Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2017. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2016. годину





Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

КРИТИКЕ

Балетска бајка Пинокио

У оквиру образовног процеса код деце Игра заузима значајно место. Она се у Србији учи, пре свега класичан балет, у основним и средњим балетским школама, затим на Институту за игру и приватним студијима са програмима различитих играчких стилова, у летњим школама игре, дечијим вртићима итд. Посебно место у овом процесу има позоришна балетска представа за децу. Она је посебан театарски догађај у којем су игра, музика, прича и сви други елементи представе прилагођени дечијој зрелости и њиховим могућностима да прихвате понуђено уметничко дело.
Балет СНП-а основан је 1950. године, а у периоду од 1972. од 2017. приредио је осам балета за децу предшколског и школског узраста. Тај мали број представа у периоду од 45 година дешавао се и са већим временским интервалима, можда у недоумицама или немогућностима да се представа за младе фаворизује репертоарском политиком балета или позоришне куће у целини. Ипак се 28. априла ове, 2018. године, догодио балет Пинокио. Музику је за ово дело компоновао Нодар Викторович Чанба, руски композитор, заслужни уметник Абхазије-Руска Федерација. Либрето и кореографију је према роману „Пинокијеве авантуре“ Карла Колодија остварио Драган Јеринкић, стални кореограф СНП-а.
У балетској поставци Пинокио је једна нова прича, она је у ствари сан столара Ђепета о доживљајима дрвеног лутка кога је сам створио. У кореографској фантазији о враголастом дечаку учествовао је цео ансамбл новосадског Балета. Бајковита атмосфера представе низала је животне догађаје, тренутке среће, туге, љубави… Низале су се и игре класичног и карактерног стила са пуно пантомимског, комичног и драмског садржаја што је овај сценски догађај чинило допадљивим и забавним.
Носиоци главних улога: Пинокио-Наојуки Ацуми, Ђепето-Милан Лазић, Плава вила-Катарина Кљајић, Цврчак-Теона Радановић, Розаура-Милена Кркотић, Лисац-Самјуел Бишоп, Мачак-Александар Бечварди и други, доминантно су, како игром тако и глумачким остварењима, пружили пун доживљај и ужитак многобројној публици. Уз солистичка остварења ансамбл Балета је пуном енергијом и добрим играчким тоном доприносио остварењу Ђепетовог сна.
Кореографија Драгана Јеринкића и музика Нодара Чанбе проистекле једна из друге, речито говоре о дугој и плодоносној сарадњи два уметника. Читко и јасно кореографско писмо Драгана Јеринкића плод је његове дугогодишње праксе у основи оформљене руском вагановском Школом. Зато је академичност комбинација, у склопу целокупног кореографског дела, била водиља успешности бајке о Пинокију.
Оркестром новосадске Опере и Балета дириговао је Александар Којић, будно пратећи музичку мисао композитора и игру балетског ансамбла на сцени. Костими талентоване и искусне Мирјане Стојановић Маурич засијали су богатим колоритом, избором материјала и одговарајућим костимима ликова из Ђепетовог сна. Сценографија, светлосни штимунзи, сценске анимације, игре у Циркусу, Позоришту лутака, чаробно плаветнило Морског краљевства, медузе, шкољке и огромни кит били су само део добро замишљеног и креираног уметничког посла.
Пинокио је дело искусног тима уметника, стваралаца који су заједничким настојањима остварили целовит позоришни догађај, задовољили дечију знатижељу и подстакли њихову машту у размишљању и просуђивању Пинокијевог живота, једног од јунака њихових бајки. 

КРУГ С ЧЕТИРИ ЋОШКА
Четири премијере и још по нешто

1. ИМА ЛИ ПОБЕДНИКА?

Представа коју су извели студенти I, II и III године Института за уметничку игру из Београда 19. маја ове године као свој допринос Ноћи музеја била је кратко речено МОЋНА. Наслов који су осмишљивачи овогодишње бесане ноћи похода на музејске тајне одабрали изазивачки је шлагворт за коментар: “Победе и победници - сви су губитници!” То је експлицитно наравоученије које шаље Петер Вајс у свом, већ класичном комаду “Страдање и убиство Жан Пола Мара” како их приказује глумачка трупа луднице у Шарантону под вођством Маркиза Де Сада. У плесној верзији (првој светској) овог комада кореограф, редитељ (ментор) и играчи били су  суочени с тако рећи не решивим задатком: како покретом исликати сву трагичност једне заблуде да је Револуција праведна и да решава све, и свима даје све? Аутори представе и играчи не само да су приказали него су и доказали сугестивним плесним изразом, младалачком снагом и дубоким понирањем у тајне повереног им задатка, да се са сигурношћу не може тврдити ко је луд, да ли је само чврсто омеђен резерват лудница, да ли су револуције уствари контрареволуције еволуције, да ли је џелат само џелат или је и жртва... истовремено постављајући круцијално питање глобалног света: За кога је, и да ли је Слобода Слобода? Велика сала Института за уметничку игру у Булевару војводе Мишића број 43 била је премало гледалиште за радозналце и поприште мучења, растрзања, гиљотинирања...метаморфозу првосвештеника Револуције у острашћеног убицу, преобраћање безличне покорне руље у гладне осветнике чији грмећи топот навешћује нове револуције..., нове катаклизме у којима нестаје дотадашњи свет. Концепција двојице равноправних аутора ове верзије култног дела подсећа на чврсту структуру класичне грчке драме Аристотеловог начела јединства времена, места и радње. Доследно се придржавајући одабраног модела они су поделили протагонисте на Наратора и Хор чији дијалози представљају карике ланца које се везују једна за другу плетући потку за речитост покрета сугестивно наглашену зналачки одабраном музиком. Аристотелово тројно начело добило је варијанту: “јединство мисли, покрета и звука које” супериорно доминира представом. Сурову, сирову снагу покрета смењивао је црнохуморни, садомазохистички монолог “Deuks eks mahina” уз судбинско очајање “Нарикаче”. Маркиз Де Сад и Нарикача, две Суђаје, две црне Парке, две слушкиње Судбине надгледале су, одобравале, исмевале и осуђивале неумитно понављање историјског догађаја који поново, и поново и опет руши наслеђено градећи од његовог негирања нови, бољи (?) свет. У игроказу све је доследно проистицало једно из другог, од идеје, плесом исказане мисли до простора, костима, светла. Једноставна снага којом су млади играчи исказивали филозофску мисао тумачећи је исконском, елементарном снагом била је више него добро савладан занат. Превођење говорног језика у прајезик покрета је изазован и смео подухват, који су кореограф и редитељ спремно и успешно прихватили. Остваривање тог ризичног експеримента подразумева не само таленат већ и велико искуство читања међу редовима, проницање у метафизичку суштину поруке, софистициран плесно театарски вокабулар, отпор према заводљивости кича и ефектних украса самих по себи и безрезервно владање занатом...и најважније, “без интуиције и оног нечег” који су суштина талента нема уметности, достиже се само виртуозно владање техником. Доц. Александар Николић (ментор) редитељ и кореограф Никола Павловић (студент II године, Одсека кореографија) вођени интуицијом савладали су све препреке које деле уметност од заната.
Неправедно је издвојити само неке из плејаде “звездица”, па ипак Хероина Револуције, Шарлот Де Корде Анђелија Јовановић и Првосвештеник, џелат и жртва Револуције Жан Пол Мара Никола Павловић били су први међу једнакима.

2. СВИ СМО ПОНЕКАД ПИНОКИО

Класична прича о дрвеном лутку који је желео да постане дечак у плесно рухо нестварних светова снова оденуо је уз свесрдну сарадњу Ансамбл балета Српског Народног Позоришта и речиту музику Нодара Ћанбе, новосадски и руски ђак, играч међународне репутације кореограф Драган Јеринкић.
Премијера је била не само свечарска него и много више од тога. Одиграна је 28. априла уочи Светског дана игре, а у његову част, уз читање посланица посвећеника Терпсихоре, израелског кореографа Охада Нахарина (у име Европског огранка CID UNESCO) и Проф. емеритуса Свенке Савић у име Удружења балетских уметника Србије.
Сан столара Ђепета који је из медитеранског бора (Пино) у коме је уочио (оццхио) Пинокиа (Пиноццхио) и издељао дрвеног лутка пун је неочекиваних играчких значења: бајковите призоре остваривали су талентовано и вешто Ансамбл и солисти смењујући захтевне идеје маестра Јеринкића од класичног, пантомимског и савременог уметничког карактера до комичног и драматичног садржаја. Разиграни солисти и сви остали протагонисти класичног романа за децу и одрасле Карла Колодија, од солистичких варијација до раскошних ансамбл сцена недвосмислено су потврдили углед који ужива новосадски Балет: на најчиткији, једноставан начин пренели су поруку метафоре: кроз многа искушења треба ићи верујући у искреност, доброту, пожртвованост и пријатељство. Тако се постаје “човек”, у свету бајке оличеном у симболу Принца. Шаролика, захуктала, динамична сцена Циркуса и позоришта лутака у коју је кореограф унео виртуозну игру четворице Козака дигла је гледалиште на ноге. Та, атрактивна сцена носила је у себи дубљи смисао, који је био очит на крају представе: ситно, разиграно поигравање Ансамбла с корацима нашег  традиционалног фолклора био је дијалог два пријатељска народа.
Драган Јеринкић, кореограф и аутор либрета на овај начин објашњава своју плесну фантазију: Наш Пинокио је бајковита прича другачија од оне познате... прича, кореографска фантазија прилагођена је балетском изразу обогаћеном елементима комике, корацима савременог плеса, фолклорним играма, драмским моментима, музички узбудљивим сценама...неочекиваном сценографијом морског краљевства... Музика Нодара Викторовича Чанбе, композитора и диригента из Абхазије, специјално компонована за овог Пинокиа чврсто је срасла с током збивања и била поуздан партнер, често и ненаметљив вођа играчима за целовито остваривање повереног лика. Кореографија и музика проистекле једна из друге доказ су дуге и плодне сарадње ових уметника. Духовит и носталгичан, тајанствен простор сценографа Далибора Тобџића био је дискретан рам за ову нестварну играрију и подстицај да се одлута у снове. Костими познате по маштовитости Мирјане Стојановић Маурич не само да су лепи, већ и што је много значајније подвлачији су карактер ликова из овог сна. Оркестром новосадске Опере и Балета дириговао је  Александар Којић, очигледно софистицираног осећања и руке за балетску ногу. И најзад, или пре свега треба поменути носиоце главних рола који су праћени полетном ансамбл игром, неспутаном енергијом остварили кореографску фантазију о омиљеном дрвеном лутку: Пинокио - Наојуки Ацуми, Ђепето - Милан Лазић, Плава вила - Катарина Кљајић, Цврчак - Теона Радановић, Розаура - Милена Кркотић, Лисац - Самјуел Бишоп, Мачак - Александар Бечварди...

3. ДА ЛИ СТЕ УЛОВИЛИ СНОВЕ?

Где се крију Хазари? Можда ћете дознати ако погледате копродукциону представу Народног позоришта и Опере и театра Мадленианум чије су равноправне премијере биле 19. и 24. маја ове године. Смелост која се граничи с дрскошћу аутора представе драматурга и режисера Ливије Пандур  и кореографа Роналда Савковића да неухватљиве снове “Хазарског речника”  преточе у покрет и размотају пред гледаоцима плашт изаткан од безграничне ерудиције и маште Милорада Павића сакупљача мудрости, снова, загонетки, пословица, тајни које је штедро подарио сневачима узалудних снова, покушали су да остваре: Соња Вукичевић (пензионисани солиста Народног позоришта) као гост, Сања Нинковић, Дејан Коларов, Милица Јевић Дрндаревић, Милош Маријан, Олга Олћан, Никола Бианко, Мина Радаковић, Тијана Шебез, Милош Кецман...и још многи други. Музику је компоновао Мирослав Бако, сценографију осмислио Свен Јонке/НУМЕН а костиме Ангелина Атлагић.
Зар нисмо сви помало Хазари и ловци на снове?
Ко се усуђује да каже да Хазара више нема? Непрегледним пространствима Земље, неиспитаним дубинама мора, необухватним плаветнилом Васионе, лутају тражећи свој изгубљени дом.
Одакле су дошли? Где су нестали? Можда су нашли уточиште у нашим најскривенијим сновима?
Домишљајући својим професионализмом и интуицијом солисти и ансамбл покушали су и делимично успели да дограде нејасну кореографску и режијску мисао, која површна, није имала снаге да поетичну фантазаију ткива текста преведе у смисаони покрет.
Не, “Ловци на снове” Милорада Павића, Роналд Савковић кореограф, и драматург и режисер Ливија Пандур “нису били срећне руке”.

4. АКО НИСТЕ ЗНАЛИ...

Трећег дана лета 2018. године АЛИЗА је открила своју тајну: то је омаж једној старамајки и једном дечаку који су заједно освајали тајне одрастања. АЛИЗА је постојаном љубављу, поверењем и нежношћу стрпљивом руком водилакроз сциле и харидбе до сазревања несигурно и компликовано биће тек ступило на узнемирујућу стазу живота.
Премијера плесне представе АЛИЗА одиграна је 24. јуна у сали Александар Поповић Установе културе Вук Караџић у Београду. То је био дипломски испитстудената Института за уметничку игру пред које је израелски кореограф Идо Гидрон поставио тешко савладиве смисаоне и телесне задатке Га-Га технике који су млади дипломци успешно савладали. И тако доказали дораслос изазову кроз чије их је змаке зналачки водила сигурна рука кореографа. Гледаоци који су до последњег места испунили не малу салу, снажним, дуготрајним аплаузом потврдили су оправданост и успешност овог експеримента.
Шта значи АЛИЗА? Дођите на премијеру плесне представе Ализа израелског кореографа Идо Гидрона која ће бити  изведена 24. јуна ове године на сцени Александар Поповић Установе културе Вук у Београду. АЛИЗА је настала од арапске речи ализарин, хемијски црвена боја која је постала симбол супстанце најважније за ткиво живог света – крви.
Она означава страст, слободу, снагу, љубав и сам живот насупрот црној која је симбол смрти, с којом је често здружена у заставама неких земаља.
Осим тога АЛИЗА подсећа на заборављене срећне тренутке; суочава са дилемама и круцијалним питањем зашто и да ли смо срећни?.
Упућује да тражимо сопствену иницијативу и помаже да се преброде сумње.
Током експеримента којим је остваривана АЛИЗА, играчи и њихов кореограф физички су истраживали метафорично питање о срећи и дихотомији осећања: да ли је неопходно бити тужан да би се схватила срећа? Да ли се мора падати да би се уздигло? Сме ли се мењати законска правила да би се ишло ка циљу?
АЛИЗА је равнотежа између туге и среће… она је талисман који се чува у свести да храбри кад је дан тежак.
Аутори и играчи поручују: добро дошли у водич за срећу!
Идо Гидрон је рођен 1995. у Шорешу, Израел и завршио је Академију за музику и плес у Јерусалиму. Ради као редновни учитељ Гага покрета Охада Нахарина у Сузан Делал центру у Тел Авиву, студију Наим и Берлину. Од 2014. до 2017. године играо је у ансамблу Батшева.
Асистент кореографа је Инбар Танзер; музика Идо Гидрон; костим Проф. др Снежана Арнаутовић Стјепановић.
Извођачи (студенти Института за уметничку игру и Transition Dance company):
Катарина Бућић, Ана Обрадовић, Мила Стијак, Милан Бачкуља, Јелисавета Вученовић, Ђурђија Јеленковић, Никол Сребров, Николина Милошевић, Марија Димитровска, Теодора Вујков, Анђелија Јовановић, Никола Павловић и Тијана Копривица.

ДВЕ ВЕЛИКЕ МАЛЕ МИНИЈАТУРЕ

На сцени Раша Плаовић Народног позоришта по пети пут је одржан програм Дрине Пешић Балет и мода. Што се балета тиче то је био велики тријумф две минијатуре. Дух руже Николе Павловића етерични Пас де деуx аутора и Анђелије Јовановић, нежан, инспиративан, расног плесног рукописа и плесног израза, прожет чедном еротиком која се сливала уз музику Хектора Берлиоза Спецтре де ла росе, била је илузија вечне љубави; минијатура отисци Милана Бачкуље и Милоша Кецмана такође је била савременим језиком исказан Пас де деуx Милоша Кецмана и Ђурђије Јеленковић у усклађеној игри била је извор реминисценције на успомене чије одразе носимо читав живот.
 

„Копелија“

 

Последња балетска представа коју нам је омогучио Синеплекс преносима из Бољшој театра била је чувена „Копелија“ француског композитора Леа Делиба, који је музикалност наследио од мајке и деде, који је био оперски певач. Склоност према балету стекао је од свог професора на Париском конзерваторијуму Адолфа Адама, који је створио прве целовечерње балете у музичкој историји. У 36. години и Делиб је написао свог балетског првенца – „Копелију“, а следећи „“Силвија“ одушевио је и Чајковског, који га је сматрао већим композитором од Брамса. Претпоставља се да је под његовим утицајем и сам почео да пише балете који су постали права ремекдела. . Неки музиколози верују да је балет у Гуноовом Фаусту заправо компоновао Делиб, а и мисле да су његове игре за Игоов роман „Краљ се забавља“ („Le roi s’amuse“), инспирирале Вердија за једно од његових ремекдела, оперу „Риголето“.
На „Копелији“ је сарађивао са композитором балета „Дон Кихот“ Лудвигом Минкусом. Радња говори о оживљеној лутки, тј. о вечном људском сну о жени лутки, каква се сусреће и у једној од „Хофманових прича“ (које је у оперски свет пренео композитор Жак Офенбах) кроз три његова сна о жени (лутки, уметници и куртизани). Хофманов бајковити свет инспирисао је и Делиба!
Све што нам је протеклим годинама стигло из Бољшој театра је потпуно изванредно: од сјајне водитељице, Катерине Новикове, која течно (као да су јој сва три језика матерња) говори на француском – који је језик балета, енглеском – који је готово савремени есперанто и руском – који је њен матерњи о историјату самог балета и о његовом представљању у Русији, у Петрограду и у Москви. Сазнали смо и да је на премијери Свалинду играла 15-годишња Џозефина Боцаки, а да је у Њујорку дебитовала 1910. године – Ана Павлова. Садашњу „Копелију“ изтванредно је водио диригент Павел Сорокин, са свим динамичким финесама, испоштованим ознакама темпа и темпераментним играчким ритмовима. Сјајне су биле масовне сцене у оквирним чиновима, чардаш и велика мазурка у првом чину, а у трећем у сцени са сатом, 24 балерине су у различитим костимима дочарале симболику различитих доба дана (шест у ружичастом – јутро, шест у жутом – подне, шест у љубичастом – вече и шест у црном – ноћ). У томе им је умногоме помогла костимографкиња Татјана Ногимова која се ослонила на идеје костима из XIX века. Велику помоћ у илузији дочаравања бајковите сцене пружио је и сценограф Борис Камински (који је после дизања завесе у другом чину добио аплауз на отвореној сцени) и то је уз потпуно савршену игру која се у Бољшој театру подразумева, она очаравајућа фасцинација сцене која иде за класичним решењима урањајући публику у чар руског села на обронку шуме...
Улога Копелијуса (својеврсног пандана Пигмалиону) више је пантомимско-комична него балетска, али зато су све остале роле (укључујући и сјајне масовне сцене поверене балетском хору и женском октету) играчки врло захтевне. Посебно роле главних протагониста, Франца (Сергеја Мослоја) који као и Сванилда (Маргарита Швајнер) имају посебно у трећем чиву читаве низове веома сложених варијација. Уз то они морају имати и изразито поцртане лирске атрибуте (у првом чину, у широком Adagiu, a у трећем у „Pas de deux“-у; савршени су и у брзим пируетама и високим скоковима – све раде са осмехом, али како реће недавно у једном телевизијском интервјуу Констрантин Костјуков – „балетски играчи живе у зноју и болу“... Публика то ни за тренутак не осећа, и у трећем чину готово да није престајала да тапше. „Неме аплаузе“ упутили смо им и ми у Синеплексу!

„Ја, Ђоакино Росини“

У оквиру циклуса „Великани белканта“ поводом 150-годишњице смрти највећег мајстора буфе – Ђоакина Росинија – на сцени „Раша Плаовић“ студенти из класе Николе Китановског представили су део стваралаштва овог сјајног композитора, кога су, како је сам изјавио „мелодије јуриле да их запише“! И он је то и учинио, на начин њиховог брзог темпа у коме су му долазиле: У мање од четврт века оперсклог стваралаштва написао је 38 магично привлачних музичко-сценских дела, са готово калеидоскопски разноврсним вокалним деоницама. у којима су сједињене најлирскије белкантистичке кантилене са бравурозним колоратурама и сјајним комичћним ефектима. Ремекдело – „Севиљски берберин“ написао је ѕа само двадесетак дана!
Пет одличних и веома перспективних певачица ((Мирјана Матић, Ана Станковић, Марија Чупоска, Невена Ђоковић и Мартина Кољеншић) уз већ афирмисаног тенора Љубомира Поповића и изванредног пијанисту Миливоја Вељића који клавиром успева да дочара читав оркестар, уз глумце Богдана Богдановића и Владу Папрића и редитељску помоћ Владана Ђурковића оживели су биографске и музичке сегменте великог Росинија, који је певачке деонице писао за праве виртуозе, са готово акробатским гласовним захтевима, ефектно, бриљантно, виуртуозно.
Међу изврсним младим певачицама најфасцинантнија је била Марија Чупоска која је не само интонативно прецизно савладала све скоковитости „La Partenzae“ (Одлазак) него и динамички осенчено читаве каскаде јубилусних колоратура крају песме. На измаку вечери такође са бујним колоратурама она је представила (на беспрекорном француском језику) арију Агате из претпоследње Росинијеве опере „Гроф Ори“ (чија је премијера била 1828. у Призу, по либрету Ежена Скрибеа (који је дао текстове и за Белинијеву „Месечарку“ и за Доницетијев „Љубавни напитак“) у споју италијанске виталности и француске софистицираности.
Росинију су се дивили и Бетовен и Вагнер; поводом његове „Свраке крадљивице“ Стендал је написао: „Дивна музика на прилично одвратан сиже“. Публика је у позоришту „Раша Плаовић“доиста уживала у правом ватромету маштовитих мелодијских токова овог темпераментног медитеранског композитора и у свежим и чистим, речитим гласовима младих интерпретатора.

Симфонијета Београд

Поводом 30-годишњице деловања Камерног поркестра „Симфонијета Београд“ одржан је концерт на сцени „Раша Плаовић“ који је био и својеврсни омаж његовом оснивачу, композитору, диригенту и пијанисти Александру Вујићу, који је одржао стотинак концерата на којима је тридесетак дела извео премијерно и снимио једанаест компакт дискова. Солиста на концерту је био Михајло Стојчић, ученик III разреда Музичке школе „Јосип Славенски“ (коју је похађао и Александар Вујић), који је интерпретирао почетни став Баховог Концерта у де-молу (који је и Вујић свирао са оркестром школе у његовом одрасту, а који је касније постао нека врста јутарње музичке молитве са којом је волео да започне дан. Мада је највећи геније барока написао преко двадесет концерата, само овај у де-молу био је и првобитно намењен клавиру (остали су углавном били прераде сопствених композиција или Вивалдијевих концерата) а почетни широких размера типично барокни став сјајно је одговарао управо таквом духу овог свестраног нашег уметника. И као композитор он се трудио да досегне привидну једноставност, а речитост његове музичке палете и то смо управо чули у премијерном извођењу „Игара од менуета до кола“ са диригентом Стрефаном Зекићем, који је као и он господственог и умереног геста, који је дискретно знао да поцрта различите карактере сваког од ових кроки ставова, које је Вујић оживео грацилно и са шармом и реториком старих барокних игара, али им дао и савремен уплив дисонанци. Чак је марш попримио његоива властита обележја – отменост и елеганцију. Осетили смо и валцерску лепршавост , хитрост тарантеле, љубавну каприциозност аргентинског танга, али је највише емоција композитор Вујић излиои у „Српско коло“, како у његовом необузданом полету, тако и у пар елегичних играчких тактова у средњем делу (који одстузпају од његове суштине дивно-оптимистичке нарави) – што су осетили не само чланови „Симфонијете Београд“ него и музичари различитих других камерних састава који су његово Коло прихватили прихватили не само као својеврсни његов заштитни знак него и дело у коме пулсирају дамари сваког од нас. Његову исконску лепоту осетили су и поздравили и слушаоци широм Северне и Јужне Америке, а немачки диригент Макс Фрај препознао је његову „упечатљиву стилску разноликост, добро промишљену, узбудљиву многозначност у пулсирајућој ритмици и пресијавању хармонија... Једне пре свега позитивне животне поруке“.

Краљевски гудачи Светог Ђорђа

Две деценије уметничког рада у коме су приредили готово пет стотина концерата (од тога стотинак у иностранству, међу којима је, захваљујући изузетном концертмајстору Сртетену Крстићу, који је и концертмајстор Минхенске филхармоније, педесетак изведено у Немачкој) „Краљевски гудачи Светог Ђорђа“, који делују под покровитељством Њ. К. В. Принца Филипа Карађорђевића – прославили су концертом у Белом двору. Започели су једним од Бахових Прелудијума, а наставили најпопуларнијим ставом из Моцартовог клавирског стваралаштва – „Турским маршем“, којим ефектно и загонетно завршава Соната у А-дуру (са варијацијама) KV 331. На тај предивни склад класичне лепоте коју је наш Нобеловац Иво Андрић осетио као – „лепо у лепом; игра од које човека издаје дах“ надовезао се као својеврсни наставак Моцартових  иота „Класични концерт“ за клавир, виолину и гудаче Вере Миланковић, прштећи од радости и виртуозности кроз афористички концизне ставове, кроз својеврсно респонзоријално певање исконски музикалног Сретена Крстића и младог и веоима речитог пијануисте Богдана Дугалића. Као да су троје уметника доследно следили Толстојево начело – „главна особина сваке уметности је осећање мере“ – налазећи праву креативну меру у дужини ставова и у слушању „оног другог“ судеоника у заједничком чину. Јер „лепота и јесте највише начело и највиши циљ уметности“ (по Гетеу), „она ће спасити свет“ (по Достојевском), „према њој се окрећу срце и душа као што се цвет окреће према сунцу“ (по Томасу ману).
Премијерна извођења имале су композиције двоје српских аутора: „Тренуци без разлога“ за баритон (Васа Стајкић) и клавир (Јана Дугалић) Душана Радића по изванредним стиховима Славка Вукосављевића у којима је аутор остао веран неокласичном стилу са елементима експресионизма обликујући афористички три слике различитих расположења у узлазној линији од мистичног до хумористичног и Фантазија за соло виолину и гудаче „Плави сан“ Јоване Стефановић са вратоломном, скоковитом, концертантно осмишљеном деоницом солистичког инструмента провученом проз пет ставова са посебним карактеристикама који се нижу атака.
На крају концерта чули смо и два дела прожета духом народног мелоса – колористички имагинативне „Румунске игре „ Беле Бартока и Благојевићев аранжман наше народне песме „Свилен конац“.
У сумрак који спуштао над Белим двором на Дедињу Краљевски гудачи Светог Ђорђа „слали су светлост у у дубину људског срца“ – како је то уметницима поручио да чине немачки композитор Робер Шуман.