Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

ФЕСТИВАЛИ

ЈУБИЛАРНИХ ДЕСЕТ ГОДИНА ФЕСТИВАЛА КЛАСИЧНЕ МУЗИКЕ
У КАРТАГЕНИ ДЕ ИНДИАС

Лето у Јужној Америци пада у нашу зиму, тако да многи фестивали почињу у тим врелим зимским месецима. Картагена де Индиас, опкољен зидинама на карипској обали Колумбије један je од најлепших колонијалних градова на свету.   На полуострву  Бокагранде, са облакодерима уз плаже, има и свој “Менхетн.”  Можда, бивше Југословене подсећа, помало, на Дубровник, иако је Картагена много раскошнија. Град имa велелепно необарокно позориште „Adolfo Mejia“ тако названом  по чувеном колумбијском  композитору из двадесетог века. Завесу и свод красе епске слике познатог уметника Енрике Грауа, које му дају тонове париске палате Гарније са сликама  Шагала. Ту су и капела  самостана из 17. века, Санта Клара, двориште самостана Санто Доминго у којој је данас смештена шпанска амбасада,  црква Тринидад у кварту Гетсемани у коме су некада живели робови, као  и многе друге палате и цркве.

Многи критичари кажу да се фестивал претворио у елитну институцију на којој богате даме из престонице долазе да покажу своје смарагде (национални драги камен Колумбије) и плаћају изузетно високе цене yлазница. Зато су  oрганизатори, као посебан део фестивала, послали уметнике у сиромашне делове града да музицирају за омладину. Такође су организовали и пет бесплатних концерата на најлепшем отвореном сценарију у граду: на тргу испред барокне цркве, Сан Педро Клавер. Клавер је, иначе свештеник који је штитио робове за време шпанске империје па је тако канонизован у 19. веку. Фестивал има и важан образовни карактер, па сваке године долазе млади музички таленти из Колумбије да уче од својих знаменитих колега.

Овог је јануара, фестивал, који је постао једна од назначајнијих културних манифестација у Јужној Америци, славио десетогодишњи јубилеј.  Сваке године, фестивал има  тематски лајтмотив, па је ове године то био сусрет музике старог и новог света, назван „Hacia Tierra Firme“, јер обележава пут музике са старог у нови континент.  Организатори увек поставе и оркестар у резиденцији. Ове године је то био познати камерни ансамбл „Orpheus Chamber Orchestra“. Нису недостајали познати диригенти и ансамбли, па смо имали прилику да видимо: Риналда Алесандринија са  делом свог камерног оркестра „Concerto Italiano“, Хордија Савала са своим  ансамблима „Capella Reial de Catalunya“ и „Хесперион XXI“ као  и  бројне госте из Средње и Јужне Америке, северне и западне Африке, а највећа звезда међу инструменталним солистима је био израелско руски виолиниста Максим Венгеров.

Концерти под вођством Хорди Савала  са Ансамблима Хесперион XXI и  Capella Reial de Catalunya: Кристофор Колумбо: “Изгубљен Рај” и “Пут Робова”
(Позориште  Адолфо Мехиа: 8. и 10. јануар 2016)

Кристофор  Колумбо: Изгубљени Рај

Овај концерт је био права мајсторска школа како о историји, тако и  о поезији и музикологији.  Рецитатор је повезивао важније  моменте из живота славног
иcтраживача, од његовог рођења па до смрти.  Ансамбл Хесперион XXI (кога је Хорди Савал основао  1974. у Базелу,  водио je вокалне деонице са сопраном Адрианом Фернандез, контра тенором Давидин Сагастумеом,  тенором Виктором Сордом, баритоном Фурио Занасијем,   и басом Данијелом Карновичем.  Инструменталне деонице су изводили чланови  Capella Reial de Catalunya,   коју је Савал основао у Барцелони 1987. године и коме Савал не само да диригује већ такође свира виолу де гамба.
Сећа га се публика  широм света из филма „Tous les Matins du Monde“ у коме је свирао дела композитора Марина, кога је у филму тумачио Жерар Депардје.
Рецитатор је почео цитирањем Колумбовог превода Сенекине „Медеје“ у коме се већ прориче нова земља преко мора, далеко после Туле, што је алузија на Америку.

Музичке деонице су укључивале многa анонимна дела са јеврејским, а после и с арапским мотивима, (пре свега сефардскa тужбалицa из 14. века). Ансамбл је после изводио оно што се на шпанском зове „musica amerindiana“ праћена индијанском флаутом и перкусијамаиз Мексика. Програм се завршио музиком компонованом после смрти Колумба, ритуалном композицијом на индијанском кечуа језику    „Hanacpachap cussicuinin“. Аутор је францискански свештеник и музичар Хуан Перез Боканегра чија се делатност развијала углавном у Перуу, крај Куска.

Пут Робова (1444-1888)

Трговина људима која је послала преко 12 милиона Африканаца у нови свет, као робове, свакако је једна од најсрамнијих страница скорије историје. На политичком пољу, данас многе карипске државе чија је  већина становништва афричког порекла, а и многе у Средњој и Јужној Америци (као Колумбија, Венецуела, Перу, Еквадор, Уругвај и Бразил) одавно желе тешње односе са „мајком” Африком. Многе државе из суб-Сахарске Африке такође желе да сазнају више о својој дијаспори која је пре толико векова одведена у Америку. То се рефлектовало и  на пољy уметности, пре свега јер су многе музичке форме из црне Африке добиле још   вредније и занмљивије облике у обе Америке. УНЕСКО је тако увео у своје програме „Пут Робова” као културно научни програм. Прошле године начињен је још један корак на музичком плану. Тако је УНЕСКО наручио фасцинантан програм, такође назван, „Пут Робова“ кога је извео славни Хорди Савал  са војом групом инструменталних и вокалних солиста „Capella Reial de Catalunya“ и „Хисперион XXI“ и са фолклорним уметницима из Малија, Мадагаскара, Марока, Мексика, Венецуеле и Бразила као и рецитатором.
У овом програму опет је тематско ткиво повезао рецитатор на шпанком језику, док се певало на шпанском, португалском, арапском и разним језицима из западне Африке, а пре свега из Малија.

Познато је да су афрички робови донели са собом своју музику (као и гастрономију и медицину) у Америку. Наравно, поставље се питање: зашто би робови играли и певали? Одговор је да су им управо игра, песма и свирање биле једина могућност да изразе слободни део своје личности. Ритмови и мелос су добили многе нове облике, па Колумбија, која има највећу музичку разноликост на америчком континенту, има читав низ ритмова на тихоокеанској обали  који су различити од оних на карипској. Наравно, музички облици који су стигли до средње и Јужне Америке и карипских обала су, такође, упили и локалну музику индијанских племена, а и елементе ренесансне и барокне музике. Тако чак и луди ритам маренге, чији је најбољи представник Доминиканска Република, кажу, носи порекло од менуета.

Да прослави ову музичку тромеђу Африке, Европе и Америке, Хорди Савал је са своја два ансамбла, вокалним, и инструменталним, додао афричке и средњо и јужно америчке уметнике светског калибра, од којих су се многи показали савршено способним да се укључе „Хиспериону XXI“  као вокални солисти у барокној класичној музици.  Из Малија је дошла група коју су чинили Балака Цисок, свирач на традиционалном инструменту кора, вокални солиста Касе Мади Диабате и три хористкиње у живописним ношњама: Мамани Кеита, Нана Кујате и Танти Кујате.

Дрисек Малуми, свирач на уду и изврсни певач, својом виртуозношћу оставио је  посебно дубок утисак. Подсетио нас је да је порекло многих европских инструмената из арапског света. Радјери је био солиста на националном инструменту од бамбасове трске из Мадагаскара званом валиха. Остали солисти су били из средње и Јужне Америке: Тембембе „ансамбл continuo“ из Мексика, у коме треба посебно истакнути играчицу и певачицу Аду Коронел, као и уметнике из Бразила, сопрана Марију Хулиану Лињарес и перкусионисту Зе Луис Насимента, сопран Адриану Фернандез из Аргентине и басисту Ивана Гарсију из Венецуеле.

Музика из Африке и  средње и Јужне Америке била је повезана текстовима из 16, 17, 18 и 19. века, укључујући цитате из „De l´Esclavage des Nègres“, одломка из „De l´Esprit des Loi“, кога је Монтескје написао 1748. године.

Публика је пропратила овај концерт овацијама не само ради овог јединственог музичког експеримента који је многима дао инспирацију да науче још више о историји, политици, али и о култури и музици, већ и зато што је ова година део  периода које су Уједињене Нације прогласиле деценијом људи афричког порекла. Нажалост, било их је мало у публици, јер их мало припада друштвеној елити.

Концерти свете музике: Вивалдијев “Магнификат у Ге- дуру” и “Миса де Лима” Роке Черутија (10.  јануар),  “Inexitu Israel“ и “Laetatus sum“,  Вивалдија и “Велика поликорална Миса” Игнацио де Херусалем и Стела у Дe-дуру (12. јануар), Капела Манастира Санта Клара

Вивалдијев “Магнификат у Ге-дуру и “Миса де Лима” Роке Черутија изведени су 10. јануара.

Санта Клара је самостан из 17. века који је претворен у луксузни хотел Софител и личи на велелепни музеј. У капели се одржавају концерти, а нешто касније у јануару и разне манифестације литерарног “Hay“ (yerar sena) фестивала, који је почео пре мног огодина у Велсу, а сада се разгранао широм света. Ове године је направљен веома занимљив експеримент. Чувени диригент Риналдо Алесандрини је укључио своје вокалне солисте и шест чланова свог оркестра „Concerto Italiano“ и локалне уметнике: омладински хор филхармоније из Боготе, и камерни омладински филхармонијски оркестар.
Маестро Алесандрини је очигледно провео доста времена на пробама, јер су се  млади музичари и хористи из Боготе савршено уколопили са својим италијанским колегама које су водили чембалиста Игнацио Скифани и Франческо Мои на оргуљама.

Вивалдија знамо највише као инструменталног композитора, премда се данас све више изводе  и његове бројне опере, па и велики број композиција   свете музике , па тако и познати „Магнификат y Ге-дуру“. Композиција потиче од песме Светој девици која се појављује у Јеванђељу по Луки. Постоје разне верзије од којих је  прва  из 1715 године.  Откривена је по копији сачуваној у цистеријанском манастиру Осек у Чешкој. После пет година, Вивалди је ревидирао како хорску тако и  инструменталну деоницу. Чули смо управо ту верзију „Магнификата“ која је каталогизирана као RV 610.  Било је посебно занимљиво чути гласове омладинског хора, када имамо на уму да су, у Вивалдијево време, у хору цркве  „della Pieta „у Венецији певале сиротице манастира.

Док је Вивалди компоновао у Венецији, цветала је  и  музичка сцена у новом свету, пре свега у Лими, центру шпанске колонијалне империје. Нису долазили само конкистадори у потрази за елдорадом, већ и бројни шпански уметници као Хуан Хидалго, Томас де Торехон и Веласко. Ту је 1701. године изведена премијера опере „La púrpura de la rosa“ Томаса Торехонa  и  Веласка на либрето славног  шпанског писца Калдерон де ла Барке.

Када је на шпански престо дошао Филип V, ушла је у моду италијанска музика, па су тако и италијански композитори пратили конкистадоре у Нови Свет. Један од њих је био Рокo Черути из Милана, главног града Ломбардије, која је тада била под   шпанском управом. Године 1707. се укрцао у брод за Лиму на изричити захтев вице Краља Перуа маркиза од Кастелдосриуса, ерудите  који је писао либрета за опере, а истицао се и као виртуоз на гитари. После краћег боравка у Европи,  Черути се вратио у Лиму као „maestro di capella“ катедрале где је до краја живота компоновао свету музику на шпанcком и на латинском која се изводила по целом континенту. „Миса де Лима“ се одликује, као и већина његовог опуса, ведрим мелодијама у стилу италијанске опере.

„Велика Поликорална миса у Де-дуру“ Игнацио де Херусалем и Стеле је било још  интересантније дело. Овај италијански виолиниста и композитор је са групом глумаца, певача и музичара стигао у Мексико као 36-о годишњак и одмах је именован за диригента Тетра Колосео  и почео да компонује партитуре за катедралу. Касније је промовисан за „maestro di capella“  катедрале за коју је компоновао до своје смрти, 1750. године. Свестан  недостатака локалних музичара, успео је да привуче бројне инструменталисте из Италије, тако да је врло брзо оркестар катедрале постао познат по целом континенту. Већина дела су била   литургијска музика, па тако и  „Велика поликорална миса у Де-дуру“. Написана је за хор са осам гласова у стилу галантног барока који је већ назначио почетак класицизма. Партитура је открвена пре двадесетак година. Одликује се посебно тиме што су све оркестарске деонице праћене са две трубе облигато, што је целом делу дало посебан колорит. То нас је подестило како сy и у делима чешког композиторa контареформације Вејвановског ови дувачки инструменти бележили моћ  католичке цркве.  Треба напоменути да је музика Игнацио де Херусалем и Стеле имала велики утицај на музичаре у Мексику, а и широм континента где се говорио шпански језик.

Oдаje ce велико признање маестру Риналду Алесандринију што је са својим уметницима из „Concerto Italiano“ помогао младим музичким снагама из Колумбије да добију ретку прилику да музицирају са врхунским ансамблом барокне музике.

Комеморативни концерт 10 година, Сквер Сан Педро Клавер , 13. јануар

На овом концерту се појавио оркестар фестивала у резиденцији  „Orpheus Chamber Orchestra“. Тај камерни оркестар из Њујорка, добитник „Grammy“ награда нема диригента, јер су сви чланови солисти, тако да прве виолине стално ротирају и воде овај врсни ансамбл. У своје време сам се зарекао да нећу да слушам по хиљадити пут Вивалдијева “Четири годишња доба“. Одустaо сам од заклетве када сам чуо овај ансамбл са Гил Шахамом, који су донели нови колорит и смеле ритмове. Они, као  и касније Фабио Бјонди и његов ансамбл „Europa Galante“ су ме натерали (и верујем не само мене), да створим сасвим други концепт о интерпретацији Вивалдија од оногашто су нам нудили пре много деценија „I Musici“ и „Virtuosi di Roma“.

Такву занимљивију интерпретацију Вивалдија смо могли чути и на овом концерту док је оркестар пратио талентованог колумбијског челисту Сантјаго Кањона у   „Концерту за челo у Еф-дуру“ RV410, посебно у првом и трећем „allegro“  ставу.  Да обележи северноамеричку музичку културу, камерни оркестар је свирао Барберов „Адађо за гудаче“  и „Три америчка скеча“ Арона Копланда. Онда је дошла на ред  и Јужна Америка са „Сарабандом за гудаче“ мексиканског композитора Карлоса Чавеза, „Концерт за харфу и гудаче“ бразилског композитора Радамеса Гнаталија и Las Cuatro Estaciones Portenas Астора Пјацоле. У концерту Гнаталија било је занимљиво чути младог француског харфисту Емануела Сејсона, које се, свеж са конзерваторија, појавио на првом фестивалу у Картагени пре десет година. Од тада је Сејсон направио завидну међународну каријеру. Харфа некада може да звучи као срцепарајућа ињекција сахарина, али у рукама Сејсонa добија смеле звуке које доликују његовом темпераментyи жељи да открива нове могућности овог инструмента.







Концерт је затворио Максим Венгеров,  Равеловим „Циганином“. Ово је дело које виолиниста често узима као пример на својим мајсторким школама. Десетак минута колико траје, натера слушаоца, како је то сам композитор рекао, да види Мађарску како, техничким виртуозитетом партитуре, одједном оживи из снова. Сетимо се да је и Бодлер приметио да ово дело слушаоца тера да плаче или игра, а можда и да плаче и да игра у исто време. У стварању такве емоције, Венгеров је заиста успео, а наравно помогао је и амбијент: концерт је одржан под ведрим небом, испред осветљене велелепне цркве Сан Педро Клавер. После концерта је кренуо моћни ватромет, као контрапункт Равеловим крицима са Венгеровог Страдиваријуса.

Концерт затварања игара, Centro de Convenciones, 16. јануар

Фестивал класичне музике затворен је концертом популарне музике: Бетовеновим “Виолинским концертом” и Дворжаковом “Деветом симфонијом”. Та славна дела не захтевају никакав увод. Оно што  је овај концерт посебно обележило, баш као и код маестра Алесандринија, је то да је Максим Венегров пристао да као солиста свира са Омладинским симфонијским оркестром музичких школа у Медељину, а да им у другом делу и диригује. Ко год зна Венегерова као солисту (а мени је полица пуна његових ЦД-ова) неће се зачyдити што је солиста још једном доказао да је један од најбољих на свету. Ипак је, вероватно услед треме, млади диригент Хуан Пабло Норења имао доста раскорака у темпима између оркестра и Венгерова. Нисам никада видео маестра као диригента. Изузетно нас је све пријатно изнанадио што је успео дa Омладински симфонијски оркестaр Музичких Школа у Медељину  звучи као прави професионални оркестар. Наравно, помаже  и то  што је Медељин економска престоница земље где се улажу  велика финанијска средства која су му помогла да добије  награду као град највећих иновација у свету, чак изнад Њујорка. Када се само сетите да је пре тридесетак година био познат као злогласна престоница дроге!
На крају, треба одати велико признање оснивачу фестивала, динамичној Хулији Салви. Сећам се нашег разговора од пре десет година када ми је рекла како жели да прелепој Картагени поклони велику музичку манифестацију. Овај јубиларни фестивал је очигледно остварење сна госпође  Салви. Успела је да привуче велике међународне звезде као госте фестивалa, да наговори најбогатије породице земље, а такође и савезну и локалну владу да уложе велика финанцијска средства. Одвела је класичну музику у најсиромашније квартове овог града, и дозволила талентованим младим људима да се формирају уз славна имена из Европе, и Сједињених Држава. Сетио сам се са нешто носталгије Дубровника, пошто је гост из Београда назвао Картагену градом који на једној страни има барокне палате  и цркве окружене зидинама, као Дубровник, а са друге , у модерном делу, Менхетн. Некада је док је још постојала једна поносна земља, и фестивал у Дубровнику био највећег музичког квалитета. Сада је то већ друга прича. Још једна опаска: данас је Јужна Америка један од најбезбеднијих делова света, чија је култура, од литературе до ликовних уметности и музике, у сталном успон.