У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД





Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ

                                   

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 19                     
           април - јун 2015.                                         

 

НА КОНЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ

МИЛЕНА ИЊАЦ, диригенткиња
СВАКИ УМЕНТНИК МОРА ДА ИМА УРАВНОТЕЖЕН УНУТРАШЊИ ЖИВОТ

     

Из угла питања које се у последње време често поставља: „Треба ли Нишу опера?“  које је заинтригирало културну јавност у нашој земљи, премијера опере „Севиљски берберин“ , која је одржана 23. фебруара ове године, недвосмислено је ставила тачку и показала да Ниш својим капацитетима може да формира оперски театар који може да га репрезентује и отвори нову културну понуду. Велику уметничку екипу предводила је диригенткиња Милена Ињац.

Колико Вама као диригенту поставка опере „Севиљски берберин“ и успешна премијера већ дају одговор на питање да ли је потребно отворити оперски театар у Нишу?
Нишу дефинитивно треба опера и то је приметно већ дуже време. Исто толико времена се ради на томе како доћи до стабилне оперске сцене која се неће за неко краће време свог постављања и угасити. Ми сада имамо историјску одговорност, јер смо покренули точак историје и нешто започели, да то и одржимо пре свега квалитетом и понудом која ће привући и нову млађу генерацију публике. Такође, важно је да заинтригирамо и саме професионалце у граду да се удружују и да пожеле да буду део једне велике оперске породице. Њу, за сада, чине три институције. То су Народно позориште, Факултет уметности и Нишки симфонијски оркестар.

Како изгледа сарадња са њима?
Предивно је радити у великом ансамблу, конгломерату који се састоји од толико различитих људи, њихових карактера, жеља, интереса, а да се опет све то споји у један заједнички интерес који дефинише нашу унутрашњу духовну потребу да обновимо нишку оперу.

Да ли сте задовољни представом и каква је њена будућност?
Као диригент учествовала са у њеном стварању од почетка до краја и потпуно сам задовољна оним што смо урадили. То је представа која врло успешно може да репрезентује Ниш где год је то потребно, а мислим да ће се то убрзо и остварити. Имали смо част да на премијери буде и в.д. управник Народног позоришта у Београду, Дејан Савић, иначе колега диригент, који је својевремено био и ангажован код нас када смо радили претходну представу, Штраусовог „Слепог миша“. Очекујем да имамо и неке позиве из иностранства. У региону имамо пре свега Софију и Скопље, градове који имају своје театре, и то треба искористити за културну сарадњу.

Ви сте редовни професор на Факултету уметности у Нишу. Колико рад са студентима и увид у потенцијал младих људи који једног дана постају део српске музике и културе јесте велика одговорност за Вас као професора?
Велика је одговорност правилно их усмеравати. Наравно, ја нисам ту једини професор. Као диригент упућена сам у повезивање студената са различитих одсека, што нам је неопходно сада када размишљамо о развоју опере. Ти контакти су важни и између њих самих, јер ће они бити генерација која ће једног дана преузети наша места. Важно је младе усмеравати, дати им други поглед на свет. Указати им да је за уметност неоходна енергија, потенцијал који са собом младост и носи, као и жељу да реализују оно што су осмислили. Ми живимо у времену које није наклоњено култури, тако да се нашим унутрашњим снагама и инвенцијом морамо борити да то превладамо. На Факултету уметности је интересантно и то да професори са различитих одсека сарађују, да су упућени једни на друге. Ми смо прилично сложни и повезани у визији која се зове „нишка опера“.

Активна је и Ваша инострана каријера. Колико је једном уметнику из наше земље тешко да пронађе свој пут за активну сарадњу са оркестрима у другим земљама? Како се наметнути?
Искључиво квалитетом. Ми немамо професионалне менаџере нити велику могућност да дођемо до иностраних менаџера. То све изискује много новца, много експериментисања. Дешава се чак и да морате годинама да тражите погодног менаџера, и питање је да ли ћете у томе успети. Зато је неопходан индивидуални квалитет који покажете у тренутку када сте добили шансу за гостовање у
иностранству. Ту пресуђује даљи ток каријере.


 
ЕМА КИРКБИ, сопран
ИГРА ПЕСМЕ И РЕЧИ

     

Име Еме Киркби већ дуже од четири деценије стоји као синоним за интерпретацију барокне и ренесансне вокалне музике, дама која је за свој допринос музичкој уметности одликована највишим признањима Британске империје, ексклузивно за Музику Класику говори о омиљеним снимцима, радости музицирања са колегама и интимној мисији промовисања младих талената.

Каријеру сте започели певајући у хоровима и мањим вокалним ансамблима. Како се у Вашем случају одиграо прелаз ка солистичком репертоару?
У потпуности стицајем срећних околности. У то време, почетком седамдесетих, било је неколико људи који су били у потрази за помало другачијим гласовима. Једноставно се догодило да сам била у право време на правом месту. Под светлом данашњих околности знајући колико има таленованих младих људи, то је чак и помало срамота признати. Они желе да неко обрати пажњу на њих, али ономад је било другачије. Студенти музичких академија нису били заинтересовани да певају на овај начин. Будући да ја нисам студирала музику, на универзитету сам била доста у контакту са људима који су експериментисали свирајући на старим инструментима. Чула сам и певала уз те инструменте које су познавали Бах и Хендл, а не са модерним инструментимакоје су музичари покушавали да учине да звуче ’старински’.

Ко Вас је први охрабрио да преузмете више соло материјала?
Донекле је то свакако био Ендру Парот (Taverner Consort & Players). Он је руководио сјајним хором где је окупио жене аматере и мушкарце који су били професионални певачи. Мушкарци су имали доста искуства певајући у катедралним хоровима, те су тако и поседовали одговоарајуће стилске вештине. Међутим, жене професиналне певачице биле су усмераване директно ка музици Вердија и Пучинија, и једноставно нису биле заинтересоване за други звук. Студенткиње-аматери пак, јесу. Под тим околностима сам им се и ја придружила и наравно, каткад је бивало прилика и за певање малих соло деоница.
Ансамбл који ме је посебно опчинио у то време био је „Музички консорт“ (Consort of Musicke) под вођством Ентони Рулија. Када сам их по први пут чула уживу у Оксфорду, мислила сам да су феноменални и пожелела сам да и ја певам ту врсту музике, али сам била убеђана да никада нећу.  Међутим, убрзо након тога, догодило се да сам упознала Ентонија коме се допао мој звук и који је сматрао да би се слагао добро уз старе инструменте.

У периоду када сте започињали музичку каријеру, људи су постепено разоткривали барокни и ренесансни репертоар, али је та знатижеља потицала углавном од инструменталиста и диригената, певачи нису били толико заинтересовани…
Било је неколико људи који су експериментисали и истраживали овај репертоар. Андреа фон Рам и Најџел Роџерс на пример, били су велики узор за нас. Рекла бих чак и Расел Оберлин у САД који је певао високе тенорске деонице (haute-contre) уместо контратенора у фалсету.

Да ли је у овој ситуацији било теже пронаћи и развити индивидуални приступ који намећу посебни стилски захтеви или је за Вас ова слобода била добродошла?
С обзиром да нисам била подвргнута учењу конвенционалне технике класичног певања, да рекла бих да јесте било лакше јер нисам покушавала да пренебрегнем нешто већ научено и усвојено. Ентони се припремао да направи неке снимке и позвао ме је да им се придружим сматрајући да мој глас одговара тој музици. Рекла сам му да не могу јер немам одговарајућу вокану технику, али сам била веома срећна да пронађем професора Џесику Кеш, која ме је научила 90% свега што о певању знам и дан-данас. Она је имала начин да подстакне сваког ученика понаособ да пронађе и развије личне кавалитете, радије него да их калупи по неком ригидном методу. За мене је такав приступ невероватно битан.

У неким ранијим интервјуима изјавили сте да више волите жива извођења од снимања у студију. Ипак, за Вама је преко стотину албума са разноврисним репертоаром. Неки од њих су чак већ деценијама у штампи. Како сте се нашли у толико интереснатних пројекатата?
Током седамдесетих и осамдесетих, дискографске куће  су изистински биле вољне да експериментишу и да верују инстинктима музичара. Нису јурили за профитом. Желели су да направе добре снимке који ће покрити трошкове и донети извесну суму новца. А ако би их у том процесу задесио изненадни успех, то је био додатни бонус. Ево на пример, снимак химни Хилдегард фон Бинген распордат је у преко пола млиона примерака, а све смо снимили само у току једног дана, у једној цркви. Продуцент Тед Пери је био истински љубитељ музике и умео је да предвиди шта ће се допасти обичним људима. Нажалост, деведесетих су дискографски бизнис преузели менаџери и почели да фаворизују репертоар који се продавао у огромним размерама. Постали су опрезнији и промовисали шта се очигледно продавалао: Моцартове симфоније или Хендлов Месија… Данас су само мале, независне издавачке куће спремне да ризикују.

Постоји ли неки снимак за који сте посебно емотивно везани?
Има их доста, али бих издвојила Перслову „Дидону и Енеја“ са Кристофером Хогвудом и Aкадемијом за рану музику. Била сам веома срећна да направим доста снимака за издавачку кућу Дека. У једном стренутку крајем осамдесетих, продуценти су схватили да су студијски снимци практични, али музика тако забележена није довољно атрактивна, довољно лепа.  У студијским условима нје могуће ухватити тај звучни плес који се одиграва када се глас нађе у одговарајућој акустичној средини. Мој глас је веома лаган и заиста захтева посебну акустичну  подршку. Преживела сам и друге локације, али никада нисам била њима сасвим задовољна. Чим се нађем на правом месту, мој глас зазвчи много топлије и интересантније. Оваква музика захтева локацију која ће бити партнер у извођењу.

Снимци Хендлове музике у Вашем опусу издвајају се као најборјнији. Гајите ли посебну приврженост ка Хендлу као композитору?
Мислим да је он сјајан, али да нисам успела да упознам ни половину свега што је написао. Хендл никада не престаје са изненађењима.



ДЕЈВИД ФЕНЕСИ, композитор
ТРАЖИМ ЕМОЦИЈУ КОЈА НЕШТО БУДИ У МЕНИ

     

Ирски/шкотски композитор Дејвид Фенеси препознатљива је фигура на интернационалној музичкој сцени. Дела овог композитора млађе генерације (1976), стипендисте бројних фондација, укључујући и престижну „Paul Hamlyn Foundation Award“, до сада су изводили врхунски ансамбли попут франкфуртског „Ensemble Modern“, „Лондон Синфонијета“ и симфонијског оркестра BBC. Уметничком раду Фенеси успешно придружује и педагошку делатност, у шта су млади војвођански композитори имали су прилике да се увере на радионици одржаној у Новом Саду у септембру 2013. Нову посету „Српској Атини“ Фенеси је учинио поводом извођења његове композиције „ppp” на „антифестивалском“ концерту у организацији Завода за културу Војводине. Овај концерт део је пројекта 2К+ у оквиру којег ће бити реализовани концерти, радионице, предавања и наступи у „of програму“. Пројекат је замишљен као наставак трогодишњег пројекта „Савремена композиција у Војводини“, с тим што ће акценат овог пута бити стављен на музику насталу после 2000. године. Упркос ограниченом времену које је имао на располагању, Фенеси је нашао тренутак за разговор о музици, педагогији, средини из које долази…

Господине Фенеси, Ваш први професионални контакт са музиком био је остварен путем часова гитаре. Шта Вас је одвело компоновању?
Први контакт са музиком остварио сам пре часова гитаре. Веома дуго сам био самоук по питању гитаре, од једанаесте или дванаесте године. Једном сам чуо уличног музичара који је свирао класичну музику. Заправо сам у том моменту био у бекству из школе. То је било у Даблину. Човек је насред улице свирао неку Бахову свиту на гитари и ја сам га слушао око сат времена. Након тога сам га замолио да ме научи да свирам. Све до тада ја нисам знао да читам ноте, а мислим да ми је тада било петнаест година. Он ме је научио да читам ноте и свирам понешто од класичне литературе за гитару. Након тога сам отишао на музички колеџ у Даблину, али као гитариста, не као композитор. Када сам почео да компонујем, нисам познавао класичну музику, нисам никада чуо симфонијски оркестар уживо или гудачки квартет. И све до тада сам мислио да сви музичари компонују. Јер када долазите из света поп или рок музике, свесни сте да сви они стално компонују или импровизују. Тако да је за мене било зачуђујуће да са једне стране постоје извођачи, а са друге композитори. То је било лудо, заиста нисам знао да је то случај у свету класичне музике. Стога је за мене било сасвим природно да истовремено размишљам и као извођач и као композитор. И даље доста размишљам о самом извођењу док компонујем. Тамо сам дипломирао, али сам на првој години повредио руку те више нисам могао да свирам. То је моменат када је компоновање постало моја примарна окупација, али не и једини разлог због ког сам се окренуо компоновању, јер је то свакако одувек био мој позив. Престао сам да се појављујем као извођач. Заправо, овај наступ у Новом Саду је мој први након шест или седам година! Конкретно мислим на наступ са гитаром, а иначе изводим дела на електроници, па чак и диригујем помало. Постајем и нервозан, пошто наступам за пар сати (смех).

Долазите из Ирске. Можете ли нам рећи понешто о савременој музичкој сцени у Вашој земљи?
Пореклом сам Ирац, али сам напустио Ирску 1998. године. Иако сада живим Шкотској, одржавам блиске контакте са Ирском. Предајем композицију на конзерваторијуму у Глазгову и тај позив ми помаже у праћењу свега што раде млађи композитори. Мислим да је сцена у Глазгову веома плуралистична. Тамо сам и завршио мастер студије у класи Џејмса МекМилана, свакако најпознатијег шкотског композитора. Моја естетика је поприлично другачија од његове и сматрам да у Уједињеном Краљевству генерално важи неко неписано правило да ученикова музика не треба да личи да учитељеву. Тако и ја не желим да моји ученици упијају све моје утицаје.

Једном сте и написали да Ваш ментор није желео да компонујете као он.
Тако је. Слажем се са том методом. Ученик треба да пронађе сопствени израз. То може бити заиста фрустрирајуће. Када сам ја студирао, желео сам да неко каже како треба да радим, али прави одговор у ствари не постоји. Постоје само нова питања. Увек сам чекао одговор који не стиже. Тек десетак година касније сам схватио да ме је заиста добро научио, иако сам тада као и многи тражио лакши начин, док је он покушавао да ме научи како да научим сам. И мислим да на крају већина оних које ја називам добрим композиторима науче сами себе свему што требају да знају. Мислим да сцене у Британији и Ирској славе оно исконско у композитору, оно индивидуално, па и помало радикално. Не само у музици, већ у целокупној уметности. Сматрам да је Глазгов такође битан центар развоја визуелних уметности и да се ту уочава битна узајамна веза између те гране и музике, као и између класичне музике и попа, рока... Постоји доста необјашњивих и прикривених утицаја на нашој музичкој сцени. Да пођем од себе, ја само понекад слушам Брамса, никако стално.

У једном есеју сте написали да не припадате одређеној школи или техници. Шта кажете онда када Вас питају да опишете свој стил?
„Следеће питање“, то кажем. (Смех)

Покушајте да одговорите. Постмодерна?
Немогуће ми је да одредим стил, јер не могу да будем објективан у односу на своју музику. За мене чин стварања је апсолутно субјективан. Не могу одвојити себе од стварања свог дела. Чак и када изводим своје дело старо 10 година, као сада, тачно се сећам процеса његовог стварања. Због тога мислим да је тешко свој стил ставити у неку кутију, јер се он стално мења. Свакако у мојој музици има елемената постмодерне, али ту је приметан и утицај модерне. Све је то данас „mellting pot”. Постоје разни утицаји у мојој музици: традиционални, ванмузички, стваран живот, простор...потпуно сам отворен за тражење материјала било где. Снимам звуке из природе, користим конкретну музику, комбинујем са електронском итд. Оно што је специфично је то да прво нађем и одаберем материјал, а потом тражим средства којима бих тај материјал најбоље уклопио у дело. Концепција дела је моја идеја водиља.

Да ли постоје и други утицаји на Ваше стваралаштво осим ових које сте навели?
Ти утицаји не потичу само из уметности. Велики део потиче од људи, па чак и случајних контакта са улице. Битно је наравно и за који инструмент пишем. Посебно ми значи када знам за коју особу пишем, односно за ког извођача. Барем први пут, а после дело наставља свој живот. Сјајно је бити повезан са музичарима. Заиста црпим утицаје из свих аспеката живота и повезаности свих врста са другим људима. Заправо тражим емоцију коју нешто буди у мени.

Да сумирамо: када пишете мислите о извођачу и о самој композицији. А шта је са публиком? Мислите ли о публици која ће слушати Ваша дела?
Идеал публике је за мене у ствари верзија мене самог који одлази на концерт и слуша моја дела. И то је једина публика коју ја могу да замислим, јер ја иначе не знам ко седи у публици. То не значи да мене они не занимају, јер када моју музику нико не би разумео и када је нико не би слушао, то би био проблем за мене. То опет не значи да сви морају са мном да се сложе, али у супротном бих се запитао да ли радим нешто погрешно. Када пишем, не размишљам толико о публици колико замишљам перформанс, простор... Никада не могу знати у потпуности како ће све то изгледати, али се ипак трудим да визуализујем окружење у ком ће музика бити изведена. Ноте нису само црне тачкице на папиру. Када затворим очи мислим на однос између музичара који треба да свира одређену деоницу и остатка ансамбла. Читава политика и игре које се одвијају унутар стварања музике су мени веома важне. Када у целу ту причу уђе публика као саставни део перформанса, стварам линк и са њом. Али сам и даље ја једина особа о којој могу да мислим, јер не знам шта се другима свиђа.