У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

РАЗГОВОРИ

МУЗИКА И ОКО ЊЕ      

Драгољуб Фируловић Фирул, певач, песник и сликар
Природна музика - етно џез са истока Србије



Овога лета, у оквиру циклуса концерата Muzika Klasika Light, као део БЕЛЕФ-а на Калемегдану је одржан концерт под називом “Природне песме”. Иза имена извођача - “Firul orchestra featuring Bojan Čukić”, као идејни творац овог музичког пројекта стоји Драгољуб Фируловић из Неготина. На овом је концерту приближио публици музику источне Србије изводећи традиционалне влашке, румунске и српске песме у етно џез обради, уз пратњу петорице врсних крајинских уметника. 

Ретки су они који остају равнодушни на раскошан и узбудљив глас овог певача. Али он није само то. Он је такође и песник који је објавио до сада четири збирке песама, сликар који који је излагао на бројним самосталним и групним изложбама и који у Неготину има свој атеље Фирул; члан је Удружења књижевника Србије, један је од оснивача и садашњи председник уметничког удружења “Крајински круг”, а у прилог аутентичности његове личности говори и податак да је оснивач еколошког удружења “Ловци на камење”.  Неготинцима, његовим пријатељима и колегама је одавно познат његов музички таленат. Уосталом, како каже, није се десило да има неку изложбу или да буде присутан на некој књижевној вечери, а да  од њега неко не затражи да запева. И то је увек посебан доживљај.  Они који га први пут чују обично остану затечени прелепом бојом, снагом  и изражајношћу његовог гласа, а чак и најбоље познавоце народне музике неретко  изненади својим раритетним избором песама који објашњава врло једноставним речима:
- Ја нити хоћу, нити могу, нити желим да певам нешто што се мени не свиђа. Све што радим у музици прво мора мени да се допада! Не, наравно, зато што сам егоиста и себичан према околини и свету него зато што једино тако могу бити искрен према ономе што радим.

А све оно чиме се Драгољуб Фируловић бави тесно је повезано са поднебљем у којем је рођен и у којем живи. Неготин - град Мокрањца и Хајдук Вељка, чаробна лепота Дунава и Ђердапске клисуре, али и Тимока, Мироча и Дели Јована добили су у његовом гласу, као и у његовим сликама и стиховима јединственог промотера.
Ја сликам, певам и пишем на начин који ми се намеће и на који ме обавезује живот на овим просторима. Ни сам не знам чиме сам прво почео да се бавим. Мислим да су те три ствари комплементарне. Људи се често ограђују, али и у сликарству и у поезији има музике, као што у музици има и ликовности и поезије. Ја ту не правим велику разлику, мада (наравно) ако их одвојимо, занатски, свака од тих дисциплина има своја правила. А она се, опет, често прожимају. Композиција постоји и у сликарству и у музици и у поезији, као што постоје и ритам, валери ...

Природа је вечита инспирација за овог уметника. Она је присутна и у његовој поезији и на његовим сликама, па је природно било да су такве и песме које пева!
Песме које певам обично називамо традиционланим или етно песмама. Ја, међутим, мислим да је најближи И најтачнији термин ПРИРОДНЕ песме. Зашто природне?  Зато што ни ја, а ни они од којих сам их чуо и научио, не знају када су и где оне настале или ко их је направио. При том, влашка музика ме је иницирала да је назовем природном музиком и зато сто се она и вербално и музички бави неким исконским стварима. Влашке песме су углавном пасторалне, љубавне... у поетском смислу се полази од оног природног: зелени лист, зелена трава, неки цвет! То све полако уводи у причу о љубави... У влашким песмама се веома често помињу и родитељи и деца; не пева се само само о љубави између мушкарца и жене.  Али је то повезано и са оним што је исконско и природно. Често се такође помињу и птице које певају, цвеће, флора и фауна ... али не на баналан, већ на исконски начин. Тако да нам укаже на то да је све повезано једно са другим - са нашим емоцијма – и да човек не може да се издвоји од жубора потока, од дивних цветова које нпр. доживљава само као украс који може да убере, стави у вазу и диви им се неко време.

У музичком смислу ове су песме изузетно атрактивне. Наравно, у свету има толико занимљиве музике са врло одређеним карактеристикама. Када се каже латино музика одмах се помисли на ритам, ако је у питању босанска музика прва асоцијација је севдах... Влашка музика, по мишљењу Драгољуба Фируловића, садржи све то али и много више.
Пошто је углавном непознаница неко би могао да каже да су то влашку музику карактеришу претежно лагане мелодије. Али, влашко оро може бити изведено у таквом ритму да не може да му се приближи ни један ритам света. Обрнуто, када Власи певају баладу (тзв. дојне и томе слично) чак и неко ко не разуме  ни једну реч песме може да се најежи слушајући је. Оно што је основно и у ритмичним и у лаганим мелодијама је то да влашка музика носи емоцију и искреност - искрени однос према животу, без калкулације!

Влашке мелодије су такође „згодне“ за рехармонизацију, тј. лако од њих направити џез обраде, а да се не промени њихов карактер, каже пијаниста Бојан Чукић који својим аранжманима боји песме које Драгољуб Фируловић пева. Он, такође, са пуно поштовања говори о њему као ренесансном уметнику: Фирул са собом носи магију куда год да иде, као и велику харизму, своју аутентичну  причу коју (чини ми се) свако воли. И самим избором песама (што је такође уметност)  он  представља себе. Тешко је изабрати песму. Има их много, наравно, али он изабере праву, каже Чукић, док Фируловић на питање како бира песме одговара:
Сваки човек поседује неки сензибилитет. Рецимо када се нађе у шуми неко чује славуја, неко чује љубавни зов тетреба... Тако и ја - слушам, па оно што се закачи за моју свест, као нешто логично и природно ја то научим и певам. Вратићу се још једном на искон. Мислим да човек мора да се бави оним од чега је саздан  оним првим појавним, оним што га је одредило када је дошао на свет...  То не значи да ја не волим другу музику.  Напротив! Волим све оно што је лепо, али... ја нисам учен музичар и није ми се кроз школовање наметало да морам да поштујем нека музичка правила тако да и оно што ми се у светској музици свиђа, то је оно што се у мојој подсвести веже или тражи неку комплементарност са оним са чиме сам растао и развијао се као човек. Зато сам уосталом везан и за овај простор. Мене буне људи  и свест људи који се одрекну простора и краја из којег потичу. Са друге стране човек не може да буде такав егоиста и толико себичан да само он ужива у лепотама и благодетима простора у којем живи. Тако је и са музиком! Ми много знамо о музици југа и запада Србије, о косовској и македоснкој или рецимо, о музици у Војводини и севдаху у Босни. Ту је можда дошло мало и до презасићења... На жалост, због разноразних околности iсточна Србија је у музичком смислу мање обрађена, али можда је то и добро. Можда је сада дошао прави тренутак да се она представи широј публици ... Није да није било покушаја музичара, али је чини се тада на бољи начин презентована друга музика, тако да је она остало мало у запећку. Власи су као етнос непознаница и сами себи, а камоли другима, тако да је била срећа да се ту нешто таложило кроз векове. Многи мисле да је на тај начин доста изгубљено, али ја мислим да није и да ништа не може да се изгуби. Та музика само није толико конзумирана и сада је дошло њено време.



Маја Волк, драматург, сценариста, гитариста, фадо музичар
Гитара је моја највећа љубав и узданица

 

Ренесансни лик и мултимедијално дело Маје Волк, признати су на нашој сцени. И добрано познати, а да не остављају естрадни укус на чула. Музика даје снажан печат њеној уметничкој аури, у аудио и визуелном прожимању нота. Са гитаром јој се десила љубав на први поглед, звук и додир, а после фатална привлачност са фадо симфонијом. Даровит је музичар, којем глас и инструменти, узвраћају пријатним звуком и дупке пуним концертима. У децембру ће да наступи у свом вишегодишњем сну –  фадо спектаклу у Центру „Сава“ у Београду.

Растављени клавир, „Мала ноћна музика“ и Моцарт у добру и злу
У трећој години, добила сам мали, дрвени клавир. Сутрадан сам га раставила на најситније делове, црне и беле дирке раздвојила, гледала како ради, и затим га два дана састављала на поду моје собе. Нисам хтела ни да устанем ни да једем, док га нисам саставила. И успела сам! Прва лонг-плеј плоча била је „Тоска“, слушала сам је од јутра до мрака и певала по кући, Марио Каварадоси... Моја мама, велика глумица Мирјана Коџић, завршила је глуму на београдској Музичкој академији, где је у то време  постојао само глумачки одсек, а на њеној дипломи су се потписали Марко Тајчевић, Јосип Славенски, Милоје Милојевић... За дипломску арију из соло певања, одабрала је Пазу из Моцартове „Фигарове женидбе“, а и своју децу сам прво научила ту арију. „Мала ноћна музика“ ми је омиљена музика из детињства. Моцарта сам слушала и кад сам први пут умирала, пред операцију везаних црева... Имам девет година, читам „Велика ишчекивања“ Чарлса Дикенса и слушам Моцарта, мама плаче, а ја сасвим мирна, лагана. Била сам у клиничкој смрти, сећам се своје операције, коју сам гледала негде са таванице из левог угла... Видела сам оца који је лежао и у том часу ми даривао крв, јер моје крви није било.

Речи које ме описују...
Некад је у мени било много различитих Маја. Оне су се готово пола века свађале, надметале, упадале једна другој у живот. Некад су се и слагале, а имале су чак и имена – Мала, Мама, Професорка, Певачица, Љубавница... Заједничка им је била патња и много су се истрошиле, док се нису обреле у заједничкој смртоносној болести – канцеру у мом грлу. Мала ми је некако била најдража, мислила сам, наивно, да то дете у мени представља извор моје креативности. Али, тек кад сам уз помоћ учитеља Грује, прошла различите фазе телесне психотерапије, пронашла сам у себи два детета – једно запостављено, а то је слободно и креативно дете. И друго кењкаво, жељно љубави, несамостално дете које стално и тврдоглаво тражи још. Данас сам, срећом, то слободно, креативно дете, које, није више овисник о туђој љубави.

Увек на страни вука
Волк је старо словенско презиме и значи ВУК. Волк, Влк, Вук, тако се развијао српски језик. Презиме је од мог деде, татиног оца, Словенца Фрање Волка, из Горице код Трста, Његова животно-филмска прича, вапи за једним Стивеном Спилбергом. Рањен као аустро-угарски војник у Галицији, одлази у заробљеништво у Сибир, пријављује се за добровољце за Солунски фронт. На страни Срба бива прободен немачким бајонетом, али га спаси кожни дневник који му је био у недрима, поред срца. Дружио се са Миком Африком, нашим првим сниматељем, и тако се заразио филмом. Филм је за мог оца Петра Волка био судбина, а не избор. И зато је целог живота био строг и непоткупљив позоришни и филмски критичар. Волк није једино што ме везује за вукове. Најомиљенија игра од кад знам за себе, вероватно сам је почела већ са годину и по дана – прикрадам се, пузим потрбушке и вичем: „Сакријте се иде вук!“ Ја сам била вук. Игра се завршавала мажењем са мамом, коју вук пронађе у кревету. У „Црвенкапи“ ми је увек било жао вука, племенита је животиња, није себична као човек. Знате ли зашто један вук покоље све овце иако му то не треба? За свој чопор, за породицу..., јер то му је инстинкт. И „мој“ Моцарт се зове Вучић – Волфганг, зато сам много година касније написала „Чаробну фрулу Вулета Моција“, авантуристички музички роман за децу.



МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ   

Аја Јунг, балерина
Играчи су највећи номади међу уметницима

 

Има харизматичну појаву, енергију у мислима и делима. Класичан балет и савремена игра обележили су њен сензибилитет и радну биографију. Зове се Аја Јунг и никад не стаје. Јер игра тражи сталан покрет. Директор је Београдског фестивала игре - БФИ, председник Националног комитета Међународног савета за игру при УНЕСKО и потпредседник европског огранка Светске плесне алијансе. Њеном заслугом, у септембру је почео београдски живот прве испоставе на Балкану угледне Миланске балетске школе.  

Непресађивани корен успева под Дорћолским небом
Једна драга особа недавно ми је открила, да је „тајна моје енергије у непомераном и непресађиваном корену“. Слатко сам се насмејала, а онда се над тим речима замислила. Има истине. Ја сам пета генерације у истој кући на Дорћолу, на земљишту које је изабрао и купио мој чукундеда, кад је из Немачке стигао у Београд. Сва срећа, породица је успела да је сачува у великој комунистичкој отимачини после Другог светског рата. Да би сачувала дом, ослободиоцима Београда, предала је сав други иметак укључујући и две радње на Теразијама. У нашој кући није било уметника, осим великог сликара Косте Хакмана, који је био у браку са једном од мојих бака, а део фамилије овековечен је на његовим платнима. Било је, међутим, добрих трговаца и лекара, а и два професора универзитета, са којима сам проводила  најраније детињство. Зато обожавам мој комад неба над Дорћолом, стари бидермајер намештај и храстов паркет. Не постоји замена.

Од балета „Ромео и Јулија“, преко „Флешденса“ до сопствене балетске приче
Гледала сам много балета и опера на сцени београдског Народног позоришта. Била је то обавезна литература у мојој фамилији. Балет „Ромео и Јулија“, са Душицом Томић у насловној улози, био је пресудан да кренем у балетску школу. Од тада нисам пропуштала балетске представе у Београду, а мама ме је често водила на путовања на којима смо  одлазиле и на позоришне представе. У том периоду за мене су били занимљиви мјузикли, али и филмови попут „Белих ноћи“ и „Флешденса“, који су инфицирали моју генерацију играча, али и многе млађе. Сећам се и првог наступа италијанске трупе „Атербалето“ на сцени центра „Сава“. Имала сам око девет година и њихова игра ме је фасцинирала. Нисам ни сањала, да ћу их једном, баш ја, поново довести на ту сцену. Њихов кореограф и директор са којим сам данас велики пријатељ, био је најмлађи играч у трупи, кад су први пут наступали у Београду.

Први балетски кораци, разноразни педагози и пут под ноге
Носим лепа искуства с почетка мог балетског школовања, јер прве четири школске године, балет ми је предавала Мира Костић. Она данас у Паризу учи децу да играју, а овде су дошле неке друге наставнице. Кад је Мира напустила нашу генерацију и отишла у Француску, доспела сам у руке разноразних педагога, што је учинило да нешто касније одем у иностранство. И на томе сам захвална тим разноразним педагозима. Некад живот донесе лошији период, да би изазвао промену курса. Данас, кад сам мајка две девојчице, јасније могу да сагледам жртву и храброст моје маме, да ме подржи и са непуних 17 година пошаље пут Њујорка. 



Гордан Драговић, позоришни режисер
Опера треба да осећа дах времена

 

Гордан Драговић студирао је, дипломирао и магистрирао позоришну режију. У драмском и музичком театру је режирао, а радио је и на филму и телевизији. Написао је и објавио више од 2000 страна стручних текстова, а највише на тему музичког театра. Основао је два позоришта, театар „Унивариус“ у пољском Лођу и Камерну оперу „Мадленијанум“ у Земуну. Данас је професор за оперску режију и глуму на београдском Факултету музичке уметности.

„Лексикон опера“
Књига „Лексикон опера“, резултат је тимског рада 12 врсних сарадника које сам предводио. Обрадили смо око 250 оперских дела, а материја је хронолошки постављена. Писана је готово од почетака опере, мада нема Перија Кавалија и његових савременика. Писање смо започели, с првим генијем оперске уметности, Клаудијом Монтевердијем, око 1600. године и пратимо 400 година постојања опере. Међу изабраним делима, које смо сматрали најрепрезентативнијим, има и опера насталих на нашим просторима.

Живот пре промоције
Књигу сам најавио у штампи 1999. године, кад сам изнео концепт Лексикона, потом сам формирао екипу и одредио шта ће ко да ради. Први прилози написани су 2001. године, а посао је завршен пред београдски Сајам књига 2008. године. Издавач је био Универзитет уметности, али с обзиром на то да су била потребна значајна средства, обратили смо се Министарству  културе, које је обећало да ће да финансира штампање књиге. То је остало на обећањима, а књига је одштампана напорима мојих пријатеља који су књигу одштампали без авансне уплате. Преузео сам обавезу, да уколико средства не дођу од Министарства, лично обезбедим новац. Књига је доживела промоцију у Српској академији наука и уметности 2009. године. Велики тренутак десио се, кад је господин Дејан Деспић прихватио да промовише књигу, а присуствовали су чланови председништва САНУ. Том приликом господин Деспић и госпођа Мелита Милин, истакли су да се ради о нашем најзначајнијем делу штампаном из те области. Комисија Министарства културе, ипак је одлучила, да не откупи ни један примерак књиге. Академик Деспић, секретар Одељења за музичку и ликовну уметност САНУ и проф. др Милан Михајловић, декан београдског Факултета музичке уметности као издавач, упутили су, у вези с тим писмо, тадашњем министру кулуре, Небојши Брадићу. Он је покушао да исправи ту ствар у вези откупа књига, а која је била у надлежности Зорана Хамовића. Тада Министарство културе откупљује 25 примерака Лексикона,  које за Нову годину дели члановима Владе. 

Садашњост и будућност Лексикона
„Лексикон опера“ продаје се у две београдске књижаре, „Александар Белић“ до „Коларчеве задужбине“ и у књижари „Иницијал“ при САНУ. Самоиницијативно не планирам објављивање новог тиража, јер финале приче гласи: исплатио сам дугове за штамшање првог тиража, на тај начин што сам продао свој стан.

То је нажалост, наличје мукотрпног рађања тако великог и корисног штива. Да ли би оно имало исти садржај, да сте га писали у Аустрији, Немачкој, Француској или неком другом центру културе и где сте нашли изворе за писање? 
Сређене архиве у тој области не постоје у Србији. У Музеју позоришне уметности успео сам да нађем, само неколико фотографија наших старих представа на чему сам им захвалан. Из београдског Народног позоришта нисам добио материјал. Вероватно, зато, што не постоји. Део илустративног материјала, добио сам из  немачких архива и највише из руских архива, у Москви и Санкт Петербургу.



НАШИ У СВЕТУ   

Иван Јевтић, композитор
Његова музика, његови пријатељ

 

Премда целовечерњи ауторски програми савремених, па још и живих композитора готово по правилу подразумевају неизвесност, па чак и када су неоспорни и високи квалитет опуса представљаног уметника и рецентни интерпретативни квалитети одабраних музичара који га тумаче, са задовољством и поносом смо „констатовали“ лепо испуњену чувену  концертну салу „Гаво“ у Паризу, у којој су 22. септембра извођена дела српског академика Ивана Јевтића. Рецепт за овако успешно, „стојећим овацијама“ пропраћено и бурно акламирано вече и јесте и није сложен: треба уложити огромне организационе напоре, наћи подршку својих „матичних“ културних институција и посленика, као и оних стечених у „другој“ домовини (што је за Јевтића Француска у којој делује већ 38 година), уз подразумевајућу изванредну музику, сјајне извођаче и „отворену“, за несвакидашњи доживљај, инспирисану публику. „Ризик“  нашег национално „обојеног“ композитора познатог по непресушном мелодијском надахнућу, врелом темпераменту, снажној ритмичкој инвентивности и мајсторству оригиналне оркестрације, да у једном од најважнијих центара европске културе оствари своје велико концертно „огледање“, вишеструко се исплатио: у првом реду са становишта презентације наше националне културе, али и личног, самосвојног израза и сопствених музичких светова.

Понуђеним избором „париског“ програма насловљеног као „Иван Јевтић, његова музика, његови пријатељи“ аутор је начинио својеврсну синтезу свог погледа на свет, на музичку уметност, на индивидуални стил, откривајући и овим одабиром (дела насталих у периоду од 1986. до 2004.  године) свој „природни“ приступ стваралаштву и писању, као и несклоност ка било каквој „математичко-техничкој“ конструкцији. И управо Јевтићева непатворена музикалност, српски, али и широки космополитски дух и инспирација, који поред „гласова“ родне груде и Београда, „усвојеног“ Париза, али и утицаја Беча (где се такође школовао) и Бразила (у којем је провео три незаборавне, стваралачки значајне године), повезују и звуке Балкана и Централне Европе, зрачили су пуном снагом са подијума елитне дворане, а свих шест композиција, захваљујући баш тој врцавој музикалности, али и „носивој“ ритмичкој прегнантности, и изнад свега, „видљиво“ прштећој енергији, ватрености и страственој топлини, лако је, и како смо и сами доживели и приметили, без „препрека“ комуницирало с бројним слушаоцима.