У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ

                                   

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 13                     
     октобар - децембар 2013.                                         

 

НА КОЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ

Бојан Суђић, диригент
Диригeнт нe пoстojи без ансамбла

   

Бојан Суђић је маестро у чијем опусу класичне ноте исписују предан рад и истраживање, велике успехе и упорност, снажну жељу и вештину да талентоване музичаре покреће на вредна дела. Његово име значи квалитет на подијуму и репертоару наших и иностраних престижних музичких сцена. Ове године се уврстио и на угледну листу добитника награде „Музика Класика“.

Кojа су Вам најранија сећања на музику?
Имao сaм дeтињствo испуњeнo мнoгим сaдржajимa, aсoциjaциje би испунилe oмaњу књигу. Сeћaњa на музику иду у прaвцу рaнe спoзнaje тaлeнтa кojи пoсeдуjeм. У зaбaвишту су мој нотни таленат прeпoзнале вaспитaчице и снaжнo су подстицале мoje рoдитeљe дa мe упишу у музичку шкoлу.
Кao дечак сам oсeћaо вeлику лaкoћу у пeвaњу билo кoje пeсмицe или мeлoдиje, a и у дoсeзaњу свих тoнских висинa. Дa je билo приликe да учествујем, вeрoвaтнo бих имao успeхa нa дeчjим фeстивaлимa. Али, трeбaлo je уклoпити сиjaсeт aктивнoсти.

Дa ли у пoрoдици имaтe музичaрe?
Сви у ужoj пoрoдици су нaглaшeни слухисти, иaкo сe нису прoфeсиoнaлнo бaвили музикoм, oсим уjaкa кojи je свирao клaринeт и сaксoфoн. С мajчинe стрaнe сaм рeлaтивнo близaк рoђaк сa Ксeниjoм Jaнкoвић и пoкојним Вoкиjeм Кoстићeм.
Jeдинo сe мoj дeдa пo oцу ниje oдликoвao слухoм, а тo зaмaлo ниje и мeнe oзнaчилo кao нeпoпрaвљивoг aнтислухисту. Кaд мe je дeдa jeднoм нaучиo неку пeсмицу, рoдитeљи су oстaли ужaснути. Кoнстaтовали су да им трoгoдишњи син нeмa ни мaлo слухa. Испoстaвилo сe, кaсниje, дa сaм jaкo дoбрo пoнoвиo oнo штo ми je дeдa пeвao.

Кoje бистe прoфeсиoнaлнe успeхe пoрeђaли нa лeствици слaвних умeтникa?
Иaкo сaм пoнoсaн нa мнoгe дoмeтe у кaриjeри, нe бих ни зa један кoнцeрт или oпeрску прeдстaву кojу сaм диригoвao, пoмислио дa мoжe дa издржи пoрeђeњe сa слaвним диригeнтским имeнимa кojа су вoдила нajбoљe свeтскe aнсaмблe. Диригeнт нe пoстojи бeз aнсaмблa. Сaрaђивао сам сa брojним рeнoмирaним инoстрaним филхaрмoниjaмa. Пoслe кoнцeртa сa jeдним oд нajбoљих свeтских oркeстaрa, Хeлсиншкoм филхaрмoниjoм, дoбиo сaм лaскaву критику кoja ми je oтвoрилa мнoгa врaтa. И тo у Финскoj, кoja je пoзнaтa кao зeмљa сa нajвишe свeтски пoзнaтих диригeнaтa, и у кojoj пoдучaвa и диригeнтски гуру Joрмa Пaнулa.

Истакнута је Ваша дирегентска палица у Симфонијском оркестру РТС-а 
Оствaрeњa кoje пoстижeм у сaрaдњи сa мaтичним Симфoниjским oркeстрoм и Хoрoм РTС су нajмeрoдaвниja, с oбзирoм на то дa су рeзултaт вишегoдишњeг кoнтинуирaнoг рaдa. Упoрeђуjући услoвe у кojимa ствaрaмo и свирaмo, сa oнимa кojимa рaсполаже свeтски музички „крeм“, a и други aнсaмбли у Србиjи пoд пoкрoвитeљствoм Mинистaрствa зa културу, изнeнaђуjућe je висoк нивo кojи oствaруjeмo. Чeстo сaм суoчeн сa нeвeрицoм музичких пoзнaвaлaцa, кojи су стaлни пoсeтиoци кoнцeрaтa слaвних инoстрaних oркeстaрa и диригeнaтa, a кojи, пoслe нeкoг oд нaших кoнцeрaтa нa кojи случajнo дoђу нa нaгoвoр приjaтeљa, oчeкуjући тужњикaву бaлкaнску причу oстaну фрaпирaни висoким квaлитeтoм кojи су чули. Нaдaм сe дa су нajвeћи дoмeти тeк прeд нaмa, иaкo сe свих прoтeклих гoдинa нoсимo сa брojним прoблeмимa кojи лимитирajу нaшa oствaрeњa.




КОНЦЕРТИ

ПРОСЛАВЉЕН 15. РОЂЕНДАН
МУЗИЧКЕ ШКОЛЕ „ЈОСИФ МАРИНКОВИЋ“ У ВРШЦ

   

Основна  музичка школа „Јосиф Маринковић“ у Вршцу основана је 1998. године у Вршцу и те године је уписан 61 ученик на 5 одсека: виолина, клавир, флаута, кларинет и хармоника.

Као резултат континуираног професионалног и стручног рада професора, од школске 2008/09. отворена је и средња музичка школа и уписана је прва генерација талентованих ученика, образовних профила: музички извођач, музички сарадник-теоретичар и музички сарадник– етномузиколог, чиме је школа отворила нову историју музичког и културног живота града.

У 15. години постојања у школу је уписано 343 ученика у основну и 54 ученика у средњу  школу на 13 одсека (клавир,виолина, виолончело, харфа, хармоника, гитара, тамбура, контрабас, флаута, кларинет, удараљке и соло певање).

Од прошле школске године ученици су имали прилике да похађају и наставу за образовни профил музички извођач-џез музике.

У плану је отварање одсека лимених дувача, као и одсека оргуља, с обзиром да у граду, у Цркви Св. Герхарда, постоји изузетно вредан инструмент изграђен пре 100 година, чувеног градитеља Леополда Вегенштајна, чиме би се културни живот умногоме обогатио разноврсним могућностима, које пружа извођење широке лепезе дела на овом иструменту и у овом велелепном простору.

Са  нашим талентованим ученицима, поред стручних и квалитетних професора, раде и ментори из других установа. Професоре упућујемо на семинаре, а они такође у сопственој организацији посећују мајсторске курсеве код еминентних светских уметника, те се  поред педагошког рада, баве и концертним и сценским извођењем.

Ментори и спољни сарадници су веома високом оценом оценили њихов рад и резултате наших  ученика, постигнуте на такмичењима и фестивалима, као што су: Републичко такмичење, Фестивал музичких и балетских школа Србије, Фестивал флаута Србије, Међународни сусрети хармоникаша у Пули, Еурорегионално такмичење „Алма Корнеа Јонеску“ у Темишвару, Међународно такмичење „Охридски бисери“, Међународно такмичење дрвених дувача у Пожаревцу, Мурски фестивал гитаре у Словенији, Гитар арт фестивал,Међународно такмичење „Антон Еберст“ у Новом Саду, Међународно такмичење „Бруна Шпилер“ у Херцег Новом, 45. Фестивал музичких и балетских школа Србије у Крагујевцу, затим Интернационални фестивал хорова у Бијељини, Међународни музички фестивал у Аранђеловцу, Такмичење хармоника у Смедереву и другим.




ФЕСТИВАЛИ

48. МОКРАЊЧЕВИ ДАНИ
Неготин, 13-20. септембар 2013.

Прва трећина 48. Мокрањчевих дана који се месеца септембра одржавају у Неготину, граду највећег српског композитора, протекла је у знаку хорске музике, у првом реду традиционалног натпевавања хорова. Од ансамбала који су због досадашњих позитивних референци заслужили да учествују на овом својеврсном певачком такмичењу, неки су испунили наша очекивања, попут Српског православног црквеног пјевачког друштва „Вила“ из Приједора, једног од најстаријих у Републици Српској, под диригентским вођством веома сугестивног Аљоше Новаковића. Свеж и одлично упеван академски мешовити састав, представио се као и када смо га чули на Данима српске културе у Темишвару пре две године, као хор „веома лепих и звонких гласова и изванредне увежбаности, али и доживљености интерпретација“, што му је по оцени професионалног жирија обезбедило прво место. Мешовити Црквени хор „Свети Јован Крститељ“ из Бачке Паланке којим од оснивања (1993) руководи Снежана Жујић, такође млад по саставу, на Мокрањчеве дане позван због „аутентичног извођења духовне музике“, али и као носилац високих награда на домаћим и међународним такмичењима, није испунио очекивања, понудивши стилски неиздиференцирана тумачења, а у извођењу обавезне за све хорове, Девете руковети Стевана Мокрањца, показао и замор „материјала“ и пад интонације, те му је оцена од 73,3 бода донела четврто место. Више смо очекивали и од македонског Хора „Вардар“ из Скопља. Први снажан утисак о овом моћном мешовитом ансамблу, оптималном по годинама певача (којима од прошле године диригује млада и агилна Јасмина Ђорђеска ), након оствареног правог ренесансног, меког и „софтног“звука у „Две цветне вилоте“ Филипа Азалија, није сачуван до краја, па је овај врстан колектив освојио друго место. На трећем се нашао Хор „Лојзе Братуж“ из Горице у Италији, који је, вођен пажљивом руком Богдана Краља певао култивисано и префињено, интонативно чисто и нефорсирано, али и понешто монотоно. На петом месту остао је генерацијски разнолик Црквено варошки хор „Свети Сава“ из Лучана (диригент Димитрије Илић), несливених и „искачућих“ гласова и често непрецизне интонације, али попут правих аматерских састава, пун ентузијазма и преданости.

Ако су учесници овог популарног и за публику привлачног надметања пружили у својим наступима изједначен однос црквених и световних композиција, онда су концерти наредних  дана донели целовите програме духовне музике. Такав је био и наступ прошле године установљеног Вокалног ансамбла „Свети Архангел Михаило“ састављеног од угледних чланова Хора Радио телевизије Србије. Они су и у овом облику, с диригенткињом Олгом Милићевић дали до знања да потичу из нашег најугледнијег и убедљиво најбољег професионалног певачког колектива. С избором најпопуларнијих нумера духовне музике, представљеним у Мокрању у Цркви свете Тројице, примереним и ансамблу и аудиторијуму, показали су и да знају где се налазе и каква им је мисија.

Сличну, али и педагошку мисију спроводи и Хор Храма свете Тројице у Неготину, ансамбл у успону којим посвећено диригује Светлана Кравченко, који у дивном окружењу препуне цркве не само што привлачи вернике и слушаоце на богослужења (нарочито на недељну Свету литургију), већ одржава и традицију хорског певања у свом граду. На другом трагу је, сада већ сасвиm артистичко деловање Хора Мелоди, који спаја византијску, српску и руску традицију, појећи готово „равно“, без значајнијих динамичких гибања и већих драматуршких градација, али освајајући благозвучношћу и суптилношћу предавања. На овогодишњим Мокрањчевим данима појали су у Цркви свете Тројице у Неготину.



ЊЕГОШ НА „МОКРАЊЧЕВИМ ДАНИМА“

 

Ако је дужност сваке државе и културне политике да обележи значајне датуме из националне баштине, а познато је да до данас није учињено много за прославу 200-годишњице рођења Петра Петровића Његоша, највећег песника и једног од најмудријих умова српског народа, чија је свака реч жива и актуелна и данас (а остало је још само три месеца), онда је тим значајнија идеја фестивала Мокрањчеви дани да своје 48. издање (идући у сусрет свом петодеценијском јубилеју и обележавању 100-годишњице Мокрањчеве смрти) посвети не само овом великом српском композитору, него и Хајдук Вељку Петровићу и Петру Петровићу Његошу. Тако је и један од најсериознијих, најприпремљенијих и најбоље изведених овогодишњих програма био концерт композиција инспирисаних Његошевим књижевним опусом. Како је селекциони концепт манифестације ослоњен превасходно на хорску и вокално-инструменталну музику, али и на фолклор и национално утемељење и опредељење, разумљиво је да су нова дела у стваралаштву и продукцији, нарочито када се радило о остварењима инспирисаним великим Његошем, припадала управо апострофираним жанровима. Шест, стилски врло различитих, специфичним ауторским рукописима и на његове различите, свевременске стихове писаних композиција, било је на програму централног догађаја 48. Мокрањчевих дана а извели су их одлични здружени Црногорски хорски ансамбл, изванредни солисти и усаглашен инструментални састав. Занимљиво је да су три дела црногорских аутора, настала прошле године, управо у Неготину и на овом веома лепо реализованом концерту доживела своје премијерно представљање. Тако смо, захваљујући успешној сарадњи с Музичким центром Црне Горе присуствовали и најостваренијој вечери овогодишњег Фестивала, а топао пријем аудиторијума и доживљеност тумачења учинили су да буду задовољни и посетиоци и уметници, као и четворо присутних композитора (Деспић, Максимовић, Перовићева и Мирковић).

Од почетка показујући  и како се квалитетно, с поштовањем и усредсређеношћу промовише национално стваралаштво, сконцентрисани музичари су вече започели „Тужбалицом“ (...сестре Батрићеве) за женски хор Дејана Деспића, потресном, у свакој речи разговетном и проосећаном лирском јадиковком, чији је сажети музичко-поетски текст флексибилном руком вајала надахнута Даринка Матић-Маровић. Уследила је, специфична у необичности своје различитости, озбиљно настудирана и пажљиво вођена композиција „Почитајеми“ Војина Комадине за мешовити хор, казивача (Петар Новаковић) и инструментални ансамбл (флаутисткиње Тамара Кнежевић, Ангела Мијушковић и Слађана Божовић, пијанисткиње Наташа Поповић и Јелена Вукићевић, тимпаниста Милош Мићуновић и контрабасиста Предраг Вујовић) на текст Његошевог писма Вуку Караџићу. Сугестивно и егзактно тумачење Александре Кнежевић која је дала и коментар у програмском листићу, сигурно је креирало драматуршки ток дела, почев од потмуло злослутних уводних удара тимпана, с клавирским речитативом и лелујаво репетитивним флаутским мотивима, преко речи наратора и убрзане декламаторике хора (у централном одсеку) динамички израсле до узбудљивог врхунца, и све време присутних мотива црногорског фолклора у вокалном парту. Изазован за Александра Перуновића био је текст „Клетве“, својеврсне кулминације „Горског вијенца“, који га је инспирисао за минималистичким композиционим поступком обликовано заклињање и мистично оживљавање ритуала, тим упечатљивије захваљујући скоро опсесивном понављању постепено градираних и максимално кулминираних изражајних елемената, нарочито ритма, појачаног ударима ногу при наглашеном хорском изговору који је чврсто држао и усмеравао Михаило Лазаревић. Лепо и продуховљено, такође декламаторно, али и топло и смирено, у ефектним имитационим дијалозима између свих гласова и уједињеном хорском брују, оживљени су под сувереним вођством Илије Дапчевића одломци из „Тестамента П. П. Његоша“, у свим аспектима упечатљивог хорског остварења Рајка Максимовића из 1986. године.

Величина Његошевих речи поверених владици Данилу који позива на борбу подстакла је и младу Нину Перовић да напише дело снажне експресије „Нека буде“, за виолину и мешовити хор у којој тескобом испуњена, очигледно гусларском традицијом инспирисана, широко мелизматизирана гудачка мелодија (веома спреман Олс Цинко) повезује лирске оквирне, са средишњим, речитативним, моћно акцентованим сегментом композиције, у целини откривајући талентовану ауторку која је поверава ауторитативној диригенткињи Зоји Ђуровић.

Најзад, заокружујући ову палету нових, понекад опорих и оштрих, али и веома осећајних, и поред модерности, комуникативних остварења, црногорски уметници су, попут громадне коде интерпретирали и „Тренос“ Жарка Мирковића за сопран, виолончело и мешовити хор (писан, као и Деспићева „Тужбалица“, такође на текст сестре Батрићеве), универзалну, истовремено и херојску и личну, по речима композитора „тужну песму о ономе који заувек одлази, и немоћи оних који остају“. Болна сопранска, и исто тако изражајна, лајтмотивски третирана и врло развијена, драматична челистичка деоница, с јаким ударима гудала (сензибилна Оливера Тичевић и сјајни Срђан Сретеновић) уједињени са скандирајуће јецајућом хорском „рецитацијом“ и доведени до заједничког климакса у „Куку леле“ и „О, проклета земљо“ у овој узбуђујућој, снажно конципираној и уверљиво изведеној нарицаљки, поново под будном супервизијом Даринке Матић-Маровић, потврдили су узвишени, дубоко хуманистички карактер ове незаборавне вечери.



XIII међународни фестивал Дани оргуља – Dies organorum
Од 30. јуна до 6. jула, Црква Светог Антуна на Црвеном Крсту

У периоду од 30. јуна до 6. јула 2013. године Културни центар Београда је организовао 13. издање фестивала Дани оргуља – Dies organorum. Ове године је, по први пут  фестивал одржан у Цркви Светог Антуна на Црвеном Крсту, а не као претходних дванаест година у Катедрали Блажене Дјевице Марије на Неимару. С обзиром на промену локације, а самим тим и на промену инструмента, концепт фестивала је био измењен. Тежиште није било, као ранијих година на реситалима, него на споју звука оргуља и хора, то јест вокалног солисте, то јест другог инструмента.

Упркос изменама и стрепњи због, нових услова, добили смо изванредно издање фестивала, врхунског квалитета, са бројним учесницима у програму, изузетно пажљиво одабраним композицијама прилагођеним могућностима инструмента. На овогодишњем фестивалу су се представили пре свега домаћи извођачи, али и гости из Шведске, САД-а и Републике Чешке. Од планираних седам концерата, шест је реализовано, док је концерт са делима домаћих композитора камерног ансамбла Еолин отказан.  Сви концерти су били изузетно посећени и преко капацитета простора у којем су се одвијали.

Фестивал је на грандиозан начин отворен концертом Бранке Ђорђевић на оргуљама, уз наступ Српско-јеврејског певачког друштва и хора Расковник. Овом приликом је дириговао Ђорђе Перовић. Централни део програма чинила је Миса бревис холандског савременомг композитора Јакоба де Хана. Црква Св. Антуна била је мала за овај догађај с обзиром на то да је велики број посетилаца стајао слушајући концерт и уживајући у вокално-инструменталној вечери.

Друге вечери фестивала смо имали прилику да слушамо комбинацију инструмената која је врло ретка код нас. Лана Јеленковић и Софија Гргур су се представиле програмом под називом Дијалог дирки. Специфичност овог програма чинила су дела изведена на чембалу и позитив оргуљама (покретним оргуљама) као и на оргуљама у четири руке. Неуобичајени звук чембала и позитива, као и врхунско извођење две уметнице које се школују у Немачкој, je одушевио публику.



20. Фестивал и Академија у Вербијеу (Швајцарска)

 

Уз Девету Бетовенову симфонију и премијеру  вокално инструменталног дело Лере Ауербах (Lera Auerbah), У славу мира, за велики оркестар, хор и четворо солиста свечано је отворен 20. Фестивал и Академија у Вербијеу  који је ове године одржан од 19. јула до 4.августа.
 
Ово издање фестивала је у сваком погледу било слављеничко, мало  уз осврт на прошлост али и уз поглед у будућност, од скупова и сурета редовних посетилаца који долазе од скоро самог почетка до новопридошлих у породицу фанова овог фестивала. Ово јебила  прилика да сеподсетимо и осврнемо на то како се развијао овај Фестивал и који су то заправо врхунци ових музичких свечаности у швајцарским Алпима.

Оснивач и заиста прави домаћин ове музичке манифестације је Мартин Енгстром (Martin  Engstroem), некада један од утицајних људи у дискографској кући Дојче грамофон. Људи из света музичке индустрије замерају му да је уствари присвојио концепт рада  и програм као и преузео   уметнике једног другог фестивала и академије у Француској али дуговечност ове креације је показала оправданост.
Те прве године је основана и асоцијација пријатеља Фестивала која је током 20 година израсла у праву, велику и моћну групацију оних који на сваки (углавном финансијски) начин помажу Фестивалу.

Већ након пете, Фестивал је добио физиономију која се задржала и наредних година. Програм се проширивао 
већим бројем беспалтних концерата и као да су организатори желели да на тај начин направе неку врсту баланса са оним концертима за које се плаћају иначе врло скупе улазнице (од 45 па до чак 180 швајцарских франака). Формирање Фестивалског оркестра који је окупљао више од стотину младих музичара из свих делова света и поставаљање славног Џејмса Ливајна за шефа диригента допринео је још већој видљивости Фестивала али и заокрет у програмском смислу ка  сопственој продукцији.

Прву деценију Фестивал је прославио спектакуларним концертом са чак 8 клавира на сцени и више од 30 пијаниста за њима. Те слављеничке године први пут је изведено и концертно извођење Штраусове Електре па је улога Ливајна у креирању програма била још истакнутија јер је акценат са камерног музицирања у различитим , ексклузивно само за Вербије креираним саставима најзначајнијих музичара светске сцене, померен и на вокална и вокално инструментална дела. Када имате добар оркестар на располагању, онда је овај велики продукцијски део већ делимично решен.

Као да  симфонијски оркестар није био довољан да одговори свим замислима програмских директора, основан је Вербије камерни оркестар 2005. године који је већ наредне, 2006. остварио велику турнеју по САД и Европи и то са Максимом Венгеровим као уметничким вођом, диригентом и солистом. Компакт диск са Моцартовим виолинским концертом је трајни запис ове сарадње (управо по доласку са те турнеје на Фестивал, на вест да ће Венгеров  због проблема са раменом једно време одсусвовати са концертних подијума, пола оркестра је плакало!).