Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2017. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2016. годину





Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

ФЕСТИВАЛИ

Обзорја на Тиси
Нови Бечеј, 23 -24. мај 2018.

Више пута, у различитим приликама наглашавајући да „данас Обзорја на Тиси представљају једну датост, саставни део новобечејског културног живота, често и најзначајнији догађај сезоне у овом сликовитом и гостољубивом банатском градићу, као и да за овде афирмисане младе певаче и композиторе први пут представљене у пријатном и различитим програмима примереном Дому културе, мајски дани посвећени композитору Јосифу Маринковићу остају и изузетан извор информација о ауторским стиловима, извођаштву и стваралаштву (о чему сведочи и 26 година њихових трајања), забрињавајуће је, за даљи опстанак ове манифестације, деловала мала заинтересованост домаће публике за догађања на њеном овогодишњем бијеналном сегменту, Отвореном такмичењу соло певача. Слично се може рећи и за невелик број од само 17 пријављених, од којих је у Нови Бечеј стигло 12 учесника. Тако је у преткатегорији наступило шест девојака у узрасту од 14. до 18. година од којих је најкомплетније деловала Патрисија Франческа Ресига (17) из Румуније (Клуж), која је пленила музикалношћу, дивним, кристално чистим сопраном, сигурношћу и разговетним изговором, финим вођењем фразе, па и итензитетом извођења, поставши тако и лауреат у својој групи. Леп утисак оставила је и другопласирана девојчица, нежна Ива Чичовачки (14) из сомборске Музичке школе „Петар Коњовић“ (класа Силвиа Минеа), освајајући префињеношћу и чистоћом интонације, али и две године старија Зрењанинка Лара Маленић, „лаког“ лирског, такође још дечјег сопрана. На завршном концерту награђених такмичара још једном смо чули и остале победнике. У првој категорији најпре, најбоље оцењеног Милана Перишића (26), матуранта Музичке школе „Исидор Бајић“ у Новом Саду (класа Сенка Недељковић) с добро припремљеним, али „опрезним“ интерпретацијама (Вагнер, Дебиси, Бабић и Маринковић) у којима је приказао уједначеност регистара и „равнолинијски“ ток свог баритона, а ми бисмо им „додали“ и више снаге и изражајности. Такође прву позицију у истој групи, освојила је једина међу женским гласовима, Данијела Кондић (19) из зрењанинске Музичке школе „Јосиф Маринковић“ (класа Ана Алексић Шајрер), оштрог сопрана и драматичних акцената, да би друго место у тој категорији било додељено Владимиру Јакшићу (21) из исте школе и класе, топло обојеног, меко заобљеног и пријатно тембрираног баритона. Он је на завршном концерту поновио технички суверено и извођачки уверљиво тумачење Доситејеве стазе Мирољуба Аранђеловића Расинског за које је освојио и специјалну награду – уметничку слику за најбољу интерпретацију песме с ранијих Позивних композиторских конкурса Обзорја на Тиси – Дана Јосифа Маринковића.
 Најстаријој, другој такмичарској категорији која је подељена у две етапе, такође са само троје приспелих певача, осим главних награда жирија, припала је и специјална награда за представљање лично одабране песме Јосифа Маринковића. Добила ју је (поред освојеног другог места) Свјетлана Ђокић (28), мецосопран раскошног волумена и несвакидашње боје (апсолвент новосадске Академије уметности у класи Љиљане Лишковић). Двоје првопласираних - баритон велике осећајности и изванредног смисла за доживљај лида (Lied), Предраг Kачавенда (27), студент Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу у класи проф. Марине Трајковић Биџовски и Александра Плетикосић (23) с новосадске Академије уметности (проф. др Милица Стојадиновић), продорног, помало „агресивног“, али добро контролисаног гласа (која је проглашена и лауреаткињом целог конкурса) дали су својим предавањима допринос лепом нивоу такмичења које се одвијало и захваљујући вредној сарадњи с официјелном клавирском сарадницом Александром Ракић (Академија уметности) и њеним колегиницама из Зрењанина, Тином Николовски и Мартом Ронто. Жири је радио у саставу др Милица Сојадиновић, др сц. Берислав Јерковић (Осијек) и Снежана Савичић Секулић, првакиња Опере Народног позоришта у Београду и са секретаром Љубицом Живковић.
 
Пропратни догађаји

Посебним емоцијама било је обојено откривање спомен плоче и отварање изложбе посвећене Загорки Јегдић (1951 – 2007), која је (по речима Јелене Пауљев, креаторке поставке), као незаборавни оснивач Обзорја, „сав свој духовни потенцијал посветила просперитету културне сцене града у ком је живела, и с којим је несебично делила своје емоције, идеје и снове“. Сажета уводна поетска реч Славице Ковачев сублимисала је њен ретко подстицајни организаторски дар и посленички уметнички кредо, нагласивши да се из дворане Дома културе која „од вечерас носи Загино име чује песма, галерије су препуне слика, чекамо пријатеље да наздравимо несвакидашњим данима, Заги, капетанима, сликарима, диригентима...где год да су“! Традиционалну, врло садржајну, с композиторског аспекта интонирану беседу о Јосифу Маринковићу, припремио је професор Светозар Саша Ковачевић, један од ретких актуелних музичких стваралаца који је и данас посвећен манифестацији како ауторством, тако и присуством. Финансијску подршку Данима Јосифа Маринковића обезбедили су Покрајински секретаријат за културу и Општина Нови Бечеј. На крају, ево једног запажања. Иако у материјално још недовољно склоним временима, сведоци смо ницања нових музичких, односно певачких такмичења. То је врло пријатно сазнање и оптимистички говори о будућности наше вокалне уметности. Ипак, чудно је да су неки од својевремено успешних и овде слављених и уважених учесника, па и победника, чак и чланова жирија новобечејских Обзорја на Тиси организовали у Крагујевцу, у размаку од само једног дана, такође дводневно певачко такмичење, посвећено примадони Радмили Бакочевић, не водећи рачуна о поклапању два сродна конкурса. Можда би неки од младих уметника желели да се огледају на оба, што технички свакако није могуће. Вероватно се ради о нехату и заборавности.  Штета!  


XVIII Фестивал „Златна вила“
у Приједору

Од 10. до 12. маја у Приједору је одржан Међународни фестивал хорова „Златна вила“, који је ове године стекао пунолетство. Град има дугу традицију хорског певања која датира од 1885. када је основано Српскон пјевачко друштво „Вила“, које са прекидима ради и данас. На овогодишњем хорском натпевању учетвовало је осам мешовитих хорова и оно што је посебна карактеристика овог такмичења су бројне награде; бронзане медаље добили су хорови КУД „Стив Наумов“ Битола са диригентом Љубомиром Трифуновским (који је добио и посебну награду за развој хорске уметности јер је на челу овог хора пет деценија и са њима је извео више од 2000 концерата) и Хор „Уна“ из Новог Града са диригентом Гораном Вулетом; сребрне медаље додељене су Хору студија глазбене уметности из Мостара са диригенткињом Катјом Кроло Шарац (који су добили и награду за интерпретацију домаћег дела) и Академски хор  „Обилић“ АКУД „Бранко Крсмановић“ са диригентом Ђорђем Станковићем (који је освојио и посебну награду за интерпоретацију страног аутора); Златне медаље припале су Хору Државног универзитета из Иркутска са диригенткињом Татианом Ромашенко (који је добио и награду за сценски наступ), Хору Хришћанског универзитета „Партиум“ из румунског града Орадеа, чији су студенти а и диригент Др Габор Ковач – Мађари (који су добили и награду за интерпретацију савременог дела), Ораторијумском збору цркве Светог Марка из Загреба „Cantores Sancti Marci“ са диригентом Јурицом Петром Петрачем (који је посебно похваљен за дириговање) и Хору „Пункт“ Прашког конзерваторијума са диригенткињом Аленом Јелинковом, који су освојили и награду за најбољу интерпретацију дела старог мајстора и за духовну музику те постали лауреати овогодишњег приједорског Фестивала, што им је донело и награду од 2500 евра.

Победнички хор из Прага

У четири протекле године чешки хорови су четири пута понели највише награде: 2015. Хор „Cаntica Laetitia“ из Злина са диригентом Јозефом Суровиком (који је овогодишњи члан жирија, уз Радета Радовића и председницу Весну Шоуц Тричковић) понео је награду публике, 2016. године Grand prix је освојио „Chorus Ostrava“ из Моравске Остраве  са диригенткињом Петром Рашиковом, а прошле године „Moraviachoir“ из Остраве са овогодишњим чланом жирија диригентом Јозефом Суровиком.
За сваку похвалу је што је Награду публике и 750 евра добио Хор „Уна“ из Новог Града, који нема ни основну музичку школу, а чији је млади диригент Горан Вулета успео да окупи 35 певача.
Пре Фестивала „Златна вила“ одржана је и Ревија дечјег хорског певања „Мала вила“ на којој је учествовало 14 хорова.
Од ове године донета је одлука да се Такмичење „Златна вила“ одржава бијенално.


Фестивал харфе

Још су народи старих култура – Кинези, Индијци, Персијанци и Грци заволели харфу, инструмент нежних боја, који је најпре углавном пратио певаче, али се са усавршавањем кроз векове проширивала и богатила њена функција. Стигла је до 46 (или 48) жица и распона од шест и по октава. Ипак, задржала је своју примарну особеност, готово поетску нежност, упркос техничким бравурама које се могу на њој извести. Импресионисти су је обожавали, чак и Вагнер и Лкст нису могли да јој одоле. Мада су кроз историју харфу углавном свирали мушкарци (Никанор Цабелата, па и наш Јосип Пикељ) – данас су је углавном „освојиле“ жене и када за њу стварају и када је свирају. Др Драгана Јовановић, композиторка која је својим делима давала поетичне називе („Крхкост тишине“, „Пре свитања“) а често у њима провлачила елегични фон (у телевизијској серији „Јесен стиже Дуњо моја“) написала је први српски Концерт (за харфу) за Милену, посвећујући га доктору харфе Милени Станишић, једној од пет најпаметнијих људи на нашој планети. Ауторка је у програму написала да „концерт стилски захвата подручја полистилитизма у оквиру постмодерног израза“ у коме су употребљене све изражајне и техничке могућности инструмента. У почетном ставу осетила се Шостаковичевска прегнантност, у Адађу – широки, Малеровски елегични дух, трећи став подсећа на слободно вођену Каденцу са дискретном подлогом оркестра, а финале (у који се ушло атака) са кратким иступањем у спори одсек поставио је високе виртуозне захтеве које је, као и делимичне „фолклорне излете“ Милена Станишић сјајно и надахнуто решила у одличној комуникацији са Камерним ансамблом „Метаморфозис“ и са још једним доктором уметности диригентом Иваном Марковићем.
Читаво вече у Великој сали у Студентском граду испуниле су композиције за харфу Драгане Јовановић са нашим најбољим харфисткињама, доајеном и деканицом  Факултета музичке уметности Љиљаном Несторовском и њеним некадашњим врсним студенткињама, Иваном Павловић, Љубицом Секулић, Иваном Пејоском и, разуме се, Миленом Станишић. Слушали смо „Виолет“ (Љибичица) – за соло харфу у мелодијама чежње, са глисандима и прелудирањима (како смо харфу и навикли да чујемо) док је средњи део донео смелија и савременија сазвучја. Композиција је посвећена Љубици Секулић, харфисткињи и виолисткињи, која ју је овом приликом и интерпретирала. Такође и „Stories from my forest“ (Приче из моје шуме) за Трио харфи који су пре пар месеци премијерно интерпретирале у Маријинском театру у Санкт Петербургу на Фестивалу Северна лира исте уметнице (Љиљана Несторовска, Ивана Павловић и Милена Станишић). На крају концерта чули смо петоставачну „Malas vyta“ (Малу свиту) за пет харфи (овога пута за четири) и гудачки оркестар у којој је Драгана Јовановић показала и комичне могућности које харфа може да произведе. 



БЕЛОЦРКВАНСКИ КАРНЕВАЛ 2018.

Традиционални Белоцрквански карневал одржан је ове године од 18. до 25. маја. Током седам дана, у овом граду богате историјске и  културне прошлости, приказано je низ изложби различитог садржаја, позоришних и плесних продукција, анимација, наступа уличних свирача, промоција књига, филмских пројекција, концерата хорске, инструменталне, џез и вокалне солистичке музике. Већ трећи пут заредом, на манифестацији је учествовао и тенор Никола Давид, који је реситалом приређеним у Народном музеју, уз клавирску сарадњу Љубице Грујић започео и обележавање 25 -годишњице свог уметничког рада. Покренута на оперској и концертној сцени Новог Сада, у ком се школовао, а потом настављена у многим градовима Немачке, Давидова двоиподеценијска каријера данас у првом реду обухвата, после завршених јеврејских студија у Потсдаму, његове различите активности као кантора у Минхену и Штутгарту и асистента на Универзитету Еслинген, али садржи и још врло живу и посвећену концертну делатност. Као и прошле године, Никола Давид је с великим узбуђењем и емотивношћу отворио концерт у свом  родном граду, и овог пута подсетивши своје поштоваоце на њихову суграђанку, велику оперску уметницу Меланију Бугариновић, чије име и заслуге с поносом проноси, као један од првих стипендиста Фонда „Меланија Бугариновић“. Музицирао је онако каквог га знамо и памтимо: узнесено, унесено, веома доживљено и дикцијски јасно (без обзира ради ли се о италијанском, немачком или руском језику), пленећи високом осећајношћу и пластичношћу сваке музичке мисли и фразе, и разуме се, лепотом свог, сада већ зрелог, носивог и сочног, али и још увек, препознатљиво пријатног гласа. Његово одлично познавање певачких техника, правилне акцентуације речи, као и избалансираности с клавирском деоницом коју је зналачки, и с великим искуством рада с вокалним уметницима и познавања литературе изводила Љубица Грујић, Давидова дугогодишња сарадница, били су у функцији добро осмишљене драматуршке путање понуђеног програма и различитих карактеристика израза које је овај дуо представио током 14 тачака. Прво смо чули неколико познатих старих арија италијанских барокних мајстора. После широко испеване „Допустите ми да умрем“ Клаудија Монтевердија, и пуним и заобљеним гласом , управо тријумфално и с „усклицима“ донете „Виторије“ Ђакома Карисимија, уследиле су и две композиције Алесандра Страделе, изведене у одговарајућем контрасту између меке, нежно изнијансиране експресивности и фине динамике прве, и победничког расположења друге. С изузетном уживљеношћу су потом интерпретирана, у смени деликатности, унесености и ведре полетности предавања и три Моцартова остварења (с централном „Песмом растанка“ и чувеним рефреном „не заборави ме“), а онда је, попут веома садржајног интермеца уследила пројекција документарног филма о животном и професионалном путу Николе Давида „Од опере до синагоге“, Баварске радио телевизије. Топли аплаузи бројних посетилаца су с пажњом и занимањем пратили све сегменте ове пријатне вечери успомена и квалитетне музике. Можда најузвишеније су деловала тумачења четири песме из Циклуса оп. 39 Роберта Шумана које су Никола Давид и Љубица Грујић представили попут правих „мелодрама“, односно својеврсних музичко - сценских прича, „изговорених“ с мером, миром и озбиљношћу, баш савршено! До краја, мада можда и с пренаглашеном изражајношћу, али и високим дејством на аудиторијум, представљене су и песма „На шумском балу“ Петра Иљича Чајковског (по карактеру лагани валцер), Panis angelicus Сезара Франка и опроштајни „Кадиш“ Мориса Равела, богато мелизматизиране мелодике и молитвеног тона и карактера. Необично  конципирана клавирска партија узбуђујућих појединачних „удара“ у супротним регистрима, дисонантних акорада и смирујућих арпеђирања, доприносила је изузетности и снази дејства ове специфичне јеврејске молитве, која је  све присутне објединила дугим завршним „Амен“. Никола Давид се с белоцркванском фестивалском публиком опростио, до скорог поновног сусрета, два  дана касније, на годишњем концерту градског хора „Bella Musica“ (насловљеном као „Музика за сва времена“) с којим је, у препуној сали Центра за културу, певао композиције Јенка, Бајића и других српских аутора, али и чувене староградске и народне песме, као и популарне песме писане у њиховом препознатљивом духу.

П. С.
Свој јубиларни концерт у чувеној Рококо сали у Аугзбургу, граду у ком је остварио велики део уметничке каријере и који је изабрао за место сталног боравка у Немачкој, Никола Давид је с великим успехом одржао два месеца касније, 29. јула 2018. године.  

ПРВИ ОБОА ФЕСТ 2018.

Први „Обоа фест” одржан је од 27.06-30.06.2018 године у Музичкој школи “Владимир Ђорђевић” у Београду. Иницијатори и покретачи овог фестивал су Ивана Дакић, прва обоа Симфонијског оркестра РТС, Сања Ромић, прва обоа Београдске филхармоније и Петар Вучелић, друга обоа Београдске филхармоније.
    Овај пионирски подухват, који је настао захваљујући ентузијазму и великој љубављ према “краљици дувачке секције” - обои, није само по први пут одржан у Србији, већ  у целом региону.
    Већ у првој години фестивал је добио интернационалну конотацију. Гости “Обоа Феста” били су “Marigaux”, водећа светска фирма из Париза, која се бави израдом обоа и која се  представила изложбом својих инструмената. Затим, “Hangszerklinika”, фирма из Будимпеште која је обезбедила поправку инструмената. Поред њих на фестивалу је прусутвовала и фирма „Reeds N Stuff“ из Немачке, која је изложила машине за прављење пискова, потрошношни материјал за обое и фаготе.  
    Први “Обоа фест” увеличао је својим доласком и професор Лајош Ленчеш, дугогодишњи први обоиста Радио оркестра из Штутгарт, који је одржао дводневни мајсторски курс. Сања Ромић је представила свој концепт  “Свирати са лакоћом, који  музичарима објашњава како да се применом различитих техника и метода ментално припреме за наступ. Овај интересантан концепт је изузетно иновативатн и веома значајан за развојни пут музичара. Поред поменутих уметника на “Обоа фесту” наступила је и Наталија Јовић, сертификовани наставник Александер технике, која уметнике може да научи како да на најбољи начин искористе своје тело приликом извођења музичких композиција.     
Поменимо и Јелену Шоро, једину српску обоисткињу, која је завршила “Berklee College of Music”, која је заинтересованим музичарима објаснила значај  и примену импровизације у делима класичне и савремене музике.
    Цео “Обоа Фест” имао је за циљ да младим уметницима доведе свет у Београд. Та жеља је била основа за одржавање самог фестивала. Млади уметници, полазници курса Лајоша Ленчеша, су за два дана слушали и упили сваку реч и савет коју су од професора добили, и сва искуства пренели у своје свирање. Велико искуство, које професор Ленчеш поседује, значило је не само ђацима и студентима, већ и колегама које су дошле да слушају његове часове.
Поред обоиста из оркестара Опере, Симфонијског оркестра РТС, Београдске филхармоније, професора обое из музичких школа, гости су били и обоисти из Македонске филхармоније и из Бања Луке.
    Сви који су дошли на “Обоа Фест”, било да су полазници курса, професори или слушаоци били су одушевљени идејом за одржавање овакве манифестације. На ходницима музичке школе свирала се обоа, испробавали пискови, обоисти су се слушали и саветовали, једном речју био је то ПРАЗНИК обое!
    Круна целог фестивал био је завршни концерт полазника курса Лајоша Ленчеша, на коме су присуствовала деца из дневног смештаја “Свратиште”, која су се први пут сусрела са овим инструментом и одушевљено реаговала на цео концерт. Велику захвалност за њихов долазак “Обоа Фест” дугује општини Звездара, која је подржала овај пројекат и препознала његов значај не само за Србију, него и за цео регион. Поред тога велику захвалност за одржавање “Обоа Феста” дугујемо и Мађарској амбасади, Удружењу Collegium Hungaricum, Музичкој школи “Владимир Ђорђевић” и фирмама “Hangszerklinik” из Будимпеште, “Marigaux” и “Reeds*n stuff” и концепту “Свирати са лакоћом”.

    Видимо се следеће године на  2. “Обоа фесту”!   

КОНЦЕРТИ

Београдска филхармонија

Мајски концерт Београдске филхармоније убраја се у најинтересантније у овој сезони; томе је подједнако допринео интересантан и ретко извођен програм романтичарске музике, која је иначе често заступљена на програмима и одлични извођачи који су га интерпретирали надахнуто и за памћење. Енглески диригент, који већ готово четири деценије живи у Швајцарској, Хауард Грифитс поседује широки уметнички дијапазон који обухвата вишевековни стилски распон, од барокне до савремене музике. Дириговао је највећим светским интерпретаторима, али је увек био спреман и да подржи младе извођаче. Са Далеког истока (преко Хановера, где садад живи) на београдском концертном подијуму је Јорум Сон представила једини Двиржаков Клавирски концерт у ге-молу опус 33, његов први концертантни рад из 1876, који је 35-годишњи композитор посветио најоштријем бечком музичком перу, критичару Едварду Ханслику, подстакнут музицирањем познатог чешког пијанисте Карела Славковског, који га је и премијерно извео две године касније у Прагу. Настао је исте године кад и потресна тужбалица „Stabat Mater“ којом је оплакивао своје кћери Јозефу  и Ружену и сина Отокара. Отуда ни Клавирски концерт није примарно виртуозан, него је надахнут широком народном мелодиком и богатством оркестарског звука, а солистичка деоница сјајно инкорпорирана у моћне симфонијске валере, на начин како је то чинио и Брамс у својим концертима (мада их Дворжак тада још није могао чути у Прагу). Али он је имао тако сјајне музичке идеје да се говорило да оно што он одбаци неко би могао да начини од тога читаве симфоније – те је и овим концертом изазвао дивљење Брамса, Сибелијуса, Мартинуа, Стоковског, Бруна Валтера... Он сам био је незадовољан; није био концертни пијаниста (као што су били Моцарт, Бетовен, Шопен, Лист или Рахмањинов), али је успешно пратио певаче. Више пута је прерађивао дело, последњи пут 1883, успостављајући у почетном ставу атмосферу словенских игара, у лаганом Шопеновску поетику, а у финалу токатно-плесни штимунг. Говорило се чак да су пијанисти потребне две десне руке да би га извео како треба; прославио га је Свјатослав Рихтер, а београдској публици сјајно представила корејска уметница у споју словенске поетике и драматике и готово кокетном шарму финалног става.
Не знајући да је и на нашим концертима Београдске филхармоније пракса увођења слушалаца у програм (како се то чини и у светским музичким центрима, а како то код нас изванредно обавља музиколошкиња Маја Чоловић Васић) и диригент Грифитс дао је кратки садржај најлепше Дворжакове симфонијске поеме из 1896, која по лајтмотиву у обои подсећа на фамозни почетак Бетповенове Пете симфоније, а читавим током успоставља мрачну мистику која кулминира ужасном драматиком на крају поеме!
И најзад, младалачка Шубертова Трећа симфонија у Де-дуру, настала исте године кад и баладно ремекдело „Вилински краљ“, када је композитору било само 18 година, у којој су одјекнуле афористички концизне теме које подсећају на Моцарта, Бетовена и Росинија, са мистиком Увода, са дугоим одлагањем каденци, са лендлерско-валцерским расположењем, са нетипичном акцентуацијом, са озареном ведрином, са типичним бечким шармом... Антонио Салијери је отворено признао:
„Нема тога чему бих га ја могао научити; њега мора да је Бог лично учио музици!“
Била је права привилегија слушати те вечери Београдске филхармоничаре на овом концерту!

Хор „Колибри“

Сви смо обожавали Хор „Колибри“ који је основала и легендарно водила Милица Манојловић. Научила их је не само да певају дечје песмице (и чак и Мокрањчеву „Литургију“) него и да се друже, да воле једни друге и музику, ма чиме да се касније баве.
Данас, после „55 лета – Колибри света“ стасали су „неки нови клинци“ а међу њима било је и мама и већ и бака које су пре пола века биле и саме „колибрићи“ које је за руке водила на концертне подијуме „тетка Милица“. Они су и даље неодољиви, уносе своје чисте душице у чисте ноте које певају руковођени Љиљаном Ранђеловић.
И даље „моле за фину тишину“ – и успостављају је, и даље њихова „машта – може свашта“, певају о вуку (који је „буба лења“), о мишу (који је добио грип), о лисици (која се „суши к’о грана“), сада свесни да „децу не доносе роде...“
Заједно са Љиљаном Ранђеловић кроз програм их је водио Иван Јерковић који их је подсетио и на дивне стихове „Ако“ Рајналда Киплинга уз (нешто гласнији за њихове танане душице и гласиће) Биг бенд Радиотелевизије Београд. На крају – сви су били на ногама, сви су тапшали, скакали, певали, радовали се и на бини и у сали Комбанк арене.

Јасмина Трумбеташ Петровић

Првакиња Београдске опере Јасмина Трумбеташ Петровић прославила је 25-годишњи уметнички јубилеј на подијуму Коларчеве задужбине уз Уметнички ансамбл „Станислав Бинички“ и веома музикалну диригенткињу Милицу Радивојевић. У дугом захтевном и вишеслојном деловању остварила је бројне роле, урањајући не само у сложене партитуре Вердија, Пучинија, Моцарта, Чилеа, Дворжака, Чајковског, него рентгенски улазила и у карактере тих заљубљеница и страдалница, које су патиле срцем и гласом. Била је Аида, Тоска, Дездемона, Леонора, Ћо Ћо Сан, Елизабета, Мими, Памина, Микаела, Фиордолиђи, Хасанагиница. Ипак, није се истрошила ни гласовно ни психолошки и на концерту где је још теже у тако кратком размаку „пресвучи се“ у све те ликове била је моћна, сугестивна и као и увек високо професионална.
Публика је уживала у најлепшим оперским аријама у дугим лагама спорих темпа кроз које је као везом од срме Јасмина Трумбеташ Петровић низала најлепше вокалне ноте. Нису стале оне које је уткала у реквијеме Вердија, Моцарта, Дворжака, Брамса, у духовне странице Перголезија, Бетовена, Брукнера, Јаначека, Стевана Христића, Ксеније Зечевић. И још многе друге ноте које жељно чекају Јасминин глас исконске лепоте да их оживи на нашим и страним оперским и концертним сценама.

„Бинички“ и Пејчићи

На концерту Министарства одбране„Станислав Бинички“ под називом „Млади који освајају свет“ уз диригента Радета Пејчића солистички је наступио његов 16-годишњи син, виолончелиста Петар Пејчић, који је сјајно интерпретирао једно од најзахтевнијих дела написаних за овај инструмент, Први концерт у Ес-дуру Дмитрија Шостаковича, из 1959. године када га је премијерно извео велики уметник Мстислав Ростропович, коме је дело и било посвећено (као и други концерт из 1966). Доиста је чудесна храброст да се једно дојучерашње „чудо од детета“ одважи да интерпретира ово огромно, слојевито, технички сложено дело које и сасвим зрели уметници ретко стављају на програме својих концерата. Петар Пејчић имао је храброст да то учини, али и велики уметнички потенцијал да га изведе како треба, преко очекивања, савладавши све замке текста, од проширеног регистра који се пење готово до виолинског у дугим фразама испеваним низањем флажолета до улажења у сам кареактер дела, у његов маршевски ток и типичан Шостаковичевски опори хумор.
У бујне токове овог концерта диригент Пејчић је увео интерпретацијом најчувенијег лирског IV става Adagetta у Еф-дуру за гудаче и харфу из Малерове Пете симфоније у цис-молу који је лајтмотивски уплетен у Висконтијев филм „Смрт у Венецији“ из 1970. по роману Томаса Мана. Често се уводи, као и овом приликом, самостално, мимо обимне симфоније па је тако учинио и славни Леонард Бернштајн на сахрани Џона Кенедија 1968. А заправо овим ставом Малер је дао љубавну изјаву својој супрузи Алми, написавши и стихове:
„О, колико те волим, тебе, моје сунце,
не могу да изразим речима.
Могу само да ти искажем своју чежњу и љубав“.
На крају концерта чули сво „Симфонијски триптихон“ из опере „Коштана“ Петра Коњовића, једно од најпопуларнијих примера националног стила о „српској Кармен“ Боре Станковића, са низом ефектних, одлично оркестрираних народних мотива из Врања у узаврелом ковитлацу ритмова.

Вундеркинди на куб

Три чудесне девојчице, пијанисткиње у првој деценији живота приредиле су потпуно незабораван концерт у Музичкој школи „Станковић“, где је њихова бака Мирјана Јовановић била дугогодишњи професор клавира (која је прва интерпретирала дела Владана Радовановића и Томислава Зографског). Мајка Милица Јелача Јовановић је отишла и степеницу даље – магистрирала је клавир у Совјетском Савезу, а докторирала у Сједињеним америчким државама, а трећа генерација пијанисткиња показује већ сад знаке индивидуалности и веома изразитог талента.
Најстарија, десетогодишња Марија Хоржа има већ шестогодишњи уметнички стаж и управо толико и солистичких реситала за собом. Она има озбиљан, прави концертни програм, који укључује Баха и Бетовена, Моцартову „Sonatu facile“ у Це-дуру KV 545 (која није нимало „лака“, како је назив описује), сетни „Октобар“ из „Годишњих доба“ Петра Чајковског, у који је унела толико емоција да нисам могла да поверујем да га свира десетогодишња девојчица, Дебисијев завршни комад из свите „Children’s corner“ (Дечјег кутка) – Cake walk – који описује свет дечјих ситуација, али је намењен одраслим интерпретаторима и свирају га углавном студенти.
Осмогодишња Ема је почела да свира са само три године и већ је имала три претходна реситала. На њеном програму нашла се и Шопенова Полонеза у ге-молу (постхумни опус), Шуманов „Дивљи јахач“ (њену мајку је критика „Политике“ прогласила најбољим интерпретатором Шумана на свету), троставачна Клементијева Сонатина у Ге-дуру опус 36 број 2 и оно што је код ње најфасцинантније – она има и стваралачку искру и њена композиција „Игра у терцама“ звучи готово оргуљски прегнантно.
Најмлађа петогодишња Ана Хоржа тек годину дана свира клавир и једва се попела на клавирску столицу, али већ и она уме да ослика карактере појединих комада: Шостаковичев „Марш“, „Први валцер“ и „Полку“ Кабалевског, „Војнички марш“...