Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2017. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2016. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ

Бојана Жегарац Кнежевић, балерина
Успех и даља инспирација


  

Непосредан повод, али не једини за разговор с прима балерином Народног позоришта у Београду, Бојаном Жегарац Кнежевић је награда ТЕРПСИХОРА која јој је уручена  26. априла ове године на свечаности поводом светског Дана игре у Музеју Народног позориштра.

Као прво, честитамо заслужено признање, награду ТЕРПСИХОРА , која сваке године (већ седми пут) овенчава ловоровим венцем најбољу међу једнакима из света уметничке игре.
Шта мислите о наградама уопште?
Добити награду у земљи у којој се култура озбиљно запоставља је велика ствар. Свима у животу, па тако и уметницима, је потребна похвала или признање за дела која су мукотрпно остварена. Мени као балетском уметнику су највећа награда пуна сала пуна публике и аплауз на шта се не може увек да рачуна, и због неулагања у наша позоришта и због животног стандарда наших грађана. Из тих разлога, прелеп је осећај кад уметник добије признање за нешто на чему је радио још од малих ногу.

Награду о којој одлучује жири именован од Председништва Удружења професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога Србије (оснивач награде) ове године су чиниле три личности тесно повезане с балетом и педагогијом балета. Кад награду једногласно предложе колеге, она има изузетан значај. Да ли мислите да то треба да постане устаљена пракса?
Почаствована сам што велики професионалци из области балета сматрају да баш ја заслужујем ту награду. И сматрам да је неопходно да жири чине увек људи из струке за коју се додељује награда.

Награду сте добили за НИКИЈУ, комплексну улогу у којој подједнако доминирају технички и глумачки (пантомимски) захтеви. Ваше тумачење те хероине имало је целу скалу осећања, од нежности до драматичне, трагичне спознаје изневереног поверења. Како сте пришли решавању тог задатка?
Сваком задатку и изазову који ми се јављају на послу прилазим увек на исти начин. Одговорно и стрпљиво. Да би се усавршили неки покрети и приказале разне емоције потребна је пуна посвећеност и време. Наравно, балетска представа је производ тимског рада. Савршено одиграна улога је резултат преданог рада свих играча и оркестра.

Као сценска, балетска уметница доказали сте техничку и емоционалну зрелост иако сте веома млади. Да ли Вас води интуиција при одгонетању различитих психолошких стања?
Има и тога наравно, али верујем да ми је у томе доста помогао и рад с великим професионалцима из света балета. Радила сам с многим великим именима, што у нашој земљи што у иностранству. Учила сам од разних, и упознала мноштво различитих стилова и приступа балету. Такође, моје играчко искуство је велико што је плус кад год се сусрећем с великим изазовима.

Татијана у Јевгенију Оњегину сушта је супротност Бајадериној Никији. Иако су веома сличне у искреној љубави, дијаметрално се разликује начин на који прихватају изневерена осећања.
Шта је било од пресудног значаја при тој трансформацији?
Мислим да је играчу неопходно да се удуби у улогу како би се достигло разумевање лика. Татијана и Никија искрено воле, али су различити карактери. Веома је важно када се спрема једна улога, све до тада остварене да остану са стране, јер ако играч покуша да прекопира било своје било туђе емоције, улога ће бити неубедљива и бледа.

Завршили сте средњу балетску школу „Лујо Давичо” у Београду и као ученица скренули  на себе пажњу стручњака. Ко су били ваши профестори, и да ли је балет био сан мале девојчице Бојане?
За разлику од мојих сестара које су од малих ногу спортисти, ја сам се увек издвајала. Желела сам само да играм. И тако се и десило. Рекла сам родитељима једног дана: хоћу на балет и тако је и било. Балет је био мој сан тада, а сада је јава и уживам у томе сваког тренутка. Моје професорке Гордана Игњатовић и Зинета Мусић Атанацковић много су допринеле томе да обожавам сваки делић балета, од жуљева на прстима до аплауза. Оне су ми помогле да изградим темељ и постигнем ово што јесам данас.

Када сте први пут заиграли пред публиком да ли сте имали трему и, да ли памтите опијајуће звуке првих аплауза?
Трема је увек присутна, ево и данас после толико одиграних улога и представа које су иза мене. Наравно, тада је то било много интензивније али некако то позитивно утиче на игру. Савки пут сам узбуђена пред наступ, а кад на крају уследи аплауз измешају се олакшање и узбуђење што сте изавзвали одушевљење. Кад сам први пут то доживела, заплакала сам од среће иза спуштених завеса. Морам признати, понекад ми се и сад то деси.

Да ли сте слутили да се испод звездане прашине сцене и сјаја рефлектора крије одрицање, самодисциплина, исцрпљујући рад и неизвесност?
Мислим да, ако је неко посвећен ономе што ради, сваки посао садржи ове елементе. Истина је, одрицања су у балету велика, самодисциплина постаје животна навика, али кад радите оно што волите, то вам некако и није тешко.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)

НЕПОЗНАТЕ СТРАНИЦЕ

О домаћој музичкој култури поводом
двоструке јубиларне годишњице композитора
Петра Стојановића 

Име Петра Стојановића се до прошле, 2017. године, ретко појављивало у дневној штампи и на програмима концерата уметничке музике. Скоро да га није било ни у програмима историје музике у школама или је, ако га је и било, само овлаш дотицано при излагању градива. Ако би ученици и чули за име овог композитора, представу о томе какву је музику написао и шта је она значила у времену када је настала, нису стицали, па је и памћење имена постајало безпредметно. Не може се тврдити да је недостатак снимака Стојановићевих дела узрок томе. Можда је по среди недовољна обавештеност о њиховом квалитету, или неразвијена свест о њиховој важности за ову средину која се, и поред видних стваралачких, и нарочито, извођачких успеха у последњим деценијама, не може похвалити развијеном музичком културом. Или ту постоје и  неки „трећи“ и „четврти“ разлози, који ме нагоне на размишљање, а које поткрепљује једна успомена из раних ђачких дана, када сам, као клавирски пратилац, свирала једну Чика Перину песму (тако су га звали његова породица и ученици), чија мелодија ми је и до данашњих дана (после више од 60 година!) остала у живом сећању, исто као и мелодије из Мокрањчевих „Руковети“, које сам тих година први пут чула.

Биографија

    Петар Стојановић рођен је 1877. године у Аустроугарској, у српском делу Будимпеште. Ту је започео музичко школовање, а наставио га је у Бечу, где је 1904. године  стекао три дипломе: из виолине, из опште композиције и драмске композиције. Написао је преко 130 дела различитих жанрова, међу којима централно место заузимају концерти за виолину и оркестар (9 – опус 11, 50, 51, 71, 78, 89, 92, 117 и 133), а поред њих два дупла концерта (за виолину и клавир и за две виолине), два концерта за виолу, концерт за хорну, за алт саксофон, за контрабас, за флауту, за фагот. Написао је две опере („Тигар“ и „Блаженкина заклетва“; две оперете („Девојка на мансарди“ и „Орлић“ или „Војвода од „Рајхштата“ – изведена у Бечу преко две стотине пута!), два балета  („Краљевић и Мирјана“, „Девет чирака“), две симфонијске поеме („Смрт јунака“ и „Сава, река уједињених Југословена“), низ других оркестарских и камерних композиција (посебно за виолину и оркестар и виолину и клавир), песме за глас и клавир, већи број хорова на стихове српских песника (чак и за дечји хор), филмску музику... Рукописна заоставштина Петра Стојановића до данас није у потпуности сређена. Међу малим бројем штампаних дела налази се више свезака инструктивне виолинистичке литературе, од којих су неке објављене за потребе наставе у сопственој школи за младе виолинисте, коју је у Бечу отворио око 1906. године.
    Народи који су живели у границама Аустроугарске монархије, и поред страних утицаја, нису напуштали свој језик, веру и обичаје. Тако је и млади Петар Стојановић био близак са српским клубовима за време свог школовања у Будимпешти, а затим и у Бечу, где је, на крају школовања, његов „Први концерт за виолину и оркестар“ награђен двема државним наградама (у Бечу и Бону).   
 Живот Петра Стојановића у Бечу, том „музичком срцу“ тадашње Европе, био је испуњен стваралачком делатношћу, концертним наступима, педагошким радом и породичним животом. На концертним гостовањима, где већином наступа као солиста на виолини, камерни музичар, или као диригент, Стојановић изводи своја дела, а турнеје обухватају велики број градова широм Монархије (посебно центре: Беч, Будимпешту и Праг), а поред њих Београд и градове који су, после распада Аустроугарске, припали Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.    
    Његов музички стил најбоље је окарактерисао композитор, професор Властимир Перичић: „Школовање и дугогодишњи живот у Будимпешти и Бечу одредили су стилски профил Стојановићеве уметничке личности. Изражајна средства средњоевропског позног романтизма здружују се с наглашеном романтичарском емоционалношћу, која најчешће говори кроз гипку, допадљиву мелодику, кадкад салонског призвука. Ванредно солидна композициона техника огледа се у чврстој, прегледној архитектоници великих форми класичног реза, као и у спретној, звучној оркестрацији. Премда му национални музички израз није био нарочито близак, у појединим – нарочито познијим – делима – можемо наићи на директан призвук фолклорних мотива, што сведочи о жељи аутора да се што тешње сроди са етничком средином из које је водио порекло.“ (В. Перичић, „Музички ствараоци у Србији“, Просвета, Београд, 1969). 

Београд

    Као европски признат композитор, извођач и педагог, у пуној животној и уметничкој зрелости, у својој 47. години (1924) Петар Стојановић се пресељава у Београд. Разлози те сеобе, (сасвим супротног смера од ових данашњих), носе у себи јаке мотиве родољубивих осећања, али можда и жељу за слободним изразом у стваралаштву, што у амбијенту новог културног центра, какав постаје Београд као главни град нове државе, има више шанси него у „универзалним канонима романтичарске епохе“1  који су владали европском уметничком сценом.
    У Београду Петар Стојановић постаје концертмајстор Националне опере и члан Београдске Филхармоније, а затим професор виолине, па директор музичке школе „Станковић“ и један од суоснивача Музичке академије – 1937. године, уз Косту Манојловића и Стевана Христића – где је као професор виолине остао до пензије. Своју огромну радну енергију дели на стваралачку, извођачку, организациону, педагошку.
    Реорганизовао је и МШ “Станковић” и Музичку академију по угледу на конзерваторијуме у Бечу и Прагу. Наши музиколози нису, нажалост, показивали веће интересовање за живот овог аутора чија су се бројна дела и даље изводила на просторима тада већ бивше Аустроугарске монархије, не ретко хваљена и у страној и у домаћој штампи. У домаћим критикама им се доста жустро замерао недостатак фолклорне тематике, као јединог вредног елемента у време грађења српског националног музичког стила. За очекивање је да нам савремени музиколози аргументовано потврде или негирају да су носиоци ове идеје били објективни. Стојановић је умро у Београду 1957. године и сахрањен је у гробници породице своје друге, београдске супруге.
     Да одсуство фолклора није био једини разлог игнорисања, што је касније довело до скоро потпуног заборава имена и дела Петра Стојановића, негира један парадокс. Његов млађи савременик, композитор Јосип Славенски, дошао је у Београд скоро у исто време кад и Стојановић (1925, са својих 29 година); у иностранству је био хваљен и награђиван због свог новог односа према фолклору, али су га критичари на домаћем терену нападали због смелих, за оно време неуобичајених дисонанци у делима пуним цитата народних песама и игара из Србије, Хрватске, Македоније, Словеније, Бугарске... једном речју са целог балканског подручја. Неспремност музичких критичара да у написима о музици тумаче музику саму веома се лако замењује нападима на личност аутора – који је у инострантву постигао успех!. Циљ таквих написа није тумачење мајсторски написане музике, која веже пажњу слушалаца својом организованом лепотом, на стари или нови начин, сликајући људско друштво понекад много јаче од речи – већ проналажeње извесне „политичке неподобности“ или нечег сличног у ставовима уметника који својим најуспелијим делима  „угрожава“ домаће величине ....
    Прошле, 2017. године навршило се 140 година од рођења Петра Стојановића и 60 година од његове смрти. Музиколози нису искористили тренутак да разјасне својевремену популарност овог композитора и каснији заборав. Међу извођачима изузетака има: Београдска филхармонија извела је његов „Други концерт за виолину и оркестар“, који је некад широм Европе изводио велики чешки виолиниста Јан Кубелик, а клавирски квинтет „Altro senso“, састављен од професора музичких школа („Мокрањац“, “Вучковић”), чланова Београдске филхармоније и оркестра Радио Београда, а под руководством пијанисткиње  Наташе Шпачек (професорке клавира у школи „Мокрањац“), од 2016-2018. године извео је прегршт Стојановићевих камерних композиција. 2   
    На концерту Београдске филхармоније 8. априла 2017. године3 , група радозналих музиколога немо је посматрала извођаче и ауторку реконструисане партитуре4 ; камерни концерт квинтета „Altro senso“ организован је уз помоћ Фонда за културна давања града Београда и Културног центра мађарске амбасаде у Београду. Узалуд смо очекивали неки озбиљнији приказ у штампи, или бар осврт на ову лепу међународну сарадњу. Оштећен је композитор (који, „срећом“, више није жив), оштећена је публика, а понајвише наш културни живот. Па иако „Виолински концерт“ српског (бар пореклом) композиторa, написан 1916. године, личи на неко дело Брамса или Чајковског и плени својим виртуозитетом и емоционалношћу, иако камерна композиција „Југословенска фантазија“ (настала око 1918. год.) одражава расположење националног оптимизма преко популарних градских песама већине народа тада вољене заједничке државе Југословена, публика ипак треба да буде обавештена о контексту настанка уметничких дела с којима се сусреће. 
     Наша публика – она шира – углавном је мало заинтересована за музичка дела домаћих композитора. Затурене по фијокама и полицама, композиције наших аутора чекају јубиларне годишњице својих стваралаца, па ни тада их, као што смо видели у случају Петра Стојановића, друштво у коме су стваране не промовише на прави начин. Чика Пера ипак није заборављен – музичка школа на Убу од 1983. године  носи његово име, а повремено се чују и неке његове композиције и прочита понешто о њему. Интересантно је да је 2005. године, поводом 100. годишњице првог извођења веселе Стојановићеве опере „Тигар“, у Будимпешти двојезично штампана брошура о животу и раду нашег композитора. Пројекат су покренуле Српска самоуправна заједница у Будимпешти и Задужбина Јакова Игњатовића, уз помоћ Државне фондације за националне етничке мањине у Мађарској, Фонд за културу и науку Одбора за културу Скупштине града Будимпеште и Српске самоуправе III, XIV и XIX кварта у Будимпешти. Београд су заступале др Даница Петровић, директорка Музиколошког института САНУ као руководилац пројекта и музиколошкиња Романа Рибић, којој треба да будемо захвални за кључне прилоге о животу и раду нашег композитора. 
    Шта је од тада, а поводом актуелних годишњица, урадио град Београд у држави Србији да би музику свог композитора приближио публици? И даље нема нота, нема пара да се штампају не само Стојановићева одабрана дела, већ и толика друга за која публика не зна да постоје, не зна имена њихових аутора, као ни њихове главне музичко-стилско-естетске преокупације. Понеки одличан ђак је запамтио нечије име у школи. И то је све. Да ли је то музичка култура? Недавно је (21. јуна 2018.) група наших музичара, који сада живе у Америци, извела један камерни концерт српске музике грађанске провенијенције, а у оквиру предавања тамошње професорке нашег порекла, музиколошкиње Сање Грујић Влајнић5.  Наметнула ми се мисао, а повезана и са Стојановићевим остварењима, како нам је читав један период домаћег музицирања, чији је главни носилац била српска грађанска класа, промакао скоро незапамћен. Када се ланац прекинуо, из благородне романтике ускочило се
изведених дела, различитих по датуму настанка али стилски блиских, рецимо да је било пријатно освежење слушати музику у којој доминира елеганција духа једне скоро „забрањене“ епохе.6    

Случајни догађаји

    Како је ипак дошло до тога да се 2017. године име Петра Стојановића поново нађе у јавности? Уместо планиране акције стоји неколико случајних догађаја. Године 1983. музичка школа на Убу добила је име Петра Стојановића, a на свечаном концерту поводом 30. годишњице овог догађаја, њен директор Владимир Ђенадер организовао је свечани концерт у школи, тако да 4. децембра 2013. виолинисткња Едит Македонска и пијанисткиња Невена Живковић изводе други став Стојановићевог „Другог концерта за виолину и оркестар“. Понесена том музиком, Едит почиње да трага за партируром дела, јер би желела да га у целини изведе у оригиналу, с оркестром. Партитуре нема, али Београдска филхармонија има деонице инструмената, а Факултет музичке уметности поседује руком исписан клавирски извод. Тражење средстава за реконструкцију партитуре наилази на разумевање и СОКОЈ додељује средства за тај посао. То сам урадила с великим задовољством и уз техничку помоћ две компјутеристкиње које је ангажовала Нова београдска опера „Макрис“. Животне околности промениле су план о првом извођењу дела у Београду крајем 2016. године, сто година после његове премијере у Прагу (!), тако да је случај одиграо своју улогу и у наступу одличне Мирјане Нешковић са Београдском филхармонијом и јапанским диригентом Оуе. 
    Са своје стране, пијанисткиња Наташа Шпачек трага за домаћим делом које би извела са својим ансамблом. Таквих квинтета у домаћој литературе је веома мало и срећа је доводи до партитуре „Клавирског квинтета у це-молу“ Петра Стојановића... Затим су на репертоар квинтета „Altro senso“ додате и друге композиције овог аутора.

Клавирски квинтет „Altro senso“

    Крајем 2016. године, када је град Београд већ распоредио (мала) средства за предстојеће културне активности у следећој календарској години, музиколози су се сетили да за Петра Стојановића није ништа тражено, па је првобитно планиран међународни музиколошки симпозијум о двојици заслужних посленика музичке културе у Србији у последњем тренутку проширен именом Петра Стојановића, који се на тај начин нашао у друштву Станислава Биничког (1872-1942) и Петра Крстића (1877-1957), колега с којима се за живота није налазио на истој страни музичке поетике. Скуп, под називом „На маргинама музиколошког канона“, организовало је Музиколошко друштво Србије децембра 2017. године, а одазвали су се учесници из Београда, Новог Сада, Ниша, Крагујевца, Сарајева, Пуле, Осијека, Бањалуке, али и из Беча, Инсбрука, Брна, Лисабона. Од укупно 24 рада, Петру Стојановићу било је посвећено 12! Тако смо између осталог сазнали да у Библиотеци града Беча постоје рукописи треће Стојановићеве опере („Флорибела“) и једног непознатог оркестарског дела („Триглав“). На концерту који је пратио скуп, премијеру је доживела Стојановићева „Соната за виолу и клавир“ оп. 108 бр. 2, у извођењу Љубомира Милановића и Неде Хофман, а чули смо и „Свиту у старом стилу“ оп. 54, у извођењу Игора Алексића (виолина) и Бојана Младеновића (клавир), као и „Квинтет за две виолине, виолу, виолончело и клавир“ у извођењу ансамбла „Altro senso“.
    Вредно је напоменути да је музиколоком скупу присуствовала унука Петра Стојановића. Случај који је „кумовао“ контактом са Стојановићевом унуком (која иначе живи у Бечу) догодио се на паузи једног концерта на Коларчевом универзитету. Била сам у разговору са Богданом Ћурчином, инжењером који је некада био ученик музичкe школe „Славенски“ (и остао велики љубитељ музике), када је наишла Наташа Шпачек. Чим смо поменуле име Петра Стојановића, наш саговорник нам је срећно саопштио како је он даљи рођак Петрове рођене сестре Станке (!) – и остали контакти су лако успостављени. Тако смо на последњем београдском концерту квинтета „Altro senso“ (у Културном центру мађарске амбасаде у Београду, 30 маја  2018.)7  видели интересантну изложбу фотографија из приватног и професионалног живота нашег композитора, коју је припремила Наташа Шпачек. Шта ће наша држава да уради, видећемо. Не мислим само на протекле јубилеје, већ на културну политику, где се о нашој музичкој култури брине углавном у контексту забаве или увезене помодне робе.


Из живота
Карла Марије Вебера

 Деценије пре мартовских превирања 1848. године, обележене су веома интензивним друштвено-политичким, економским и културно-уметничким превирањем. Наполеонови ратови и освајања уништавали су једне, а величали славу и моћ других држава Европе. А најкрупнији друштвени проблеми увек су повод за рађање највећих, најзначајнијих догађаја у свету позоришта. У Немачкој то је био случај са опером, која своје корене налази још у првој половини 17. века. Снажан италијански утицај ни овде се није могао избећи. И поред изразито оригиналних  црта немачког зингшпила до рађања праве немачке националне опере требало је још дуго чекати. Чак ни велики мајстори 18. века, Глук и Моцарт, овај проблем нису решили. Глук то није ни покушао, а усамљени зов Моцарта у „Чаробној фрули“ остао је готово и незапажен.  Први значајнији корак на овом пољу учинио је романтизам, а на начин који овом стилско-садржајном покрету највише одговара. на спољним контурама зингшпила, на подручју легенде и фантастике, уједињујући елементе простора и времеа, родила се немачка национална опера. њен први велики мастор био је Карл Марија Вебер.
    Веберов отац, стриц Моцартове жене Констанце, човек немирног духа, несталне природе, занимања и боравишта, који је свом грађанском имену додао племићку титулу, био је у време када му се родио син Карл диригент једне путујуће позоришне дружине. Смисао за музику испољио је веома рано следећи кораке свога полубрата Фридолина. Извесно време дружио се са братом Јозефа Хајдна, Михаелом, но у то време се још увек није дефинитивно определио за музику. Тада га је више интересовала вештина литографије, због чега је 1840. године отишао са оцем у Фрајберг. Дефинитиван преокрет у избору занимања њему је изазвало познанство са Георгом Јозефом Фоглером, познатијим под именом „Абе Фоглер“, који му је већ после годину дана рада обезбедио место капелмајстора у Градском позоришту у граду Бреслав. Но, позната несталност коју је наследио од свога оца одводи га брзо на двор принца Еугена од Виртемберга у Карлсруеу, а убрзо затим постаје секретар упринца Лудвига и учитељ његових кћери. Упркос сталном мењању места боравка, занимања и звања, Вебер је непрестано компоновао, наступајући често и на концертима као пијаниста. Године 1813. налазимо га, по писању савременика, на месту капелмајстора позоришта у Прагу, а већ 1816. године водио је у Дрездену Немачку оперу. Његове песме на стихове Теодора Кернера у то време већ су биле веома познате међу немачким љубитељима музике. Прави тријумф и славу донела му је, међутим, тек опера „Чаробни стрелац“. Убрзо затим написао је и оперу „Еуријанте“, која се иначе сматра претечом Вагнеровог „Лоенгрина“.
    У то време пуног успона лондон је затражио од Вебера да напише једно необично дело – оперу-бајку. Избор је пао на мотив Оберона. На великом спектаклу приликом првог извођења диригент је требало да буде сам Вебер. Очекивао га је велики тријумф. Међутим, његово иначе слабо здравље нагло се погоршало. Лекар му је саветовао  да се потпуно смири и да тако живот продужи за још пет година. Материјалне околности, међутим, нису дозвољавале Веберу да то и учини. Завршивши оперу, смртно болестам, у пролеће 1826. године, одлази у Лондон где је дириговао на премијери. Умро је само неколико дана касније, не могавши да се поврати од узбуђења, а и самог пута преко Ламанша.
    Ова последња Веберова опера и последње дело које је написао компонована је по причи и стиховима једне старофрансусле средњовековне легенде у истоименом Виландовом епу.
    Од читаве опере данас је најпознатија увертира. Она у свој својој лепоти дочарава сву моћ Вебера мелодичара и оркестратора, али ипак, у поређењу са правим вредностима осталог дела опере готово да и не заслужује тај епитет. Она описује најважније моменте из радње дела. У њој се чује чаробни рог Оберона, мотив флаута који прати договор Оберона и Титаније у првом чину, чују се фанфаре труба и хорни које у трећем чину поздрављају Хиона, који јавља цару Карлу да је извршио његов налог и тако све до краја. Ово нас са сигурношћу уверава да је Вебер увертиру за ово своје дело  писао на крају, као резиме који је ставио на почетак те тако читаво дело подсећа на једну огромну тему са варијацијама у којој се тема појављује на крају.
    У целини сагледана, опера „Оберон“ је низ веома спретно обрађених слика и расположења у којима се фантастично смењује са стварним, херојство са комичним или бар лирским. Веберу је пошло за руком да дочара источњачки колорит иако је био далеко од истока да да слику вилинског света од кога је био још даље.  При томе испољио је толико сјајних способности да је постао узор и Менделсону и Берлиозу. Био је савременик Франца Шуберта и можда је за опером као кизразом коме је посветио највише пажње, посегнуо баш плашећи се стваралачке снаге свог савременика. А то је уродило великим плодом. Тако је никла немачка национална опера и већ у првом сусрету указала на блиставе путеве свога развитка. 

МУЗИЧКА ПРИЧА

РЕЏЕП-БУБЊАР
Реџепу-бубњару, негде с југа,
који је завршио муз. Академију

ПОЧЕТАК ТРЕЋЕГ МИЛЕНИЈУМА, ЈАНУАР 2016.
    Откад су се птице-певачице заклеле да ће певати песме незнаних аутора, отада се у народу почело да тумачи чија ли је нека песма коју сви певају, а њен аутор је непознат. Тим поводом испредале су се многе приче. Ово је једна од њих:
    Родио се на крају села, више у кукурузишту него у насељу, тамо где су се синор и село додиривали и љубили, и то му је била лоша судбина, да би му свет политичара и моде био наклоњен. Иако је, као хармоникашев син, завршио одсек композиције на Музичкој академији, са неколиким специјализацијама у Салцбургу и Бечу, где је хтео да духовно наследи и самог Моцарта, у његовој земљи то нису много примећивали, па су му се дела изводила ретко и спорадично, јер су увек постојали неки миљеници моћних политичара који су, ма и с много мање талента, били у жижи друштвене пажње и интересовања, и медија, па тиме и слушалаца.
    Да би се осетио достигнутим врха композиторскога умећа и да би га више уважавали, учествовао је на једном конкурсу за националну химну за коју је текст могао бити слободно изабран, али прошли су неки други и неталентовани аутори, од прве до треће награде, са одама којештаријама, а његова химна није била ни у ширем избору. То је срушило сваки његов оптимизам и наду да ће се ствари поправити, јер једноставно, увек постоје они неталентовани који се гурају и до изнад границе пристојности, и такви углавном, уз помоћ исто толико непристојних политичара-медиокритета, стварају естетску слику света и одређују, осим тога шта је добро и шта је све истина, још и то – шта је лепо.
    Кад је готово пола композиторско-музичког живота протекло у видној анонимности, било је време да се пита за шта је жртвовао младост и шта даље треба да уради са собом. А знао је да то мора бити нешто велико и преломно. Одлучио је, макар колико било компромитујуће: покушаће са народном музиком.
Али и ту су се слике и естетски принципи преносили из сериозне музике. Сви су били организовани у интересне групе, које су тврдокорно и завидно затварале сва врата за улазак. Његове песме које су показивале већу чистоту од оних које су се уобичајено снимале и певале, према самим продуцентима, па и према личном мишљењу певача-солисте, претиле су да смање тираже. А са друге стране, публика и слушаоци били су стално под пресијом владајућег мишљења да је најлепше управо оно што им се упорно сервира. Он, међутим, знао је да његова музика доноси једно отрежњење и  скретање укуса народа, који слуша, ка правој лепоти, али није имао начина да то саопшти другачије, него снимцима који су, као у завери, изостајали.
    Кап која ће му превршити пун суд горких суза нестрпљења и чекања да Истина узме своје учешће у стварима, била је кад је шарлатан-композитор, подржаван од власти и медија изјавио да је кумст не ићи на студије композиције, па направити најбољу народну песму, него бити „са јаранима у кафани и ослутити како народ дише, те му дати на тацни оно што је већ његово, а ми га, рече он у интервјуу, „потписујемо и то са правом јер је ауторство, ипак, наше“.
    Ишколовани и добар композитор тада доноси одлуку да „зађе“ у народ и „сиђе“ у кафану, где би, можда, на лицу места имао прилику да наметне неку од својих песама и да му се, у таквом сазвежђу слушалаца, музичара и композитора не може појавити банална забрана продора његове добре песме. Рачунао је да их има и да ће се најзад нека „откачити“.
    Осим клавира завршио је био, „под Бе“, перкусије у Страсбуру, те мисли да је најбоље да наступа као бубњар. Бубњеве има, може да их носи, а клавира нема баш свуда. Пошао је од кафане до кафане, од оркестра до оркестра, од вашара до теферича, у нову авантуру свога мучног живота, и у почетку би се многи, па и он сам, питали шта ће једном веома школованом музичару толика брука, али се касније нико, па ни он сам, није више тога сећао. Али основна намена проистекла из промене живота доносила је плодове. Где год је стигао направио би по песму: за колегу из оркестра који пева, за певачицу која је гостовала са његовим оркестром краће време па и за понеког госта који је имао жељу да једном отпева и сними нешто. Није жалио коме ће дати песму и колико га је песма по квалитету и намени „превазилазила“. Ко год није имао песму, говорило се: Има Реџеп-бубњар. Даће ти. И давао је, макар се она никада не снимила. Тако су се Реџепове песме сејале по свету, углавном на Балкану.
    Једном је потписник ове каже седео у кафани Балкан недалеко од железничке станице у Скопљу, баш у тренутку кад је одлучио, заједно са својом девојком, да она не изврши прекид трудноће, да би лепа девојчица плавих очију касније угледала овај свет роднога неба исте боје. Знајући и он све о Реџепу, многи су знали да „има“ непребројне песме, упитао га је: Имаш ли неку за још нерођену цуру? Одговорио је, певушећи: Плаво небо, плави лан; родиће се Вере дан. Тако је „кум“ Реџеп одредио и име будуће плавке. Семенке зване песме падале су на погодно тле и песме су се рађале, упркос власти које су циљале на одређене узгајиване плодове. Овакву природну селекцију више ништа није могло да заустави. Једно отварање Реџепових уста, док је демонстрирао песму, личило је на распрскавање зреле смокве из које су, као семење, искакали рефрени, верса, форшпили и увертире да је то све личило на Вавилонску кулу, али не језика већ песама.
    Кад је умро, а још се у Скопљу, где га је затекла старост и касни брак, није чуло да је „заминуо“, оставио је за собом неколико хиљада ових „дела“. А сва су имала и своју форму. Држао је до ње – веома.
    Клијање је отпочело већ код првог семена. Током целог миленија, један по један исклијали струк бујао је лепотом грања и цветова. Гране су му биле верса или строфе у којима се изражавао садржај и тематика онога што је опевано, а цветови су били рефрени који су ишли између сваке строфе, од којих је испред прве ишла нека лакша оркестарска увертира тј. интродукција, увод, а испред осталих, а после рефрена неки форшпил, или мали инструментални комад који се само свира, а не пева.
    И траје то већ тако, ево, 900 година. Посејане песме су се развиле и разбокориле.

КРАЈЕМ  ТРЕЋЕГ МИЛЕНИЈУМА, ЈАНУАР 2916.
    Духови записивача прича о безименим композиторима су се и поред протицања времена батргали да ухвате све у своје белешке и лако се не преда ништа гробници памћења – забораву. Дух вашег записивача се нашао после толико времена у истој кафани Балкан, само је сада кафана „излазила“ својом терасом из унутрашњег простора на равниште Малог парка који је чувао успомену на добар поглед на грубе грађевинске комаде бетона и малтера који су, висећи на челичним шипкама, које су деловале као нити, још, са великим казаљкама на сату понад њих, старе железничке станице, са заустављеним временом у 5h 17min, пак, чували успомену на велики земљотрес од 26. јула 1963. године.
    Уз сетно сећање на зачеће своје Вере која сада, са 4-ро своје деце, има више од милион потомака, приметио је да у оркестру, где се свира променадна музика јер је било недељно матине, бубњар главом и високим ћелавим челом личи на Реџепа-бубњара, али није могао да му приђе и ступи са њим у разговор. Није то једноставно могао јер су оба припадала различитом свету. Дух који је бдео, сам за столом у углу терасе, невидљив, с оловком и папиром, био је с почетка миленијума, а наликујући бубњар с краја истог.
    Али, напротив, они су се потпуно добро разумели, јер су, пак, припадали истом кругу догођених ствари у једном истом миленијуму: свирала се једна песма правилне форме, са увертиром, версима, рефреном и форшпилом, и неко је одушевљено довикнуо оркестру: Чија је ово песма, да се бејаше громко чуло по целој тераси. Тада је бубњар, бацивши обе палице у ваздух понад себе, одвикнуо, да се исто добро чуло, а и палице још не беху пале на добош-кожу: То је песма Реџепа-бубњара! Нико се не усхити осим духа вашег записивача који је тог Реџепа-бубњара лично познавао и уз помоћ својих милион потомака чувао успомену на Песму о плавом  лану и дану своје кћери. Помисли: Нема песме без аутора. Ништа није пало сáмо с неба. А кад исту песму сви прихватише и у хору запеваше једногласно, схвати и то да нема непознатих аутора. Они се знају, само их неки не знају. Некада их не знају ни они што на њихове мелодије и њихове текстове секу и вене, своје сопствене, комадима разбијених чашâ.
    Кад је објављена антологија музичких песама непознатих аутора, барем милион људи, потомака Плавке Вере, и још толико њихових брачних половина, знало је за добар број песама, да је то аутор Реџеп-бубњар, само њих није нико консултовао пре изласка књиге, а и да јесте те би песме тек изостале.
    Некада и наш дух, као и ми сами, зна да отпије последњи гутљај из чаше у кафани Балкан, и да, напуштајући терасу недељом отворене кафанице, у парку с музиком, пукне прстима у знак успешно, али као успут откривене тајне, за којом се дуго лута, а садржај тога открића је гласио: Не може се један велики таленат збрисати са лица Божје земље само зато што га негирају самозвани политичари-естете, ружне навике народа и завере различите врсте. Он мора изићи из своје лампе и обогатити овај свет за још најмање једну песму, ако не и за коју хиљаду њих.

*Кад би се добро ослушнуле птице-певачице, у аријама понеке од њих могла се препознати понека Реџепова песма. Само треба поћи с раним јутром у шуму и бити радостан пре самих птица. То је услов.

25 јан. 2016. Париз