Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

КРИТИКЕ 

Слика Доријана Греја

Дивила сам се балетима на сцени Народног позоришта које је кореографски поставио Владимир Логунов: „Дон Кихот“, „Кармен“, „Успавана лепотрица“... Чак и када је својим кореографским нумерама обогаћивао опере оне су добијале дуже аплаузе на отвореној сцени од арија и хорских одломака: „Евгеније Оњегин“, „Травијата“, „Пепељуга“...
Одушевљавала ме је својим емисијама „Сусретања“ Александра Паладин, која је била увек добро информисана, паметна и лепо васпитана саговорница, која је доводила занимљиве госте у Радио Београд.
Онда су се у „Слици Доријана Греја“ два уметника у пуној зрелости израза и сасвим посвећена своме раду удружила и створила јединствено дело као да га је оформио један човек. Није моје да о балету пишем, да бројим пируете и мерим висину скокова. Али у свакој сцени „Слике Доријана Греја“ осећала сам лепоту и кореографске и музичке кичице, у дивним широким лирским љубавним изливима и снажно оцртаним драматским ситуацијама. Музика је изванредно пратила покрет – а покрет њу, све је извирало једно из другог, претапало се, прожимало. Можда и отуда што је Александра Паладин – мада сјајан музиколог, превасходно дете својих родитеља, оца композитора Слободана Атанацковића – те језик савремене музике осећа од малих ногу и мајке – балерине и балетског педагога Зинете Атанацковић па су и њени први кораци били балетски вођени. Као матерњи језик – тако је она осетила балетску сцену, као нешто сасвим блиско, као терен на коме се осећа добро, као свој родни крај.
Отуда се музика тако природно, спретно и складно уткала у ову опору и мрачну музичку причу о трансформацији личности, не евидентне споља, али снажно поцртане изнутра и кореографијом и избором музике које следе њен бизарни ток. Од почетних, поетски нежних тактова „Зелених рукава“ која се лајтмотивски упрела у ткиво дела прати се прича о човеку који не жели да остари, вечна прича о Нарцису, Фаусту и Доријану Греју, о страху од ружног и болесног. Стога су се и Вон Вилијамс и Александра Паладин удаљили од времена Вајлда у фригијске призвуке елизабетанског доба, али и у наглашене ритмичке Типитове страствене и драматичне изузетно сензибилне звучне боје, у револуционарно нов музички језик Кржиштофа Пендерецког, у коме су тон и шум добили исте естетске вредности у тежњи ка апстрактном и дочаравању унутрашње тензије, у узбудљиве, пренапрегнуте, стравичне крике и шапате екстремно контрастних музичких слика Ђерђа Лигетија.
Kако примећује књижевни критичар Иво Хергешић – Вајлд је у „Слици Доријана Греја“ стигао и чак и престигао највеће мајсторије свог стилског умећа. А сам писац записао је са дивљењем:
„Речи, саме речи!... Којег ли суптилног чара! Рекао би да су подобне да безличним стварима дају пластичан облик, да у њих стане музика слатка као глас лауте или виоле. Речи! Има ли што тако стварно као речи!“
Аутори балета „Слика Доријана Греја“ одступили су у потпуности од те стварности и тиме је њихово умеће још веће!
Мајкл Типет, чију је музику Александра Паладин такође упрела у „Слику Доријана Греја“ рекао је једном приликом:
„У мојој уметности се с времена на време појави непознати бог коме верујем“.
Ја верујем да се тај „непознати бог“ појавио и код Логунова и код Александре Паладин да божанском искром оваплоти њихово дело!



ВЕЧЕ МЛАДИХ КОРЕОГРАФА

У Народном позоришту, на сцени „Раша Плаовић“ после дугог времена бројна радознала публика могла је да види два балета релативно младих уметника, а свакако младих кореографа.
    Први део вечери припао је Ђорђу Макаревићу, прваку Балета Позоришта на Теразијама који је потписао режију и кореографију балета „Они“. Већ познат по свом великом пројекту „Чаробно путовање“, у коме је пажњу поклонио деци са специајлним потребама и овог пута се машио бизарне теме покушавајући да открије узрок метаморфозе младог бића у монструма. Повод за одабир ове теме је истинит догађај који се збио у Русији.
    Захтеван задатак тумачења сложеног психолошког процеса, израженог покретом уз помоћ звука, у сведеној сценографији и светлосним назнакама поверен је сјајној екипи, вичној неокласичној игри и ништа мање захтевима физичког театра: Мајка Ана Павловић, син као дете Милица Бајчетић, одрастао син Игор Пастор, баба Татјана Поповић и Јована Несторовска, Бранкица Мандић, Дејана Златановски (жртве) и Милош Маријан (осветник). Сценографију и костиме креирала је Ида Игњатовић.
    Други део вечери припао је првенцу Дејана Коларова. Свој кореографски и режисерски деби посветио је парафрази драме Ежена Јонеска назвавши балет истим именом „Ћелава певачица“. Дејан Коларов, први солиста Балета Народног позоришта у Београду, представио се публици у новој улози откривајући свој смисао за ироничан хумор који више забавља него што критикује. Одлучивши се да на бурлескан начин сазда своје ликове створио је архетипски модел бића која губе идентитет подвргавајући се површном начину комуницирања.
    Одлични протагонист у потпуности су досегли идеју аутора, понегде је допунивши ситним детаљима који су били зачин догађаја: Милан Рус, Ивана Савић, Душан Милосављевић, Сања Нинковић, Тања Поповић и Taylor Clow  (Тејлор Клоу) и недвојбено су показали и таленат за водвиљ. Сценографију која је били живи учесник представе урадила је Јасна Сарамандић, а костиме Катарина Грчић.
    Пројекат вече младих кореографа покренула је дирекција Балета Народног позоришта у Београду с намером да пружи прилику за остваривање уметничких идеја плесним младим ствараоцима. Тако је публика,  после дугих шест година када су млади кореографи Зоран Марковић и Маша Колар остварили балет „Интервал“, и Александар Илић балет „Viva la vida“ у оквиру једне вечери на Великој сцени Народног позоришта имала могућност да аплаузом подржи ову обновљену идеју.
 



PAS DE QUATRE? PAS DE DEUX!
Народно позориште, светска премијера (28. фебруара 2015.)
ОПЕРЕ СВЕТИСЛАВА БОЖИЋА
МЕЛАНХОЛИЧНИ СНОВИ
ГРОФА САВЕ ВЛАДИСЛАВИЋА

Либрето Светислав Божић, (поезија Милоша Црњанског, Јована Дучића, Момчила Настасијевића, Дејана Медаковића и фрагменти драме „Никола Тесла“ Милоша Црњанског)

Диригент ЂОРЂЕ ПАВЛОВИЋ, редитељ АЛЕКСАНДАР НИКОЛИЋ, кореограф АЛЕКСАНДАР ИЛИЋ, сценограф БОРИС МАКСИМОВИЋ, костимограф КАТАРИНА ГРЧИЋ НИКОЛИЋ, видео продукција ПЕТАР АНТОНОВИЋ, пантомима АЛЕКСАНДАР ИЛИЋ и ЈАНА МИЛЕНКОВИЋ.
Улоге: Сава Владиславић, ИВАН ТОМАШЕВ; Муза, Голубица, Елен САЊА КЕРКЕЗ; Анђео искушења, Владарка ЈАДРАНКА ЈОВАНОВИЋ; Никола Тесла МАРКО КАЛАЈАНОВИЋ; Тесла, Владар НЕНАД ЧИЧА; Меанџић ИГОР МАТВЕЈЕВ; Буде СЛОБОДАН ЖИВКОВИЋ; Дечак владар, Дечак Тесла БОГДАН ИРИЧАНИН; Принц, Дечак Никола ИВАН ПИВКО; Принцеза, Кајање ФРАНЧЕСКА ПИВКО; Девојка ИВАНА КОЗОМАРА, Визија ТИЈАНА ШЕБЕЗ; оркестар, хор и балет Народног позоришта у Београду.

Од подизања завесе па до њеног спуштања протагонисти представе (подједнако певачи и играчи) очишћеним скоро класично естетизованим поступком сведочили су да се сценска радња одвија у пределу Terra incognita пределу сновиђења антиципирајући и реалност теме.

Током представе цео ансамбл је пуном снагом, без застоја и падова пратио ауторову мисао, што је сведочило о смишљеном, прегорном и до танчина програмираном и спроведеном раду.

Пуна пажња која је била посвећена сваком сегменту представе, подједнако солистима певачима и хору, до ансамбла и солиста играча потврђивала је истрајност спровођења диригентског, редитељског и кореографског концепта што је резултирало софистицираном и високо уметничком достигнућу.

Велика одговорност била је на редитељу који је морао да буде музички преводилац на разумљив сценски језик, како би дубоку поетску музичку мисаоност аутора саобразио инстант императиву времена.

Рад на овој опери био је веома захтеван, пре свега што није било чврсто осликане радње а ни карактера личности, које су морале да оживе суштинску мисао већ одавно уграђених у националну баштину поезије Јована Дучића, Момчила Настасијевића, Дејана Медаковића, Милоша Црњанског и фрагменте његове драме „Никола Тесла“.

Већини несвиклог уха на астралну, космичког сензибилитета, музику Светслава Божића тешко је прихватљива и несхватљива. Она неће моћи после првог слушања да се певуши као што се певуше Semper Idem арије популарних опера, али пажљивом и стрпљивом слушаоцу казаће много, понирући до самог прапочетка звука који се постепено организује у моћну целину.

Но, расчлањавање овог сложеног дела ваља препустити музиколозима.

Парафраза мисли једног познатог уметника игре (зар звук и покрет нису близанци?) можда утире пут којим треба прићи новом, непознатом делу. Његов Credo гласи: Није важно разумети уметничко дело, важно је заволети га. Разумевање долази доцније.

Тим састављен од четири ансамбла, који сваки понаособ поседује јаку индивидуалност, стопио се у јединствено извођачко тело, које је,  својом узајамном креативношћу, замало до перфекције остварило мисао диригента, редитеља и кореографа.

Пажњу публике с правом су пленили солисти од којих су неки музичко глумачки тумачили и по три сасвим различита лика. Интересантно, изазовно, тешко и напорно, али економично, што је у данашњем времену стезања кајиша врло пожељно.

САЊА КЕРКЕЗ је својим кристално чистим сопраном дочарала идеју водиљу стваралаштва Музу; појама чистоте и оностраног света као Голубица и екстравагантну, декадентну љубављу покорену лепотицу. Осим на давно свикнут квалитет њеног гласа и беспрекорну музикалност као и коректну глуму, изненадила је својом моћи трансформације, показујући у сцени насиља и играчке квалитете.

ЈАДРАНКА ЈОВАНОВИЋ и овог пута је потврдила да је у правом смислу значења сценска личност. Тумачећи карактерно и визуелно три различита лика Владарку, Мајку и Анђела искушења, за сваки је имала посебну боју гласа којом је сенчила различита осећања: хладноћу Владарке, нежност и беспомоћност Мајке, разузданост Анђела искушења.

Једанаест ИГРАЧА балетског ансамбла и троје солиста изнели су коректно, с једва приметним колебањима маштовиту, оригиналну замисао кореографа коју је својим једноставним а контролисаним изразом и снажном у дејству, објединио са стилом и духом паганског ритуала и савремене игре, чиме је у потпуности следио суштинску мисао композитора и редитеља.

СЦЕНОГРАФИЈА функционална, сугестивна и веома лепа.




OПЕРА ИЗ МОГ УГЛА
Спектакл над спектаклом

Хвала Народном позоришту на великом уметничком спектаклу! У рангу светских премијера, у Београду је први пут извредена опера Светислава Божића „Меланхолични снови грофа Саве Владиславића”.
Пријатно освежење на домаћој оперској сцени. Новине су увек велика срећа, јер нам односе дух прошлости,а дах будућег времена доносе у садашњост. Не бих се усудила да коментаришем само вокално инструментално дело нашег уваженог композитора Светислава Божића. Могу само рећи, на друго слушање, музика прихватљива и мени лично допадљива, што нисам очекивала у тој мери.
Светислав Божић аутор је комплетног дела. Либрето је, осим поезијом великих пеника Црњанског, Дучића, Настасијевића и Медаковића, инспирисан и фрагментима драме „Никола Тесла” Милоша Црњанског. Заснован је на животу грофа Саве Владиславића - Рагузинског (1668 — 1738), који је био руски дипломата српског порекла на двору руског цара Петра Великог и царице Катарине Прве. Јован Дучић, у својој књизи о овом „Србину дипломати на руском двору” и оснивачу руске обавештајне службе каже да је „За четвртину столећа био умешан у све важне догађаје у Русији” : закључење војног савета са Молдавијом, мир са турским султаном, конкордат са папом, прво разграничење Русије са Кином, у којој је његовом заслугом, како се верује, саграђена прва православна црква.
Важно је напоменути да је читавом утиску допринела фантастична режија Александра  Николића, која маестрално не допушта пажњи да одлута. Ово је преседан, редак случај када можемо прихватити улогу редитеља скоро у подјднакој равни важности са аутором, и диригентом. 
За ово дело прихватљивије је рећи вокално- инструментално-балетски спектакл. Јер, заиста, овде су одговорности и заслуге подељене на равне части. Толико прелепих младића и девојака на сцени, као симболика оне здраве, најлепше Србије, каква је била некад. Сада у руху снова грофа Саве Владиславића, сутра у сновима наших очију. У исто време, пандан оног најгорег у нама, свој страхоти која гуши душу српског народа. Честитке читавом балетском ансамблу на челу са изузетно сензибилним кореографом Александром  Илићем. То кажем, иако нас део ансамбла није почаствовао својим присуством на проби за медије.
Хор. Има нешто капмањско у крви овог народа. У вечитој смо тежњи за „ескивирањем” добре организације и послушности која подразумева загарантован успех само уз ред, рад и дисциплину. Све ово приуштио нам је хор током пробе за новинаре, два дана пред премијеру. Међутим, хвала Богу, као прави увежбан кампањски народ, хор се на премијери приказао у пуном сјају и великом стилу. Значајан као вековна постојаност српског народа на сцени Балкана, или шире.Посебан акцент вечери свакако чини хорска изведба Символа вере „Вјерују”. Потпуно нова, динамична иуметничка димензија учења о основним истинама Хришћанства.
Ако говоримо о манама вокално-инструменталне поеме „Меланхолични снови грофа Саве Владиславића” већином се акценат замерке ставља на чињеницу да „фали радња”. Нема оне устаљене радње на коју смо навикли стасавајући уз класичан оперски репертоар. Ипак, правила су ту да бисмо их понекад и кршили. Живимо деценијама, вековима у некаквим меланхоличним сновима који сада можда досежу своје врхунце.Али, и добри снови су ту, тињају у нама као нека боља слика будућности наше вољене домовине.
Када је о солистима реч, искрене похвале младим певачима у успону Марку Калајановићу, као Николи Тесли, и Ненаду Чичи који се представио у улози Владара, и у улози Тесле из млађих дана. Време озбиљно посвећених критика овим уметницима, тек долази.
Сваки мецоспран, који прихвати да у једној вечери дубоко проживљено отпева три онако различите улоге, мора бити краљица вечери. Јадранка Јовановић је од проклете Јерине која своје живо дете узиђује у цркву, за тили часпостала ватрена „ђаволица”. У улози анђела искушења, изводила је кореографске вратоломије, пењала се на бивола, бацала  у „масу” балетских плесача, попут балерине, у потпуном вртлогу страсти, не хајећи за последице. Бар је тако изгледало. Да би на крају, као права српска мајка ридала над нерођеном и несталом српском децом, над судбином нестајања српског народа. Овакав приказ поменута три оперска лика исте вечери, предствља бравурозан изазов за сваког уметника.
Сања Керкез увек на висини вокалног задатка, овај пут као Елен, Муза и Голубица. Међутим, сцена„силовања” са балетом и хором представља озбиљан глумачки помак оперских креација. Спектакл над спектаклом!
Све ово не би одиста тако спектакуларно изгледало без савршено уклопљене сценографије Бориса Максимовића, прекрасних костима Катарине Грчић, за видео продукцију био је задужен Петар Антоновић. Сви они заједно, уз Оркестар Народног позоришта вођени су руком маестра Ђорђа Павловића, чија дубоко укорењена православна страна уметничке личности даје значајан печат самој изведби.
Пред Ивана Томашева у улози Грофа Саве стављен је тежак емотивни задатак. Он, на крају, грли своју вољену Србију, непрекидним ратовима ојађену, напаћену, уништену, оскрнављену, обезвређену, напуштену. Са Вером у Господа, са љубављу светих предака, од очева наше нације Св. Симеона и Св. Саве, преко свих српских страдалника  и мученика кроз историју, верујући, да ће њихове сузне молитве Васкрснути посрнулу мајку Србију.

Сновиђајна слика детињства

ДОГАЂАЈ: Концерт Београдске филхармоније, диригент Габријел Фелц, солиста Вадим Рјепин, 6. фебруар 2015.
ПРОГРАМ: Барбер, Лист, Респиги, српска премијера Макмилановог Виолинског концерта
МЕСТО: Велика дворана Коларчеве задужбине
ПРОДУКЦИЈА: Београдска филхармонија

Циклус Bizarrte у концертној сезони Београдске филхармоније довео је у српску престоницу Вадима Рјепина. Рјепин није први пут у Београду, али први пут сарађује са филхармоничарима. Партитура коју за ту прилику бира, Макмиланов Виолински концерт, требало би да буде посластица, јер се ради о наслову који је управо руски виолиниста премијерно представио јавности. Џејмс Макмилан, међу најекспониранијим савременим музичким ствараоцима (активан је и као диригент), пише наведено дело у време свог педесетог рођендана, 2009. Концерт је изведен годину дана касније, када су уз Рјепина наступили Лондонски симфонијски оркестар и диригент Валери Гергиев. Дело подразумева велики виртуозитет солисте коме су придружене безбројне оркестарске боје и ефекти (неки чак врло нестандардни, готово ономатопејни). Мноштво мотива (не нужно и њихове потоње разраде) и звучних асоцијација на знане поступке, чине наизглед класичну троставачну структуру неформалних ознака ставова - Игра, Песма, Песма и игра - збирком музичких фрактала који се смењују у непредвидивом току. Филхармоничари и немачки ди-ригент Габријел Фелц здушно и са успехом савладавају ово комплексно ткиво. Безбројне аудитивне досетке додељене оркестру (пре свега, она у трећем ставу која се односи на укључивање говорних линија које „разбрајају“ на немачком), одвлаче пажњу слушаоца на своју страну и чине да солиста, иако му је композитор оставио јасан простор, буде релативно у другом плану. То можда може бити тумачено и као својеврсна Макмиланова (ауто)субверзија? Редак изузетак од реченог, уз каденцу у финалном, јесте лирична фолклорна „сцена“ у средњем ставу. Дивна, сновиђајна епизода (вероватно реминисценција на детињство, уколико знамо да је Виолински концерт аутор писао у сећање на своју мајку), као доказ да је баштина сопственог народа непогрешив избор уколико желите да приђете слушаоцу. Рјепин се у свему томе супериорно креће, креира уникатне музичке призоре. Парадоксално, највећи део присутне публике далеко интензивније реагује на бис, на импровизацију на тему Карневала у Венецији.
Оркестар се представља у пуном сјају у другом делу програма. Медејин плес освете Семјуела Барбера (првобитно, балет Медеја, изворно стваран за Марту Грејем, након прерада коначно формулисан као симфонијски концертни комад), изведен на почетку програма, остао је, на жалост, у сенци очекивања наступа руског виолинисте, можда и зато што композиторова визија кoнкретизуje митску принцезу радије као холивудску него као античку хероину. Мефисто валцер бр.1 / Плес у сеоској крчми Франца Листа и, особито, Белкис, краљица од Сабе, оркестарска свита настала из истоименог балета Оторина Респигија, јесу дела са којима Фелц и Београдска филхармонија изванредно кореспондирају. Живописно, раскошно и блиставо.



45. међународно такмичење Музичке омладине 2015. године

На отварању 45. Међународног такмичења Музичке омладине поново су се завиориле заставе десет земаља света чијих су петнаест такмичара – учесника девети пут у категорији виолончела. Музиколог Татјана Војнов, директор Такмичења вратила је пропратне билтене и седмочлани интернационални састав жирија. Такмичење је отворила поздравним говором др Бранка Радовић, председница Одбора Манифестације, а „звезда вечери“ била је Сандра Белић, која се представила и као солиста и као изванредни камерни сарадник и као педагог јер су већина извођача изашли из њене уметничке радионице. Том приликом изведен је и Поперов „Реквијем“ за три чела и клавир опус 66 који су интерпретатори посветили преминулом виолончелисти Рељи Ћетковићу. Чули смо и изузетно талентованог 21-годишњег Ненада Ивовића, најбоље пласираног домаћег пијанисту на 44. Такмичењу Музичке омладине, који се управо вратио са израелског Такмичења „Аријана Кац“, где је освојио другу награду и који је интерпретирао „Думку“ опус 59 Петра Чајковског за коју је добио специјалну награду на Такмичењу у Русији, када је и победио. Уметницима се придружио и Симфонијски оркестар Радио-телевизије Србије на челу са Бојаном Суђићем.

Такмичарски времеплов
Такмичење је запоћело 1971. године у категорији виолине. Сваких пет година понављала се категорија што је дало шансе новим извођачима да се представе. Од почетка је уживало веома велики углед, што се потврђивало и бројем кандидата из свих крајева света и Београд је жељно дочекивао не само долазак пролећа него и долазак младих уметника различитих профила, образовања, школа, из разних географски удаљених региона да упозна њихово умеће. Мени су остали упамћени:
Виолиниста Готфрид Шнајдер, лауреат Првог такмичења (заправо Први квиз Музичке омладине био је годину дана пре тога, када је читав свет обележио двестогодишњицу Бетовеновог рођења и када је моја „екипа из снова“ из Музичке школе „Јосип Славенски“ у саставу: Невена Поповић, Мирјана Ђорђевић Биљана Жутић – победила тада још једине две београдске музичке школе. „Мокрањац“ и „Станковић“). Као и прве учитељице и прве љубави незаборавна остају и прва такмичења и мени се тада учинило да нико боље од Шнајдера не свира Бахове сонате и партите за соло виолину.
Следеће године победила је руска пијанисткиња Елена Кузњецова.
Две године касније апсолутни победник свих категорија била је 17-годишња словеначка флаутисткиња Ирена Графенауер, која је остварила светску каријеру и као соло флаутист Берлинске филхармоније и као професор на Моцартеуму у Салцбургу; те године у категорији гитаре победио је 19-годишњи Београђанин Душан Богдановић („моје дете“ из „Славенског“), који је такође изградио светску каријеру, музицирајући по Европи, Азији и Америци, са делима од Баха до савремених композитора, укључујући и сопствене композиције.
Одушевио ме је Guidhall String Ensamble из Велике Британије, који је 1982. Освојио прву награду у категорији Гудачких оркестара.
Следеће године победила је руска пијанисткиња Наталија Трул, која је три године касније освојила сребрну медаљу на Такмичењу „Чајковски“. Њена педагогија заступљена је на готово свим континентима (осим Африке и Аустралије), а репертоар обухвата педесетак концерата.
Исте године на београдском победничком трону бљеснуо је и њен земљак московски виолончелист Кирил Родин и као и Наталија Трул на VIII Такмичењу „Чајковски“ 1986. добио је златну медаљу (за разлику од ње он је предавао и у Аустралији), а музицирао је широм света.
Пре три деценије 1985. у категорији композиције  победио је Иво Јосиповић, трећи председник Републике Хрватске, који је завршио и студије права и докторирао.
Године 1993. оставила је незабораван утисак и на слушаоце и на жири мецосопран Милена Китић, подједнако талентована, сценична и шармантна.
Пре две деценије победио је „наш зет“ немачки виолончелист Мартин Лер (ожењен пијанисткињом Јаном Ачкун).
Наша виолинисткиња Дејана Голочевац понела је победничку ленту наредне године, заједно са „Гудачима Светог Ђорђа“ у категорији гудачких оркестара.
Снежана Савичић је победила 2003. године у категорији соло певања; данас је солисткиња Опере Народног позоришта и позоришта Мадленианум.
Пет година касније, поново у категорији соло певања победили су Ивана Милашиновић и Драгољуб Бајић (моје „најмлађе дете“ из последње генерације мојих ђака у „Станковићу“).
Пре три године победио је београдски кларинетиста Стојан Кркулкески, који је на постдипломским студијама у Базелу и
2013. поново су на певачком такмичењу победили наши представници: Стефан Хаџић, који је паралелно студирао и клавир и соло певање и Евгенија Јеремић, у то време студент у Крагујевцу.
 

„Мале тајне“

Двојица вршњака, Београђанина, сјајних уметника који већ годинама сарађују у филмовима, удружили су се у „Малим тајнама“ на Великој сцени Мадленианума, жанровски објашњавајући своје дело као „комад с певањем“ које доиста опрдељује радњу на вишедимензионалност нарације, певања и плеса, на облик који је био веома популаран у нашим театрима средином XIX века. Редитељ Горан Марковић и композитор Зоран Симјановић већ су кроз дуги низ годинама успоставили складноист у мишљењу, која ствара пријатељство – како је сматрао Демокрит,  једнакост са једнакима, који се најлакше удружују – како је размишљао Цицерон, пресликаност једне душе у два тела, што јесте основа пријатељства – по Аристотелу. Њих двојица, који и данас другују на Дорћолу, држали су се и оне наше мудре народне изреке –
„Није 'знање' знање знати,
Већ је 'знање' дати“ –
те нам дадоше филмове за памћење – „Специјално васпитање“ (са баладним фоном на електричном клавиру), „Националну класу“ (са феноменалном музичком подлогом која сјајно динамизира акцију), „Мајсторе, мајсторе“ (са „Орфовим оркестром“, удараљкама и флаутама), „Вариолу веру“ (са елементима рок  музике у другој теми), „Тајванску канасту“ (у којој је сам композитор свирао на усној хармоници), „Тито и ја“ (где је маестрално обрадио народну песму „Лепе ти је Загорје зелене“ у јужноамеричком маниру са латино-рок елементима), „Урнебесну трагедију“ (са песмом која се готово и не чује), „Кордон“ (пуним рокерске жестине са соло-бубњевима и малом дозом диксиленда).
Обострана сарадња ових уметника подсетила ме је на изузетни спој музике Курта Вајла и драме Бертолда Брехта, чија је опера „Успон и пад града Махагони“ посредством Сава центра такође приказана у истој недељи.
По тексту и у режији Горана Марковића „Мале тајне“ говоре о двадесетогодишњем периоду од 1938. до 1958. године у коме се ратовало, убијало, умирало, потказивало, играло, певало и глумило, јер како се и каже у „Путујућем позоришту Шопаловић“ – „глумац је глумац је глумац“ – и у рату и у миру, као што пекар увек меси хлеб, а обућар прави ципеле, тако и глумац ствара илузију и у рату да је живот леп упркос свему што је управо супротно. Кроз ову и баладну и опору и младалачки озарену причу о људима на разним странама разних националности, испричана је и прича о страху, о чисткама и прогонствима, о материнству и каријери.
Да ју је Горан Марковић испричао без свог оптимистичког пријатеља Зорана Симјановића или да је изабрао неког другог савременог српског композитора прича би добила сасвим другачији песимистичко-депресивни тон како то  често у делима наших аутора и без овако евидентног повода – бива. Али Симјановић је човек сунчане нарави, он као Моцарт у свему налази искре радости и лепоте. Обрађујући (најчешће на фону диксиленда) одломке из песама које су се певале и рецитовале у тим годинама, он је сјајно инкорпорирао и стихове Лазе Костића и Ђуре Јакшића, „Билећанку“ и „Лили Марлен“, „Каљинку“ и „На Ускрс сам се родила, џанум“... У једном тренутку на платну у позадини залепршао је прелепи лик Оливере Марковић (редитељеве мајке), уз песму „Таква сам ја“. Проткале су се и приче о њој и Радету Марковићу, о атељеу Миће Поповића на Старом сајмишту, о кафани код „Три листа дувана“, кроз питке и допадљиве нумере које је сценографски поставио Небојша Брадић, а у укусне једнобојне фине тканине оденула сликарка Драгана Огњеновић, са кореографском поставком Мирка Кнежевића, уз бенд Hot Club Belgrade.
Као и увек у Мадлениануму изабрани су најбољи протагонисти; Предраг Ејдус, Маринко Маџгаљ, Тихомир Станић, Срђан Тимаров, Андријана Оливерић, Бранислава Подрумац...