕНА

Постављање Катарине Јовановић на место директора Београдске опере изазвало је буру различитих реакција. Чини се да се Катарина на њих не обазире, већ да има свој јасан став о томе у ком правцу треба водити овај сегмент Народног позоришта.

Први целокупни пројекат којим се, као директорка, представили публици била је опера Лучија од Ламермура Гаетана Доницетија, на самом крају прошле сезоне, која је на сцену постављена из два разлога:

Први је тај што нам је на репертоару недостајала опера у којој би певачице колоратурно-драмског фаха добиле свој уметнички простор у матичној кући, који би им истовремено омогућио да напредују у својим каријерама. То је занимљива улога и за главни тенорски парт, занимљива улога и за баритона и за баса, али и веома важно дело за хор! И наравно, други, исто тако важан разлог је тај што је ова Доницетијева опера једно веома снажно дело, за које сам сматрала да мора да нађе простор и на репертоару Народног позоришта.

ДИРИГЕНТ  мр НАДА ВУКОВИЋ ЂОКИЋ

ВОЛИМ МУЗИКУ, ВОЛИМ ДА ВОЗИМ КОЛА
И ВОЛИМ ДА ВОЛИМ!

Нада Вуковић Ђокић је један од оних музичара чију енергију не можете да не приметите, а не можете ни да је игноришете. Она је просто исијава свуда око себе, у сваком послу који ради, па и у току разговора. Рекла ми је: „Мене мотивише мој хор“. Чини ми се да Наду, много више од Хора, мотивише Живот у сваком смислу те речи. И она му се предаје са ентузијазмом младог човека спремног да се даје, спремног да учи, спремног да се такмичи и у коштац хвата са свим изазовима, којих је у свету уметности заиста много.

ЊИХ ЋЕМО ТЕК СЛУШАТИ

ПИЈАНИСТКИЊА БОЈАНА ДИМКОВИЋ

КВАЛИТЕТ И ВЕРСАТИЛНОСТ

Бојана Димковић је последњих десет година провела усавршавајући се и радећи у Лондону: имало је толико тога да се чује и научи да, каже, и није могло брже. Интересују је све музичке епохе: од ране до модерне музике данашњег времена. Тражена је и као солиста и као корепетитор. Иако је њен први инструмент клавир, Бојана данас свира и историјске инструменте: чембало и фортепиано. Између Лондона и Београда одвија се онда њен разноврсни уметнички живот, који јој биографију пуни успешним наступима, наградама и критикама.

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ
КОМПОЗИТОР СЛОБОДАН АТАНАЦКОВИЋ
НЕПОПРАВЉИВИ ОПТИМИСТА

Композитор Слободан Атанацковић (1937) припада најстаријој генерацији српских композитора. За своје стваралаштво добио је низ признања и награда на јавним конкурсима. Звучно илустровани публицистички радови награђивани су на конкурсима Југословенске Радио-телевизије, а музичка дела на конкурсима Удружења композитора Србије, на којима је однео двадесетак награда у категоријама солистичке, камерне, симфонијске и вокално-симфонијске музике.        
Посебно истиче Октобарску награду Београда коју је добио за ораторијум Акатист, као и две награде на Међународној трибини композитора у Паризу, која се организује под покровитељством УНЕСКО-а, а у којој узима учешће преко 50 земаља света. На овој грандиозној манифестацији, јединој такве врсте у свету, два дела Слободана Атанацковића, Две фреске за симфонијски оркестар и Симфонија етерофоника, увршћена су у десет најбољих остварења у светској продукцији за припадајућу годину.

МОНОЛОГ
КОНТРАБАСИСТА ЉУБИНКО ЛАЗИЋ

Живот је сасвим необичан, чини ми се из данашњег угла. Можда баш не толико необичан, колико нам ишчекивања пружа. Ја нисам од оних који би могли рећи 'Одувек сам желео да се бавим музиком'. Пре бих рекао да је музика дошла по мене. Био сам фасциниран. За мене је она била толико непрегледна и несавладива, ваљда је то и био разлог што сам одабрао контрабас. Изабрао сам највеће оружје да се носим и, ако треба, борим са музиком. Али, како сам отварао музичка врата, тако је борбе било све мање, а уживање је постало део моје свакодневице. Нисам више мислио ни где ћу да радим, ни где ћу да учим, знао сам да ћу ићи за музиком ма где ме она водила.

ИНТИМНО
МЛАДЕН ЂОРЂЕВИЋ, трубач

КЛАСИЧНА МУЗИКА - Елеганција

ОСТАЛА МУЗИКА - Забава

ТРУБА – Живот

ИСПОСВЕСТ
НОВИНАР ЛУКА МИЈАТОВИЋ

Лука Мијатовић за себе једноставно каже да је новинар. И јесте. Али, он је и много више од тога. Он је један од оних гласова по којем препознајемо програм Београда 202 на таласу Радио Београда. Он је сликар који поетично осликава своју унутрашњу естетику. Он је аутор различитих медијских пројеката, од радија, преко телевизије до штампе. Па ипак, он је пре свега један велики сањар који није изгубио веру у лепо. Он је човек који ће вам се у сусрету насмејати, који ће вас испунити спознајом лепоте и који ће дефинитивно оставити траг за собом. Траг који ће вас макар натерати да се добро осећате.  

Ово је Лукина прича. О одрастању и музици. 

МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ

Последњих година пратимо тежњу да се култура у Србији децентрализује, да културне пројекте из Београда види и публика у другим градовима наше земље, да се материјално подрже регионални културни центри, да се у њима ангажују локални уметници. У којој мери је поменуто мртво слово на папиру, а у којој мери се то и реализује? Последњих неколико месеци једно од актуелних питања јесте и обнављање опере у Нишу. Иницијатива вредна пажње изазвала је различите реакције културних посленика. Оне се крећу од одобравања до негирања. Ово су само нека од размишљања која се данас могу чути.

Дејан Савић, диригент,

иницијатор идеје о обнови Опере у Нишу

Јелена Јовановић Бакопулу, сопран

Лепо је да постоји потреба, а онда и иницијатива за стварањем нечег новог у једном граду као што је Ниш. То значи да се град развија, не само по броју становника , већ и у квалитету живота. У том смислу подржавам жељу за отварањем опере, али под условом да су град и држава у могућности да једну тако скупу установу издржавају, како би она могла успешно да функционише, а не да преживљава.

Милош Вукотић, новинар,

„Поново ради „ОПЕРА“!

Пре годину дана били смо сведоци чудних изјава о великом „come back“ -у Нишке опере, и то после 40 година! Није  се штедело ни са датумом, већ је  „фантомска“ опера најављена за пролеће ове године. Идеја није нова - стара неких петанестак година,  али се ту нашао ко други до диригент Дејан Савић да је реализује.

Пошто је његов пројекат ,,staggione“ опере  у престоници оцењен као скуп, Савић је саговорнике пронашао у Нишу. Разумљиво је да су Нишлијама „гладне очи“ културних дешавања. Љубитељи културе упијају све догађаје , али то не значи да постоје услови за реализацију овако скупе играчке.

Сузана Костић,  диригент из Ниша

Идеја о Опери у Нишу стара је више од десет година и рекло би се да је нишка културна јавност тек елементарно обавештена о претпоставкама за формирање и одржавање једне од најзахтевнијих и најскупљих институција у култури. Да би се овако нешто догодило у Нишу, потребно је велико улагање у адаптацију постојећих просторних капацитета Народног позоришта или зидање нове зграде што је неупоредиво већа инвестиција. Град Ниш се шири и расте по броју становника, а број седишта у салама позоришта и симфонијског оркестра од њихове изградње остао је исти. Тренутно се ради на реконструкцији сале Народног позоришта и њеном прилагођавању за оперске потребе, јер постојећи простор за оркестар може да прими 6-8 музичара, рачунајући и диригента!

Мислим да је Опера у Нишу безразложно расипање новца. За оперу је неопходно да имате публику, која ће континуирано пратити репертоар. Мислим да Ниш то нема. У томе и јесте улога Народног позоришта, које треба да интензивира улогу да театра који ће оперске представе играти у Србији. Ми ћемо 7. новембра управо у Нишу играти Росинијевог Севиљског берберина у оквиру НИМУС-а.

Јован Колунџија ће 21. децембра ове године, у сали Коларчеве задужбине, на концерту „У част великом Брамсу“ извести три Брамсове сонате уз сарадњу најбољег шведског пијанисте Патрика Јаблонског.

У оквиру Нишких музичких свечаности, 7. новембра ће у Нишу бити изведена представа Росинијевог Севиљског берберина Народног позоришта у Београду.

Међународна трибина композитора у Београду ове године почиње 19. новембра.

Овогодишње Београдске музичке свечаности отвориће, 16. октобра, Симфонијски оркестар РТС, са диригентом Бојаном Суђићем. Као солиста, на концерту ће наступити перкусиониста Мартин Грубингер, а биће изведено и дело Стевана Ковача Тикмајера, Скамењени одјеци, које је поруџбина БЕМУС-а.

Пијанисту Владимира Милошевића ове јесени ће имати прилика да слуша публика у Бањалуци (1. октобра), у Београду (18.октобра) и у Паризу (23. октобра).

У оквиру БЕМУС-а, 21. октобра, премијерно ће бити изведена Моцартова опера Фигарова женидба. То је представа Народног позоришта у Београду.

БЕМУС ће затворити Њујоршка филхармонија са диригентом Аланом Гилбертом. Концерт је Центру Сава, 24. октобра.

У Српском народном позорипту у Новом Саду, 4. октобра, у 19 часова, на репертоару је Доницетијева комична опера у два чина, Позоришне згоде и незгоде. Диригент је Александар Којић, редитељ: Воја Солдатовић.

Балет TRIPLE BILL биће изведен на Великој сцени  Народног позоришта у Београду 7. октобра, у 19 часова. Кореографију, на музику Преображене ноћи Арнолда Шенберга, урадила је Љубинка Добријевић.

У недељу, 24. октобра, у Великој дворани Коларчеве задужбине, у оквиру циклуса  концерата Коларчев подијум камерне музике, наступиће клавирски трио „Амаел“ из Словеније. На програму су дела Шкерјанеца, Фирста, Бетовена и Пјацоле.

Београдска филхармонија ће први концерт у октобру одржати у петак, 22. октобра. Солиста ће бити Стефан Миленковић, а слушаћемо га као солисту у Брамсовом Концерту за виолину.

Пијанисткиња Елизабета Леонскаја наступиће са Београдском филхармонијом, 17. децембра у сали Коларчеве задужбине.

Корки Сигел, уметник који свира усну хармонику, поново ће наступити са Београдском филхармонијом, 24. децембра!

У оквиру циклуса Великани музичке сцене“ Центра за музику Коларчеве задужбине у суботу, 13. новембра наступа чувени пијаниста Јевгениј Кисин.

У циклусу „Звезде у успону“ Центра за музику Коларчеве задужбине наступиће пијаниста Набојуки Цуји,  у среду, 15. децембра у Коларчевој задужбини.

Мецосопран Ива Мрвош наступиће средином октобра у оквиру фестивала ”Norwegian Youth Chamber Music Festival“. Слушаће је ове јесени и публика у Ставангеру: 9. новембра наступиће у оквиру пројекта „Вече нордијских и руских песама“, а 13. новембра у оквиру концертне вечери на којој ће певати соло песме и оперске арије. Током децембра, 9. и 10, наступиће са Ставангерским симфонијским
 оркестром, као солиста у Баховом Божићном ораторијуму.

МУЗИЧКИ СТЕТОСКОП
Др ПРЕДРАГ МИТРОВИЋ
ЛЕЧЕЊЕ МУЗИКОМ

Историјски гледано, лечење музиком није ништа ново. Примена музике у лечењу присутна је још од античких времена. Проналазимо је и у библијским изворима, шаманским ритуалинима и теолошкој литератури. Лечење музиком присутно је у свим културама, током читаве људске историје, све до сада. То је дисциплина која је пратила развој медицине од самиих њених почетака.

ИН МЕМОРИАМ
КОНСТАНТИН БАБИЋ (1927-2009)

У време када се родила идеја за настанак ревије Музика Класика, композитор Константин Бабић (1927-2009) био је један од привих који је за ту идеју сазнао и који ју је подржао. Овај интервју наменски је урађен за први број, али, на жалост, Константин Бабић није доживео његов излазак. У знак сећања на композитора објављујемо интервју у целини.

ФЕСТИВАЛИ
45. МОКРАЊЧЕВИ ДАНИ, Неготин

Сваке године, током неколико дана месеца септембра, Неготин, прелепи градић на истоку Србије постаје прави музички центар наше земље. Ове, 2010. по 45 пут славили су Мокрањца и у његову част наступили на фестивалу Мокрањчеви дани, бројни домаћи и страни уметници.

Манифестација, која ужива углед једне од најстаријих и назначајнијих на овим нашим просторима, одвијала се под слоганом „Са Мокрањцем у свет“, од 10. до 15. септембра. Свечано отварање, традиционално уприличено у дворишту Мокрањчеве родне куће, окупило је хорове, учеснике Натпевавања и неготински црквени и хор Музичке школе у извођењу двеју химни – српске - Боже правде и неготинске (фестивалске) - Мокрањчеве VI Руковети.  Беседио је наш угледни уметник Бора Дугић, а фестивал је свечано отворио Министар културе Небојша Брадић.

ФЕСТИВАЛИ
КоторАрт 2010 - Дон Бранкови дани музике

Девети Дон Бранкови дани музике у оквиру Међународног фестивала КоторАрт ове године трајали су од 13. јула до 10. августа. У тих, скоро месец дана, кроз тринаест концерата представило се деветоро солиста, шест диригената, пет камерних ансамбала, у пет звучних простора.

ФЕСТИВАЛИ
НОВОСАДСКО МУЗИЧКО ЛЕТО

ФЕСТИВАЛИ
ДАНИ МУЗИКЕ, Херцег Нови

БАЈРОЈТ 2010.

Ниједан град на свету не одише толико једном личношћу као што Бајројт одише Вагнером. Једна од главних улица носи његово име, а улице које се уливају у Зелени (чаробни) брег на коме је светилиште његове музике – Фестшпилхауз – називе његових опера и њихових ликова. Чак и више од тога! Улица у којој је моје привремено боравиште носи име Хуга Ридла; питам газдарицу ко је то? „Ах, он је био хорски певач у Бајројту“ – одговори. И са жаљењем се сетих наших оперских хориста који су се из вечери у вече „пресвачили“ у војнике, цвећарке, дворјане за мизерне плате, шминкали, стављали перике и вештачке браде, имали капуте на плус тридесет степени а дубоке деколтее на минус десет. Нико да их сети кад оду у пензију. А и мој претходни станодавац, господин Ото Хак – добио је захвалницу лично од Вагнеровог унука Волфганга за одано педесетогодишње статирање у Фестшпилхаузу: најпре као дечак у „Парсифалу“, а потом (са само пола плућног крила) као један од витеза краља Маркеа у „Тристану и Изолди“. Овде се и купатило зове „Лоенгрин“, а апотека „Парсифал“; из свих излога посматра вас строги Вагнеров лик утиснут и на мајце, шоље, календаре, лепезе, торбе, магнете за фрижидере, телефонске картице...

ФЕСТИВАЛИ

ФЕСТИВАЛ НОВОГ МУЗИЧКОГ ПОЗОРИШТА У МИНХЕНУ

Главни град Баварске Минхен, особен по многочему: историјски гледан, резиденција је најстарије владајуће династије у Европи, куће Витлсбах, чији је најпознатији потомак славни Лудвих ИИ Вагнеров мецена и градитељ чаробних двораца по Баварској. Колико је традиционалан, једнако је и динамичан центар, град за одмор али и знатижељника. Прошле године је, у истом окружењу, поред Старе и Нове Пинакотеке, Нове галерије, итд. отворен тзв. Брандхорст музеј, приватна колекција са, на пример, 100 слика Ендија Ворхола или целовитим Лепанто циклусом Даја Твомблија, итд. Надаље, Минхен је други град после Венеције (1637) који је 1653. отворио грађанско оперско позориште за широку публику, а не више само за привилеговану класу, док се у резиденцијалном комплексу  налази сјајан и поново рестауриран рококо театар Кивије (Cuvilles из 1753). Своју важну улогу на оперском пољу Минхен наставља и у 20. веку. Угледни немачки композитор Ханс Вернер Хенце - управо овде, а живи у Италији -  1988. иницирао је бијеналски фестивал савременог музичког позоришта у виду радионице за младе композиторе, писце, либретисте, диригенте, једнако и редитеље, певаче и инструменталисте, за све који су жељни да стварају нове видове музичко-сценских дела. Светске премијере наручених ’опера’, камерних или целовечерњих, су у Минхену, а најновије у копродукцији с другим оперским кућама, приказују се и шире. Овде су своје првенце видели аутори, који су данас славни на овом пољу (А. Хелски, Ђ. Батистели, Б.Оливеро, Б. Кобленц, Ј. фон Бозе, В. Динеску, Х. Куленти), а међу награђенима се налазе један Британац Ентони Терниџ, Кубанка Тања Леон, Кинез Тан Дун, и многи други. Баварска академија лепих уметности усклађено организује једнодневни Симпозијум:  са темама: Има ли опера будућност?, Виртуелна стварност, Лавиринт/Отпор/Ми, Страна блискост, Поглед оног другог, а 2012. следи Звук из даљине према симболистичкој опери „Der ferne Klang ” из 1910. Франца Шрекера. Као педесету премијеру Минхенског бијенала, 2004, гледали смо необичну и херметичну, прву оперу познатог британског композитора 'нове комплексности' Брајана Фернихоуа Време сенки/Shadowtime (о филозофу Валтеру Бењамину и његовом страдању) названа „опера мисли/Thought Opera“; а као њену супротност, 2006, духовиту и забавну, модерну и у тренду, праву ‘скреч'-оперу’ Баркоуд/Barcode 'гезамткунстверк' више аутора, сценски изузетно осмишљену, са живом електроником и семпловима музике класика 20 века (Глас, Адамс, Арво Перт, Мајлс Дејвис,...) и  звуком наше свакодневице. Радња се одвија у кућишту компјутера, младићу је украден баркод и несрећни херој без 'идентитета' у себи открива 'чезњу за осећањима' – и о томе пева арију! А када је на крају представе почео да пада снег, сав разнежен, прстима дочекује прве пахуљице! Ово је било право иновативно театарско остварење тима студената и професора Минхенске Високе музичке школе и Позоришне академије "Аугуст Евердинг". Без оптерећености митологијом, историјом, традицијом, политиком, била је упечатљива сценска реализација. И наравно, са највише публике током све три представе, колико их редовно има.  Г. 1996. Бијенале преузима композитор Петер Ружичка.

НЕПОЗНАТЕ СТРАНИЦЕ О ЖИВОТУ ПОЗНАТИХ КОМПОЗИТОРА

СВЕЧАНОСТИ И ЗАБАВЕ У ДОБА ФРАНСОА КУПРЕНА

ВЕРСАЈСКИ ДИВЕРТИМЕНТО

Уметност Версаја данас је овенчана славом. Не само сликарство, архитектура, склуптура - уметност да се вртовима формира велики декор краљвског двора - већ исто тако и позориште, музика, игра, славља и забаве. Фантастичан декор који је улепшао свакидашњи живот, који нам данас изгледа као далеки одсјај једног времена, једног нестварног доба из прича његових савременика Бланк Рошеа, Антона Жофруа, Мишела Корета, Купрена или Шамбонијера.

Човек не може а да не остане задивљен пред блиставошћу уметности створене у доба велике моћи француског двора. Јер уметност Версаја је класика, врхунац једног стремљења, које се до крајњих граница исказало у стваралачкој креативности. Због тога је уметничка традиција Версаја била интелектуални идеал за читаву западну цивилизацију тога доба. Таква је била и музика Версаја. Према речима једног савременика, она је осећајна као стихови Расина, уређена као црква Нотр Дам, а успомена на њега у човеку дуго одзвања као музика Купрена.

Албуми који су забележили сећања на музику Версаја препуни су. Пошто су краљ и читав двор волели уметност и штитили је, позивали су најпознатије и најнадареније уметнике који су, уосталом, били тако потребни чувеним версајским свечаностима у којима су уживали и други дворјани. А њихова музика стоји насупрот импозантних бастиона класичне музике у Немачкој и Италији, чинећи споменик који по свом богатству и оригиналности ништа не заостаје за њима.

АЈЗЕНАХ

Како је мудро говорила једна моја пријатељица, књижевница Нада Маринковић, "живот путника траје двоструко више" и ја крећем на једно од мојих најлепших "духовних путовања" у Немачку. Циљно место је Бон, град Бетовеновог детињства и младости и његов традиционални и велелепни Фестивал, али, срећом по мене, вечног и неуморног путника, мој бивши муж и друг из музичке школе Јован Лаковић, судски тумач и порески саветник у Бону, као и ја обожава путовања и предлаже излет у Ајзенах, родно место највећег барокног генија, Јохана Себастијана Баха. Градић је удаљен тачно 300 километара од Бона, али су немачки путеви феноменални (са по три траке у сваком правцу, а сваки километар кошта државу пола милиона евра) и ово растојање прелазимо за мање од три сата.

КО СЕ ПЛАШИ СРПСКЕ МУЗИКЕ

КО СЕ ПЛАШИ СРПСКЕ  МУЗИКЕ?

Кажу: сваки човек се роди без страхова, а њих стичемо временом. Тако први страх осетимо још као четворогодишњаци - плашимо се мрака! Дакле, прво се плашимо да одемо у мрачну собу и узмемо омиљену играчку. Како растемо, тако нам се страхови повећавају, али, чини се, да тај страх од мрака никада не престаје. Не знам да ли су се мрака плашили и пећински људи који су живели у доба кад ватра још није откривена, али данас у 21. веку, који шљашти у сваком смислу, ми још увек страхујемо страхове. Можда се више не плашимо мрака, али, понекад се чини да се плашимо неких општих социолошких норми, као што је, на пример, култура. Књижевност - још некако. Ликовна култура - онако. А музика - е ту тек почињемо да страхујемо!

ЗА ИЛИ ПРОТИВ

Увек са радошћу одлазим у концертну дворану. Прилика је то да се човек удаљи од себе, да се удаљи од времена. А то удаљавање могуће је у два правца: у прошлост и у будућност, све бежећи од садашњости. Зашто имам толику потребу да побегнем од садашњости?

ИНСТРУМЕНТИ

КАКО ЈЕ ДРВО ПОСТАЛО МУЗИКА

АУДИО СВЕТ

НАЈБОЉИ КУЋНИ АУДИО СИСТЕМ ЗА КЛАСИЧНУ МУЗИКУ

Како пронаћи најоптималнији кућни стерео аудио систем који ће пружити најбољи квалитет звука за слушање класичне музике?

Када сте на концерту, квалитет звука зависи пре свега од концертне дворане, извођача и вашег искуства. Колико често можете чути Вагнера у Бајројту или Вивалдија у миланској Скали? Сигурно не тако често.

Савремена технолошка достигнућа, пре свега у аудио технолигији и интернету пружају нам могућност да врхунска извођења врхунских извођача носимо у џепу и слушамо у савршеном, високом аудио квалитету.

Ипак, морате знати неке основне ствари, ако класичну музику желите да слушате у личном окружењу, као што је ваш дом. Пре свега, без обзира на простор у коме слушате снимке класичне музике и без обзира на квалитет аудио уређаја, добар квалитет репродукције концерта можете добити само ако имате на располагању квалитетне снимке. Ова констатација делује позната и крајње логична, али током седамдесетих и све до краја осамдесетих година већина људи је веровала да је довољно имати само квалитетне звучнике да би се добила квалитетна репродукција концертних снимака.  Владало је мишљење да преостале аудио компоненте, као и сам аудио запис нису толико битни. Међутим, показано је да без обзира имате ли мали џепни аудио плејер или скуп аудио уређај, можете добити квалитетан звук, ако имате на располагању квалитетан снимак.

Најквалитетнији дигитални формати, у којима можете чувати и слушати класичну музику, без икаквих губитака у квалитету аудио записа су FLAC i ALAC дигитални формати. Наравно, класична музика се може чувати и у компакт-диск формату, али овај формат заузима исувише порстора.

Међутим, није занемарљива популација слушалаца који се ипак одлучују за винилне носаче звука, тј. плоче. Да би сте добили квалитетан аудио звук слушајући плоче, потребно је имати заиста квалитетан аудио снимак на њима, затим грамофон прикључити на што квалитетније појачало, по могућству и предпојачало. Није пожељно да она буду интегрисана, у једној аудио кутији. Након тога морате имати и појачало снаге звука, а затим и квалитетне звучнике. Али, као што је речено на почетку, потребно је највише новца уложити у квалитетне аудио записе, односно што квалитетније снимке концерата и студијских извођења, а након тога пажњу треба обратити на квалитет појачала. Последњи у ланцу су звучници.

Ако сте се ипак одлучили за ЦД, онда је потребно пажњу посветити набавци што квалитетнијег ЦД плејера, а преостала опрема је иста као и код репродукције са винилног носача звука. Прича је иста и када су у питању сада модерни mp3 плејери или репродукција са hard дискова, на којима можете чувати велику количину аудио записа.

Ако сте се одлучили за слушање класичне музике са mp3 плејера или са hard дискова, онда пре свега морате имати квалитетне аудио записе, а након тога квалитетне DAC (дигиталне аудио конвертере), односно звучне картице на рачунару. Даље се аудио запис преноси на појачало.

ТУРНЕДО РОСИНИ

Ђоакино Росини је свакако један од најпознатијих оперских композитора. Али мало ко зна да је Росини био велики гурман и да је више од свега волео да са друштвом седи у кафанама.

Вероватно под утицајем великог успеха и популарности, чувени композитор једног је дана једноставно решио да се одмори од компоновања. Тај 'одмор' мало је подуже трајао - читавих 40 година! А уместо компоновања, он се посветио кулинарству. С обзиром да је био велики сладокусац, пре свега је угађао свом апетиту. Тако је постао и сјајан кувар, на чијем се имању окупљао велики број званица, које су уживале у његовим специјалитетима. Зато, данас, многа јела и дезерти имају одредницу 'а ла Росини'  и овековечили су мајстора у овом домену. Али, постоје и многа јела која су му посвећена. Једно од њих је чувени „Турнедо Росини“, рецепт који је измислио мајстор француске кухиње, Антонин Кареме, Росинијев пријатељ.

РЕЦЕНЗИЈЕ
ЦД ИЗДАЊА

МУЗИКА

ЉУБИЦЕ МАРИЋ

У издању ПГП РТС објављен је комплет од четири компакт диска, на којима се налазе дела композиторке Љубице Марић. Овим издањем на симболичан начин заокружена је прослава јубилеја којим је обележено сто година ауторкиног рођења, 2009. године. Сваки од ова четири диска има свој назив, у складу са делима која су на њему снимљена. Први је  „Песма и игра“ , други „Песме простора“, трећи „Музика Октоиха“ и четврти „Архаја“.  Диск прати и богато опремљена, двојезично (српски и енглески језик) писана књижица, чији је аутор Борислав Чичовачки, који је поетичним, али стручним текстом, под називом „Тишина тмином о злату пева“ представио стваралачки лик Марићеве, као и тридесет и једно дело које је на диску снимљено. Тако, уз слушање дискова, истовремено имате могућност да се упознате са животом и делима композиторке, те да у садејству звука и речи што дубље проникнете у њену стваралачку поетку.  Музику Љубице Марић интерпретирају врхунски домаћи и европски извођаћи, што представља посебан квалитет овог комплета.

БОЈЕ ЉУБАВИ

Сузана Шуваковић Савић, сопран

ПГП РТС (2010)

Сентиментални назив диска Боје љубави само донекле указује на његов звучни простор, исто колико и нумере које су на њему снимљене. Арије и наполитанске песме звуче у сасвим новом звучном амбијенту, којем су допринели аранжмани Зорана Тутуновића. Трудећи се да нумере класичне музике измести у жанр забавне, покушао је да им да дах новог времена у којем су синтетички звук и интензиван ритам доминантни, а сваки темпо знатно убрзан. Одмеравање колико је такав поступак дао песмама и аријама нов квалитет или колико им је одузео, своди се на уопштена размишљања да ли је класика у обради заиста легитимни процес трансформација једног дела, и у којој мери се та трансформација може вршити. У прилог овим размишљањима иду и снимци оригиналних нумера са живих извођења Сузане Шуваковић Савић, са пијанистом Миодрагом Чолаковићем, који су потврдили да квалитет и лепоту оригиналног стваралачког рукописа не могу заменити звуци новог времена, у којима се губи интерпретативна сугестивност коју уметница недвосмислено поседује.

ПЕСМЕ И АРИЈЕ КОЈЕ СУ ОСВОЈИЛЕ СВЕТ

Сузана Шуваковић Савић, сопран

Славко Николић, тенор

Миодраг Чолаковић, клавир

Петар Голубовић, мандолина, балалајка, бузуки, гитара, хармоника

БИВЕКО (2010)

Посебан квалитет компакт диска Песме и арије које су освојиле свет представља чињеница да он својим садржајем интригира слушалачку пажњу чак и незаинтересованих за овај жанр музике, што диск на специфичан начин препоручује код слушалаца.

РЕЦЕНЗИЈЕ
КЊИГЕ

НА РАСКРШЋУ

ИСТОКА И ЗАПАДА

Др Катарина Томашевић

(Матица српска, 2009)

Некадашња докторска дисертација, адекватно уобличена и допуњена многим вредним чињеницама,

објављена је са поднасловом "О дијалогу традиционалног и модерног у српској музици (1918-1941)". Поставивши своја истраживања, разматрања и научна закључивања на неколико мудро одабраних опозита (традиција - иновација, Балкан-Европа, национализам-космополитизам, застарелост-модерност) музиколошкиња Катарина Томашевић је сачинила најсадржајнију студију српске музике између два рата у нас, студију која је укрстила њено огромно ерудитско познавање историјских и друштвених прилика, збивања у грађанском животу, ликовним уметностима, архитектури и књижевности, са многим, неким тек пронађеним, подацима и чињеницама у области музике: стваралаштва, издаваштва, извођаштва и рецепције. Динамизам који су између себе остварили сви побројани нивои изношења података и њиховог уодношавања према опозитима традиције и модерности, односно, национализма и европејства, препознајемо и дан-данас, па је ова богата студија утолико значајнија што, док је читамо, не можемо одолети утиску да се историја (па и историја музике), за Србе, стално изнова дешава у истом парадигматичком контрасту сукобљених сила.

Као каква музичка композиција саткана од реченица и њиховог дискурзивног смисла, књига "На раскршћу истока и запада" има "музичку" форму: започње Прологом (полемике о стилским и идеолошким особинама српске музике), а наставља Прелудијумом (о ораторијуму Васкрсење С.Христића), Фугетом (разних новина у друштвеном животу, од оснивања Опере и Филхармоније, до биоскопа и радија) и низом од три Варијације, које и представљају музиколошку срж првог дела књиге и где се, богато поткрепљен оригиналним документима, представља музички живот Београда, полемички контекст српске уметности и стилски контекст у музичком стваралаштву. Ту се посебно наглашава 1931. година, година када су настале: последње соло-песме припадника најстарије генерације српских композитора, Јосифа Маринковића, 

музичка драма Коштана припадника тада средње генерације, Петра Коњовића и  симфонијски скерцо Весна млађег Миховила Логара, да би овај импозантни списак стилова и генерација био закључен тада потпуно савременим Дувачким квинтетом 22-годишње Љубице Марић. У одељку књиге названом Стрето објављене су драгоцене исцрпне табеле на којима се, и фактички, укрштају подаци о композиторима и хронологија настанка њихових дела према жанровима, табеле којима ће се највише обрадовати музиколози и где је, по први пут у нас, јасно изложена временска динамика жанрова у спрској међуратној музици.

Врхунац овако исцрпне и документоване студије о српској музици и њеном друштвеном и културном окружењу свакако су завршна поглавља у којима се, једноставним и лепим језиком, води значајна расправа на основу парадигми о раскршћу и дијалогу и где се опозитни појмови старог и новог, традиционалног и модерног, као и националистичког и европејског, поново стављају у међусобну динамику суодношавања, али након испитивања самих појмова раскршћа и дијалога и њиховог теоријског дефинисања. На крају, Катарина Томашевић се ненаметљиво залаже за увођење израза "музичка модерна" који би могао да важи за дела и стил тадашње младе и најмлађе међуратне генерације српских композитора. Свима онима који се интересују за историју српске културе, без обзира да ли знају ноте или не, књига "На раскршћу истока и запада" биће драгоцено и незаобилазно штиво из кога ће сазнати и много до сада непознатих података о томе како је и зашто београдска средина између два светска рата била креативна, космополитска и модерна.

БРАНКО ДРАГУТИНОВИЋ

Др Роксанда Пејовић            
(Факултет музичке уметности, 2009)

Кроз тако велики број приказаних текстова, осим јасно профилисаног личног критичарског става и стила Бранка Драгутиновића, може се сагледати и музички живот целе епохе, живот који се одвијао у престоници једне велике и моћне државе која је итекако бринула какво ће музичко стваралаштво и извођаштво подстицати и неговати. То је, такође, тада важило и за музичку критику у њеним најчитанијим новинама. Данас, изгледа, то више није тако.

ПУТЕВИМА СИМФОНИЈЕ
Павле Стефановић                 
(РТС, Центар за истраживање јавног мнења, програма и аудиторијума, 2009)

Пре око 45 година, на Првом програму Радио-Београда, средом од 21:10 до 22:00, а од 30. октобра 1964. до 31. марта 1965. године, наш филозоф, естетичар и музички писац Павле Стефановић, одржао је низ од 26 предавања са музичким примерима из историје симфоније и симфонизма. Његови оригинални текстови, намењени радијском емитовању, сакупљени су и штампани као драгоцена збирка и данас занимљива како интелектуалцима и љубитељима музике, тако и стручњацима који се баве историјом музикологије и радија. Тако је ова нетом пронађена збирка предавања и документ свог времена (интелектуалних домета тадашње српске културе) и сведочанство о значају радија (за образовање најширег круга слушалаца) и значајан текст музичког писца који је њиме у пуној мери исказао властите естетске ставове, приказао широко познавање чињеница и података и њихово виспрено комбиновање, као што је све то изложио неупоредивим специфичним литерарно-есејистичким стилом.

Његова предавања започињу причом о рађању самосталне оркестарске музике у делима Габријелија и Монтевердија, настављају причама о рођењу и развоју симфоније и музике за симфонијски оркестар, а приводе крају приказом дела Шенберга, Веберна, Пандерецког и Горецког, револуционарно напредним стога што је, бок-уз-бок са светским  

великанима одређених стилова постављао и наше композиторе, Стравинског и Славенског, Хиндемита и Милошевића, Пендерецког и Бергама.

Павле Стефановић је приповедач о музици у најфинијем смислу те речи, оном где се комбинују најшире познавање историје, социологије, уметничких дисциплина и филозофије са пажљивим аналитичким слушањем музике, а сликовито, разиграно и бујно литерарно изражавање и данас представља високи параметар наше радијске есејистике. Тако се и прича о симфонији, током предавања, трансформисала у причу о симфонизму, о томе како је, колико и где све симфонија изазвала развој новог начиња музичког мишљења и изражавања уз помоћ оркестра, а размишљање о симфонизму израсло у симболику симфоније као парадигме савременог света, увек у развоју, напретку и побољшању властитих параметара њиховим усавршавањем и квантитативно-квалитативном променом. Стефановић је, представљајући симфонију у њеном развоју, евоцирао и сталну везу између музике, друштва и духа времена, као и паралелне релације између композитора, извођача и публике. Сваки од његових 26 малих есеја поседује чврст формални план: он започиње опширном "припремом" којом се објашњавају друштвено-историјски услови, стање у музици уопште, па у симфонизму, затим следе подаци о животу композитора, а тек потом се аутор концентрише и на његово конкретно дело које се, захваљујући радијској презентацији, одмах и емитује у деловима или целини. Тако је слушалац давне 1965. године могао да добије веома богат и инспиративан увод за којим је уследило непосредно акустичко искуство, интелектуално-естески чин који и дан-данас, може да пружи само радио. Захваљујући таквој предавачко-есејистичкој стратегији, која повезује истоју Европе са историјом музике, а симфонију са историјом света идеја, у визури Павла Стефановића потрага за симфонијом и симфонизмом постала је потрага за канонима смисла, за магијом креативности и интелектуалних бравура које музичку граматику претварају у поетику стила. Проницљиво, са лепршавом маштом која се храни паралелама, синхроницитетима, хомологијама, конгруенцијама, доследним дедукцијама и разноврсним симболичним презначењима, Павле Стефановић нам је суверено приказао како се средњеевропски интелектуалац, средином прошлог века, односио према властитом културном наслеђу: тумачећи га -- чувао га је за будућа поколења.

МУЗИЧКА НАУЧИЛИЦА

Мр Милена Апић                          
Мр Дина Шуклар                                         
(АИДТ ПИКОМ, Нови Сад, 2010)

Музичка научилица, која је прошле године изашла из штампе у издању АИДТ ПИКОМ-а из Новог Сада, представља књигу–уџбеник за основно музичко описмењавање, намењену деци предшколског и школског узраста. Произашла на изворишту пијанистичке праксе двеју професорки, Милене Апић и Дине Шуклар, ова збирка логичких задатака, дидактичких игара, песмица и прича заснована је на идеји потпуног мисаоног ангажовања детета, где оно на основу решавања различитих проблема долази до основних сазнања из области музичке писмености.

Музичка научилица садржи шест поглавља: „Звук“, „Тонови“, „Тонска јачина“, „Тонска дужина“, „Тонска висина“ и „Повезивање тонске јачине, дужине и висине“. Посматрањем звука кроз његове основне карактеристике долази се до откривања и усвајања нових сазнања – препознавања и записивања јачине тона (тонска јачина), затим препознавања и записивања основних ритмичких вредности (тонска дужина), усвајања линијског система, кључева, нота у линијском систему (тонска висина), што све у крајњој фази доводи до музичког описмењавања детета. Кроз књигу ученике и наставнике (родитеље) води пет ликова у стилу стрипа – четворо деце–ученика и један ученик–куца.

Иако је предвиђено да се књига користи у почетној фази наставе клавира, методе на које се ауторке ослањају, као и знања до којих ученик долази указују на ширу примену књиге, као литературу у настави других инструмената, али и својеврсни наставни лист у области музичке писмености у основним школама. Музичка научилица заснована је на јединственом медотолошком приступку којим наставници могу лако да се руководе, те је применљива и као први уџбеник у настави инструмента, и као занимљива и практична „музичка сликовница“ којом могу и родитељи да помогну детету у његовом музичком описмењавању.

Пијанисткиње и професорке у новосадској Музичкој школи „Исидор Бајић“, мр Милена Апић и мр Дина Шуклар, промовисале су књигу на Светској конференцији пијаниста, одржаној ове године у Новом Саду, када се за примену Музичке научилице у настави заинтересовао и велики број иностраних наставника клавира.

ПОКЛОН ЦД
МУЗИКА КЛАСИКА 1

Јохан Пахелбел: Партита бр. 2, c-moll

Ансамбл New Trinity Baroque основан је 1998. године у Лондону, а данас делује у Атланти (САД). Оснивач овог ансамбла је диригент и чембалиста Предраг Госта. New Trinity Baroque један од водећих барокних ансамбала САД, који на свом репертоару негује рану музику. Aнсамбл је наступао широм Америке и у Европи.

Предраг Госта, диригент и чембалиста, рођен у Београду. На Тринити колеџу у Лондону завршио је основне и постдипломске студије. Наступао је на бројним фестивалима ране музике, био је учесник Међународне летње школе у Дартингтону у Енглеској, а оснивач је и Фестивала ране музике у Београду, чији је уметнички директор био шест година. Сарађује са многим музичарима који се баве раном музиком, попут Евелин Таб и Џона Холовеја. Деловао је и као музички директор Гвинет балета у Атланти и као асистент диригент Националне филхармоније у Вашингтону. Наступа са многим ансамблима и оркестрима, укључујући и Државни академски оркестар из Санкт Петерсбурга и Московски симфонијски оркестар.

Бојана Димковић, клавир, чембало, рођена у Београду. Средње музичко образовање добила је у престижној школи за музичке таленте,  школу Персл, у Лондону, у класи проф. Рошан Магуб, а дипломирала је на Гилдхол школи за музику и драму, такође у Лондону. На истој академији добија и звање Мастера и Гилдхол Артист диплому. Учествовала је у више мајсторских радионица које су водили уметници: Фу Тсонг, Џејмс Гиб, Јонти Соломон, Клод Франк, Гордан Николић,Ема Киркби и Јури Башмет и други. Активна је и као солиста и као камерни музичар. Поред клавира, Бојана свира и фортепиано и чембало. Добитница је треће награде на Broadwood такмичењу чемаблиста у Лондону (2009). Носилац је и престижне награде “Henry Richardson” за корепетицију,  која промовише и помаже младе и перспективне музичаре који студирају у Великој Британији. Свирала је у Бакингемској Палати, Ројал Фестивал Холу, Вигмор Холу, St. John's Smith Square, St-Martin-in-the-Fields, у Сали Београдске филхармоније и Галерији САНУ. Држала је реситале у Ирској и Италији.

Маја Рајковић, клавир,  је рођена у Београду. Дипломирала је на Академији уметности у Новом Саду у класи К. Богиноа. Завршила је и Школу за високо музичко усавршавање у Портогруару (Италија). Магистрирала је у класи Д. Трбојевића на ФМУ у Београду, где је од 2004. године ради као доцент на Катедри за клавир. Од 2001. године је потпредседник MCNM (Mediterranean Collaboration of New Musicians). Добитник је награда на Интернационалном пијанистичком конкурсу „Карло Солива“ у Италији, конкурсу „Рахмањинов“ 1993, на 24. такмичењу Музичке омладине освојила је трећу награду жирија и специјалну награду публике. Наступала је са Београдском филхармонијом, Симфонијским оркестром РТС-а, Гудачима св. Ђорђа. На фестивалима БЕМУС, Сплитско лето, Херцег-фест, Међународном фестивалу жена музичара у Атини, Загребачком бијеналу. Концертирала је широм Србије, Црне Горе, у Италији, Хрватској, Енглеској, Грчкој, Луксембургу итд.

Дејан Гаврић, флаута, је рођен у Београду. Дипломирао је на ФМУ у Београду, као и на Folkwang Hochschule у Есену, у класи проф. М. Рутерса. На истом факултету је и магистрирао, а од 1993. године ради као професор. Носилац је награда на престижним такмичењима, као што је такмичење „Мариа Каналс“ у Барселони и „Леонардо ди Лоренцо“ у Италији.  Наступао је са Београдском филхармонијом, Симфонијским оркестром РТС-а, био је соло флаутиста Театра и филхармоније у Есену, Нове филхармоније Вестфалена, Филхармоније у Грацу и асистент соло флаутисте Бечке филхармоније, Д. Флирија, на Високој школи за музику и лепе уметности у Грацу. Наступа и држи мајсторске курсеве широм света. Снимио је два ЦД-а за Арс продукцију. Од 2002. године је редовни професор на Високој школи за музику у Мајцу.

Младен Ђорђевић, труба, рођен је у Београду. Дипломирао је и магистрирао на ФМУ у Београду, у класи проф. Д. Ангелова. Усаврсавао се у Ници код Пјера Тибоа. На ФМУ у Београду данас ради као ванредни професор. Делује и као професор трубе на Академији уметности у Новом Саду. Лауреат је више регионалних такмичења. Године 1991. осваја трећу награду на Такмичењу младих уметника Југославије у Загребу, тада најзначајнијем музичком такмичењу трубача. Године 1991. постаје соло трубач Београдске филхармоније. Временом постаје један од водећих солиста на труби, не само у Србији, већ на просторима целог Балкана. Године 2009. одржао је солистички концерт са светски чувеним трубачем Ериком Обијем и Брас бендом у Амиану (Француска). Свирао је као солиста са Београдском филхармонијом, Симфонијским оркестром  РТС, Оркестром Дома Војске, Нишким симфонијским оркестром, Београдским камерним оркестром, Скопском филхармонијом.