ИСТОРИЈА

Непознате странице
Настраности Клода Дебисија

  

У свет француске озбиљне музике улази се кроз прелепи славолук што га још у 17. веку подигоше својим делима два велика имена француске музике – Жан Батист Лили и Жан Филип Рамо. Од тада требало је да прође пуних двеста година да би се у овом мору које је давно заборавило на буру појавили први таласи као предзнак нечег што долази, што прети потмуло као грмљавина пред непогоду или ломљава која наговештава неку далеку и страшну олују. Пуних двеста година требало је да прође да би француска музика доживела своју праву, своју закаснелу ренесансу која ће јој донети сасвим неочекивани препород, обележен именима Клода Дебисија и Мориса Равела. Њиховим именима и њиховим делима музика добија нов појам и нову димензију – импресионизам.
    Рођен у породици која је припадала ширим грађанским слојевима тадашње друштвено веома издиференциране Француске, Дебиси је био предодређен да буде лојалан грађанин и, ако је то могуће, добар сталешки чиновник. Међутим, он није постао ни једно ни друго. Чиновнички сталеж и читав прецизни механизам коме је припадао сметао му је својом одређеношћу, а епитет „лојалан“ изгубио је борећи се за своје ставове, принципе и идеје којима се у музичком свету његовог доба ни у ком случају не би могао додати овај епитет. Благодарећи интересовању мадам Мот, која је познатија по томе што је била маћеха песника Верлена, уочене су Дебисијеве способности и њему је дозвољено да се 1873. године упише на Конзерваторијум. Тиме је Дебиси закорачио у свету уметности и непосредно се приближио људима који су у култури тадашње Француске већ имали своје име. У кругу песника Стефана Малармеа Дебиси је био веома цењен. Овде се упознао са најугледнијим париским уметницима који су извршили веома јак утицај на његову књижевну културу.
    Године 1901. Дебиси постаје музички критичар. И до тог времена он се бавио критиком, али тада постаје званични дописник часописа „Реви бланш“ за који је написао низ критика и есеја, чему треба да захвалимо за читаву серију духовитих и драгоцених судова који сведоче о Дебисијевим најинтимнијим уметничким преокупацијама, које су после његове смрти прикупљене и сређене под називом „Госпођа Осмина Антидилетанткиња“. Борећи се против дилетантизма сваке врсте, против неукости и дрскости којих је у уметности увек на претек, Дебиси у њима износи и неке интересантне опаске о композиторима свока доба као и о већ легендарним претходницима. За нас су данас ова мишљења понекад непојмљива, али утолико интересантнија, кад знамо да их је Дебиси једном рекао, а затим у својим делима стоструко негирао. За Бетовена је говорио да је потпуно несхватљив и на моменте апсурдан, да су му теме бизарне, исконструисане, хармонски сиромашне и технички лоше обрађене. Изузев нарочитог смисла за форму и неколико места написаних у тренутној инспирацији, која је Бетовену била потпуно страна, Дебиси у њему није налазио ништа друго. Вагнер је по његовом мишљењу друга крајност. Нешто је сериознији у мелодијској конструкцији, али зато тако претрпан хармонијом да се у њој изгуби свака и најснажнија музичка идеја. Дебиси је изнад свих стављао Баха говорећи да његова дела садрже целокупну музику, а затим Моцарта. Међутим, сасвим неочекивано њима је додао Маснеа уврстивши га тако међу највеће композиторе света, ценећи изнад свега његов искључиви напор да се допадне. Међутим, када је у Бајројту 1889. године слушао Вагнеровог „Парсифала“, није могао да се не одушеви, нарочито увертиром за трећи чин, као и „Чаролијом великог петка“ за шта је говорио да је то „крајњи напор једног генија пред којим се треба поклонити“. Међутим, није пропустио ни да се подсмехне: „У овој хришћанској драми нико не жели да се жртвује“, а Амфортас му се чинио као „тужни Гралов коњаник који се вајка као каква модисткиња“.
    Понекад ништа мање настран није био ни у својим поступцима. Дуго се борио да освоји „Велику награду Рима“, која сваком добитнику омогућава да годину дана проведе у овом граду. Када му је то најзад пошло за руком и када се нашао у Риму, писао је: „Осећам да више нисам слободан, боравак у Риму за мене је казна више него награда. Не подносим ову климу, не волим античку уметност, а свечаности којима морам да присуствујем праве су тортуре за слободан дух ствараоца“.  Дебиси није ни завршио своје треће дело започето у Риму, „Изабрану госпођицу“, побегао је не сачекавши да истекне време за које му је овај град пружио своје гостопримство.
    Најмање настраности било је у Дебисијевим делима. Одмерен, уједначен, са јасним циљем пред очима, он је увек постизао оно што је желео, а његов стваралачки инстинкт ретко га је кад преварио. Настране су једино, понекад, области његовог интересовања. На Светској изложби у Паризу 1889. године заједно са својим пријатељем Полом Дика одушевио се шпанском и јаванском изворном музиком. Двадесет година касније он је још увек тврдио да је она супериорнија, квалитетнија и вреднија од благоглагољивих, дугих Вагнерових конструкција. Понесен овим утисцима он пише „Иберију“, свиту из живота Шпаније, а у овој земљи никада није био, ако изузмемо једну посету кориди у Сан Себастијану. Иберијско полуострво он је знао једино преко слика и описа. Због тога у целом делу избегава да локални колорит дочарава цитирањем народних песама или њиховим имитирањем које је претворило у заробљеника једног таквог композитора као што је био Албенис. Но, и поред тога Дебисију је поштло за руком да дочара атмосферу шпанских пејсажа убедљивије од многих Шпанаца. То потврђује и сам Де Фаља пишући: „ Док слушамо ово дело чини нам се да се приближавају одјеци далеких шпанских села у атмосфери трепераве светлости. У централној теми дела опојна је омађијаност андалузијских ноћи., весеље групе која пролази играјући уз радосне акорде гитара и одушевљене мелодије флаута. Све се то ковитла пред очима слушаоца, примиче, а затим поново удаљава и његова машта стално напрегнута остаје подчињена овој снажној музици богатих нијанси и осећања“.
    Двадесет година пре него што је филм дошао до покретне камере Дебиси је продро до најскривенијих кутака своје маште сликајући све, до најситнијих детаља; двадесет година пре него што је направљена прва фото-монтажа Дебиси је музици дао њену фото-монтажу. На основу слика дочарао нам је Иберију, ову чудесну, живописну земљу и обиље утисака насталих у додиру маште са стварношћу која је далеко надвисила.Овај необични триптих води нас „по улицама и путевима“, претвара „ноћне мирисе“ у звуке, фиксира карактеристичне шумове, дочарава свежину зоре са свим својим љубичастим нијансама, и све богатство и раскош „празничног јутра“.
    „Иберија“ није хладна акустичка документација, већ очигледно каприциозна игра фантастичних визија које нас наводе да сањаримо. Читав један народ, читава једна цивилизација сливени су овде у једну изузетно лепу синтезу.



Шопен у сећању својих савременика

  

Када је 1939. године у Варшаву ушао Хитлеров гувернер да власт узме у своје руке, прва његова наредба била је да демолира споменик Фредерика Шопена. Сто година раније највећи немачки песници и музичари, међу којима Хајнрих Хајне, Фердинанд Хилер, Феликс Менделсон и Роберт Шуман заједно са Берлиозом, Листом, Росинијем, славили су Шопеново стваралаштво, поштовали његову величину и волели га као човека.
    У сваком граду у  коме  је  боравио  или
се   само    кратко   задр-
жавао Шопен је имао безброј пријатеља. Један концерт или један контакт са слушаоцима које је опчињавао својим свирањем, својом појавом и понашањем био је довољан да заувек остане у њиховом сећању.
    Један од првих музичара које је Шопен упознао дошавши у Париз био је, од њега годину дана млађи,Фердинанд Хилер, Немац који је још од своје треће године живео у француској престоници. Шопен га је заита волео и сматрао једним од првих пријатеља. У свом писму Титусу Војциховском од 12. фебруара 1831. године он пише: „Хилер, први музичар кога сам овде упознао и мој први пријатељ већ могу тако да га назовем, диван је човек. Његов таленат је необичан: учио је код Хумла, упоран и одлучан као Бетовен, пун поезије, пламена и душе“. Године 1835. Хилер је напустио Париз и заувек прешао у Немачку, али то њихово пријатељство није покварило. Из његових писама и записа сазнајемо многе појединости из Шопеновог живота у првим данима његовог боравка у Паризу.
    „Крхка грађа Шопеновог тела, његово слабо здравље приморавали су људе да се већ од првог сусрета, са њим односе као према некој егзотичној биљци која је однекуд доспела на северни пол и ту тражи могућности за свој живот. Та бледа боја лица, тананост његове фигуре изазива осећај који добро познају пасионирани скупљачи венецијанског стакла кад им у руке дође неки изузетно редак, али већ оштећен примерак. Опште узевши весео је, али у дубини душе скрива неку сету. Није био здравни боравак у туђини, упркос свему што је Париз пружао, задавао му је бол. Волео је друштво и ретко кад је био усамљен. Чак и када је вежбао волео је да неко буде крај њега. Није било у њему ни најмање охолости нити уображености, према свакоме је био подједнако сусретљив, весео и ведар. За време док је свирао сав се предавао ономе што ради и у томе и јесте величина његове уметности. Све оцене и карактеристике његовог свирања – нова техника, динамика и осећај, сједињени у један једини циљ, биле су заборављене или потиснуте једном једином мишљу – то свира Шопен. Чак и онај ко је најдаље доспео у решавању тајне његовог свирања неће никада разумети поезију која у томе почива. Било је то нешто као блесак метеора који увек двоструко очара својом лепотом и својом тајанственошћу“.
    Из Хилерових успомена сазнајемо и то какав је утисак на Листа оставила појава Шопена.
    „Било је то оне незаборавне јесени године 1831. године када је Лист још увек блистао у Паризу у групи изврсних пијаниста. Дани и месеци су пролазили у махнитом свирању. Лист је био на врхунцу славе. У пуном заносу својим снажним рукама надјачавао је и најгласнији оркестар, као да му објављује рат. У таквом тренутку највећег заноса појавио се скромни, деликатни нервозни Шопен са својим ноктурнима, прелидима и етидама. Лист је нестао са уметничке позорнице. Једни су говорили да је отпутовао у Женеву, други пак да не излази из куће. Шта га је на то нагнало, да ли се уплашио Шопена или се осетио уморан за двобој, ко би то могао знати“.
    Шопен, Хилер и Белини врло често су се састајали и један другоме свирали своје композиције. Шопен је као и увек био неисцрпан, Хилер педантан, тачан и готово прорачунат, а Белини јужњачки весео и распеван. Њихов заједнички пријатељ Берлиоз, по својој музици се разликовао од њих, припадао је другој школи, али то им није сметало да међусобно буду у веома присним односима.
    У својим сећањима ни велики песник-лиричар Хајнрих Хајне није заобишао Шопена. У својим писмима „Аугзбуршким новинама“ он пише:
    „Било би неправедно сећати се једног доба и једног града толико лепог, а не поменути оно што је у њему најлепше – то је Шопен, славан не само по савршенству свог свирања већ и по својим композицијама. Он је миљеник оних оних кругова који траже највеће, духовно уживање у музици. Његова слава је аристократска, али он је обичан човек који припада трима народностима – Пољска му је дала витешки дух, Француска чар, а немци романтичарску одмереност. Природа га је обдарила фигуром гипком и шармантном, најплеменитијим срцем и генијалношћу; да, Шопену треба признати генијалност у пуном значењу те речи, јер он није само виртуоз већ и песник; поезију којом је његова душа прожета он уме да измами на површину и да је улије у тонове. Он је песник тонова и ништа није равно уживању које нас обузима док он свира. Тада није ни Пољак, ни Француз, ни Немац; његово порекло је даље, његова права домовина је домовина Моцарта, Рафаела и Гетеа, завичај маштања и поетских заноса“.
    У мају 1834. године Шопен је по Хилеровој жељи отпутовао у немачку у Ахен на музичке свечаности у част Хендла. Том приликом срео се са Менделсоном који је у то време директор оркестра у Диселдорфу, са којим се Шопен упознао још у Паризу 1832. године. Провели су неколико дана заједно учећи један од другога. Менделсон је говорио да су и Шопен и Хилер изврсни пијанисти, али да помало болују од париских манира, развлачења и честог мењања ритма, што је једном педантном и у односу на њих готово класичном Менделсону јако сметало. Отпратио их је у Келн, одакле су они бродом наставили за Кобленц, да би тек после седам напорних дана стигли у Париз. Међутим, боравак у Ахену донео је још неколико изузетних сусрета.
    Фридрих Вик, отац пијанисткиње Кларе, касније жене Роберта Шумана писао је исте године једном свом пријатељу: „На првом концерту на коме ће дириговати Менделсон појавиће се и Шопен. Ја га још нисам слушао, али сви кажу да је необичан. Цео Лајпциг ће доћи да га чује. То је прва прилика да се Немачка упозна са његовом музиком“.
    А ево шта о том концерту пише Шуман:
    „Био је овде Шопен. Његово свирање има нешто лично, нешто што нико нема због чега га можемо назвати једним правим и великим виртуозом. Свирао је своју Баладу у ге-молу, чини ми се да је она најближа његовој генијалности, иако не и његово најгенијалније дело! Оно што се не да избрисати из сећања то је поред његове музике и његовог свирања, његова слика. Док свира, налик је на чаробњака који сањари, а слушаоцу се чини да је то привиђење које је у бујици тонова, сам створио“.
 



МУЗИЧКИ ГРАДОВИ

Бартокова Будимпешта

  

Кућа и успомене вире из баште (Барток Бела 1881-1945)

удбина је свих великих светских метропола да човек који их једном види – увек жели да им се поново врати и да увек има пуно новог у њима да погледа. Радујем се путу којим су давно пре мене пошли Вук Караџић, Георгије Магарашевић, Лукијан Мушицки, Јован Стерија Поповић, Јован Хаџић, Јаков Игњатовић, Јоаким Вујић, Доситеј Обрадовић, Михаило Пупин, Никола Тесла и многи други, од Арсенија Чарнојевића до Корнелија Станковића и Јована Дучића. Нажалост, многима се сасвим изгубио траг и данас, верујем да нико у Будиму не зна да је ту рођен први српски школовани композитор Корнелије Станковић, јер му је давно сруш ена родна кућа и преорано Табанско гробље на коме је почивао пре него што су његове кости пренете у Алеју великана на Новом гробљу. Али, и то је судбина странаца на које велики градови не гледају благонаклоно, ни данас као ни пре век и по. Данас им је доста туриста који се у свим тим великим престоницама препознају по гледању у мапе и фасаде (овде прелепих) зграда, по фотографисању и по томе што овде ни један од њих не говори њихов језик.
    Међу мађарским владарима било је и оних који су дошли из наших крајева; један од најомиљенијих и најправеднијих, који је учинио будимски двор познатим и посећеним широм Европе био је краљ Матеја Хуњади, син Сибињанин Јанка, који је био на престолу преко тридесет година (у другој половини 15. века), а који је рођен недалеко од Кикинде. Сачувана је и успомена на деспота Стефана Лазаревића (из прве половине 15. века), а у музеју се чува клавир на коме је 7. маја 1800. године први пут ту свирао тридесетогодишњи Бетовен. Занимљив је и историјат зграде наше амбасаде која је смештена у непосредној близини једног од највећих и најлепших пештанских тргова, поред Миленијума (Трга хероја). Једна ексцентрична мађарска грофица поклонила је ову белу зграду заљубивши се у једног умног (и лепог) Јована Дучића (који је између два рата био амбасадор у Мађарској). Када је он напустио дипломатску службу и отишао у Сједињене Америчке Државе 1941. године даривао је ову вилу својој отаџбини.

Све надгледа Бартокова статуа

У Будимпешти се налази родна кућа Беле Бартока, која је смештена у удаљеном делу Будима, на лепо уређеним брдовитим падинама са прелепим баштама из којих извирују виле, свака другачија, једна лепша од друге, посебно у мају, у експлозији расцветалих кестенова и јоргована. Пошто се метроом прође испод Дунава и стигне до великог Трга Москва у Будиму па прође неколико станица трамвајем 56 и три аутобусом 29, и савлада пешице поред лепих вила неколико стотина метара, стигне се до црне ограде од кованог гвожђа на којој је табла која означава да је ту Бартокова кућа у којој је боравио од 1932. до 1940. године. Скривена је од погледа ретких пролазника огромним боровима и жбуновима у цвету; ипак, они који желе да је виде – нађу је!
    Испред куће је мали полукружни простор у коме се лети одржавају концерти и који „надгледа“ Бартокова статуа окружена лалама, у природној величини и бронзи (коју је сачинио Имре Варга). Кућа је саграђена 1924. године, а музеј ради од 1981. (отворен је 25. марта, на стоти Бартоков рођендан). Улазим у предворје. Дочекује ме музика Бартоковог Концерта за виолу, који је писао у болници у Њујорку и није успео да је заврши (последње тактове исписао је  један од његових студената Серли Тибор). На првом спрату је кружна концерта сала са клавиром (марке Стенвеј), која може да прими осамдесет слушалаца, чији прозори „гледају“ на прелепи стрми врт.
    На улазу у музеј на другом спрату дочекују нас поштанске марке са ликовима Бартока (највећи број), Кодаља, Листа, али и Бетовена и Моцарта, Чајковског. У витринама су народни инструменти чије је звуке помно упијао, бележио, проучавао, у сопствену музику претакао.
    Прави доживљај са Бартоком настаје, заправо, тек овде, уз звуке Cantate profane која се дискретно провлаћи кроз витрине са Бартоковим личним предметима и паное на зиду који на три језика (мађарском, енглеском и немачком) укратко бележе историју Бартоковог живота. Узбудљиво је и срце узнемирено дрхти: овде је Барток провео осам музички најзрелијих година слушајући музику птица која је допирала из врта и ону унутрашњу, у анђеоској челести и ритмичким ватрометима удараљки: настале су ту, између осталог, Музика за гудаче, удараљке и челесту (1936), Соната за два клавира и удараљке (1939), започео је Микрокосмос (1939) исписујући два комада за два клавира и четири руке. Читав овај велики живот смештен је у две нешто простраије собе, од слика петогодишњака (1886) до надгробне плоче у Њујорку (1945). На улазу нас дочекују Бартокове речи: „Моје животно гесло...је да све нације постану браћа... Тој идеји бих желео да служим својом музиком“. Уз њих, и речи његовог колеге и истомишљеника Золтана Кодаља, које је исписао 1946: „...Он је отишао... Срећни су они који су имали многућност да му помогну у ватромету музике која је кључала из њега... Дужност нам је да наставимо његовим путоказом и да нађемо путеве музиком од људског срца“.
    Све је остало у овом последњем европском и изнад свега мађарском боравишту Беле Бартока, читава галерија грубо и маштовито ишараних ћупова и тањира, који се разликују у неком детаљу, у интензитету боја и игри облика. Чак је и намештај руком рађен, и дуборез и наслони на свакој столици другачији. И пиротски ћилими по којима је газило његово крхко тело и абажур од пергамента, и женска и дечја кошуља црвеним везом украшена и крзнени јелек и танка торбица и капа и шарене вунене рукавице... Све је дотакла мађарска рука анонимних керамичара, сликара, дрводељаца, везиља и ткача.  Као да је знао да неће моћи да понесе све то и све то прелио је у музику чудесну и чаролику, „шарену“ и бајковиту као арабеске конца по тканини. Свету је показао лепоту тих здела, ћилима и чинија, онима који су умели да је упију слухом кроз музику његових концерата, соната, гудачких квартета.

Спектар боја црног мастила

А опет, тако много од Бартока остало је у овој кући; просто неки мирис на њега, на његово време. Дирљиво је до суза: брижљиво зашиљене оловке и десетак пера, две мастионице, чак и исечен рукав са неке кошуље којом је чистио пера од црног мастила. Партитуре је писао црним мастилом, а оне су, озвучене, нудиле читав спектар боја...
    Сунчан и пролећни дан нуди нам више топлине, чини ми се, него што ми нудимо Бартоку, али је он музиком умео да је наслути и другима пренесе.