У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

РАЗГОВОРИ

МУЗИКА И ОКО ЊЕ      

Марина Стефановић, новинар
Емисије о уметничкој музици су контрапункт живота


 

Надимак? Не, хвала!
Родила сам се 60-тих година прошлог века у Београду. Мама Милица ми је дала име по популарној италијанској песми „Марина“. Нисам волела надимке, а било их је: Маргарина, Мандарина, Маки... Свиђа ми се име, асоцира на море и осликава ми карактер. Надимци највише говоре о онима који их дају и показују како вас виде. Са надимком вас неко ословљава кад жели да ласка, додвори се или нешто друго постигне, али кад вас ослове именом, прихватају вас какви јесте. 
Детињство носим у себи као ризницу снова и игара. Као девојчица имала сам омиљене лутке, пасионирано сам мењала ташне и школске торбе. И данас их сакупљам. Памтим и одласке са мамом код кројача да нам од исте тканине и модела сашије хаљине, капуте... Увек смо изгледале шик. Мајка је спонтано код мене развијала укус и стил. Детињство није могло да прође ни без писања дневника и гледања филмова. И поред тате Александра имала сам слободу избора као одличан ђак.

Идоли
Одрасла сам у тадашњем веома прометном делу Дорћола, између Душанове, Ђуре Ђаковића и Француске улице. Са вршњацима сам имала детињство испуњено спортом и несташлуцима. Ритмичку гимнастику сам тренирала у близини хале „Пионир“ која је 70-тих била центар разних манифестација. Први идол ми је била Ивана Обућина која нас је учила гимнастичким вратоломијама. Нисам их савладала, јер сам се исувише „измотавала” на часовима. И италијанска новинарка Оријана Фалачи ме је привукла јавним иступима. Велико име био је кошаркашки ас Дуци Симоновић, обожавали смо га као врсног интелектуалца међу спортистима. Један Иван Томић је једини у разреду тренирао хокеј, па сам била међу девојчурцима заљубљеним у њега.

Цео џепарац за лонгплејке
Метафора је да сам добила име по песми. Музика ми је пратила одрастање. Мама је била дечја неговатељица, свирала је и певала деци, а понекад и мени. И радио и плоче су утицале на мој укус. Тада ми је музички укус био на тромеђи инструментала, рока и класике. Као прву лонгплејку купила сам песме Петјуле Кларк, потом Битлса и Боб Дилана. Колекционирала сам филмску музику, класику и друге жанрове. Пред огледалом сам уз музику импровизовала свој наступ. Сав џепарац ишао је за куповину плоча, а родитељи за то нису увек имали слуха. У гимназији сам покушавала да свирам гитару. Желела сам да певам и свирам истовремено. Неколико година сам била у хору Обилић.

Предосећај професије
Родитељи су одмах дали зелено светло да са другарицама идем на концерте, у биоскоп... Шарене седамдесете осликане су благајном „Атељеа 212“ и дивном благајницом са пунђом која би „зажмурила“ кад смо желели да привиримо на све представе. Кад сам са петнаест година упознала Милутина Чолића, тадашњег директора ФЕСТ-а, предосетила сам да ћу и ја да разговарам са интересантним људима и наћи се у новинарству. У школским данима видела сам себе као позоришну глумицу. Чаробан ми је био мизансцен, звук, глумци, декор, мрак пред представу... Глумачку маштарију грубо су разбили професори на ФДУ у Београду. На консултацијама су рекли да превише фантазирам за посао који је суровији него што мислим. Ипак, краће време сам играла у „Театру лево“. Сањала сам и да ћу бити дизајнер, а у гимназији сам схватила да новинарство обједињује све моје професионалне љубави. Интересовало ме је писана реч, не ТВ екран. Страст ми је била прављење насловних страна и замишљање свог часописа. У Првој београдској гимназији писала сам у нашем месечнику. За избор професије пресудило је објављивање моје књиге афоризама „Поједимо лимун без шећера“. Нада Јухас, професорка српког језика дала ми је подстек да пишем даље. Један од омиљених афоризама који сам написала са 17 година био је: „Бацио се у понор да би његова смрт  одјекнула“. Дипломирала сам новинарство на београдском Факултету политичких наука.

Моје ТВ стазе
Прва новинарска искуства била су у Радио Београду у програму „202“ о градским сервисним информацијама. Од великог спикерског имена Драге Јонаш, учила сам правилну дикцију и артикулацију говора. Памтим њен савет да је за добро читање вести важно да вам садржај буде јасан, да би био течан у говору. Писала сам о култури у цењеном часопису „Видици“. Графит на зиду СКЦ-а: „Храбри нови свет“ био је мој мото за дан кад ћу постати део бројних догађаја осамдесетих.
Фасцинирао ме је концепт ТВ емисије „Петком у 22“, која још нема наследника. Јануара 1993. године после гостовања на ТВ „Арту“, понуђена ми је сарадња са њима за припрему вести из културе. Та  телевизија ми је широм отворила врата, а убрзо сам постала аутор емисије „Арт Фантазија“. После петооктобарских промена, Мирјани Бобић Мојсиловић, тадашњој уредници Забавног програма РТС-а, била је потребна водитељка за емисију „Буђење“ о различитим видовима алтернативног гледања на све садржаје науке. Три месеца сам суботом од 23 до 1 час после поноћи, водила и уређивала тај програм уживо. Сада сам највише ангажована на ТВ „Арт“ по ауторским уговорима.



Предраг Стаменковић, уметнички директор Фестивала
Фестивал „ХОРОВИ МЕЂУ ФРЕСКАМА“

   

Фестивал „Хорови међу фрескама“ је ове године ушао у пунолетство. Данас је он препознатљив по неговању и очувању српске музичке традиције, промоцији духовне музике свих конфесија, и високом уметничком квалитету. Такође, значајан је и по наградама, које обухватају широк спектар деловања не само ансамбала, већ и диригената. Један од оснивача и уметнички директор Фестивала је Предраг Стаменковић, музички уредник Драмског програма Радио Београда.

Фстивал „Хорови међу фрескама“ је ове године у значајној години.
Да, пунолетни смо. Мени је задовољство да смо толико успели да опстанемо уз све проблеме које организација једне овакве манифестације за собом повлачи. Велико је задовољство да је Фестивал знатно надрастао све нас који у његовој реализацији радимо. Постао је озбиљна и редовна ставка у биографијама свих хорова, диригената и солиста.

Када се ансамбли пријављују за Фестивал?
Јануара месеца хорови почињу да се јављају, и питају да и ће Фестивал бити организован, шта је задата тема, где ће се одржавати. Он је веома интересантан црквеним хоровима у Србији, јер ту могу да покажу свој труд ширем аудиторијуму.

Како се осећате када данас размишљате о самим почецима Фестивала?
Ако би се позвали на неке бројке, рекао бих да су оне веома импресивне: 450 концерата за 18 година. Појавили смо се у готово свим београдским концертним просторима, почев од Галерије фресака и Атријума народног музеја, преко галерије „Прогрес“, галерије Музеја историје Југославије, крипте цркве Светог Марка, Сава Центра, Коларца, Музичке школе „Мокрањац“. Све ове сале сматрам посебним богатством фестивала, јер смо у сваком од тих простора успели да се успешно представимо љубитељима духовне музике. Око 40000 људи је пратило концерте, а захваљујући продукцијама и програмима Радио Београда и РТС-а и знатно шири аудиторијум.

Претходних година у оквиру фестивала „Хорови међу фрескама“ били су организовани и округли столови на разне теме.
Ранијих година смо, будући да фестивал има и ту културолошку димензију, желели да премостимо и један недостатак у нашем образовању. Ни на Факултету музичке уметности, ни на Богословском факултету не постоје одсеци за црквено појање и за црквене диригенте. Специјалним едукацијским програмом смо настојали да попунимо ту празнину специјалним округлим столовима на разне теме, као што су, на пример „Допринос савремених фестивала духовне музике црквеном појању“ или  „Како направити концертни програм духовне музике“. На све теме говорили су познати предавачи, као што су Предраг Миодраг, Даница Петровић и Катарина Томашевић. Један округли сто био је посвећен Војиславу Илићу и његовом делу, а држали смо и мали семинар за диригенте, на коме су извођене композиције управо Војислава Илића, а модератори су били Сара Цинцаревић, Александар Вујић и Вера Царина. Хор диригената, који је састављен од полазника семинара, на свечаној додели награда извели су Илићеву музику.

Од ове године Фестивал има и сајт.
Да. То смо себи поклонили за пунолетство! Веома сам задовољан његовим изгледом, и његовом практичном страном. На сајту се налази све што је неопходно: од програма Фестивала који је у току, до архиве, и историјских података. Aдреса је www.uhorovim.org.mf.

Како сте дошли на идеју да оснујете фестивал духовне музике?
То је кренуло сасвим случајно. У то је, у приличној мери, умешан и Драмски програм Радио Београда, тачније покојни редитељ Бода Марковић. Ми смо за потребе Драмског програма Радио Београда деведесет пете године радили наменску емисију посвећену Васкрсу. Ја сам урадио драматизацију завршних певања четири Јеванђеља. То смо снимили са нашим познатим глумцима, уз хор Богословског факултета, под управом Предрага Миодрага. Тако је настала једна квалитетна радио-драмска емисија на ову тему. Текст се јако допао Његовој Светости, покојном Патријарху Господину Павлу, па смо направили и инсценацију ‘уживо’ са глумцима и хором у Плавој сали хотела „Хајат“, на донаторској конференцији за завршетак Богословског факултета, те далеке 1995. године. С обзиром да је тај пројекат веома мали број људи чуо, одлучили смо да се јавимо Нади Комненовић, тадашњем руководиоцу Галерије фресака, да нам да тај простор да инсценацију поновимо за ширу публику. Међутим, она ме је изненадила питањем, с обзиром на вишедеценијску традицију Галерије, у којој се током лета одржавају концерти, а питање је било да ли би ја могао да, осим инсценације, организујем још неки концерт духовне музике. Не размишљајући рекао сам јој да могу, и направио сам једну штих пробу. Наступали су београдски хорови, а идеја је била да се концерти одржавају једном недељно. Тако је први Фестивал трајао четири месеца: јуни, јули, август и септембар, искључиво недељом. За седамнает концертних термина јавило се 23 хорска ансамбла. Ја сам се препао. Питао сам се ко ће то финансирати, ко ће све те ансамбле организовати. Лако је било позвати телефоном и упутити позив, али нисам очекивао да ће одзив бити толики. Међутим, хорови су једва чекали да се нешто тако догоди у Београду. Схватио сам да нема назад. Направио сам елаборат, који сам предао Нади.  Са њом сам отишао код Јефте Јефтовића, тадашњег директора Народног музеја. И он се веома изненадио пројектом. Била је то 1995. година – година културе, а господин Јефтовић је закључио да би такви концерти били веома значајни за Музеј, и тако смо ми кренули.



XXI Међународна трибина композитора
МУЗИЧКО ГРАДИЛИШТЕ

   

Међунардона трибина композитора је најзначајнији фестивал савремене уметничке музике у Србији. Покретач и организатор фестивала је Удружење композитора Србије а циљ ове манифестације јесте да промовише најновија остварења домаћих и страних аутора.
У складу са том улогом фестивал је отворен за публику, улаз на све концерте је слободан.

На овогодишњем фестивалу ће се током  четири дана одржати десет концерата у Битеф театру, Холу Народне банке Србије на Славији, Сали Удружења композитора и  Великој сали Студентског културног центра.

Изводе се 52 композиције српских композитора и аутора из Француске, Израела, Велике Британије, САД, Аустралије, Мексика, Шведске, Украјине, Италије, Црне Горе, Јапана, Словеније, Хрватске и са Кипра.

Трибина ове године промовише два нова домаћа ансамбла ,  трио Покрет и камерни оркестар Градилиште. 

Значајан пројекат Трибине је гостовање француског ансамбла Рефлеx који изводи камерну оперу за децу Црвенкапа композитора Георгеса Апхергиса. То је  први пут да се једно атрактивно  дело овог жанра изводи  на Трибини, тако да ће најмлађа публика, после низа година, имати прилику да чује крајње занимљиву музичко сценску верзију познате бајке у модерном звуку, врсту дела која  музичком животу Београда тако недостаје.



КомпАрт 2012.
Приказ интернационалне радионице
студената композиције и младих композитора


   

Са задовољством се може известити да је Нови Сад другу годину заредом, овог пута у периоду између 23. и 30. јула, био летња дестинација младих композитора из земље и региона. Као и прошле године, интернационална радионица студената композиције и младих композитора под називомКомпАртоставила је утисак креативаног и динамичног „предаха“у данима јулског затишја. Иако не треба пренебрегнути значај ресурса које су учесницима на располагање ставили Академија уметности у Новом Саду, Културни центар Новог Сада и генерални спонзор НИС Гаспром Њефт, треба истаћи даКомпАртне би био одржан да није било ентузијазма и организационих способности Николе Пацек-Ветнића и Доротее Вејновић, двоје младих новосадских композитора који су одбили да се помире саинертношћу средине у којој стварају и који су, уместо да је напусте, одлучили да је учине пријемчивијом за домете савремене уметничке музике. Идејни творци КомпАрта на следећи начин објашњавају шта су били њихови покретачки мотиви приликом иницирања ове радионице:
„Замисао Компарт-а била је окупљање младих креативних уметника у Новом Саду, где би, током недељу дана, у сарадњи са ансамблом сусрета радили на ауторској музици, међусобно размењивали искуства из композиционе и извођачке праксе, пратили студентска излагања, предавања ментора, и учествовали у округлим столовим, а све са циљем оживљавања музичког живота наше средине и што тешњег повезивања и побољшања сарадње студената и младих композитора. На овај начин учесници бимогли јавно да прикажу свој рад и да се упознају са начинима рада студената са других Академија....Наша жеља је да наставимо са инсистирањем на међусобној сарадњи и подршци аутора и извођача, стручним радом и едукацијом како музичара тако и публике, као и стварањем јаке организације која ће својим активностима у виду организовања курсева, радионица, концерата и сл. допринети већем присуству квалитетне савремене музике у свакодневном репертоару“.



ИСПОВЕСТ 

Љубица Бошњак, архитекта црквених здања
Архитектура и ноте чине хармонију додира

 


Љубица Бошњак је архитекта црквених здања. Њене нацртане замисли, никле су у домаћим и православним портама у дијаспори у последње три деценије. Хорским појањем и ослушкивањем црквених и профаних нота, испунила је сате и просторе свог креативног поимања стварности.

Месечева соната у споменару детињства Имала сам једну плочу у облику   велике   разгледнице   са   сликом   заласка сунца. На њој је била само једна композиција, Бетовенова „Месечева соната“.  У  нашој  кући се није много слушала  класична  музика,  али  ја  сам  пуштала   „сонату“  на грамофону кад  год  сам  могла.  Тада  је  популарнији   био   радио,   плоче  су   биле реткост. Чланови  моје  породице   волели   су   шлагере   попут   „Звиждука   у    8“, народне   песме   Маре   Ђорђевић,   чула   се   и   по   нека   Моцартова    успаванка... Касније смо мој старији брат Милан   и   ја слушали рок. Певала сам у школском хору.  У   послератним    годинама   мог детињства и младости хорски репертоар чиниле су песме о партизанској  борби   и радном покличу. У школи се класика могла чути на часовима Музичког васпитања и на по некој приредби. Са 15 година сам почела да певам у хору цркве Ружице. Звуци класичне музике од  тада су ушли на велика врата у мој живот.

Професија архитекта
Одувек сам волела да цртам и осмишљавам организацију простора. За избор професије било је пресудно то што сам одрасла поред макете Музеја савремене уметности. Мајка ми је радила у Модерној галерији, претечи музеја Савремене уметности. Била сам импресионирана кад сам дочекала да музеј видим у стварности. У то време сам и бирала будуће занимање. Садашње стање тог објекта ме много жалости.
Од 1983. године радим као архитекта Архиепископије Београдско - Карловачке Српске православне цркве. У опусу имам изведених седамдесетак цркава и капела и ауторство на 42 оригинална црквена здања у Србији и дијаспори. Међу малобројним сам домаћим архитектима који су пројектовали сакралне грађевине после Другог светског рата. Пројектовала сам београдске цркве: светог Јована Владимира у насељу Медаковић, петокуполна црква светог Симеона Мироточивог у новобеоградском блоку 26, богомоље на Бежанијском гробљу и Орловачи, у Рушњу, Баричу, Болечу, Лештанима, Камендолу код Гроцке, Пударцима, Барајеву, Мељаку, Котежу, Сремчици, Великом Мокром Лугу. Моје досад најзахтевније архитектонско дело је Саборна црква у Ваљеву, а поред осталих здања, потписала сам пројекте цркава у Аустралији, српске цркве у Салзбургу, капелу од камена са Бајкалског језера посвећену Богородици Утешитељки убогих у Кемерову у Сибиру... У Србији се цркве нису подизале пола века за време Тита. Била сам почаствована благословом за прво пројектантско дело никло од темеља, цркву у Драгињу, родном месту владике Атанасија Јефтића.

Звук у црквеним ентеријерима
Откривајући архитектонско умеће стварања црквених здања, научила сам ново поглавље: акустика простора. За акустику су кључне пропорције и волумен објекта, а и адекватна употреба грађевинских материјала.

Туђе ноте око мене
Музика је стално присутна око мене: док радим и у слободним сатима. Присуствовала сам многим концертима. Памтићу Рахлина на „Коларцу“ и у Центру „Сава“, наступе Погорелића, извођење Малерове симфоније и Орфове „Кармина буране“ на којој је учествовала и „Филхармонија младих“, многи концерти хора радио Београда који веома ценим...

Зачује се и мој глас
Сада певам први сопран у београдском хору „Светог краља Милутина“ у цркви светог Јована Владимира. Упознала сам многе певаче који су као гости наступали са хоровима у којима сам певала. Дивно је слушати их.

Додир музике и пројеката
Мој „архитектонски биро“ је једна малена канцеларија. Уз рад слушам искључиво класику, прецизније инструменталну музику. Нумере са гласовима и текстом ми пријају у предасима. Архитектура и музика имају додирне тачке. У обе уметности императив је склад и хармонија.

За успаванку
Ретко идем на починак без музике која ме опусти и успава. Пред сан радо слушам звуке класичне гитаре, харфе, саксофона, обое.


ИНТИМНО 

Арпад Печвари, пијаниста

 


КЛАСИЧНА МУЗИКА – Бах
ОСТАЛА МУЗИКА–Prodigy
КЛАВИР –Погорелић
БИТИ СОЛИСТА –концерт са оркестром
КАМЕРНА МУЗИКА–мој фокус
ИНТЕРПРЕТАЦИЈА–  уметност
ПУБЛИКА–препун Кoларац
ИНСПИРАЦИЈА–свет око мене, природа
УСАМЉЕНОСТ–вожња бицикла на Ади
КОНЦЕРТНА ГАРДЕРОБА–проблем
ДА НИСТЕ ПИЈАНИСТА ШТА БИСТЕ БИЛИ...– уметник
ШТА СТЕ ИЗГУБИЛИ ТИМЕ ШТО СТЕ МУЗИЧАР–ништа
ШТА СТЕ ДОБИЛИ ТИМЕ ШТО СТЕ МУЗИЧАР –све
ЉУБАВ–живот
КОЈА СУ ВАША ИНТЕРЕСОВАЊА ВАН МУЗИКЕ–уметност
ДА ЛИ ЈЕ МУЗИКА  СТИЛ ЖИВОТАИЛИ НЕ–музика је део животау мом случају
ВАШ МУЗИЧКИ МОТО –Радије би изнео свој уметнички мото– тежња ка сталном стварању као есенцијалној компоненти живота.
ПОРУКА ЗА МЛАДЕ–Огромна посвећеност и љубав према оном чиме се баве.