У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

ИСТОРИЈА

НЕПОЗНАТЕ СТРАНИЦЕ ИЗ ЖИВОТА ПОЗНАТИХ КОМПОЗИТОРА
Музика севиљских предграђа

 

Шпанија. Колико је најразличитијих асоцијација везано за ову реч? То је фанданго и игра кастањета, то је бесана ноћ уз звуке гитара, то је топло небо, боје блештаве на сунцу, мудра реч сачувана из давнина, из времена када су Иберијским полуострвом крстарили Феничани, Грци, Римљани, Готи, Јевреји и Арапи, када се родио први Шпанац аријевско-семитске крви, разборити фаталиста, држања плахог и сањалачког, нежног и срчаног, витез духом и песник. Зато је Шпанија, која  себи крије веће богатство од оног које пренеше освајачи новог света, имала свој „златни век“ у коме су Лопе де Вега, Сервантес, Гонгора, Кеведо и Калдерон освојили вечност. Када је, затим, у току дугих столећа, доживела пропаст на пољу славе и културе, јавља се једна нова плејада на пољу музике – Педрел, Де Фаља, Албениз, Гранадос и Турина, доказавши да је духовна обнова могућа и да ће други златни век достићи старе величине.

Најтемпераментнији  од њих, чист Шпанац по понашању и навикама, Каталонац пореклом, Исак Албениз, провео је немиран и буран живот. Жеља за упознавањем далеких и нових предела, која се у његовом животу манифестовала снагом страсти, рано га је одвела из родитељског дома у свет. Био је чудо од детета. Први пут је наступио јавно пред публиком свирајући минијатуре бечких класичара са свега четири године. Са девет година покушао је да буде примљен на Париски конзерваторијум, али му то због година није пошло за руком. Разочаран, кренуо је на своја прва путовања. Најпре је приређивао концерте по Шпанији, а затим се укрцао на брод и кренуо светом. Свирао је по многим местима Америке, све до Сан Франциска и на Куби. Тек као тринаестогодишњи дечак вратио се у Европу. Наставио је студије у Енглеској и Немачкој, када му је стигла материјална помоћ од шпанског краља, што је у њему поново побудило дух луталице. Све више га одушевљава француски импресионизам и он постаје ученик Клода Дебисија.

У суштини, Албениз је као и Шопен, „песник клавира“. Додуше, био је знатно мање романтичан, нежан и сентименталан, али је зато поседовао изузетан дар за импровизацију, због чега су га многи називали „шпански Лист“. За њега се чак не би могло рећи да је имао сталног учитеља, али то се у његовим делима, нарочито симфонијским, није осећало. Заправо правог Албениза треба тражити у његовим клавирским композицијама. Једино из њих извире његова права снага, оне су огледало земље из које су потекле, и духа у коме су настале. Из њих говори север и југ Шпаније, у контрастима жарке и необуздане хоте и пуне чежње малагење. Говоре градови и предграђа, села и засеоци кроз које је Албениз пролазио, и која су у њему будила увек нова осећања и распиривала му машту.У њима се огледа личност уметника који сигурним кораком напушта све формалне оквире, и вођен само својим инстинктом, и чврсто стојећи на националном тлу, облачи врела јужњачка осећања у блистави колорит. Зато, слушајући његова дела, често нам се учинити може да осетимо сву аутентичност мириса и боја Шпаније.



МУЗИЧКИ ГРАДОВИ
ДИЗЕЛДОРФ



Моја последња станица на крстарењу Рајном је елегантни Дизелдорф, кога су крајем 18. века окупирали Наполеонови војници и где се и данас (делимично) осећа шарм и ширина галског духа. Застајем пред великом каменом кућом, недалеко од центра (од старог дела града и чувене Köningalee), пред кућом Хајнеа, који је у стихове преточио легенду о вили са Рајне – Лорелај. Рођен је у богатој јеврејској трговачкој породици, али је прешао најпре у католицизам (1825), па у протестантизам. Историју књижевности звао је мртвачницом, а заосталост у Немачкој пребацивао племству и клеру. Писао је мелодичне, лаке, љубавне, чулне и сензуалне песме, али и оне са дисонантнијим и ироничнијим тоновима („Два гренадира“, „Ти си као ружа“). Писао је у формама балада и романси и био један од најчешће компонованих песника.
У Хајнеовој кући наилазим на собу у којој су успомене на Клару и Роберта Шумана: неколико њихових (међусобних) писама, два медаљона са њиховим ликовима, неколико страница Шуманових нотних записа. Чудне, испреплетане судбине великана! Шуман је свој предивни циклус соло песама „Песникова љубав“ започео Хајнеовим стиховима („У дивном месецу мају“). Шуман је из родног Цвикауа и Лајпцига у коме је започео студије права и упознао Клару Вик, а после десет година чежње за њом успео је и да је ожени и да најлепше странице своје клавирске и вокалне лирике посвети њој. У Диселдорфу је почело његово „обожавано пријатељство“ Хајнеа, али и његове психичке сметње које су га (као и Хајнеову „Лорелај“) бациле у таласе Рајне, ту, у Диселдорфу, одакле су га спасли, али му заправо спаса није било. Творац „Рајнске симфоније“ завршио је живот у болници за умоболне у Ендениху, недалеко од Бона, (где је и данас смештена Музичка библиотека), а сахрањен је на Старом гробљу, у центру данашњег Бона, близу Бетовенове мајке, у гробници са својом многовољеном Кларом.