ИСТОРИЈА

Непознате странице
Карл Аугуст Нилсен (1865-1931)

 

Дански музички бајкописац у граду Мале сирене. Познанство са Емили Демант Хат

Композитор, диригент и виолиниста Карл Аугуст Нилсен један је од оних релативно касно признатих  европских композитора прошлог века, рођен, као и чувени бајкописац Ханс Кристијан Андерсен, на трећем по величини данском острву Фунен.  Познат је највише по својим симфонијама, Дувачком квинтету, концертима за виолину, флауту и кларинет, соло песмама и незаобилазној комичној опери Маскенбал, која је постала део националног културног наслеђа, значајној још и по томе што је то прва опера у Данској која је директно са концертног подијума послата у етар.

Интересовање за његов живот и стваралаштво почело је тек половином прошлог столећа, а потпуна афирмација наступила је у овом веку са објављивањем научно-критичког издања Нилсенових дела у тридесетдва тома, а потом и са штампањем различитих аналитичких студија, као и комплетне преписке од око три хиљаде писама, које је предузела данска издавачка кућа Вилхелм Хансен. С обзиром на то да се никада није нашао у политичким водама, од његовог живота и рада није стваран култ. Ипак, дуго се његов лик појављивао на новчаници од стотину данских круна.

Карл Аугуст Нилсен је одрастао у многочланој породици у селу Нере Линделсе, као седми у низу од укупно дванаесторо деце (шесторо браће и шест сестара). Породица се више пута селила, а једина кућа која је сачувана претворена је 1956. године у мањи музеј. Скромно основно образовање и прве поуке из музике добио је од оца виолинисте аматера и мајке домаћице, која га је врло рано упознала са народним мелодијама. Тај најлепши период, проведен у „месту пуном сунца, светла и радости“, када су формирани његови животни ставови, описао је у својој романсираној аутобиографији Моје детињство на Фунену (1907). Аутобиографија припада бисерима данске класичне литературе, а по њој је снимљен и документарни филм (1994).

Прво напуштање родитељског гнезда уследило је са четрнаест година када је положио аудицију за војног музичара шеснаестог батаљона у Оденсу (где је 1988. отворен други, већи музеј који носи његово име). Поновни, сада озбиљнији одлазак од куће одиграо се маја 1883. године, када је упознао тада водећег данског композитора Нилса Вилхелма Гадеа (1817-90), по чијој се препоруци децембра исте године уписује на Краљевски конзерваторијум у Копенхагену. Захваљујући својим меценама из Оденса, богатом брачном пару трговаца и љубитеља музике, ујаку и ујни његове младалачке љубави Емили Демант Хат (1873-1958), студирао је  у граду Мале сирене пуне три године (1884-86). Ту је стекао бројне доживотна пријатељства. Дружење са колегама студентима и контакти са угледним копенхагеншким породицамa, утицали су на то да обогати знања и формира своје ставове према уметности, фолозофији и естетици.

Годину дана по завршетку Конзерваторијума, упознаје осам година млађу Емили у месту Селде на северу Јутланда. Имао је тада само двaдесетдве године, већ интензиван љубавни живот, као и ванбрачног сина. Веза са Емили била је снажне, иако не интимне природе, што је четрнаестогодишњу девојку водило до сазревања, а њега готово до нервног слома. Јављају се прве психичке тегобе, које је сâм назвао „основном маном своје личности“. Дуализам мисли и осећања обележиће читав Нилсенов живот, прожимајући и његово стваралаштво (друга симфонија Четири темперамента). Услед немогућности да пронађе јединство тела и духа, у младом, незрелом бићу поникла је жеља за самоубиством. Растрзан између љубави према Емили и потребе да истовремено буде и са другим женама, тумарао је унезверено улицама Копенхагена, с пиштољем у џепу. О том догађају сведочи и опроштајно писмо, које је у тренутку растројства упутио њој. Ипак, у периодима између учесталих криза, проводио је безбрижне дане музицирајући у кући својих мецена. Његово весело расположење приказано је и на девет добро познатих сачуваних шаљивих фотографија снимљених приликом једне необавезне шетње са Емили 1888. године.

Недуго затим, упознао је у Паризу своју будућу супругу, две године старију, касније веома угледну данску вајарку Ане Мари Бродерсен (1863-1945), са којом је изродио троје деце. Она је била једна од ретких вајара који су имали прилику да праве копије рељефа и статуа музеја у Акропољу. Упркос честим раздвајањима због њених професионалних обавеза  и договорима око развода (услед његових непрекидних љубавних излета, што је за последицу имало постојање бројног ванбрачног потомства), остали су заједно до краја композиторовог живота. Ане Мари је надживела свог супруга пуних четрнаест година. На спроводу се опростила од Карла речима: „Захваљујем му се на богатству и спонтаности његове природе[...] Био је као набујала вода у пролеће“.

Чини се да су обе жене, веома помирљиво прихватиле Нилсенову нестабилну личност. Ане Мари је била упозната са младалачким заносом свог супруга и када су запловили мирнијим брачним водама, није се противила повременим  пријатним дружењима на партијама бриџа са Емили и њеним супругом. То је за Емили био само разлог више да у својом позном животном добу (осамнаест година после Нилсенове смрти и четири године након што се Ане Мари упокојила), напише мемоаре.  Наслов Пролећне бујице (1949) дала је по истоименом аутобиографском роману Ивана Сергејевича Тургењева, на тему несрећне љубави (1871), који јој је Карл послао непосредно пошто се оженио. Рукопис садржи делове писама које је Нилсен упућивао Емили, до тада непознате нотне аутографе, фотографије, слике накита који је добијала на поклон од њега, те програме концерата. Постоји и заједничка бележница са списком неколико Карлових композиција са датумима извођења, рукописом Пет клавирских комада оп. 3 (1889) и скицама дêла која нису сачувана.

Након њене смрти рукопис мемоара је похрањен у Краљевској библиотеци у Копенхагену и запечаћен на двадесетпет година. Откривен је, међутим, сасвим случајно тек 2002. године и штампан је убрзо као претходница десетотомнoм издавачком подухвату куће Вилхелм Хансен, објављивањем целокупне до данас познате Нилсенове преписке.



МУЗИЧКА ПРИЧА

КАРНЕВАЛ У ВЕНЕЦИЈИ
(или БИБЛИЈА ЗА ТРУБАЧЕ)

 

Ко није слушао громове како разбијају врхове Алпа, тај не зна како тоне Венеција“ – говорио би стари Лоран својој деци, кад је хтео да импренесе делотворан страх од природних сила које су, како је мислио, могле да потопе градове и поља, и које су то већ једном и учиниле, потапајући читав свет, кад нам је, срећом, само добри Ноје, својом барком, помогао да даље опстанемо као људски род.– „Да ли је Ноје тада спасавао и ствари, кад данас имамо тако добар инструмент, какав је труба“ – силио је ондаље своје мисли да се развијају, јер беше свог сина Жан Баптисту Арбана одвео учитељу, желећи да ђак примети како је звук трубе нешто најчудноватијеи најлепше што су Музе уопште смислиле. Али мали Арбансе стално враћао на оно исто очево питање: „Зашто се Венеција потапа кад громови ударају по Алпима?“, а отац му је даље ширио објашњење – да је то зато што би река По односила огромну количину воде од алпских киша, које ће уследити за громовима, а од које би Венеција дрхтала, јер и тако тоне по милиметар годишње, што значи да је једном неће бити.
Наравно, мали Арбан је рано докучио да се источно од његовог родног Лиона налазе Приморски Алпи, и да би то, дакле, река Рона могла донети такву воду у његов град, и однети га заиста у море, па се предано молио за спас и града и учитеља трубе, како би овај инструмент могао да изучи и усаврши до краја.
*
Један век потом родиће се једно друго дете, Француз, Морис Андре, који ће сам питати свога оца да ли би могао да изучи свирање на труби, а овај, иначе рудар,  који је, као и Арбанов отац, обожавао трубу,синуће управо бранити да се тако рано, захваљујући само дечјој вољи, попут оне у игри, кратког трајања, окуша са тешким инструментом, па га као деца играчку, брзо остави, него га је присилио да две године, покрај трубе која му је већ била купљена, најпре изучава солфеђо на најцелисходнији начин: то је подразумевало да постигне такав степен обучености који би му омогућио да са нотног листа одмах може да пева оно што је написано. Аонда му је дозволио да извитрине ормара узме трубу која се сијала, али тако што га је одмах са њоме послаои у музичку школу.

Очеви нису ни слутили, да ће својим појединачним приступима својим синовима у намери да их озбиљно посвете труби као музичком инструменту,заправо тако изградити двојицу најгенијалнијих Европљанина-Француза, кад је у питању овај инструмент.
*
…Народ се окупљао, излазећи на приступне путеве. Било је време „Фашинга“ (карневала), односно, прославе пред ускршњи пост. Негде се то назива и „пето годишње доба“, „масни уторак“ или „пепељива среда“. Обично би фебруар месец, посебно својим последњим данима, улазио у тај пост, а људи су навикли да некако баш у том месецу чине највеће лудорије у име лепоте живота. Али тада, у фебруару, и облаци су најнадојенији влагом и електрицитетом. Тако оплођени ветровима, што долазе са два мора, Јадранског и Тиренског, изрођују свој пород у виду несносне експлозије кишâ и муњâ које својим ватреним стрелама учине да кише као из кабла лију по већ напојеноји водом засићеној земљи. Тада се бујице поточића удружују у растући ток, а ови у реку, како би се све, по систему, ‘из мањег у веће’ брзо испразнило одношењем незадрживе воде, а уз помоћ реке По, у град, и иначе на води – Венецију.

Вода је успут сустизала људе. Ови су се склањали устрану да избегну њену горопадност, али, упорно и неодступно, и они су сустизали на карневал у град на води. Тако су се вода и људи једнако нашли на оном малом простору, тротоару, око кућâ које су га имале, како би сви, половина њих и гондолама, стигли на трг Светога Марка, испуњен до последњег места.

Тако је карневал и почео – основном темом, коју је чувени корнетиста и трубач Жан-Баптист Арбан записао и објавио у својој чувеној „Школи за трубу Арбан“. Била је то предивна тема, пуна уводне лежерности која јемчи лепоту дела, али и најављује заплет, а све према лепоти, коју је човек од самог почетка покушавао да дохвати. Ритам 6/8 (шест осмина), брзог темпа,са уситњеним нотама до шеснаестине, може баш као и живахни валцер, одвести људску душу,у заносу, до екстазе, до пароксизма. Људи на тргу клатили су своја тела, која су говорила да је свет коначно бесконачан. А ‘говору тела’ се мора веровати. Поготову кад га унисоно изводи читава подалпска маса, појачана водом која се без речи, готово мазохистички, предаје вечитој смрти – мору. Све се чинило као да се једно рађање одвијало уназад. И да ли је то знак Божје потребе за новим обликом, новом креатуром, јер и „Фашинг“ је примао нови мелодијски импулс. То је Арбан заиста исписивао „Прву варијацију“. Препознавала се готово иста мелодија, свако се могао заклети, али је то ипак била нова конструкција нотне бравурозности. То су потврђивала и људска тела у екстази прославе „Фашинга“. Била су верна свом основном облику, али су у игри и говору тела заузимали облике које никада до сада не бејаху имали. Као да им је долазила нека нова креативна снага.

Уследила је и „Друга варијација“. Арбан ју је дописивао са посебном инвенцијом. И жаром, тако да је музика све више постајала духовна прожетост са Богом – бар су сви учесници мислили да је тако. Ново код људи били је то што су почели да пуштају гласове. Они су били паралелни учинак са покретом тела и нису се косили ни са ‘говором тела’ ни са музиком која се директно чула. Да би се све добро интонирало ‘из сенке’ је све оцењивао веома строги жири, како би наградио набоље, а најбољи су се често у оваквим, необичним догађајима квалификовали из редова најлуђих.

А музика се чула на најдиректнији начин,  јер је усред трга, на простору који је био центар свих догађања: и поплаве духа, и колоплета нота, и посебности звука трубе и делотворног ритма који није ни самба ни румба ко у Јужној Америци, већ 6/8, и сједињености свих људи пред Богом, и филхармонијског оркестра, са изменом од става до става набољих диригената света, и нотних текстова, међу којима је предњачила Арбанова „Школа за трубу“, и у срцу људи скривених извођача, јер је усред трга, дакле: пред пултом за ноте, стајао Морис Андре, извођач каквог Европа није имала. А није од Арбанаимала ни бољег композитора за дело које се звало „Карневал у Венецији“. Не само за луду игру, већ и за најлуђу композицију, као и за најлуђе извођење било је потребно имати такву двојицу „лудака“, какви су међу свим Европљанима била ова два Француза – Жан Баптист Арбан и Морис Андре. Људи који су около носили тиролске шешире са цветом планике за ободом, имали су у рукама транспаренте, на којима је писало дасе догађа „Карневал у Вендигу“, како су звали Венецију. Али свеједно на име, јер и изнад Морисових нота је писало: „Карнавал де Вениз“, како су то, пак, Французи звали, музика је била та која је сједињавала сва жива срца тога кишног фебруара. Сличност у одећи свих учесника биле су и тророге капе, традиционална одевна ознака карневала.

Карневал се у Венецији слави од ‘1000-у и неке’, године, али тек сада су то славље прожели дубоком божанском истином Арбан и Морис.Понешто се у овом часу још може и рећи о том Карневалу,док би се човек налазио у епицентру  његовом, али кад је Морис засвирао „Трећу варијацију’, народ је кренуо ка колапсу, изабравши  неку своју унутрашњу литицу. Али врхунац је следио. Кулминација је код сваког учесника недрила осећање дотицања божанског. Све се плело у пароксистички врхунац, односно апотеозу радости, која је и уследила кад су двојица музичара понудили своју „Четврту варијацију“.

Чинела која је зазвонила на завршним нотама означила је продор људске креативности у опште људско срце које се на овом карневалу морало узети као једно једино које је куцало за сва бића одједном.

Отада је „Школа за трубу од Арбана“ постала „Библија за трубаче“, а извођење Морисово непревазиђен музички доживљај којем су све генерације хрлиле у општем синхроном извођењу на свим меридијанима света и у свим временима које ће доћи после ове две музичке величине – генија.

Најзаљубљенији у музику на труби покушавају до данас ову двојицу ‘Лудих Европљана’ да престигну. Али то се још није десило. Најбољи лек за ово је да се, увек са овом двојицом, вечито враћамо на „Карневал у Венецији“. Ни ту их нећемо превазићи, али ћемо бар све то имати о облику највишем могућем, односно, онако како су га они једном донели, и? И нимало мање.