У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

ИСТОРИЈА

Непознате странице
Шопен у сећању својих савременика


 

Када је 1939. године у Варшаву ушао Хитлеров гувернер да узме власт у своје руке, прва његова наредба била је да се демолира споменик Фредерика Шопена. А сто година раније највећи немачки песници и музичари, међу којима Хајнрих Хајне, Фердинанд Хилер, Феликс Менделсон и Роберт Шуман заједно са Берлиозом, Листом, Росинијем, славили су Шопеново стваралаштво, поштовали његову величину и волели га као човека.
    
У сваком граду у коме је боравио, или се само на кратко задржавао, Шопен је имао безброј пријатеља. Један концерт или један контакт са слушаоцима, које је опчињавао својим свирањем, својом појавом и понашањем, био је довољан да заувек остане у њиховом сећању.
    
Један од првих музичара које је Шопен упознао дошавши у Париз био је, од њега годину дана млађи, Фердинанд Хилер, Немац, који је још од своје треће године живео у француској престоници. Шопен га је заиста волео и сматрао једним од првих пријатеља. У свом писму Тутису Војциховском, од 12. фебруара 1831. године, он пише: „Хилер, први музичар кога сам овде упознао и мој први пријатељ већ могу тако да га назовем, диван је човек. Његов таленат је необичан; учио је код Хумла, упоран и одлучан као Бетовен, пун поезије, пламена и душе“. Године 1835. Хилер је напустио Париз и заувек прешао у Немачку, али то њихово пријатељство није покварило. Из његових писама и записа сазнајемо многе појединости из Шопеновог живота, у првим данима његовог бравка у Паризу. „Крхка грађа Шопеновог тела, и његово слабо здравље, приморавали су људе да се, већ од првог сусрета, са њим односе као према некој егзотичној биљци, која је однекуд доспела на северни пол, и ту тражи могућност за свој живот. Та бледа боја лица, тананост његове фигуре, изазива осећај који добро познају пасионирани скупљачи венецијанског стакла кад им у руке дође неки изузетно редак, али већ оштећен примерак. Опште узевши весео је, али у дубини душе скрива неку сету. Није био здрав, и боравак у туђини упркос свему што му је Париз пружао, задавао му је бол. Волео је друштво и ретко кад је био усамљен. Чак и када је вежбао, волео је да неко буде крај њега. Није било у њему ни најмање охолости, нити уображености, према свакоме је био подједнако сусретљив, весео и ведар. За време док је свирао, сав се предавао ономе што ради, и у томе и јесте величина његове уметности. Све оцене и карактеристике његовог свирања – нова техника, динамика и осећај, сједињени у један једини циљ, биле су заборављене или потиснуте једном једином мишљу – то свира Шопен. Чак и онај ко је најдаље доспео у решавању тајне његовог свирања, неће никад разумети поезију  која у томе почива. Било је то нешто као блесак метеора који увек двоструко очара, својом лепотом и својом тајанственошћу“.

Из Хилерових успомена сазнајемо и то, какав је утисак на Листа оставила појава Шопена. Ево шта о томе пише: „Било је то оне незаборавне јесени, године 1831, када је Лист још увек блистао у Паризу у групи изврсних пијаниста. Дани и месеци су пролазили у махнитом свирању. Лист је био на врхунцу славе. У пуном заносу својим снажним рукама надјачавао је и најгласнији оркестар, као да му најављује рат. У таквом се тренутку највећег заноса појавио скромни, деликатни нервозни Шопен са својим ноктурнима, прелидима и етидама. Лист је нестао са уметничке позорнице. Једни су говорили да је отпутовао у Женеву, други да не излази из куће. Шта га је на то нагнало, да ли се уплашио Шопена или се осетио уморан за двобој, ко би то могао знати“.

Шопен, Хилер и Белини често су се састајали и један другоме свирали ссвоје композиције. Шопен је, као и увек, био неисцрпан, Хилер веома педантан, тачан и готово прорачунат, а Белини јужњачки весео и распеван. Њихов заједнички пријатељ Берлиоз, по својој музици се разликовао од њих, припадао је другој школи, али то им није сметало да међусобно буду у веома присним односима.
    
У својим сећањима ни велики песник-лиричар Хајнрих Хајне није заобишао Шопена. У својим писмима „Аугзбуршким новинама“ он пише: „Било је неправедно сећати се једног доба и једног града толико лепог, а не поменути оно што је у њему најлепше – то је Шопен, славан не само по савршенству свог свирања, већ и по својим композицијама. Он је миљеник оних кругова који траже највеће, духовно уживање у музици. Његова слава је аристократска, али он је обичан човек који припада трима народностима – Пољска му је дала витешки дух, Француска чар, а Немци романтичну одмереност. Природа га је обдарила фигуром гипком и шармантном, најплеменитијим срцем и генијалношћу; да, Шопену треба признати генијалност у пуном значењу те речи, јер он није само виртуоз већ и песник; поезију којом је његова душа прожета он уме да измами на провршину и да је улије у тонове. Он је песник тонова и ништа није равно уживању које нас обузима док он свира. Тада није ни Пољак, ни Француз, ни Немац; његово порекло је даље, његова права домовина је домовина Моцарта, Рафаела или Гетеа, завичај маштања и поетских заноса“.

У мају 1834. године Шопен је, по Хилеровој жељи, отпутовао у Немачку у Ахен, на музичке свечаности у част Хендла. Том приликом срео се са Менделсоном, који је у то време био директор оркестра у Диселдорфу, а са којим се Шопен упознао још у Паризу, 1832. године. Провели су неколико дана заједно учећи један од другога. Менделсон је говорио да су и Шопен и Хилер изврсни пијанисти, али да по мало болују од париских манира, развлачења и честог мењања ритма, што је једном педантном, и у односу на њих готово класичном Менделсону, јако сметало. Отпратио их је у Келн, одакле су они бродом наставили пут за Кобленс, да би тек после седам напорних дана стигли у Париз. Међутим, боравак у Ахену донео је још неколико изузетних сусрета.

Фридрих Вик, отац пијанисткиње Кларе, касније жене Роберта Шумана, писао је исте године једном свом пријатељу: „На првом концерту на коме ће дириговати Менделсон, појавиће се и Шопен. Ја га још нисам слушао, али сви кажу да је необичан. Цео Лајпциг доћи ће да га чује. То је прва прилика да се Немачка упозна са његовом музиком“.

А ево шта о том концерту пише Шуман: „Био је овде Шопен. Његово свирање има нешто лично, нешто што нико нема, због чега га можемо назвати једним правим и великим виртуозом. Свирао је своју Баладу у ге-молу, чини ми се да је она најближа његовој генијалности, иако не и његово најгенијалније дело. Оно што се не да избрисати из сећања то је поред његове музике и његовог свирања, његова слика. Док свира, налик је на чаробњака који сањари, а слушаоцу се чини да је то привиђење које је сам створио“.



МУЗИЧКИ ГРАДОВИ

Лисабон - фадо


 

Вече у Лисабону. Тешки облаци без кише, мирис цимета и бакалара у ваздуху и влажни дах океана у даљини. Звецка есцајг и чаше с вином, у ресторану се воде бучни разговори и чује гласан смех. Одједном, светло у ресторану полако почиње да се утишава и после неколико секунди полако згасне, остају да трепере само свеће на столовима гостију. Заједно са командом којом гаси светло, конобар као да гаси и разговоре, јер уз таму долази и потпуна тишина. Затим се чују све гласнији кораци на дрвеном поду који најављују музичаре. Они седају у тишини на столице у средини ресторана поређане у круг. Има их троје, двоје гитариста и певачица. Њихова лица се нејасно виде у полутами. Она грчевито стеже шал својим шакама. Све је спремно за Фадо...
Фадо није само музика. Стихови који се певају као и сам извођачки наступ такође имају веома важну улогу у доживљају. Фадо је осећање које музичари покушавају да вам пренесу и због тога и онај ко није добар познавалац ове музике веома брзо може да закључи ко је добар фадиста. Пева се и свира душом, без озвучења, окружен публиком и ништа не може да се слаже. Чак и ако не знате португалски језик, на лицу добре певачице или певача ћете лако закључити о чему је песма. Стихови су најчешће посвећени изгубљеним или немогућим љубавима, судбини, самоћи, последњем пољупцу на растанку или успомени на родни крај. Меланхолија углавном преовладава у стиховима, наде нема... Публика се потпуно предаје извођачима обученим у црно, ћутке, замишљених лица која достојанствено обуздавају емоције. Фадо није португалска традиционална музика, то је градска музика везана за Лисабон. Свира се и у Коимбри, најстаријем и најугледнијем универзитетском центру у Португалу, али мало другачије звучи него лисабонски. Прихватили су га студенти као згодан начин да изразе своја осећања о неузвраћеним љубавима и лошој срећи на испитима.
Музичари се веома труде и посвећено вежбају за наступе, многи су прави виртуози на својим инструментима. Певача прате двојица музичара који свирају португалску и шпанску гитару (или како је овде зову - виолу). Португалска гитара вуче порекло од енглеске мандолине и има 12 металних жица распоређених у шест парова. Тело је облика срца (или крушке, како више волите), а жице се окидају вештачким ноктима који се стављају на палац и кажипрст. Постоје две верзије португалске гитаре, она из Коимбре се разликује од лисабонске по облику и дужини врата, врсте дрвета од које се прави и самим тим, по нешто тамнијој боји звука.
Постоје различите теорије о томе како је настао фадо. Неки тврде да вуче корене у меланхоличним маварским песмама, други кажу да се развио из балада које су минстрели певали својим дамама или да је наслеђе носталгичних морнара који су сањали домовину на прекоокеанским путовањима... Оно што је сигурно је да прича о фаду почиње да се шири почетком 19. века, због једне немогуће љубави, скандала и смрти. Мариа Севера Онофриана је била куртизана са дна  друштвене лествице, која је у крчми своје мајке забављала госте певајући фадо. Њена недозвољена веза са наследником португалске аристократске породице и прерана смрт у 27. години, омогућила је да се скрене пажња образованих слојева друштва на музику која се свирала у сиромашним квартовима Лисабона. Њен живот је био инспирација за први португалски тонски филм „А Севера“, а у знак жалости због њене преране смрти све фадо певачице и дан данас носе црне шалове око врата.
После другог светског рата фадо је, као део португалске традиционалне културе, често повезиван са конзервативним слојевима друштва и диктаторским режимом. Када је Салазарова смрт отворила пут развоју демократског друштва наступили су тешки дани за фадо који је постао одјек  мрачне прошлости (за млађе читаоце - више није био политички коректан). Фадо је опстао захваљујући посвећеницима који су га свирали и певали у малим, забаченим лисабонским крчмама. Почетком деведесетих година, захваљујући термину „world music“ који су смислиле дискографске куће због лакшег пласмана музике која се није уклапала у популарне жанрове, фадо полако прелази португалске границе и привлачи пажњу љубитеља музике широм Европе. Филм Вима Вендерса „Лисабонска прича“ додатно скреће пажњу на заборављени град на ивици старог континента и музику која долази из њега. Туристи и љубитељи музике који су почели да долазе у Лисабон због фада, учинили су да и многи Португалци поново почну да слушају музику која се свира у њиховом комшилуку. Због ових историјских околности постоји јака старосна подела међу фадо музичарима: или их је фадо привукао још седамдесетих година прошлог века, или су њиме почели да се баве у скорије време, ретко ћете видети музичаре или певаче средње генерације. Зато не треба да вас изненади да многи пролазници, па чак ни многи искусни лисабонски хотелијери, неће знати да вам кажу где може да се слуша фадо, а камоли да вам препоруче неко место. Ипак, сви знају за легендарну певачицу Амалију Родригеш, која је својим феноменалним гласом и извођењем зачарала и оне који нису раније слушали фадо. Веома је заслужна за његов развој и поставила је одређена правила која треба да следе женски извођачи. Када је умрла у јесен 1999. године, Португал је три дана жалио краљицу фадо музике. Сахрањена је у Националном Пантеону са великанима португалске историје. Многи сматрају да је њена наследница Мариза, а међу данашњим извођачима издвајају се и Кристина Бранко, Мисиа, Карлос до Кармо, Камане, Дуарте... Занимљиво је да женски фадо извођачи често држе концерте у Београду док мушкарце нико не доводи. Прошле године, фадо је уписан на УНЕСКО-ву листу светске културне баштине.



Портерт уличног свирача


 

Зове се Висент, рођен је пре 30 година у Валони у породици сиромашног рибара, завршио је студије класичне гитаре у Атини. На улици свира јер исто-времено и вежба, а мора и да зарађује новац који шаље родитељима у Валону. На тај начин чува и руке које би биле угрожене да ради неки други посао. У слободно време воли да слуша класичну музику, оперске арије и џез, али највише од свега воли барокну музику и Баха.
Када је видео Родоску тврђаву знао је да ће то бити идеално место за музику коју воли да свира. Подједнако је узбудљиво слушати га ноћу, како свира Скарлатијеву сонату у пустој улици витезова обасјаној сребрном месечином, или по дану, када са гитаре пушта да ноте полете као птице низ улицу, не прескачући ниједну, док свира Сећања на Алхамбру. Ову композицију свира прецизно али не и механички, прави мале паузе на одговарајућим местима да би испричао причу и дочарао случајним пролазницима замак у Алхамбри. Његов тремоло је деликатан и емотиван, сличан као код Пепе Ромера.
Већина туриста прође поред њега не приметивши га уопште, али ипак има и оних који га чују и застану да слушају шта његова гитара има да исприча. Каже да Немци и Аустријанци нарочито цене музику и често целе породице с децом стану да га слушају. То му некада више значи од новца који добије.
Могао би да свира на тргу где много више људи пролази и где многи аутоматски бацају новчиће уличним свирачима без обзира на врсту музике и изведбу, али он ипак више воли да свира у мање бучној улици витезова где нема продавница и ресторана, и где може да чује своју гитару. Каже да је на отвореном много теже свирати него код куће, између четири зида, јер због звукова са улице мора много гласније да се свира, руке и прсти трпе много већи напор и брже се замарају. Улица је с друге стране корисна за вежбу јер се јачају прсти и постају много издржљивији, његова се гитара касније у затвореном простору много јаче чује. Разликују се и услови свирања дању и ноћу, јер је увече, због утицаја влаге, много теже наштимовати жице. Чак и када не би држао отворене очи док свира, знао би по звуку гитаре кад почиње да залази сунце. Због свирања на улици, последње три жице на гитари мора да мења на свака 3-4 дана.
Мајка жели да га што пре ожени али то и није баш тако лако, јер се тамо одакле долази цени мушкарац који ће да лупи шаком о сто, а уметнике који су насмејани и обзирни према женама нико неће за зета. Није му жеља да постане славан музичар већ да ради у школи, да учи децу да свирају гитару и повремено путује по Европи да слуша друге музичаре и усавршава се.



ИН МЕМОРИАМ

ВИКТОР ЈАКОВЧИЧ  (1931-2012)

 

У Београду је, после дуже болести, 2. августа, преминуо чувени виолончелиста Виктор Јаковчич, редовни професор Факултета музичке уметности у пензији.

Виктор Јаковчич је био члан легендарног Београдског трија заједно са Александром Павловићем, виолинистом и Андрејом Прегером, пијанистом, са којим је концертирао широм света. Велики број концерата одржао је и у сарадњи са супругом Франсоаз, такође редовним професором ФМУ. Виктор Јаковчич сахрањен је у родној Краљевици, у Истри.

Виктор Јаковчич студирао је у Загребу и Риму, дипломирао је у Паризу, а усавршавао се у Сени. Од 1960. године ради као професор на Музичкој академији, а у његовој класи је дипломирало преко 50 виолончелиста, па се може рећи да је савремена школа виолончела изграђена првенствено његовом заслугом.