ИНСТРУМЕНТИ

Пријатељи вршачких оргуља

 

На територији Србије, данас постоји више од 170 оргуља. Претежно се налазе у Војводини, јер представљају историјско наслеђе подунавских Немаца, војвођанских Мађара, Словака... који су ту живели, или живе. Најјужнији град у Србији у ком постоје оргуље је Београд, који је у јесен 1958. године, у концертној дворани у најстрожем центру града (Дом синдиката) поставио четворомануални инструмент фирме „Валкер“, чије су свирале још пре две деценије тужно замукле... Поред њих, оргуље у Београду постоје и у појединим црквама (нпр. црква св. Антуна на Црвеном крсту), али и у простору Музеја науке и технике, на Дорћолу. Богатству културног и уметничког живота престонице, оргуље већ значајно доприносе (поменимо само недавно завршене, а већ традиционалне „Дане оргуља“, на пример), али није свуда и увек тако. Војвођанске оргуље још увек чекају да их приметимо.

Података о оргуљама на подручју Војводине у доба Средњег века нема - хришћанско становништво разбежало се пред најездом Турака или је од њих страдало, а све богомоље су уништене. Тек са протеривањем Турака и поновним насељавањем опустелих крајева, организује се верски живот и данас имамо тек пар инструмената из 18. века (Плавна и два инструмента у Сремским Карловцима), док остали потичу из 19. и 20. века. У односу на светске примерке сачуваних средњевековних инструмената, ови војвођански сврставају се у „млађе генерације“.

Занимљиви су и статистички подаци који сведоче о оргуљској култури која полако нестаје са ових простора: бројно стање ових племенитих инструмената смањено је барем за трећину, и то нарочито после Другог светског рата и егзодуса немачког становништва, али и почетком десете деценије XX века. Од сачуваних инструмената, више од половине је механичког система, док су остале претежно пнеуматске. Велика већина инструмената поседује педал; преовлађују једномануални, нешто више од трећине их је двомануалних, а само два инструмента имају три клавијатуре. Две петине сачуваних инструмената изграђено је у чувеним радионицама „Ангстер“ (Печуј) и „Вегенштајн“ (Темишвар), док остале потичу из 39 различитих радионица. Многима чак није могуће утврдити порекло.

По речима Шарла-Марије Видора, чувеног француског оргуљаша и композитора, „свирати на оргуљама је исто што и сведочити о сили која произилази из спознаје бесмртности“. Могли бисмо ову сентенцу да парафразирамо на  више начина. На пример: „слушати оргуље је исто што и сведочити о сили која произилази из спознаје бесмртности“. Ко год да је слушао оргуље, могао би да стане иза ове реченице. Или, овако: „бринути о оргуљама је исто што и сведочити о сили која произилази из спознаје бесмртности“. Ко год да је бринуо о оргуљама, могао би да ово потврди. До сада, нисмо бринули о њима, барем не онако како се о оргуљама у свету брине, па таквих искустава – немамо.

Напротив: често смо их и уништавали, намерно, или небригом. Извесно је да су међуверска трвења однеговала семе зла, а неукост и примитивизам у људима одувек су изазивали рушилачке пориве, због чега су, поред људи, кућа и градова, страховито страдале и - оргуље. Нажалост, у овом виду деструкције - нисмо били усамљени, јер је из истих разлога Краљици инструмената неретко припремана ломача чак и у земљама данашње Европске Уније, која је управо оргуље одабрала за један од својих актуелних симбола. При томе, пречесто заборављамо да су оргуље првенствену улогу имале у световном, а тек потом и духовном животу. Међутим, чак и оне најмање, због своје величине и архитектонике, увек су захтевале нарочиту акустику и велики простор, какав су пре неколико векова имале само црквене и катедралне грађевине. Ма колико да је богат и разноврсан, звук оргуља има једно карактеристично опште обележје које се, мање или више, испољава кроз све регистре и комбинације, Уз то, као последица дуготрајне употребе оргуља искључиво у црквеној музици (или бар у амбијенту цркве), тај звук се психолошки још увек везује за такав амбијент и музику религиозног карактера. Захваљујући генијалном стваралаштву Јохана Себастијана Баха, које је изнедрило оргуље као врхунски уметнички инструмент поставивши их на престо концертних подијума, оргуље су у концертним дворанама нашле ново, универзално и, најзад мирно, пребивалиште. Барокна музика је тековина целог човечанства, а не само појединих народа.

Имајући у виду најпре културни и уметнички, па тек онда религијски значај и утицај појединих инструмената, у многим земљама широм Европе и света, оснивана су и оснивају се удружења грађана, са задатком да те вансеријске инструменте очувају, унапреде и потоњим генерацијама оставе у што бољем стању. Такве оргуље, захваљујући труду одговарајућих удружења, данас представљају дивне концертне инструменте, а простори у којима се налазе - ненадмашне концертне дворане.

Инспирисани радом и напорима европских удружења да очувају своја културна добра и с поносом их прикажу свету, одлучили смо да оснујемо прво удружење на територији читаве Војводине и Србије, под називом „Пријатељи вршачких Оргуља“, које би могло да постане узор свима у нашој земљи који имају сличне мотиве и жеље. Наравно, уколико мотива и жеља те врсте буде било... То смо и учинили, на оснивачкој скупштини која је одржана 12. априла 2011. године, откада „Пријатељи вршачких Оргуља“ званично и постоје.

Нагласимо пар важних ствари које у великој мери опредељују нашу активност. Прво, циљеви постојања и рада овог удружења нису ни политички, ни верски, већ искључиво културни и уметнички. „Пријатељи вршачких Оргуља“ окупљају грађане Вршца и пријатеље овог града свесне његове дуге и богате традиције и културних вредности које треба очувати, без обзира на националност, вероисповест и политичко опредељење. У свом вишевековном трајању, Вршац је увек био мултикултурна, мултинационална и мултиконфесионална средина, а то је и данас. Ова разноликост је одувек била погонска снага развоја овог јужнобанатског града, и не видимо ниједан разлог да је нестане у будућности.

Друго, оргуље око којих се окупљамо симбол су цркве у којој се налазе, а ова црква је један од симбола нашег града, Вршца. Посетиоцима Вршца, без обзира на то из ког смера долазе, још издалека пажњу привуку витки, високи, неоготски торњеви ове цркве, саграђени још 1863. године. Шта има лоше у љубави према свом граду и његовим симболима и вредностима, без обзира на то ко их је створио? Сваки град има неко такво место, које се, једноставно – воли. Овом врстом љубави, воле се наши ближњи, а она није ни политичка, ни религиозна, већ дубоко - људска. Та љубав постоји, независно од политичких струјања, или формалних одлука. Да би овакви симболи опстали у овим тешким временима, потребно је да се око њих свију не само град, покрајина и држава, већ и грађани, и нарочито они. То је наш raison d`etre. Јер Вршчани своју „Немачку цркву“ воле, што доказују тиме што је посећују, католици или православци, Срби, Румуни или Мађари..., са пријатељима или без њих.

Оргуље вршачке цркве св. Герхарда су диван, врло редак, вредан и племенит, али тешко оштећен инструмент. Углавном, због недовољних инвестиционих улагања током претходних 60 година. Саградио их је, 1913. године, Леополд Вегенштајн. Поседују два мануала, 39 регистара, пнеуматску трактуру, 1960 свирала и неоромантичну диспозицију, која је данас изузетно ретка и у Европи и у свету, јер су оргуље овакве диспозиције углавном уништене током и непосредно после Другог светског рата. Шта им се десило?

Влага и небрига. Током земљотреса, који је 1977. године разорио Букурешт, растресли су се и темељи ове цркве. Њени 63 м високи торњеви, почели су да се раздвајају, узроковавши пукотину на масивном порталном луку ове грађевине, на којем почива овај инструмент. Велелепна розета, иза које се крију ове оргуље, постала је пропусна за чувену вршачку кошаву, која је деценијама, кроз ту милиметарску пукотину, наносила кишу, а она таложила влагу. Страдали су мехови, трактура, поједини регистри... Црвоточина! Све су тише и тише ове, некада најмоћније и највеће војвођанске оргуље, а свакако једне од највећих које је радионица „Вегенштајн“ икада и игде изградила. Заробљени у вртлозима надлежности и ненадлежности, бирократије, а замршени у фином предиву суптилних разлика између моћи и могућности, између права и правде, лоптамо се већ деценијама са судбином можда најмонументалнијег достигнућа људског духа и прегалаштва у нашем граду, не видевши да нам оно копни, нестаје... Постаћемо свесни да нам нема вршачких оргуља тек онда када буду одбиле да нам свирају, сатрте вишевековним „дешавањем историје“ на овим просторима... А онда их, једноставно, неће бити, и биће прекасно. Уместо њих, слушаћемо само вршачку кошаву...

Идеја да ове оргуље поново заблистају пуним сјајем, зазвуче пуном снагом и префињеношћу некадашњег звука на стогодишњицу своје изградње, и тиме нам привуку у госте врхунске оргуљаше из целог света, који ће нам приредити концерте какве у животу нисмо имали прилике да чујемо, наметнула се сама по себи. Када свечано обележавање стопедесетогодишњице ових оргуља 2013. године прође, требало би организовати и посете студената и ђака из земље и иностранства, који тек уче да владају оргуљама, уз наше већ дипломиране оргуљаше и њихове колеге на другим инструментима који ће заједно музицирати у камерној варијанти. Све то је, свакако, добар начин да се оплемени и освежи културна сцена града који је некада био један од водећих музичких центара у тадашњој Аустроугарској монархији. Традиција посећивања  једне од врхунских концертних дворана, каква је црква св. Герхарда у Вршцу, која се може лако успоставити, свакако ће допринети развоју туризма овога града, а то се временом може проширити на све градове и мања места у Војводини која имају сличан амбијент.

Обнављајући њих - обновићемо себе. Слушајући њих - ослушнућемо своје душе. Наравно да ћемо размислити о овоме, јер премало је ствари које наше градове (Вршац, нпр.) чине дивним местима за становање. Плаштом културе, или бар њеним дроњцима, брижно заогрнимо голотињу наше немоћи. Сачувајмо то мало симбола престижа грађанског друштва које имамо, док их имамо. Јер, „ако пролазиш поред цркве и чујеш звуке оргуља, пожури унутра, слушај и уживај. Ако ти понуде да засвираш, сретан си, засвирај и диви се очаравајућим звуцима оргуља“ (Р. Шуман).

Постоје у свету и већи, и лепши, и старији, и раскошнији инструменти. Но, оваквих оргуља више нигде нема, онаквих какве су биле у моменту када су настајале. Потрудимо се да их сачувамо. Убеђени смо да ћемо, сви заједно, у овоме и успети. И зато вас, овим путем, позивам да нам се придружите.