У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

РЕЦЕНЗИЈЕ

ЦД ИЗДАЊА

       

LEVANTINE JOURNEY
Левантe дуо
Музика Војислава Ивановића
Guitar Art Festival (2010)
       
Levantine Jоurney назив је компакт диска „Дуа Леванте“, који је већ неколико година присутан како на домаћој, тако и на иностраној музичкој сцени. Гитаристи Војислав Ивановић и Александра Лазаревић представили су се кроз четрнаест нумера које је компоновао Војислав Ивановић, настављајући зацртану уметничку праксу у којој музика Ивановића, који је уједно и члан дуа, јесте превасходна интерпретативна специјалоност. Иако се могло очекивати да ће се на диску пронаћи дела сериозне музике, јер Ивановић јесте композитор који је значајан део свога опуса посветио различитим жанровима уметничке музике, пре свега за гитару, нумере представљају својеврсно уметничко путовање, које је аутор изразио у домену тзв. world music звука, који по својој звучној боји представља мешавину звучног амбијента Медитерана и препознатљивих ритмова џеза и латино музике.

Називи нумера најчешће недвосмислено указују на стваралачку инспирацију уметника. Војислав Ивановић, такође врсни гитариста и Александра Лазаревић, још увек студент гитаре, као уметнички тим у потпуности се интерпретативно надопуњују. Музика коју свирају тражи врсне уметнике, технички изузетно спретне, а истовремено отворене за нове водове извођења који нису блиски класичној концертантној пракси, као што је, на пример, импровизација. Њих краси и изузетна музикалност, а њихова интерпретација представља синтезу уметничких осећаја који се додирују и спајају у невеликим гитаристичким минијатурама које се могу слушати како самостално, тако и као својеврсни циклус, у коме се нижу стваралачке слике.

И уметнички и интероретативно Levantine Jоurney је један од оних дискова који се могу препоручити за слушање у свакој прилици!



       

Марко Тајчевић
THE COMPLETE PIANO MUSIC
Радмила Стојановић-Кирилук
TOCCATA CLASSICS (2009)
       
У времену у коме сваки покушај издавања компакт диска са музиком домаћих стваралаца представља прави подвиг (и вероватно размишљање о његовој комерцијалној сврси) диск са музиком Марка Тајчевића, који је издала енглеска издавачка кућа TOCCATA CLASSICS представља право чудо, с обзиром на чињеницу да се ради о српском аутору и да је издавач инострана кућа. На њему се налазе снимци дванаест дела клавирске музике које интерпретира Радмила Стојановић-Кирилук, уметница која је готово непозната на нашим просторима, а уметнички веома активна у иностранству. Њено уметничко и истраживачко поље везано је за клавирску музику Марка Тајчевића, те је и цд резултат управо тог рада. Зато и није чудно што снимљени материјал представља интерпретативно озвучен целокупни опус за клавир Тајчевића, а чињеница да га свира наша уметница даје му посебан квалитет у домену разумевања самих дела, њихове римтичке, метричке и мелодијске комплексности. Радмила Стојановић-Кирилук се овим издањем представила као пијаниста која размишља о делима која интерпретира, анализира их, те њену интерпретацију краси префињено фразирање, прецизна ритмика и темпераментна осећајност за фолклорно богату музику. 



       

30 година емисије СУСРЕТАЊА
ПГП РТС (2011)
       
Поводом обележавања тридесетог рођендана емисије „Сусретања“ која се емитује на програму Радио Београд 1, у издању ПГП РТС изашао је дупли компакт диск на коме се налазе снимци из звучне архиве Радио Беорада, који су, током три деценије, снимљени за потребе емисије и програма. На два диска (укупног трајања нешто више од два сата) издвојени су снимци уметника различитих генерација, од којих су многи своје прве промоције имали управо у оквиру „Сусретања“. Изабрани снимци (избор начинили Драгомир Станојевић, замених главног уредника за музички програм Радио Београда 1, и Александра Паладин, уредник, аутор и водитељ емисије „Сусретања“) сваког извођача, хор и оркестар представљају у најбољем уметничком светлу, а број имена уметника и ансамбала, те њихова проверена репрезентативност у српском музичком животу, говори о значају и еминентности емисије за коју су снимци остварени. Истовремено, они указују и на огромно богатство звулних записа које поседује звучни архив Радио Београда.

Два диска каракетрише и музика различитих композитора, од средњег века па до данас, као и жанровски различита дела, која представљају врхунце у опусима својих аутора. Музика која је одабрана нема претензију да кокетира са слушаоцем, већ напротив, избор указује на продубљено промишљање како око избора дела, тако и интерпретатора, који су нека од својих најбољих извођења дали управо свирајући композиције којима су представљени и на компакт диску.

Иницијатива вредна дивљења, уз честитке за рођендан емисији „Сусретања“!



ДВД ИЗДАЊА

       

ГОСПОДИ УСЛИШИ
70 година хора Саборне цркве у Новом Саду
Радио-телевизија Војводине (2011)
       
Један од наших водећих и најцењенијих хорских ансамбла, новосадски Хор „Свети Георгије“, који делује при Саборној цркви Светог Георгија под руководством диригента мр Богдана Ђаковића, уз своју примарну активност литургијског хора престоног катедралног храма бачког епископа, већ деценијама је присутан и на концертним подијумима, бележећи бројне и изузетне успехе. Овај хор, који данас наставља седам деценија дугу традицију постојања хора новосадске Саборне цркве, остварио је до сада велики број запажених концерата у Новом Саду, у другим музичким центрима у Србији као и успеле наступе и турнеје у иностранству, пленећи притом посебну пажњу публике веома широким и несвакидашње разноврсним репертоаром, у дијапазону од добро познатих композиција духовне хорске литературе, преко традиционалних напева, па све до нових композиција домаћих и страних аутора, написаних последњих година, од којих су неке посвећене управо овом ансамблу.

Упоредно изводећи стандардни духовни хорски репертоар и нова дела православне црквене музике, остварена у интерпретацијама изузетно високих уметничких домета, Хор „Свети Георгије“ дао је изузетан допринос развоју и афирмацији нашег хорског певаштва, притом значајно проширујући изражајни опсег духовне музике. Уз добар одзив публике и критике, на који редовно наилазе њихови концерти, Хор „Свети Георгије“ доживео је још једно изузетно признање: поводом обележавања седамдесете годишњице његовог постојања,  2009. године, Документарно-образовни програм Телевизије Војводине снимио је получасовни филм о овом врсном хорском ансамблу, а тај документарац објављен је крајем 2010. на ДВД-у, који је доступан широком кругу љубитеља духовне музике.

Документарац „Седамдесет година Хора Саборне цркве у Новом Саду“, чији је сценариста и редитељ Милан Белегишанин, представио је гледаоцима тренутну богату извођачку и концертну делатност овог ансамбла, којим руководи диригент мр Богдан Ђаковић, а ово остварење приказало је уз то и занимљиви претходни историјат хора новосадског православног катедралног храма, који је започео давне 1939. године, настављајући овдашњу велику и значајну традицију хорског певаштва. Те године, на Цвети основан је први хор саборне цркве, формиран на иницијативу угледних Новосађана Александра Мијатовића, Вићентија Варагића и Јована Ћулума, а први диригент хора био је професор Милутин Ружић. Током свог постојања овај хор остварио је изузетно значајне извођачке узлете, постајући један од најбољих хорова Српске православне цркве. Тај ансамбл деловао је до 1949. године, када настаје прекид у његовом раду, након којег је при овој цркви 1961. основан Катедрални хор, од некадашњих певача и нових чланова, а његов уметнички руководилац био је протојереј Веселин Петровић. Три деценије постојања Катедралног хора такође су пратили знатни извођачки резултати: са овим ансамблом као солисти су наступали др Милош Весин, сопранисткиња Милица Стојадиновић, која данас делује као професорка Академије уметности у Новом Саду, Јелена Петровић и други, а 1989. објављена је аудио касета са снимцима хора, којом је обележена педесетогодишњица тога ансамбла. Катедрални хор престао је да делује 1991. године, да би његову функцију потом преузео нешто раније (1987. године), формирани Хор „Свети Георгије“ који постоји и успешно делује и данас.      

Уз представљање актуелног деловања Хора „Свети Георгије“ и историјата хорских ансамбала при новосадској Саборној цркви, овај документарни филм доноси такође и видео записе пет нумера у тумачењу чланова овог хора. То су композиције „Господе услиши“ Марка Тајчевића, „Свјати Боже“ Стевана Стојановића Мокрањца, „Свјете тихиј“ непознатог руског аутора, „Глас господен на водах“ Петра Коњовића и „Вечери твојеја тајнија“ савременог енглеског композитора Ивана Мудија, представљајући на тај начин пуни репертоарски опсег и врхунске интерпретативне домете овог нашег реномираног ансамбла. Овај ДВД објављен је у издању Хора „Свети Георгије“, којем је Радио-телевизија Војводине уступила поменути документарни филм, а уз режисера Милана Белегишанина и уредника издања мр Богдана Ђаковића, треба поменути и имена других учесника у овом јединственом и вредном дискографском пројекту: сниматеља Желимира Тота, монтажера Николу Зорића и Владимира Жежеља који је урадио постпродукцију. Публиковање овог издања помогли су Покрајински секретаријат за културу и Градска управа за културу Новог Сада, а ДВД је произведен у Радио-телевизији Војводине.



КЊИГЕ

МУЗИЧКИ ЗАПИСИ
Гордана Крајачић
Самостално ауторско издање (2011)

Читајући текстове у књизи „Музичке записе“ рекло би се - једноставно, но след информација којима ауторка боји своје текстове, њихова количина и примењеност у односу на мисао коју презентира, импресионира и најпедантнијег читаоца, који у оквиру једне музичке приче (критике), поред оцене извођења, има  могућност да прошири своје знање информацијама из домена историје, географије, религије, живота композитора или извођача, књижевности, других уметности. Ова надградња, која се одвија као корелација музике и свега што је уоквирује, написима даје присутност и ван музике, што јесте посебан квалитет текстова Гордане Крајачић.
У књизи „Музички записи“ посебно место припада текстовима који су настали методом интервјуа, или су написани на основу богате документације коју ауторка предано сакупља.

И овога пута из књиге нису изостали путописни текстови, који нам осликавају музички живот како у мањим градовима у Србији, тако и у земљама у окружењу. Поетично, едукативно.

Читајући „Музичке записе“ Гордане Крајачић недвосмислено се намеће закључак да ауторка, без обзира на питања која поставља, има прецизно дефинисан правац свог музиколошког и критичког интересовања. Она се определила да буде сведок времена у коме живи и да то време трајно забележи у својим књигама, које, временом, постају трајни споменици музичких дешавања код нас.

Гордана Крајачић ни у својој последњој књизи не мења ток нарације, по коме је већ и препознајемо. Њена мисао је одмерена, реченице осмишљене, лако се читају и задржавају пажњу.

На основу свега наведеног јасно је да суд о књизи „Музички записи“ Гордане Крајачић ми данас не можемо да дамо. Суд ће дати неко далеко будуће време, у коме ће њене књиге бити ретки писани споменици музичких дешавања код нас. Ми данас књигу можемо да посматрамо само из угла њене актуелности и објективности, те је кроз ове компоненте препоручити за време које долази.





Меланија Бугариновић – примадона чаробног гласа
Весна Крчмар
Музичка омладина Новог Сада (2011)

У издању Музичке омладине Новог Сада објављена је књига Меланија Бугариновић, примадона чарогног гласа аутора Весне Крчмар, доктора театрологије и професора Академије уметности у Новом Саду. Штампање је завршено марта 2011. године. Ову прву монографију о нашој великој оперској певачици специфичне боје гласа, иницирао је 2006. године композитор Стеван Дивјаковић, председнк Управног одбора Фонда за унапређење вокалне уметности „Меланије Бугариновић и кћерке Мирјане Калиновић- Калин“, а идеју су до коначне реализације подржале актуелна председница Фонда Марина Јашко и чланица Одбора, Габријела Теглаши-Велимировић. Од смрти Меланије Бугариновић (1903-1986), солисткиње Београдске опере и Бечке државне опере прошло је 25, а од њених почетака на домаћој сцени, 80 година. С позорницом и нашом публиком опростила се 1968. улогом Марфе у Ховашчини изведеном поводом њеног личног четрдесетогодишњег јубилеја и стогодишњице постојања Народног позоришта у Београду. Током каријере која ју је с „пртљагом“ од стотинак улога водила широм света, наступала је највише у Немачкој, Чехословачкој, Шпанији, Италији, Француској, а 1952. и 1953. године и у Бајројту, као трећа Југословенка и прва Српкиња, позвана да учествује на чувеним Свечаним играма у почаст Вагнеру. Певала је с највећим оперским звездама и под вођством најзначајнијих диригената, снимала за домаће и стране радио и телевизијске станице, а с ансамблом Београдске опере, за куће „Децца“ и „Хис Мастер’с Воице“, забележила дела руских композитора. У Опери Српског народног позоришта гостовала је 1959. и 1960, а после смрти ћерке Мирјане, мецосопрана сличне тамне, алтовске боје, и болешћу прекинуте, обећавајуће сјајне каријере, решила је да Новом Саду, граду којем је завештала сву имовину, понуди и оснивање Фонда за развој младих вокалних талената, који у својој основној фунцији успешно делује већ двадесетак година, а званично је установљен 1978.

Како истиче на крају резимеа, Весна Крчмар своју монобиографску књигу о Меланији Бугариновић види и као „ваљану основу за младе музикологе који долазе, који би требало да ревалоризују оперске вредности и да их сагледају у светлу савременог оперског стваралаштва“. Ми је у првом реду оцењујемо као значајну допуну домаће, још увек скромне, литературе о музици и музичарима, која упућује читаоца у вредну, а не тако далеку историју нашег оперског извођаштва. Оно нам се, захваљујући ауторкиној успелој реконструкцији, открива и као веома богато и занимљиво подручје музичко-сценског, односно позоришног стваралаштва уопште. С уверењем да ће монографија „Меланија Бугариновић – примадона чаробног гласа“ постати незаобилазан извор за будућа изучавања оперске баштине у Србији, али и шире, истичемо да је угледна театролошкиња с највећом професионалношћу и стручношћу обавила веома сложен задатак, и да њен студиозни истраживачки рад није ни у ком аспекту проучавања био лак посао. Нарочито, ако се зна да у досадашњој музиколошко-театролошкој литератури не постоји никаква заокружена публикација о уметности интерпретације Меланије Бугариновић. Употребивши не мало искуство стечено у обликовању и књижевном осликавању портрета више истакнутих личности српске позоришне сцене, доктор Весна Крчмар открива и обелодањује и у свом најновијем пројекту бројне чињенице, од којих и неке сасвим необичне и потпуно непознате податке о стваралачком и животном опусу, као и креативном развоју, односно посвећеном цизелирању вокално-глумачких остварења ове особене, по много чему, а нарочито по сасвим специфичном, раритетном гласу огромне изражајности, чудесне и фасцинантне оперске и концертне певачице. У сваком од десетак поглавља која би могла бити и посебне, сепаратне целине и студије, можемо евоцирати и културну климу која је владала код нас, нарочито у Београду, али и у Новом Саду, од тридесетих, па све до деведесетих година прошлог века, укључујући и последњу деценију уметничког деловања славне мецосопранисткиње, као и две декаде после њеног силаска с оперске сцене у којима се одвијају активности око стварања Фонда и рађају његови први резултати. Међу одељцима монографије, поред обимног, оригиналног ауторкиног увода, затим поглавља у којем сазнајемо појединости о циљевима Фонда и сабраних интервјуа с уметницом, и, посебног по вредности, одсека, с најавама и критикама догађаја и представа у којима је она учествовала, за проучаваоца оперске и комплетније музичке прошлости, нарочиту важност имају сегменти с пописом улога и селективном библиографијом о Меланији Бугариновић, најзад и регистар с именима која се наводе у књизи, а од којих многа и први пут срећемо. Тако смо, захваљујући овако реализованој концепцији, осмишљеној с много поштовања и мере, али и страствене научне радозналости, добили заокружену монобиографску целину, у којој један неупоредив и узбудљив живот исписује и јединствену сагу о радостима и тешкоћама младости, значају преданог учења и ширине образовања, властитог музичког одрастања, сазревања и освајања врхова у свету српске и европске вокалне и музичко-сценске уметности. А портрет велике примадоне, у којем су људско и лично тако тесно повезани с уметничким и професионалним деловањем, чинећи узбудљиву синтезу једног и другог, употпуњен је, као звучним додатком, компакт диском с одабиром тонских записа настудираних улога.





ЧУВАРИ КЛАСИЧНЕ МУЗИКЕ
Радослав Здравковић Прша
Самостално издање (2011)

Чувари класичне музике представља својеврсну хронику музичког живота у Ваљеву, коју је аутор, Радослав Здравковић Прша на једноставан, комуникативан начин објавио у форми књиге, чији је циљ да од заборава сачува невелику, али значајну концертну активност у овом граду. Можемо слободно рећи да ово издање представља редак пример ауторове свести да само оно што је забележено може бити отргнуто од заборава, те да његова књига представља вредан документ једног времена, који ће свој значај тек добити у времену које долази.

Књига је истовремено и специфични водич кроз уметничку музику. Почиње прегледом музичке историје и упознавањем са најзначајнијим ауторима сваке епохе, а затим следи хронолошки преглед музичких догађаја последњих година у Ваљеву, који показују да су значајни домаћи уметници наступили у овом граду. Сваки текст везан за концерт је документован фотографијом и кратким изводом из дневне штампе, што даје посебну тежину сакупљеним информацијама као месту на коме се могу добити основни подаци о једном времену.

Радослав Здравковић Прша у своју књигу укључује и запажања значајних људи из Ваљева, који својим коментарима потврђују ауторов став да музичка сезона овом граду заслужује пажњу, и не само то – она указује да се, захваљујући малом кругу заљубљеника у уметничку музику, може деловати на културолошком подизању свести људи, у овом случају из домена музике, али да би такви потези, остварени и у домену других уметности, значајно допринели интересовању културне јавности сваког града за све што се у културолошком смислу у њему и дешава. Истовремено, ова књига поставља питање децентрализације културе, која се веома споро дешава, чији је помак донекле учинио пројекат „Национална музичка сезона“, који је прекинут из финансијских разлога, који, свакако не треба да буду разлог да уметност не изађе из оквира главног града. Напротив. План развоја културе, о коме се толико говори последњих месеци, требало би да буде усмерен управо на друге средине у нашој земљи, у којима круг конзумената уметности, иако мањи него у Београду, чезне за богатијом културном понудом

Књига Радослава Здравковића Прше треба да постане водич за сличне посленике у другим градовима да бележе догађаје из домена културе у својим срединама, те да постану хроничари културног простора свога града. Иако нам се то у овом тренутку може учинити бесмислено, овакви подухвати представљају значајан помак у прецепцији културних догађаја код нас.



КРИТИКЕ

       

ПИКОВА ДАМА
       
С правом је величанствена “Пикова дама” Петра Чајковског названа  “опера над операма”, не само ради готово савршеног владања композиционом техником, него ради, пре свега, тананог понирања у психолошку потку протагониста, по чему се Чајковски и његово ремек-дело једино могу упоредити са музичком драмом “Борис Годунов” Модеста Мусоргског. И он сâм није сумњао у вредност написаног дела за само 126 дана. Забележио је: “Или сам у страшној и неопростивој заблуди, или је ‘Пикова дама’ збиља моје рермек-дело”. После свирања опере првим слушаоцима био је толико дирнут да је готово заплакао. У свом “Дневнику” је написао: “”Хермане, Хермане, шта ли сам то своје сахранио са Тобом?!”

Само они истински осећајни, са смислом да проникну у дубину људске патње могу на прави начин да уроне у странице ове крајње потресне људске и музичке драме, која је с једне стране и својеврсни омаж Хајдну и Моцарту (по пасторали и кадрилу из другог чина), можда чак и Бизеу (по хору војника из почетног чина), али је пре свега једна исповедна унутрашња, готово рентгентска проза самог композитора који се невероватно стопио и поистоветио са ликом несрећног коцкара. Дело је, ипак, дуго сазревало у њему, он га је готово лајтмотивски носио у себи управо онако како ће у музику сублимисати три водеће теме. Инструментацију је Чајковски започео у Риму, наставио у Фиренци и Петрограду, а завршио у идиличној тишини свог имања близу Клина. Све то му је било неопходно да би у њему тако генијално сазрело дело које је и величанствена романтична опера с бриљантним солистичким улогама и ефектним масовним призорима. Настала у пролеће 1890, између претпоследње и последње симфоније, она је као и оне, сва прожета трагичним судбинским слутњама, чемерна, али с друге стране и озарена – и управо у том споју светлости и тамних обриса – величанствена!



       

Јубиларни 50. Међународни фестивал савремене музике у Загребу (7-14.04. 2011)
       
У историјски деликатном тренутку, када је Европа била подељена на Источни и Западни блок, у средишњем делу, некадашњој Југославији, 1961. године, хрватски композитор Милко Келеман иницирао је бијеналски Међународни фестивал савремене музике у Загребу – познатији као „Музички бијенале Загреб“ (МБЗ), који је ове, 2011. пославио 50 година постојања. Поред 1956. започетог и славног фестивала ‘Варшавска јесен’ у Пољској, „Загребачки музички бијенале“  је постао један од најпознатијих сусрета најугледнијих личности композитора, диригената и извођача са Истока и Запада са богатом сликом и домаћег савременог стваралаштва друге половине 20. века. Године 2007. на 24-ом „Музичком бијеналу“ у Загребу, овом фестивалу и његовом оснивачу Милку Келемену додељена је угледна Европска културна награда (Kulturpreis Europa).

Привилеговани већ у раној младости, МБЗ нам је отварао и уши и очи, представљајући на пример, Шенберговог Pierrot lunaire-a, Штокхаузенов Циклус за удараљке и електронско остварење Gesang der Jünglinge, или Цимерманову оперу Војници, Концерт за виолончело и оркестар са незаборавним Зигфридом Палмом и Три поеме Анрија Мишоа Витолда Лутославског, једнако и Кејџове Сонате за препарирани клавир са Дејвидом Тјудором, итд. После 50 година, током десет дана (између 7. и 17. априла) осим три инострана оркестра и спорадичних гостију, сви остали извођачи били су домаћи: оркестри (ЗгбФ, СОХРТВ/Тончи Билић, Хор и оркестар Музичке академије/Младен Тарбук, Згб солисти, Цантус ансамбл, Биг Банд ХРТВ, итд), оперски и балетски ансамбли, камерни састави и бројни солисти, потврдивши највиши ниво у представљању захтевног и разноликог савременог репертоара најшире провенијенције. Поновно извођење неких дела, после чак и 30 година, најистакнутијих хрватских композитора потврдило је њихову високу репутацију (Малец, Келемен, Хорват, Радица, Бергамо, Куљерић, Детони, Јосиповић, Шипуш), а остварења новије генерације, од неких, за прославу наручене чак нове опере и балети, требаће тек да се потврде.