У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ

 

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 9
   октобар - децембар 2012.

НА КОЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ

АНСАМБЛ „МЕТАМОРФОЗИС“
Саша Мирковић, виола
Ђорђе Милошевић виолончело

МУЗИЧАР 21.ВЕКА МОРА БИТИ МУЛТИМУЗИЧАР

   

Камерни ансамбл „Метаморфозис“ данас се препознаје као састав који је посвећен извођењу граничних жанрова уметничке музике, као што су нова музика, world music, дела која су на граници или садрже елементе популарних стилова, али и извођењу добропознатих дела западно-европске музичке традиције у„новом руху“, у другачијим, неуобичајеним аранжманима и сценским поставкама, који представљају својеврстан одговор на савремени тренутак, укус публике и праксе музичког извођења усвету. Између нових пројеката, пред први београдски концерт у новој сезони, разговарали смо са виолистом Сашом Мирковићем и виолончелистом Ђорђем
Милошевићем, од којих је и потекла иницијатива за оснивањем „Метаморфозиса“.

Саша, Ви сте основали ансамбл „Метаморфозис“. Који су били разлози за то?
Саша: Одувек сам волео заједничко музицирање. На томе се много радило у Школи за музичке таленте у Ћуприји, коју сам ја завршио, и верујем да сам ту жељу понео још из најмлађих дана. Касније сам био члан многих оркестара у Београду, а онда сам пожелео да имам свој ансамбл, који ће бити мало другачији у односу на стандардни гудачки оркестар. Желео сам оркестар који се неће бавити само класичном музиком, него ћемо свирати све жанрове. Такође, желео сам да свирам са пријатељима са којима се и дружим.

Ђорђе, Ви сте од оснивања члан „Метаморфозиса“?
Ђорђе: Да, а то је 2005. године. Са Сашом, заправо још од студија, свирам у разним саставима камерне музике. Још тада су ту групу чинили одлични студенти Факултета музичке уметности, и тада смо већ направили круг људи који су имали исту жељу као и ми – да свирамо заједно и да свирамо добру музику. Тако је настао ансамбл „Арте“ ,
 2000. године, који је био клица „Метаморфозиса“.
Саша: Током година много људи је прошло кроз орекстар. То је и разумљиво, јер сваки уметник има право да иде даље, па ма у ком смеру мислио да га води тај пут.

Који је био непосредан повод да се ансамбл формира?
Саша: Није било непосредног повода, али се десило да ме је, одмах по оснивању, контактирао Горан Бреговић, који ме је питао да ли сам заинтересован да оформим оркестар који би путовао са њим. Мени је то било веома интересантно, јер сам знао да је наша представа Бреговића у Србији сасвим другачија од онога какав је он у свету. Ансамбл „Метаморфозис“ је тако и почео. Велики део 2005. године, па до 2009. Бреговићеви концерти су били једино што смо радили. Са њим смо много путовали, наступали у свим највећим светским салама, од Карнеги хола до Сиднејске опере.

Некада су те сале биле намењене само за уметничку музику.
Ђорђе: Да, али је сада другачије. Ево, на пример, између наша два концерта у Сиднејској опери, које је делио дан паузе, концерт је одржао састав „Пусикет Долс“. А и Бреговић баш није класична музика.

Како је дошло до сарадње са Бреговићем?
Саша: Сасвим случајно, преко пријатеља који су са њим већ сарађивали. Мене је прво позвала његова менаџерка, питала да ли смо ми слободни, да ли бисмо нешто тако радили. Онда ме је Горан позвао и тражио да му донесем неки наш снимак и моју биографију. Њему је, у ствари, било важно да оркестар буде састављен од професионалаца, и да га води професор са факултета. Ја сам у том тренутку био асистент на ФИЛУМ-у у Крагујевцу. Њему је то одговарало, и тако смо почели да сарађујемо.

Са Гораном Бреговићем сте путовали као оркестар?
Ђорђе: У почетку да, али се сада оркестар свео на гудачки квартет, што је много практичније.

Да ли вам је било необично да као професионали класични музичари свирате један сасвим другачији жанр музике?
Саша: Није било необично, јер деонице које ми свирамо заправо јесу писане у домену класичне музике. Можда бих био прецизнији ако бих то дефинисао као примењену музику. Ако узмемо у обзир да су са Бреговићем сарађивале Исидора Жебељан, Ања Ђорђевић и Ирена Поповић, композиторке које доста тога и раде за позориште, онда бисмо и његову музику,на својеврстан начин, могли дефинсати као музику за позориште. Посебно му је значајно да ангажује професионалце којима може да објасни шта жели. 
Ђорђе: Заправо, у раду са њим није било много разлике у односу на то кад, на пример, свирамо неку савремену музику. Можда се може говорити о необичној комбинацији смењивања гудача и трубача, у различитим нумерама.