Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

КОНЦЕРТИ 

ОБЕЛЕЖЕНО 159. ГОДИНА ОД РОЂЕЊА
КОМПОЗИТОРА СТЕВАНА СТОЈАНОВИЋА МОКРАЊЦА

Током веома кратког временског периода (септембар 2014 - јануар 2016), Неготин је домаћин три велика догађаја, који славе живот и дело великог српског композитора Стевана Стојановића Мокрањца (1856-1914). Поред  тих врло значајних: стогодишњи-це смрти, 16 деценија од рођења и одржавањe 50. „Мокрањчевих дана“ (који су најзначајнији музички догађај ове године у Србији и региону), своје место у низу нашла је 159. годишњица Мокрањчевог рођења, која је достојанствено и без много помпе, обележена у композиторовој родној кући у поподневним сатима 9. јануара ове године. Двочасовни програм, започео је сечењем славског колача (Св. Стефан) у присуству та-мошњег владике Илариона, свештенства и локалних званичника. Након тога, неколико делегација је по врло хладном времену, положило венце на споменик Стевана C. Мокрањца, који се налази у оквиру комплекса његове родне куће. Потом је унутар изложбеног дела саме куће, у присуству госпође Даринке Матић Маровић и  бројних локалних Мокрањчевих поклоника, одржана и промоција 16. броја часописа „Мокрањац“. Ово издање исцрпним излагањем представила је уредница др Соња Маринковић. Присутнима се обратила и др Бранка Радовић, дугогодишњи селектор фестивала „Мокрањчеви дани“. Она је посебно истакла проблеме, с којима се организатори фестивала сусрећу и изразила незадовољство што Министарство културе и информисања ове државе, није препознало значај три горепоменута јубилеја и омогућило њихова програмски помпезнија обележавања, која би имала одјека и у светским оквирима, што Мокрањац неспорно заслужује.  Програм обележавања годишњице Мокрањчевог рођења,  завршен је те вечери, наступом двоје студената виолине Факултета музичке уметности Универзитета уметности у Београду. Студенти Љубомир Трујановић (1994) и Милица Жугић (1995) надахнуто су извели, што скупа, што појединачно „Прву сонату за виоли-ну у ге-молу“ (BWV 1001) Ј.С.Баха, затим Моцартових „Пет комада за две виолине“ и „Пасторалу за соло виолину“ Боривоја Поповића.




ИЗ „МЕТРОПОЛИТЕНА“ И
„КОВЕНТ ГАРДЕНА“

„Андре Шеније“

У хладном и полупразном Сава центру видели смо и чули пренос из Ковент Гардена најпопуларније опере италијанског композитора Умберта Ђордана, једног од најзначајнијих представника веристичке опере. Од десет његових музичко-сценских остварења „Андре Шеније“ је најпознатија. Издваја се по јаким страстима и контрастима и богатој оркестрацији. Поред тога, Шеније је и историјска личност, песник и револуционар који је гиљотиниран 25. јула 1794. у својој 31. години, само два дана пре смакнућа вође револуције, Робеспјера.
Ево кратке, занимљиве предисторије, коју је објавио оперски зналац Недељко Грба у својој књизи „Бисери оперске ризнице“:
    „У пролеће 1896. године у Фиренци је са поносом отворена линија трамваја. Истовремено у граду је приређена и кратка оперска сезона посвећена Маскањију. Власти су позвале овог истакнутог Тосканца да учествује у церемонији отварања трамвајске линије и Маскањи је већ био у трамвају, спреман за прву свечану вожњу, кад је у гужви угледао Ђордана. Сишао је да поразговара са својим пријате-љем... У међувремену, трамвај окићен заставама одмицао је кроз гомилу која је клицала. После неколико стотина метара кочнице су отказале – уследио је страшан ударац и већи број људи је погинуо, или био тешко повређен. Ђордано је, могло би се рећи, спасао Маскањију живот. Маскањи је онда спасао Ђорданову каријеру, инсистирајући код импресарија Сонцоња да се опера Андре Шеније свакако изведе“.
И доиста, 28. марта 1896. догодила се премијера у миланској Скали!
Опера је доживела тријумф! Штампа је једнодушно хвалила и либретисту и композитора; са истим успехом извођена је узастопце током једанаест вечери. Убрзо је доживела и светску славу. У Њујорку је изведена 15. новембра исте године. Сонцоњо је послао телеграм Ђордану:
    „'Шеније' је тријумфовао. Последњи чин изазвао је фанатично одушевљење. Тријумф, тријумф, тријумф!“
    У својој првој сезони у Ковент Гардену 1905. у овој опери певао је Зенатело. Две деценије касније Лаури Волпи је за свој лондонски деби изабрао оперу „Андре Шеније“, а 1930. и Бењамино Ђиљи је инсистирао да се она обнови за његов деби у овој славној оперској кући. Уствари, он је увек желео да сваки његов деби у новом граду буде управо рола овог насловног јунака. У лик Шенијеа „пресвлачили“ су се и Енрико Карузо, Марио дел Монако, Франко Корели, Карло Бергонци, Пласидо Доминго, Хоре Карерас... у улози Мадлен Коањи чуле су се Зинка Кунц Миланов, Рената Тебалди, Викторија де лос Анђелес, Џоан Сатерленд, Монсерат Кабаје, Бахрија Нури-Хаџић...
    Овогодишњу поставку из Ковент Гардена могу пратити љубитељи оперске уметности из 23 земље преко 918 биоскопа преко сто хиљада људи! За диригентским пултом био је изванредни Италијан Антонио Папано. Шенијеа је са крајњом лакоћом у висинама и дивно обојеним средњим регистром, са много страсти, драматике и родољубља тумачио харизматични Јонас Кауфман; Ева Марија Вестброк као Мадлена се надахњивала својим славним партнерима, а Жељко Лучић показао је читаву скалу емоција и гласовних и људских, усхићеност и мржњу, побравши и највише аплауза на крају представе.
    Опера почиње готово без увертире а први чин се догађа у салону грофице де Коањи у шта нас је на диван начин увела раскошна сценографија са кристалним лустерима и стилским намештајем уз ливрејисану послугу, даме у кринолинама и чипкама и уз музику која на известан начин пародира дворским манирима  рококоа. Присутна је и балетска пасторала са коментарима женског хора и празним фразама о моди. С друге стране, када се тежиште радње премешта на слуге и огорченог Жерара и музика добија обележја медитеранске страсти и драматике.  Управо у том сјајно спроведеном јединству супротности – дивних, широких, исповедних арија и дуета, љупких гавота, родољубивих излива, благо дотакнуте и a cappella „Марсељезе“ – лежи права, исконска драж ове опере јарких страсти и боја. Потресна је била и арија старе Маделон у дубоком женском гласу, која је већ револуцији подарила своје синове, од којих је један гиљотиниран, а други спаљен, а сада доводи и унука и моли да и њега приме у борбу иако је још у дечачком   узрасту (сличан пример описао је Скендер Куленовић у својој поеми „Стојанка, мајка Кнежопољка“, али ја као вечни пацифиста пре сам за варијанту Боре Ђорђевића – „За идеале гину будале“ – с обзиром да ми је Први светски рат убио деду, а други ујака).
У париској тамници Сен Лазар затвореник Андре Шеније испевао је једну од својих најлепших песама из које издвајам неколико стихова:

„У гроб сам спреман данас да идем сам.
О, пријатељи! Прах мој да вам предам.
Волећете душе ми песничке тајне,
И плакати због туге моје бескрајне...
Сета ће тиха настати међу вама,
Кад помислите: 'Зашто он није са нама'!“
    После његове предивне арије у IV чину „О дивни дан у мају“ (Come un bel di maggio) и љубавног дуета са Мадлен – „Крај тебе ту“ (Vicino a te), они са речима „Наша смрт је тријумф љубави“ и „Уједињени у смрти... наша љубав умрети неће никад“ – одлазе на гиљотину.
    А ми се, на крају вратимо миланској премијери те далеке 1896! Исте године, у Торину је одржана премијера Пучинијевих „Боема“, Рихард Штраус компоновао је симфонијску поему „Тако је говорио Заратустра“, Николај Римски Корсаков је завршио оперу „Садко“, Антон Павлович Чехов је написао драму „Галеб“, а у Атини су отворене прве модерне Олимпијске игре.

„Госпа са језера“

    

Госпа са језера“ (Donna del lago) je Росинијева опера по стиховима Андреа Леоне Тотоле по делу сер Валтера Скота о краљу Џемсу V. Тотолин задатак није био нимало лак: он је требало да сублимише бројне ликове, да оствари специфичну атмосферу шкотског пејсажа и културе и да, заједно са композитором, испоштује и музички метар. Њихово заједничко остварење било је комплексно и софистицирано и ухватило је карактеристични дух Скотовог литерарног предлошка. То је била прва италијанска опера заснована на једном његовом делу, која је иницирала 25 других италијанских оперских дела, од којих је најпознатија Доницетијева „Лучија од Ламермура“, али и стварање других француских, немачких и енглеских композитора.
Била је то седма опера (од укупно девет) коју је Росини написао за Позориште „Сан Карло“ у Напуљу. Премијера је 24. септембра доживела неуспех, али је већ после месец дана промењено мишљење и касније је она имала много успеха широм света, чак и на Куби и у Јужној Америци. Приказивала се до 1860, последњи пут у Трсту, а онда је готово читав век нестала са музичких сцена, све до 1958, када је поново оживљена у Фиренци, а следеће године на Фестивалу у Лондону са Кири те Канавом у главној улози.
Опера је спој емоционалних и политичких крајности ренесансне Шкотске. Што се најновије метрополитенске музичке поставке тиче, може се говорити само у суперлативима! Млади диригент Микеле Мариоти и редитељ Пол Куран остварили су динамичну и веома напету представу, дишући са извођачима, а највиши уметнички захтеви постављени су пред потпуно изузетну „колоратурку“ Џојс ДиДонато у улози Елене, која је бујице високих нота и готово екстатичне колоратуре савладала са потпуном лакоћом и невероватном јединственом флексибилношћу упуштајући се неустрашиво у обиље орнаментике. Она гласом може да се поиграва и да изрази све и најтананије емоције; није се ни у једном тренутку заморила мада је све време на сцени и као и у „Пепељузи“ и овде јој је Росини у самој завршици дао још захтевније арабеске, инсистирајући на читавим гроздовима јубилусних тонова које је она извела са највећом блиставом лакоћом. Хуан Дијего Флорес као краљ био је истовремено и енергичан и нежан и у одличној форми, сасвим лако досежући високе „деове“. Његова љубавна арија на почетку другог чина, после моцартовски прозрачне увертире – „Моје срце живи од Твоје љубави“ – док мирише цвет који је добио од Елене – најављује будућу славну Дон Хозеову „арију о цвету“ из Бизеове опере „Кармен“. Оркестарска реплика потом достојна је најнежнијих тактова Белинијевског белканта. Данијела Барселона у роли Малколма (у „Скали“ је ове године певала Амнерис) представила је сво богатство њеног дубоког алтовског регистра, којој је Росини подарио мушку улогу, што је својеврсни остатак певача - кастрата из времена opere serie. Њена арија из другог чина којом призива смрт јер је изгубила „најслађу наду свог срца“ – веома подсећа на Монтевредијев мадригал „Пустите ме да умрем“ (Lasciatemi morire).
Посебно је занимљива и оркестрација ове опере са хорнама (у сцени лова у почетном чину), трубама и харфом – која је Росинија водила новим непрокрченим путевима до тада, тако да су се композитори наредних епоха могли осврнути на „Госпу са језера“ са страхопоштовањем, а самог Росинија непосредно довела пред „Виљема Тела“, радећи на обликовању континуиране целине, а не на низу различитих делова. Импозантни су и хорски одломци, посебно они поверени мушком ансамблу, који су оживљени и визуелно упечатљиво, подсећајући на монументална платна наших великана Паје Јовановића и Уроша Предића. Томе је знатно до-принела и костимографија која је избегла светле боје, осим у завршној сцени, где су дворани обучени у златне одоре. Успостављени су и сјајни камерни ансамбли, посебно вокална трија, која непосредно антиципирају најславнији квартет из Вердијевог „Риголета“, а краљева жртва одрицања љубави појавиће се такође код дру-гог највећег немачког оперског мага, Рихарда Вагнера, у опери „Мајстори певачи“, код Ханса Сакса.
У много чему Росини је ишао испред своје епохе и непогрешиво притом осећао пулс музичке позорнице а и ми смо га у пуној мери осетили уз помоћ Синеплексовог преноса из Метрополитена!

Хофманове приче

    

Писац фантастике Е.Т.А. Хофман био је веома омиљен у Француској. Жил Барбије и Мишел Каре су, инспирисани њиме створили позоришни комад „Хофма-нове приче“. На премијери 1851. био је и композтитор Жак Офенбах, који је после четврт века добио права за оперу; Барбије је прерадио комад у либрето (Каре је умро 1872) и од тог времена почење дуга одисеја овог Офенбаховог оперског јединца, пуног романтике и мистицизма, насталог пред крај композиторовог живота, тако да је оркестрацију завршио његов пријатељ и колега Жак Халеви. Ова Офенбахова „лабудова песма“ изузетном маштовитошћу и елеганцијом и садржаја и тонске палете освојила је убрзо светске метрополе.
Прво извођење „Хофманових прича“ у Београду догодило се непосредно после оснивања Опере 1921; либрето је превео наш први доктор музикологије, композитор и критичар Милоје Милојевић. Последња поставка била је у Мадлениануму, у оквиру БЕМУС-а 2005. године. Занимљиво је да су се „Хофманове приче“ појавиле на београдској сцени и 1981, постављене као балет, а да су Американци снимили и филм у облику опере-балета, са славним балеринама Моиром Ширер у улози Олимпије и Људмилом Черином у роли Ђулијете.
Најновију поставку из Метрополитен опере могли смо, као и милион и шест стотина других људи широм планете, на шест континената и у 17 земаља да видимо и чујемо захваљујући Синеплексу. Као и свака продукција која долази из ове куће, интерпретација је доведена готово до савршенства; ту нема никаквих, чак ни мањих киксева или исклизнућа, не зна се да ли су бољи вокални или инструментални уметници! Представу је водио Ајвс Абел, а режирао Барлет Шер. Насловног јунака тумачио је Виторио Григоло, који је донео једно сасвим ново виђење овог лика које, чини ми се, одступа од самог песника романтизма склоног депресији и мистицизму. Његов Хофман „није слабић, он је јак“, како је и сам рекао у паузи у разговору са новинарком. Он није урањао у тамни свет његове психе, готово Кафкин, он га је градио као оптимисту и рекла бих, чак враголана, веома заљубљиве природе. Његове сјајне партнерке – Хибла Гермзова и Кејт Линдсеј „пресвлачиле“ су се у неколико ликова са правом моћи трансформације, певајући са крајњом лакоћом захтевне љубавне арије, чак и из лежећег положаја. Лепоту свега овога увеличао је и одлично увежбан хор, подједнако добар и у коралним одломцима и заталасан у ритму валцера и баркароле и величанствен у завршним тактовима опере.
Мада је Офенбах немачког порекла, он се потпуно сродио са француским миљеом, створивши не само посебан тип француске оперете него је и своју једину оперу украсио бројним балетским сегментима, учинивши је још допадљивијом.

Холанђанин луталица

Ремек-дело Вагнерове ране оперске позорнице је „Холанђанин луталица“ настало је за само седам недеља; врло брзо уследио је и рад на оркестрацији, али је кичма дела успостављена у надахнућу, чини се у једном даху! Мада Вагнер није имао моћ једног Моцарта или Росинија да ствара брзо: он је дуго размишљао и вероватно је и „Холанђанин луталица“ имао своју предисторију и много пре него што је чуо легенду која је надахнула и Хајнеа. Ту је заправо сублимат свих његових каснијих идеја, прави концентрат емоција без ика-квих расплињавања, које су сазревале кроз дуги низ стваралачких година које су следиле од Сентине безмерне готово опсесивне љубави (која ће се развити у најљубавнију оперу у историји – „Тристан и Изолда“), до жртве из љубави (која није само код Вагнера највиши идеал љубави него и код многих оперских представника XIX века, а код Вагнера већ посведочен у такође раној опери о „Танхојзеру“) до жудње за смрћу (коју нема само Амфортас у „Парсифалу“ него и сам Вагнер, као и Бах пре њега). А све је тако дивно и музички изречено, кроз моћну, упечатљиву оркестрацију, кроз контрасну  и илуминацију (први чин је мрачан, други – светао, први чин је мушки, други женски...), кроз ликове који су сасвим опречни (Холанђанин који као Сизиф вуче свој мучни претешки камен лутања, Сента која живи у сновима, Даланд који је подмитљив)... Вагнер је доиста генијално осликао њихове карактере, фројдовско-јунговски продирући у њихову суштину, скенирајући најскривеније нити од којих су саткани! Речита је чак и употреба тишине при првом сусрету Сенте и Холанђанина где нису рекли ни реч, само су тимпани пренели буку њихових дамара и потом његову исповест у најсуптилнијем пијанијиму.
Енглези, који кроз историју нису имали ниједног доиста генијалног композитора, какви су Бах, Моцарт, Бетовен или Вагнер, имају невероватно речите музичаре извођаче и то су доказали и овом приликом, када је београдска публика могла да прати пренос из Ковент Гардена. За разлику од претходних емитовања овај се није догађао у Сава центру ради Северине која је и у другој вечери распродала све улазнице. Двадесетак „завереника“, Вагнерових верника, као какав тајни клан дошло је у Дом омладине, где је такође на спрату био бучни концерт неке рок-групе. У милионском граду само нас двадесетак!
А није се знало шта је заправо боље: сиже, музика, интерпретација. Диригент Андрис Нелсон, који ради и у Бирмингену и у чувеном Бостонском симфонијском оркестру и коме су одмах понудили да овде води и „Лоенгрина“; феноменални Брајан Терфел у насловној роли, чије вас прве речи узбуде до суза („Нигде гроба за мене... Нема шансе да умрем...“), које теку као својеврсна исповедна патња само над тремолом гудача, у сабласном sotto voce, прерастајући у величанствено изливање беса, страха, очаја, наде, кроз снажна упечатљива легата гудача; потресна Сента чија се (претешка) скоковита балада у мењањима темпа и расположења из њених груди отела као крик. Обраћајући се веренику она га и пита – „Можеш ли Ти да осетиш моју очајну тугу из дубине душе?“ Ми смо је осетили. Не само њих двоје, него и остали ликови (вереник, отац) као да су од мермера исклесани, а да ни за тренутак рука није задрхтала ни оштетила лепоту материјала, само га још више истакла.
Сећам се да је Чајковски у свом Дневнику исписао када је завршио „Пикову даму“: „Хермане, Хермане, шта ли сам то моје сахранио са тобом?!“
Шта ли је тек све Вагнер сахранио са том огромном галеријом својих најразноврснијих ликова и њихових енормних емотивних стања? После надреалног почетног и просневаног средњег долази земаљски финални чин као звучна илустрација својеврсне „пијане барке“ у којој су се срели припити морнари и жене посрнулог морала... и Сента... уз олујне ветрове и кошмаре она пролази сопствену мору која и мора да је одведе до стене и бацања у океанске таласе. То нисмо видели у завршници опере. Она је измучена свим умрла на копну, а Холанђанин је ишчезао на мосту који води до брода. И то је једино што је мање успешно него у нашој иначе веома доброј поставци београдске опере решено.
Представа тече у једном даху, у трајању од 140 минута, као у Бајројту, где се чинови атака са предивним инструменталним прелазима надовезују један за другим. И мени су на моменте заустављали дах!

„Јоланта“ и
„Дворац Модробрадог“

На Дан заљубљених Метрополитен је представио праву химну љубави највећег руског музичког поете XIX века – Петра Илича Чајковског, засновану на сред-њовековној витешкој легенди о слепој кћери краља Ренеа, која уз помоћ љубави успева да прогледа. У овом својеврсном љубавном тестаменту слиле су се све оне танане емоционалне нити композитора који је тако страсно умео да пати и да воли кроз своје јунаке, надмоћном поетском имагинацијом.
Синеплекс нам је пренео ову оперску бајку из 1892. по сижеу једночинке „Кћерка краља Ренеа“ данског писца Хенрика Херца, по либрету брата Чајковског, Модеста. Асафјев ју је назвао „лирском поемом“, а такав утисак остварила је величанствена екипа извођача из Метрополитен опере на челу са феноменалним диригентом Валеријем Гергијевим и редитељем Мариушом Трелинскимн, уз потпуно невероватну Ану Нетребко у насловној улози која предивним гласом и величанственом глумом може да изрази све, од лудила Леди Магбет до ове психолошки танане слепе Јоланте која иде и буквално „од мрака ка светлу“, како је то иницирао и генијални Лудвиг ван Бетовен у својим вечним музичким порукама.
Исте вечери приказана је и једночинка Беле Бартока „Замак Модробрадог“ из 1911, такође по бајци коју је Бела Балаш преточио у драму, која је одушевила иначе затвореног композитора темом о недодирљивости човекове прошлости. Оперу је обликовао у стилу архаичне драматичне баладе, са упливима пентатонике и фолклорних призвука. Књижевни извор легенде о Модробрадом налази се код Шарла Пероа у збирци „Приче из давних времена“ из 1697. године, уз незаборавне бајке о „Пепељузи“, „Црвенкапи“, „Палчићу“, „Трновој ружици“. Њена суштина је у вечној човековој тежњи за срећом и немогућности да се оствари због сталног сукоба полова. Певачке деонице имају често карактер парланда, али су оркестарске нити слободније и раскошније. Изванредни диригент Валери Гергијев сјајно се „пресвукао“ у сасвим ново рухо Бартокове партитуре, коју су с правом назвали „музичким гејзиром“, а достојне сабеседнике имао је у Нађи Михаел (као Јудит) и Микаилу Петренку који је представио Модробрадог.
Ђудит треба да прође кроз седам врата у „Дворцу Модробрадог“; Салома „Игром велова“ заводи душу свог очуха Ирода, после које му тражи главу Јованову. „Ниједан број не ужива толико поштовање као број седам“ – записала је Љиљана Арсеновић у својој књизи „Мој живот са музиком“. Она даље наводи да је за Питагору и његове следбенике то био „невин“ број и примећује да цела природа одише овим бројем, јер:
- Недеља има седам дана
- Спектар се састоји од седам (дугиних) боја
- Месечеве мене трају (око) седам дана
- Дете у седмом месецу добије зубе, а у седмој години их мења
- Цвеће које се не укршта са другим цвећем има седам латица (као лотос, на пример)
-  Човек на глави има седам отвора: два ока, два уха, две ноздрве и уста
- „На почетку Бог створи небо и земљу“ - записано је на почетку Старог за-вета; број хебрејских речи (а и наших) у овом стиху је тачно седам
- Основна музичка лествица има седам тонова
- Светлост може седам пута да обиђе земљу док трепнемо оком
- Седам карактера Исуса Христа: „И на њему ће почивати дух Господњи, дух мудрости и разума, дух савјета и силе, дух страха Господњег (Исаија 11.2)
Седам светских чуда су:
- Пирамиде у Гизи у Египту
- Семирамидини висећи вртови у Вавилону
- Статуа Зевса у Олимпији у Грчкој
- Артемидин храм у Ефесу у Турској
- Маузолеј у Халикарнасу
- Бронзана статуа Хелиоса на острву Родос (ноге на два острва) у Грчкој
- Светионик на острву Фарос у Александрији, у Египту
(Ове податке прибележио је професор математике Мирослав Марковић).

„Titus” –
“La Clemenza di Tito”

У последњој (35) години живота Моцарт је грозничаво радио на правим, сасвим различитим ремек-делима: на најчаробнијој у свету опере – „Чаробној фрули“, на најлепшем концерту за кларинет – у А-дуру и тестаментном Реквијему КВ 626 од чијих би се тактова и камен чини ми се могао расплакати. И управо тада, добио је позив да напише за четири недеље оперу „Титус“ („La Clemenza di Tito“ – „Титово милосрђе“) поводом крунисања Леополда II за краља Чешке. По већ постојећем либрету чувеног царског поете Пјетра Метастасија из 1734, Катерино Мацола је типичне трочине обрасце опере серије свео на два чина (што асоцира на форму buffe), а Моцарт је у журби препустио речитативе свом ученику Францу Зисмајеру. Праг, који је увек био одушевљен Моцартовим делима, чак и „Дон Ђованијем“, који је у Бечу примљен са негодовањем – „Титуса“ је дочекао хладно, осетивши слабост већ озбиљно оболелог Моцарта чије су музичке мисли биле прожете сасвим другачијим токовима.
А београдска публика је доиста захвална за све што јој се понуди!
У поставци Оперосе академије, без кулиса и костима, без оркестра – парти-тура је сведена на клавирски квинтет, са диригенткињом (и оркестраторком) Наталијом Мићић и пијанисткињом Теом Дервишбеговић, без хора (не може се хором назвати женски вокални квартет), а у режији Мортена Розена, који је потпуно преокренуо достојанствени садржај опере серије у праву скаламерију чије вулгарности нису прикладне чак ни за buffu, ни за оперету! Разуме се, недостајала су ми и дивна сола кларинета која су присутна у партитури (очигледно је Моцарт у то време био потпуно прожет овим инструментом), недостајала ми је имагинација сцене која треба да одведе пажњу публике у први век наше ере, али, морам похвалити ве-ома добре младе певаче, посебно контратенора Бојана Булатовића, сопрана Хану Рамујкић и тенора Стевана Каранца у насловној улози.




Наталија Младеновић у „Мориц ајс“-у

Од друге половине октобра до краја марта у посластичарници „Мориц ајс“ се сваке недеље у 11.30 до 12.15 одржавају матине концерти. Тако је 8. марта 2015. наступила пијанисткиња Наталија Младеновић. Њено школовање се одвијало у Москви – Централној музичкој школи и на Kонзерваторијуму Чајковски. Зна се да су се највећи музички таленти са територије целог СССР-а  школовали у ЦМШ, чак је и Иво Погорелић из Београда са 11 година отишао у ту школу.
За свој наступ на матинеу код „Морица“, Наталија је изабрала „Годишња доба“  П.И. Чајковског.
Музика Чајковског се свира у целом свету. Он је као једна велика река преплавио планету. Али, где је извор те реке? Наравно у Москви. Тамо се најбоље може научити како се интерпретира Чајковски. На самом извору вода је веома бистра. Ту ретку прилику, и велико задовољство је Наталија Младеновић, која је понела знање баш из Москве, приредила верној публици матине концерата. У једном даху је одсвирала свих 12 месеци са таквом лакоћом, сугестивношћу, разговором фраза, удубљујући се потпуно у карактер сваког месеца, да је публика овацијама испратила овај, за Београд и Србију, јединствен музички догађај. Српска престоница се после оваквих концерата мирно може уписати у значајне метрополе музике. Хвала Наталији на том драгоценом музичком доприносу.





„Концерт у галерији“

У  понедељак 23. фебруара у серији „Концерт у галерији“ у сарадњи са Драгстором озбиљне музике и радио станицом Београд 202 у галерији Артгет су наступили Памела Киш-Игњатов, сопран уз сарадњу Маје Грујић, клавир. Памела Киш-Игњатов је пре две године свечано отворила међународни фестивал камерне музике „Тисин цвет“ у Новом Кнежевцу. Ове године је тако-ђе предвиђена да пева на свечаном отварању фестивала.
Добро посећена сала Артгета својим бурним аплаузом је показала зашто је Памела изабрана да отвори фестивал. Не само њена биографија, већ и тон-ска реализација добро изабраног, разноврсног, али и захтевног програма су показали да имамо пред собом једног певача, који влада свим елементима певачке технике, кристално јасном интонацијом, фокусираним тоном, осећајем за сценске кретње и одличан контакт са публиком. Ако се има у виду да је певање студирала код проф. мр Милице Стојадиновић, а Милица код Бисерке Цвејић, онда ови резултати уопште не чуде.
На програму су одзвучале композиције Ђ. Росинија „L invito“, Ђ. Вердија „Arrigo! Ah parli a un core“, Д. Јенка „Нека плаче ко мора“, А. Буција „Mal d amore“, А. Каталанија „Ebben? .... Ne andro lontano“, М. Лоренца „Ave Maria“, Х. Серана „El carro del sol“, Л. Делиба „Les Filles De Cadix“ и А. Ларе „Гранада“.
Клавирска сарадња Маје Грујић је подржавала све интенције солистикиње и на тај начин нам је омогућила да имамо пун доживљај музике. Клавирски сарадник треба као кобац да прати сва тонска догађања код солисте и у тренутку да реагује , а Маја се баш ту доказала колико је искусна и рафинирана у подршци солисти.




Мјузикл „Јадници“

Било је то вече дубоке и присне комуникације између извођача и гледалишта и високе емотивности, која је обострано струјала на седмој представи обновљеног издања мјузикла „Јадници“ у режији Небојше Брадића, који је, с претходне 43 представе, у нешто другачијој подели, 26.јануара, на шеснаести рођендан Мадленијанума, прославио и своје 50. извођење. Скоро савршено садејство свих изражајних елемената које је красило и пређашњу поставку, обе-лежило је и ово јубиларно предавање, почев од новог тумача једног од најважнијих ликова дела, Небојше Дугалића као Жана Валжана, с којим су на завидној равни живели и остали главни јунаци чувеног романа Виктора Игоа. Вођени и подстицани питком, али не и „лакшом“ музиком Алена Бублила и Клод-Мишела Шенберга, с упечатљивим уметником перфектно су сарађивали глумачки и певачки сјајни Дејан Луткић у енормно захтевној партији инспектора Жавера, затим, веома уверљива и потресна у оба ова аспекта, Катарина Гојковић у улози Фантине, те вокално, појавом и изгледом, прекрасног и префињено изнијансираног сопрана, потпуно беспрекорна Бранислава Подрумац као Епонина. На одговарајућем нивоу, попут ње, створен за мјузикл, био је и у овој подели, изванредно експресивни, лепо обојен тенор Љу-бомир Поповић у роли револуционара Анжорле. У комплетном ансамблу, који такође у целини одлично глуми, пева и игра, стварајући мајсторске кореографске сцене, лиричношћу интерпретације истицали су се, све бољи у музичком погледу, устрептали Маријус Ивана Босиљчића и „прозирна“ Козета Дубравке Арсић (поред Поповића и Б. Подрумац, академски образованa оперскa певачицa), а чистим и нежним гласићима и крхке девојчице Катарина Тричковић (мала Козета) и Тијана Големовић (мала Епонина). Бриљантан је био и Гаврош, шармантног и врцавог Марка Рапајића, а бескрупулозни Тенардијеови (сада је Наташа Марковић у пару са Срђаном Тимаровим, уместо ранијег Луткића), максимално живописни, покретљиви и надасве гротескни. Зоран Лаковић, у малој, али битној улози племенитог свештеника, одли-ковао се, као и у ранијим наступима баршунастом топлином гласа и господственом појавом. Ипак, као и када смо поводом премијере писали о незаборавној креацији Зафира Хаџиманова, који се као феноменални Жан Валжан, попут моћног храста наткриљивао и издизао над свим учесницима збивања, сличан доживљај носимо и из сусрета с величанственом уметношћу Небојше Дугалића, који је с посебним сензибилитетом и достојанством наставио да носи сав терет ове роле. Управо чаробан и невероватно осећајан био је његов невелики дијалог с Козетом, при првом сусрету с несрећном девојчицом. Остајући импресиван до краја представе, подједнако је пленио проосећаном и чистом вокалном интерпретацијом, колико и адекватном глумом. Уважавајући и прихватајући редитељска и сценографска решења, пасионирано смо пратили и ово 50, јубиларно издање светски познатог остварења, којим је спремно и с респектом према оркестру и збивањима на сцени, руководила Весна Шоуц Тричковић. Високи професионални ранг ове дуговечне продукције Мадленијанума (постављене 18. oктобра 2007, а на Номусу приказане 24. априла 2008), која нам је, посебно, уз још неке домаће мјузикле, помогла да заволимо и уважимо и овај музичко-сценски жанр, потпуно одговарајуће одабрани глумци-певачи и плесачи за сваки, па и најмањи задатак, добар оркестарски звук и мобилност ансамбла у целини, препоручују „Јаднике“ за бројна даља извођења. Свака част и Весни Чурчић Петровић, сувереном вођи ове надасве компликоване, сложене и дугачке представе, иако се због интензитета и узбудљивости догађања не чини таквом. А да Опера и театар „Мадленианум“ не заборавља своје некадашње сараднике, показало је, после дуготрајних завршних акламација, и појављивање на сцени Зафира Хаџиманова, који се захвалио надахнутом, и у великој експресији донетом, молитвом, трагичног и добротом и вером у тријумф правде и љубави, искупљеног, Игоовог јунака.




Концерт „Арт/Линк 2014“

Одушевљена публика у Коларчевој задужбини, поздрављала је, сада већ по традицији, на концерту у првој недељи у Новој години, наступ актуелног добитника награде агенције АРТ/Линк за најперспективнијег младог уметника у претходној сезони. Најновији носилац овог признања за 2014, десети од како је оно установљено, седамнаестогодишњи виолиниста Давид Хорват, изазвао је велико занимање шире публике што заиста импонује, али забрињава и неодговарајућа пажња медија и недовољна заинтересованост колега из уже струке и музичара уопште, за успехе и евидентни развој наших најмлађих нада, који би морали бити ту као подршка, нарочито у тренутку када су потпора и подстицај извођачу у стасавању и најпотребнији. О већини носилаца награде Арт/Линк у досадашњој историји овог угледног одличја, које истоимена агенција додељује у сарaдњи с банком Societe Generale, писали смо у овој рубрици, највише о новосадској виолончелисткињи Ирени Јосифоској и њеном београдском колеги Немањи Станковићу, али и пијанисткињама Сањи Бизјак и Мирјани Рајић, с каријерама у Паризу, односно Немачкој, те Сари Вујадиновић која се школује у Бриселу, или виолинисти Станку Мадићу, тренутно концертмајстору Нирнбершког симфонијског оркестра. Када је реч о Давиду Хорвату, и он припада оној чувеној, мада понекад и извиканој категорији „чуда од деце“ (будући да неки од њих и нису постигли обећавајуће успехе). Некадашњи ученик реномиране огледне Школе за музичке таленте у Ћуприји, одакле је, овенчан бројним домаћим и иностраним наградама, као десетогодишњи студент стигао у међународну Мењухинову школу у Лондону (у класу Наташе Бојарски), редовно приређује реситале, свира у камерним саставима и концертира као солиста с оркестром, у свим жанровима демонстрирајући већ готово савршену технику. Стога је разумљиво што се на свом слављеничком концерту 4. јануара, у првом реду представио с типичним виртуозним композицијама Исаија, Паганинија и Ваксмана, које недвосмислено приказују његово управо бриљантно владање инструментом, да би потом као пуни погодак, донео и „Медитацију“ Петра И. Чајковског, у којој је, сензибилно обликованим мелодијским покретима, потврдио и своју музикалност високе класе. Почео је с „ђаволски“ тешким страницама Сонате број 3. Ежена Исаија, најутицајнијег виолинисте с краја 19. и почетка 20. века, кроз које нас је провео невероватном лакоћом, природно, без неких посебних театралних гестова, интонативно чисто и потпуно суверено, па је и праћење чувене те-ме Dies ire и њених трансформација (лајтмотивски проведених кроз сва четири повезана става), подједнако опсесивних и маестетичних, па и грубих и дисонантних, али увек одлучних и енергичних, одређених и верних оригиналу, било потпуно могуће и јасно. Исти квалитети блистали су и из Каприса број 24. Никола Паганинија, техничког компендијума једне високе школе виртуозног виолинског предавања, који је и у Хорватовом младалачком тумачењу зазвучао као праскава експлозија од једанаест експресивних варијација на оригиналну композиторову тему. Наставак програма с Фантазијом „Кармен“ Франца Ваксмана (иначе легендарног аутора филмске музике), увео је као клавирску сарадницу изванредну пијанисткињу Наталију Младеновић, која је сјајно дочаравала оркестарски парт, да бисмо њен мајсторски допринос у контемплативном, али и лирском и елегичном комаду Чајковског доживели као други, контрапунктски савршено израђен, прекрасни инструментални глас, такође и као потпору и путоказ који усмерава и води осећајност, тонску зрелост, култивисаност, префињеност и динамичку нијансираност виолинске деонице. То су и елементи, које, изразито даровит, млади Давид Хорват, као битне и (поред техничких), подјед-нако важне аспекте интерпретације, мора још да развија, што ће му, како се и очекује, омогућити „будућност светског гласа“. А како нам се чини, лепа перспектива, можда и нека нова наредна награда агенције Арт/Линк, могла би се смешити и уметниковој, тек дванаестогодишњој сестрици Јелени, која је као гост концерта, свирајући Скерцо тарантелу Хенрика Вјењавског, представила свој несумњиви, такође велики таленат и невероватну, за тај узраст, слободу, опуштеност и сензи-билност музицирања.




JEUNESSES MUSICALES  COMPETITION

Добијање неколико признања на 45. Међународном такмичењу музичке омладине у Београду, у дисциплини виолончело – награде публике и награде Удружења композитора Србије као нашем најуспешнијем, истовремено и најмлађем од свих учесника, потом и мајсторског гудала градитеља Владимира Радосављевића, али и без сумње, освајање највише симпатија и поштовања посетилаца, па и доброг дела жирија, обрадовали су не само Ирену Јосифоску, тренутно једну од наших најдаровитијих уметница у успону, него и њене некадашње и садашњег педагога (доцента Марка Милетића), Музичку школу „Исидор Бајић“ из које је потекла и Академију уметности на којој је студент друге године, као и све оне који с интересовањем прате њен успешни развој. Да „Jeunesses musicales competition“ ни у кризним годинама није изгубило, већ управо потврдило свој изузетни ниво и у овом зрелом издању, види се и по томе што је од 15 виолончелиста из 11 земаља чак њих 11 прешло у другу етапу надметања, а да је врхунски квалитет био основна компонента њиховог избора, показале су и две сјајне финалне вечери. Иако велика дворана Коларчеве задужбине није била препуна, аплаузи и подршка публике били су огромни. Верујемо да су одлуке седмочланог, угледног међународног жирија у којем су били и наши професори и уметници Сандра Белић и Драган Ђорђевић (с којима се, као што то често бива нисмо у потпуности сложили) биле резултат сабирања утисака из свих, програмски и технички веома захтевних етапа. Тако нам се чини да је најбоље извођење Бахове музике (у првој етапи) пружио другонаграђени Француз Дуфло, који је добио и признање за сјајно тумачење домаћег дела, „Легенде о Јефимији“ Милоја Милојевића, обавезног у другој етапи, које јесте било изванредно, али је исто тако посебно и вредно, било и сензибилно и експресивно виђење ове композиције које је остварила баш Ирена Јосифоска. Ипак, изгледа да је коначно опредељење жирија највише било руковођено утисцима понетим с финалних вечери, са по три такмичара, на којима су интерпретиране најзахтевније концертанте композиције виолончелистичке литературе, а ту је и оцењивање, због упечатљивости и бриљантности извођења, заиста било необично одговорно и осетљиво. Као уводи у сва одреда зрела и темпераментна тумачења, послужили су први ставови из два концерта за виолончело и оркестар Јозефа Хајдна, да би се онда, у енормно тешким делима Дворжака, Шостаковича и Прокофјева, финалисти представили у пуној спрези техничких и интерпретативних способности. Ако бисмо извођење Јосифоске Концерта за виолончело и оркестар у ха-молу Антоњина Дворжака с техничке стране доживели као готово беспрекорно, а с изражајне веома срчано и управо потресно, где је  сваки тон и осећајни дамар звучао страсно и племенито, а због инструмента „обичног“ квалитета и крхког девојачког хабитуса и нежније, онда је представљање истог дела на бољем виолончелу, од стране Рускиње Олесје Саблине било тонски вибрантније, али мање емотивно и хладније, и без толико присног односа с Дворжаковом музиком. Хајдн Корејке Еун Чо био је суптилан и занимљив, интонативно прецизан, можда и стилски најпримеренији, поред оног којег нам је у чистоти свих елемената пружио Бугарин Атанас Крастев, који је, иначе подједнако квалитетан у свим етапама, освојио трећу награду. Друго финално вече започео је Француз Шарл-Антоан Дуфло, виолончелиста великих способности и сасвим “довршен“ уметник, који осваја и снажним естрадним нервом и веома припремљеним наступом. Ако је његово виђење Хајдна било можда превише романтизирано, онда је у монументалну интерпретацију Дворжака, осмишљену у свакој фрази и идеји унео сву мужевност, снажну сонорност и црте доживљеног трагизма, незадрживо продирући и у срца слушалаца и изражајне просторе свог изванредног инструмента. Сарадња Симфонијског оркестра РТС-а и диригента Бојана Суђића била је одлична, да би кулминирала у енормно захтевном Концерту број 1 у Ес-дуру Дмитрија Шостаковича, са до детаља прецизном и мајсторски уроњеном у његову солистичку партију, Пољакињом Магдаленом Бојановиц, која је због свог дубоког схватања овог дела највероватније, и поред неуједначенисти у претходним фазама такмичења, добила прву награду жирија. Ипак, поред деветнаестогодишње Ирене Јосифоске, која  има и може још много тога да покаже, и пред којом је сигурно велика уметничка будућност, неоспорно откриће такмичења свакако јесте, нешто мало старији, Атанас Крастев, такође потекао из музичке породице. Уметник широке словенске душе, моћне уверљивости и узбудљиве имагинације, најупечатљивији је био у узбудљивом представљању Симфоније кончертанте оп.125 Сергеја Прокофјева, које је пленило смелошћу и беспрекорношћу и у лирским и моторичним деловима, приказујући, у перфектној сарадњи са свим оркестарским музичарима и диригентом, велику музику у њеном најсуштинскијем виду и исказу.




МУЗИЧКА ПРИЧА 

НАРЦИСОВ БРАТ, СВИРАЧ
(БАЈКА ЗА ОДРАСЛЕ)

Верици

Чини се да је стари гавран био на издисају. Нехотимично је очима колутао навише, задржавајући поглед ка своме темену, док су му горњи   капци неконтролисано падали преко већ, као завеса, навученог трећег капка. Вране из његовога рода очијукале су најтишим гласом, окупљене покрај њега, те су тиме гавранову склоност ка ко-начном склапању очију само чиниле убедљивијом. Својим последњим гакањем гавран је вранама преносио најважнију поруку.
*
– Памтите људе по добру а не по злу. Кад је имао 100 година, поново је угледао лице онога који се на њега бацио каменом. Обојица су  тада „били деца“ – каже – а сад су обојица старци. Слетео сам му на некакву виолину – продужио је – док је као немоћан старац, за ситан новац, свирао на улици. Хтедох да му се осветим, разбијајући му виолину мојим јаким кљуном, али старчић је кинуо и заразио ме својом пљувачком у којој је било изазивача свињско-птичјега грипа, H5N1. Не знам да ли је и са њиме исто, али ја умирем, уместо да живим још 100 година. Још једном вам кажем, запамтите најважније: ВОЛИТЕ ЉУДЕ!!!
    Видевши старога како се опуштеним канџама окрену главом надоле и како се главом ка земљи устреми у смрт, вране се раширише у црни ћилим и нагло полетеше извијајући се у полунагнут положај ћилима како би свака појединачно секла ваздук, а не све одједном, као дебели саг, и слетеше на бело офарбану дрвену ограду једне виле на обронку шуме. Преко травнатога дворишта, пустив, рекао би човек, прокобне погледе, на тераси куће угледаше како мала Дана, дете од шест година, свира клавир, све узимајући зрно по зрно кикирикија из чиније на равном дрвеном пулту пијанина и грицкајући их, своје обавезно свирање чинила подношљивијим. Кад јој се учинило да су вране утишале своје очијукање како би боље чуле  њено вежбање, бацила им је неколико кикирикија према огради. Једна по једна, вране су силазиле да понесу зрно на ограду, а зрно је до ограде већ нестајало у њиховим црним гушама. Слика бацања и преузимања се све више понављала, а онда је девојчицина мама, приметивши шта је узрок све дужем Данином задржавању на инструменту, почела и сама да купује ово зрневље у већим количинама, па и сама, како би одменила кћеркицу, то исто чинила – бацала храну према огради.
    После сваког бацања вране су најпре одгакале три пута на једном истом тону своју једину песму, коју знају напамет. „Га-га-га; га-га-га; га-га-га!“, и после те три триоле једно равно очијукавање на једној ноти оног последњег „га“, са короном. То се чуло као смиривање узбуђења и личило је на пијукање кокоши кад полази на спавање на својој дрвеној мотки.
    Али једнога дана чудо је било дотад невиђено. Дана је имала једну вежбицу од три пута по три осмине на три тона ц-дур  лествице: „Ц-Е-Д“ и једну половину ноте, после тога, на основном тону „Ц“. Таква се ритмичко-мелодијска јединица често понављала у вежби. Вране су помно слушале и, гле чуда, код прве мало дуже паузе у партитури и саме отпевале своју уобичајену песму са три пута „га-га-га“, али сада друго и треће „га“ пењући на терцу и секунду, баш како се чуло и са клавира, а онда је оно смиривање на половини завршавало тачно на ноти „Ц“… И то је трајало тако данима, Читав викендашки комшилук је долазио да види чудо невиђено, и како је Дана научила вране да певају. Људи су сакривени стајали и седели у соби и гледали кроз прозор преко којег је са терасе и са ограде стизала музика.
    Тога лета све птице  певачице, које су запоседале обронак шуме и дворишно дрвеће, одселиле су се некуда без трага.
     Средином лета вране су слетале и на дрвени пулт и из највеће близине чиниле беспрекоран Данин хор. Дана се није усуђивала да их гледа право у очи. Бојала их се. Али оне би и окретале главу кад би то на детету приметиле. Свакако су се сећале поруке свога најстаријега члана у јату, оне коју им је оставио у аманет: Волите људе, од свог и њиног детињства“ и управо то и чиниле.
    Потом је наједном, некако нагло, стигла хладна јесен: жица „Ц“ мало се била стегла од хладноће и скратила, па је била мало висока. Прва нота „ц“ у првоме „га“ није се толико осећала вишом, јер је краће трајала, али кад се после 3х3 „га“ све свело на половину смираја на „ц“, онда се то чуло каo „цис“. Кварило је песму коју су знале и Дана и вране. Али Данина мама, иначе у младости клавирштимер, зато је и дала кћер на клавир, тада донесе гвоздени кључ из куће и наштима жицу/дирку „ц“. Но, заборавила је кључ за штимовање на дрвеном пулту пијанина и отишла у собу.
    Једном кад је раздрагана Дана отрчала ка огради да баци семење, није ни приметила да је са собом, спонтано, понела и кључ, који је тамо, у  опружењу прстића да излете кикирики-зрна, излетео и сâм и пао у траву.
    Касније, опет је један дан био хладан и најављивао опаку зиму, опет се жица „ц“ скратила и повúсила. Опет су сви, и мама и Дана и вране, вероватно, приметили да последња половина звучи као „цис“, непријатно дистонирајуће, и опет је мама хтела да доштимује инструмент. Али чудо!!! – кључа не беше нигде.
    Кад се девојчица сетила да га је можда изгубила при огради, мама и кћер су читавога дана обилазиле већ утлачену покрај ограде траву, која је, вероватно, прикрила кључ.
     Али сутрадан, кад је мала Дана села за клавир, несрећна што је клавир раштимован, усхићено је повикала: Мама, дођи ево кључа на пулту! Забезекнута, мама се, док је доштимавала, питала ко је нашао кључ, али до одговора се није чекало дуго:
    То су захвалне вране, видевши у очима својих домаћица очај, већ „одлучиле“ да нађу предмет. Убрзо су га „ископале“ канџама из траве, где је лежао, и спустиле на пулт, где су имале навику да долећу. Том поновном приликом, док је мама штимовала „ц“, једна се врана није померала са пулта, чини се најмања, као да се уопште није плашила ни Дане , ни маме. И пошто за то време мала није могла да свира, она се с малом враном мало забављала. Две мале су у једном тренутку заборавиле на музику и кренуле мирно да се играју. Дана је, скинувши свој прстенчић са руке, овај навукла врани одједном на све канџе, које су се малој врани могле скупити у танак букетић, тако да је прстен „скокнуо“ на црнпурасту ножицу. Таман је мама завршила, и вежба са истом песмом могла је да се настави..., трајући тако и кад је Дана била девојка, и студент академије, но вране су остале на својој песми, а да их заштитница никада није остављала због тога.
    Ни вране њу нису остављале. Током следећих година вране су из захвално-сти доносиле разне гвоздене предмете, углавном мање тежине, као што су федери на средини штипаљке за качење веша на веш-жицу. Они би редовно искакали и штипаљку чинили неупотребљивом. Било је ту и неких мањих шрафова, плочица од малих кутија па и делова стакла. Нарочито од разбијених огледала, у чему су вране подсећале на свраке, њихове рођаке. Сви ови предмети били су интересантнији Даниној ученици Цици, него ли њој наставници, али вране нису никада заборављале да се добро за добро враћа, и то целога пијанисткињинога живота.
        ***
    Стара пијанисткиња је у болничком кревету терала своје последње дане. Свега се сећала али највише својих врана. Кад су јој и чести доласци рођака-млађарије и оних најдражих – унучади и деце почели да представљају досаду, и тада је сваку мисао упућивала на своју викендкућу, где се најбоље осећала и чега се једино и сећала као срећног живота.
    А једном су и та сећања почела да усахњују. Уместо песме  чула је само црно и прокобно грактање . Могла је делићем свести да тврди да то нису биле њене вране, јер њене вране певају и не гракћу. Али једном се и тај делић свести угасио. Остало је оно последње што човек учини при овој свести – да се свако на свој начин опрости и да пође онамо докамо пут и не треба познавати.
    И то је она одредила, ни свесно, ни несвесно, ни ћутањем ни плачем, ни отварањем очију ни затварањем пред неминовношћу, да ће се догодити баш данас:
    Готово да је и пошла, барем је тако мислила да је нема, кад баш у том трену, наједном нешто загрме канџама о њен болнички прозор. Не би она тај звук могуће ни чула да по прозорском стаклу није лупкао некакав метални предмет, претећи безмало да га разбије. У последњем тренутку, пред одлазак, примети како спољно сунце осветли канџе црне птице и на њеној црнпурастој нози један овални предмет који се пресијавао и слао јој последње поздраве као зраке радости, што пијанисткињу обрадова, те стог одуста од своје намере да баш сада крене. Како болесница није могла да се дигне и отвори прозор, птица је још неколико пута покушала да уђе, али јој то није успело.
    Старица је своје намере о путовању пренела за сутра. Али птица је све исто учинила и сутрадан. Опет је тако силно ударала прстенчићем о стакло да је Дана и тај дан одложила да отпутује. То се понављало још неколико дана, па и недеља, док је птица установила да се њена предобра хранитељица из младости од пре 100 година, успра-вила у кревету, односно могла да седи.  Потом је Дана, једног дана у недељу, примила и посету, све своје блиске чланове породице. Чак је успела нешто и да им поручи:
    – Памтите птице по добру а не по злу. Кад сам била мала, дала сам свој пр-стенчић једној малој птици која дуго живи, као и ја. У неколико мојих покушаја да мирно отпутујем она је долазила на мој прозор и свесно одлагала мој одлазак до следеће појаве на прозору. Тако сам се повратила. А обе смо  тада „биле деца“, а сад смо обе старице. Не знам да ли је и са њом исто, да ли је болесна од старости, али ја умирем са одлагањем тога чина, а не знам до када. Још једном вам кажем, запамтите најважније: ВОЛИТЕ ПТИЦЕ!!!
                                          
6. март, 2015. Београд

Властимир Станисављевић
                Шаркаменац