ПРИЧА
О ИНСТРУМЕНТУ
Трубач
Тог јесењег дана била сам на гробљу. Желела сам да се опростим
од старе комшинице Милеуснић. Испод разгранате жуте брезе стајало нас је
неколико. Нисам познавала високог, проседог мушкарца, за кога сам претпоставила
да јој је син и две госпође које су држале цвеће умотано у бели папир. Ту
смо били још три гробара и ја. Тишина је звонила око нас. Један од гробара
гледао је ка нама ишчекујући знак за почетак посла. Проседи мушкарац климнуо
је главом. Отврдле руке ухватле су конопац. Сандук се спуштао у рупу, климајући
улево па удесно. Од тог љуљања у мени увек заискри туга. Али тог дана
блеснула је попут муње када сам зачула блех- музику. За леђима ми је зајецала
труба. Као што вас мирис понекад врати у детињство, тако ми се кристални
звук учинио познат. Осврнула сам се. Иза тужних лица угледала сам групу
музичара. Сви су били одевени у светлоплаве кошуље и тамноплаве панталоне.
Поглед ми је прелетео преко високог тубисте коме је кошуља била откопчана
готово до пола груди. Преко саксофонисте коме су се испод окраћалих панталона
откривале сиве зарозане чарапе. А онда се зауставио на беспрекорно одевеном
трубачу.
Био ми је познат. Зајапурено лице мушкарца подсећало ме
је на Бранка. Да ли је то он? Оседео је. Деловао је много старије него
што га памтим. Одећа му је увек била брижљиво испеглана. Тада није носио
наочаре, а сада их носи. Нико овако не свира трубу. Трепери ми душа када
га слушам, баш као и пре десет година када смо свирали у истом оркестру.
Био је опчињен својим инструментом. Сваки слободан тренутак
користио је да са трубом проводи време. Ако није свирао на проби, онда је
вежбао. Ако није радио ни једно ни друго онда је скидао вентиле и меканом
крпом гланцао сваки делић метала. Труба му се увек сјајила. Чинило ми се,
чак, да је њен сјај утицао и на звуке који су излазили из ње. Кад год је
Бранко свирао као да се музика преливала по нама. Били су као једно.
А онда је дошло то вече...
Свирали смо Малерову „Пету симфонију“. Био је то велики
изазов. Чувеним ка-да-га-даа, ка-да-га-даа на почетку првог става отварају
се тријумфална врата. Бранко је обрисао отиске са трубе, спустио крпу на
крило, овлажио усне и припремио се да у њу утисне ваздух. У тренутку када
је диригент подигао руке, приметио је сићушну тачку на корпусу инструмента.
Није више имао времена да је обрише. Тачка се увећавала, као да му се руга.
И тада, уместо лаког и течног ка-да-га-даа, зачуло се невероватно ккк-дга-даа,
ккк-дга-даа. Диригенту су очи севнуле од неверице и беса.
После тог концерта Бранко више није био исти. Немир и
несигурност окивали су га. Руке су му се знојиле. Влажни прсти мутили су
златкастост трубе. Уста су му се сушила. Понестајало му је даха. Ма колико
да се трудио, страх од поновног неуспеха изазивао му је вртоглавицу. Ни са
ким о томе није причао. Али осећали смо то по његовом свирању. Мекан тон
постао је усиљен.
Једног дана престао је да долази на пробе.
Окренула сам се поново ка хумки. Образ ми је пекла суза.
Госпођа Милеуснић сјединила се са земљом. Последњи суви грумени пали су по
сандуку. Две жене руку под руку лагано су одлазиле. Крај гроба смо остали
само проседи господин и ја.
Музичари су се паковали десно од нас. Делили су хонорар.
Тубиста је ставио инструмент у платнену врећу. Одгегао се држећи је испод
мишке. Путељком крај њега прошао је саксофониста са изгребаном кутијом у
једној руци и цигаретом у другој. Махнули су Бранку који је остао сам.
Чекала сам да нам се погледи додирну. Међутим, замишљено
је гланцао трубу крпом. Засијала је. Нежно ју је спустио у кофер и затворио
га. А онда је пажњу усмерио ка мени. У очима му није било радости због неочекиваног
сусрета. Молиле су ме да га не препознам. Нисам успела ни да климнем главом,
већ се окренуо.
Запутио се стазом која водила између усамљених гробова.
Сео је крај једног, обрисао мермерну плочу и уздахнуо. Скинуо је наочаре
и длановима прекрио очи.
Окренула сам се да што пре одем са гробља. Напустила сам
госпођу Милеуснић. Напустила сам и Бранка. Убрзала сам кораке, газећи шуштаво
лишће.
Музика Класика бр.327
