У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

ФЕСТИВАЛИ

46. „Мокрањчеви дани“, Неготин



Један од најзначајнијих музичких фестивала у нашој земљи, „Мокрањчеви дани“, одржан је ове године, од 9-15. септембра, у родном граду великана српске музике коме је и посвећен, Стевана Стојановића Мокрањца. По четрдесетшести пут фестивал је окупио бројне домаће и стране уметнике, који су својим наступима значајно допринели његовом програмском квалитету .

Свечано отварање традициолнално је уприличено у дворишту Мокрањчеве родне куће. Беседио је наш угледни виолиниста Стефан Миленковић, а фестивал је свечано отворио Министар културе, информисања и информационог друштва Републике Србије Предраг Марковић.

Ове године се за статуету Стеван Мокрањац такмичило пет хорова: „Орфеј“ из Љутомера (Словенија), „Моис Хасон“  из Скопља (Македонија), „Салутарис“ из Минска (Белорусија), „Преподобни Роман Слаткопојац“ из Панчева (Србија) и „Академски хор СКЦ“ из Ниша (Србија). Сви хорски ансамбли показали су висок ниво хорског музицирања, а квалитетом наступа посебно се издвојио хор „Салутарис“ који је и однео победу. Овај ансамбл, којим диригује Олга Јанум, слушаћемо и наредне године на целовечерњем концерту, у оквиру 47. „Мокрањчевих дана“.



XI Фестивал оргуља 2011. у Београду



После јубиларног X Фестивала оргуља Dies organorum 2010. у организацији КЦБ ( иницијатори ове манифестације Нена Михајловић, директорка Фестивала и Марио Бјелановић, градитељ и штимер оргуља),  XI Дани оргуља су се традиционално одвијали у добро знаној катедрали на Неимару (од 2000. са Занин оргуљама) са два предфестивалска концерта, као својеврсном најавом  главног догађаја у јулу.
Један концерт се одиграо (22. јуна) у цркви на Бановом брду са предивним малим, од скоро рестаурираним оргуљама (Марио и Кристијан Бјелановић), камерног звука који су препознали и организатор и уметници, и увели нас у музички свет од 17. века све до краја 19. делима Баха, Хендла,Телемана, Марчела, Албинонија и Ј. Бенде и комадима двојице мање познатих, Хенрија Еклза (Eccles, Енглез) и Жила Арменгоа (Француз, умро 1900). У овој палети широког звука учествовали су поред изврсног
познаваоца историјских оргуља, Бранке Ђорђевић, одлични виолиста Томислав Милошевић и виолиниста Мирослав Павловић. Одушевљење звуком ових малих оргуља нажалост остало је недопуњено, јер ништа о њима није писало у пропратном тексту концертног програма.



27. Дани музике 2011.
Херцег Нови



Када су 2004. године, под окриљем града Херцег Новог, а под покровитељством Министарства културе Црне Горе, после дванаест година паузе обновљени “Дани музике”, вредни организатори могли су се само надати да ће Фестивал, већ од почетних корака, успешно наставити двадесетогодишњу традицију некадашњих свечаности уметничке музике, познатих и признатих у овом делу Боке Которске. Разумљиве бојазни о евентуалним већим потешкоћама када је у питању интересовање публике за ову манифестацију биле су, на срећу, неосноване, будући да се  ради о средини која представља важан културни центар у приморском делу Црне Горе, која и током године, а не само лети, има редован културни живот, богату комуникацију са светом, па и разумевање челника градских власти за сва бројна дешавања у овој сфери људског деловања. Упркос неповољној материјалној ситуацији, Општина Херцег Нови, као генерални покровитељ Фестивала, пронашла је могућности да га подржи и помогне осми пут заредом у обновљеном издању, тако да је успешно прослављен и 28. рођендан (рачунајући и претходних двадесет издања остварених до 1992) овог јединственог, по много чему особеног, јулског музичког празника. Вредно је истаћи и допринос, иако недовољан, Министарства културе, а посебно помоћ јапанске Фондације за уметност  и науку КАО, те Владе града Токија, који су и у најтежој ситуацији за ову, нашем региону веома пријатељску земљу, спонзорисали долазак Токијског ансамбла на Фестивал, чије се три вечери, слободно могу означити као врхунац 28. “Дана музике”.



CANTAT 2011. Нови Сад



Међународна недеља певања Cantat Novi Sad под покровитељством Europe Cantat одржана је у Новом Саду од 22. до 28. августа .

У покушају да постане равноправни део разгранате европске хорске породице окупљене око организације Europа Cantat, тим новосадског фестивала Cantat Novi Sad, успео је да у сарадњи са Музичком омладином Новог Сада, хорски топоним војвођанске престонице, као и различите српске традиционалне и савремене елементе овог музичког жанра, представи хорској јавности старог континента. Припреме за озбиљну организацију фестивала, покренуте су још пре две године, од тренутка када је руководство ове угледне организације са седиштем у Бону, прихватило кандидатуру Новог Сада као једног од овогодишњих домаћина Међународне недеље певања. Било је неопходно задовољити широк дијапазон критеријума, од оних професионалних, музичких, до логистичких, смештајних и организационих. После презентације фестивала на неколико сличних европских фестивала прошло године, као и на скупштини Europe Cantat одржане у Белгији, уследила је “борба’’ за што већи број пријава из земље и иностранства, како читавих хорова, група певача, тако и појединаца. Коначни број од двестотине и тридесет директних пријава, уз домаће ансамбле, нарастао је укупно до изнад четири стотине хориста, што је представљало сигурну основу за једну успешну недељу певања. По правилу оваквих  фестивала, осмишљене радионице ‘’
“деле’’ интернационални и локални хорски репертоар. Суштинска културолошка вредност манифестације увек је принцип примања и давања.



Пунолетни Вербије

 

Вербије је познато скијалиште у швајцарским Алпима, али је у музичким круговима познатији као место где се већ годинама одржава најпрестижнији фестивал класичне музике у свету. Ретко се на програмима музичких фестивала, који се скоро па не могу избројати, могу наћи, на једном месту, готово сви који нешто данас значе у индустрији класичне музике.

Званични назив ове манифестације је “Вербије Фестивал и Академија”, јер се поред свакодневних концерата у исто време одржавају и мајсторски курсеви које воде светски признати педагози. Замишљен заправо као један велики work shop, овај фестивал већ пуних осамнаест година окупља оне најтраженије, најпознатије и свакако, најбоље међу најбољима док у исто време лансира и неку нову младу звезду. Ове године нове звезде били су и виолинисти, Реј Чен и Валериј Соколов, и пијаниста, Јан Лисецки.

Академија је овог лета угостила двадесетак професора чије је радионице, подељене у осам дисциплина, похађао велики број полазника. Међу предавачима су били и Ана Чумаченко, Борис Кушнир, Јуриј Башмет, Набуко Имаи, Ким Кашкашиан, Гари Хофман, Стивен Ковачевић, Ференц Радош а нарочиту пажњу су привукли курсеви из области камерне музике које су држали Алфред Брендел, Иври Гитлис, Габор Такач Нађ, али и млада композиторка, чија каријера иде муњевитом  брзином, Лера Ербах. Уз помоћ донатора и спонзора Фестивала, млади музичари, полазници курсева добијају и прилику да се представе публици, а најбољима је омогућен и наставак сарадње у облику промоција и подршке, тако важних музичарима на почетку каријере.



Вагнеров фестивал у Бајројту
“Лоенгрин”

 

„Лоенгрин” и „Парсифал” су идејно повезане опере произашле из германске митологије о витезима чуварима Грала, свете посуде у којој је капала крв Исуса Христа обешеног на крсту. Лоенгрин је Парсифалов син, али је он настао раније, средином XIX века као „чудо једно плаво сребрнасте лепоте” – како је записао Томас Ман, као „дело преплављено животом, у коме све живи и у оркестру и у хоровима, где је „свака партија индивидуа која живи, мисли, говори” – како је запазио Ромен Ролан.

Његов аутор, у времену када га је стварао био је на ивици беде. У очајању, писао је из Цириха у Вајмар Листу да ће бити приморан да заложи партитуру „Лоенгрина” да би он и жена имали шта да једу. А нешто касније из Париза, замолио га је:

„Изведи ‘Лоенгрина’, његово рођење на позорници биће Твоје дело”.

И највећи алтруиста међу музичарима – извео га је премијерно на Гетеов рођендан 28. августа 1850. у Дворском театру у Вајмару. (Те године, иначе, поводом двестоте годишњице рођења Јохана Себастијана Баха основано је Удружење за издавање целокупних његових дела, немачки научник Херман Хелмхолц изумео је офталмоскоп, апарат за детаљан преглед ока, његов француски колега, Леон Фуко, проналазач жироскопа, конструисао је клатно којим је демонстрирао кретање планете Земље, а у Енглеској су основане градске библиотеке).



“Парсифал” 2011. у Бајројту

 

Један од најугледнијих оперских часописа у свету „Opernwelt“ прогласио је Штефана Херхајма чак три пута  (2007, 2009. и 2010) за „редитеља године“. Но његова поставка тестаментне Вагнерове опере – „Парсифал“ понудила је читав арсенал визуелних различитости, што се не уклапа у садржај ове – како је Пјер Булез сматрао – „то заправо и није опера... то је сценска пасија“. Исидора Секулић је предивну флуидну Увертиру осетила као „скроз саткану од танких димова тамјана“, а Херхајм је од ове фундаментално филозофске тонске поеме начинио полуспектакл, са птичјим крилима током читавог првог чина (као да смо умножили чаробњака Ротбарта из „Лабудовог језера“ Чајковског), са „цветним девојкама“ које су (делом) и болничарке и – што је мени највише сметало – са огромним заставама са кукастим крстовима и војницима са шлемовима и пушкама на сцени, а бомбардованим рушевинама на видео-запису.

Његове идеје следили су костимографкиња Гесине Фелм и сценографкиња Хајке Шеле, па, делимично и италијански диригент Данијеле Гати који је ужасно убрзао први чин, који је трајао само 105 минута (пет дуже од Булезовог, али читавих 25 мање од Тосканинијевог и 15 од Барембоимовог). Сцену причешћа на крају првог чина комбиновао је са рађањем (!?) и војском (???) што је збунило бајројтску публику тако да је први пут затапшала одлазећи на прву паузу.



Пучинијев фестивал у Торе дел Лаго

   

Пучини је уз Моцарта, касног Вердија, Вагнера и Рихарда Штрауса jедан од најбољих примера компоновања опере каква увек треба да буде, а ретко јесте: драма са музиком. Ове године се прославља 57. Пучинијев фестивал, у градићу Торе дел Лаго, крај језера Масачиуколи, под отвореним небом. Од 2008. нови аудиториј, изграђен од кристала, мермера и дрвета служи као позорница. Торе дел Лаго је удаљено око пола сата од Пучинијевог родног града, ренесансне Луке. Ова година нуди велико изненађење за љубитеље његове музике. Градски оци су коначно завршили преговоре са Пучинијевим потомцима о куповини његове родне куће, и средином септембра се отвара музеј. Могу се чути и оргуље у цркви Сан Пиетро Сомалди, на којима је Пучини свирао као младић и које је потписао када је постао славан. 



89. фестивал у Верони

   

Фестивал у Арени у Верони је вероватно најпознатији на свету и добар увод у оперу за многе који је никада нису, и можда никада и не би чули. Сценски простор је, наравно, као из бајки: римски амфитеатар који може да прими 20000 гледалаца. Када  нам природа додели још и пун месец, пружа се чаробан призор пре него што почне и први такт увертире. Мало ме је зачудио ове године избор који је пао на Боеме, који су у три од своје четири сцене превасходно камерна опера. Режисер Арно Бернар је решио проблем тиме што је смањио сцену железном структуром за први и последњи чин, и тиме што је од сцене у Кафе Момису направио супер спектакл: стотине хориста и статиста у костимима које препознајемо са Реноарових слика су направили прави Кермес, а акција на великој сцени се повећавала у динамизму тиме што су у сваком моменту тог чина неколико група остале “замрзнуте”, потенцирајући опште весеље. Страх да се гласови, без икаквих микрофона, неће добро чути, био је сасвим неоправдан, тим пре што је Верона понудила две велике звезде познате из оперских кућа широм света. Први је био Марсело Алварез, аргентински тенор који је постигао велики успех, не само у арији Che gelida manina већ и у оба дуета са Мими, и са Марчелом у последњем чину. Није то глумац великог калибра, али уз танку понуду врхунских тенора, ко сме да се жали? Фиоренца Ћедолинс, је била још боља.



Росинијев фестивал у Пезару



За мене је ово била круна оперских фестивала у Италији због личне привржености Росинију, првом мајстору италијанске опере са почетка 19. века, који је својих 39 дела муњевитом брзином компоновао до своје 37. године, да би после посветио скоро четири деценије салонском животу у Паризу створивши, додуше, и преко 150 клавирских дела названих „Грехови Старости”. Рекао је да је компоновао док су мелодије јуриле и водиле његово композиторско перо; када је он требало да „јури” мелодије, ред је било да се перо одложи.

Пезаро ја место за ходочаснике Росинијеве музике из много разлога. Пре свега, просечан љубитељ опере има прилику да на сцени види само “Севиљског берберина”, можда Италијанку у Алжиру и “Пепељугу”. Остатак није само за сладокусце, већ и за ширу публику, јер објашњава како је његова opera seria дала темељ за оно што је италијанска опера (а делом и француска) постала средином 19. века. Такође, његове опере су сведок његовог неограниченог дара за вокалну инвенцију (премда се није стидео да се стално самоцитира), а наравно, био је и изврстан оркестратор који је поклањао пажњу свим деловима оркестра, пре свега разним секцијама дрвених и лимених дувача. То су његови највећи квалитети јер, признајмо, то није композитор високог ранга.
Фестивал у Пезару, који започео 1980. има још једну велику врлину: од почетка је ставио високи приоритет на сценски, драмски аспект, ангажовао талентоване режисере, костимографе и сценографе, можда посебно ове године. Коначно, одувек је био трамболина на којој су почињали каријеру првокласни tenori di grazia, колоратурни сопрани и алтови, а и  басови способни за виртуозни canto fiorito. Ту се појављивала годинама Мерилин Хорн, ту је почео да стиче светску славу Крис Мерит (који је нажалост завршио прерано каријеру, јер није хтео да пева само тај мали Росинијев репертоар, па му је дошао главе Верди после представа у Скали). Ту је достигао светску славу данашњи најбољи tenore di grazia на свету, Перуанац Хуан Диего Флорез. Овај тенор је купио вилу у Пезару па ћемо га и даље често чути у овом малом театру који прима само 850 слушалаца, упркос метеорској каријери по највећим оперским кућама света. Са лакоћом пева у високој теситури све до ес у другој октави и има феноменалну технику дисања која му омогућава савршени легато без чега се белканто не може замислити. Укратко, у Пезару ћете чути младе певаче који ће за годину или две бити тражени по целом свету.



Лондонско музичко лето 

Лондонско музичко лето је увек пребогато: оперска сезона је можда најдужа на свету и траје скоро до краја јула у обе оперске куће, средином јула тек почиње двомесечна прослава свакодневних променадних концерата у џиновском Ројал Алберт Холу, камерна музика се може чути некада и два пута дневно у Вигмор Холу, а да не говоримо о осталим концертним дворанама. Одмарају се само три концертна подија на Јужној обали док се на Барбикан, највећи културни центар у западној Европи, сели фестивал етно музике, Блејз. Као и увек, остаје фрустрација због свега што се мора пропустити када се једном направи избор. Као и увек, времена је мало, па је једини проблем шта пропустити.

У последњих неколико деценија, често виђамо на светским сценама, па и на београдској, Росинијеву “Пепељугу”. Истоимена Маснеова опера (“Cendrillon”) остаје раритет. Било је, тако, посебно вредно пажње чути је и видети у опери Ковент Гарден. Масне није композитор првог ранга, али је префињени француски мајстор мелоса. Ако су “Манон” и “Вертер” много познатија дела, Масне је компоновао у “Пепељуги” можда најраскошније вокалне теме за женске гласове (постоји само једна мушка улога у целој опери), а и оркестарске боје, како је то увек случај код њега, су веома богате. Зато није ни чудно да је можда највећи утисак оставио управо оркестар под палицом Бертрана де Бијиа. Сви певачи су се такође истакли, а пре свега протагониста, Џојс ди Донато. Тај талантовани мецосопран великог вокалног и сценског темперамента нам је већ показала, пре свега прошле године у Ковент Гардену, као Розина, своју савршену колоратуру, племенити звук у традицији Федерике фон Штаде, Џенифер Лармур и Веселине Касарове. Њена улога у Маснеовој опери је изузетно дуга: Пепељуга се налази на сцени скоро све време. Остаће у посебном сећању дует са њеним принцем, Алис Кут, мецоспраном познатог пре свега из Хендлових и Моцартових опера. Ева Подлес, као зла маћеха, је била најзанимљивији лик на сцени и показала мени непознат таленат за комику. Не постоји више онај високи регистар као када сам је пре две деценије слушао на фестивалу у Монпељеу као Адалђизу, али овај контраалт данас има грудни регистар који подсећа на чувене фразе Reverenza Федоре Барбијери, на крају њене каријере, у “Фалстафу”. Не заборавимо ни Еглиз Гутиерез, кубанско-амерички колартурним сопран, у вокално захтевној улози добре виле - одмах пожелите да је чујете као Зербинету или Краљицу ноћи. Сећамо је се добро са прошлогодишњег концертног извођења Доницетијеве “Линде ди Шамони”.



Фестивал у Салцбургу



Летњи Festpiele сваке године начини од градића Салцбурга једну од музичких метропола света, пре свега ради везе са његовим најславнијим сином, Моцартом. Тада се увек може отићи на било који концерт или на било коју оперску представу са убеђеношћу да ће то бити догађај највишег могућег музичког квалитета. Главна звезда, ван сумње, је Бечка филхармонија која се не појављује само као протагониста на разним концертима, већ такође прати разне опере, ове године “Дон Ђованија” и “Жену без сенке” Рихарда Штрауса и Вердијевог “Макбета” са нашим баритоном Жељком Лучићем. Овај оркестар није нужно представити, толика му  је слава по свету у својих 160 година музицирања, и сваки сусрет је музички доживљај који заувек остане урезан у памћењу. Не ради се само о томе да се најбољи диригенти света такмиче да га воде, ове године Рикардо Мути, Марис Јансонс, Кристиан Тилман, Пјер Булез, Вернер Мест. Реч је и о томе да оркестарска палета има тако племенити звук у апсолутно сваком одсеку: почев од свих гудача, лимених и древних дувачких инструмената, па до харфи и удараљки. Звук је толико богат, интонација тако савршена, сваки члан виртуоз, тако да слушалац зна да је на музичком Олимпу. Наравно, вредни су поштовања и Берлинска филхармонија, и амстердамски Концергебау, и четири лондонска и неколико америчких орккестара, па и Gewandhaus, али Бечка филхармонија ипак остаје на пиједесталу и нема конкуренцију. Наравно, то је делимично и питање укуса и тонске боје коју слушалац највише жели да препозна. У сваком случају, овај оркестар је најбоље чути у музици оних композитора који су истовермено мајстори оркестрације. Мени се, срећном коинциденцијом, задесио концерт где су свирали “Петрушку” управо таквог мајстора окестрације, Стравинског, и Равелов “Ла Валс” под палицом Мариса Јансонса. С обзиром да је и Ла Валс једна апотеоза и Равелова верзија бечких валцера, избор није био случајан. Да је можда Ђагиљев са својим руским балетом чуо Равелову партитуру у оваквом извођењу, можда не би одбио да је изведе као балет, као што је у своје време прихватио да му главне звезде, Карсавина и Нижински, играју у првој верзији “Петрушке”.



Рахлинов фестивал у Дубровнику

 

Крајем августа месеца, означен је почетак једанаестог фестивала Јулиан Рахлин и пријатељи у Дубровнику. Београдска Филхармонија је отворила фестивал овог познатог виолинисте литванског порекла Брамсовом “Другом симфонијом”. За оне који не знају да напоменем да је каријера Јулиана Рахлина почела када му је било само десет година. Тако се придружио серији вундеркинда који су рано имали свој деби: Ојстрах у шестој, Мењухин и Јаша Хајфец у седмој, Ан-Софи Мутер у деветој, Руђеро Ричи у десетој, и Мидори у једанаестој години. Данас са великим успехом наступа на свим светским сценама. Однедавно и као диригент.

Дубровнику се посрећило да се Рахлин заљуби у њега, и то, како ми сам уметник каже у интервјуу, када га је, 2000. као учесник Летњих игара, први пут видео. Одмах је дошао на идеју да оснује свој сегмент Игара, што се и оставрило већ следеће, 2001. године, а годину касније Дубровник добија парелелни фестивал “Јулиан Рахлин и пријатељи”. Рахлин је, наиме, испунио услов који је од њега тражен да би фестивал био установљен: да доведе две мега звезде, челисту Мишу Мајског и мајстора виоле и диригента, Јурија Башмета. Обојица су наступили са огромним ентузијазмом и у међувремену постали стални гости Дубровника. Предузимљивост Рахлина је за дивљење: у тренутку велике економске кризе, када се свуда у свету смањују буџети за културу, Рахлин успева да одржи фестивал. Представник Ерсте Банк, највећег спонзора фестивала, на конференцији за штампу је рекао да би се они борили за част да финансирају овако уметнички вредну иницијативу. Узгред, допринос само ове банке овогодишњем фестивалу је око милион евра.