ФЕСТИВАЛИ

47. МОКРАЊЧЕВИ ДАНИ
Неготин, 13-20. септембра 2012.       



И ове јесени, у родном граду великана српске музике, Стевана Стојановића Мокрањца, одржан је фестивал њему у част. По 47. пут засвирале су фестивалске фанфаре, подигла се фестивалска застава, а здружени хорови отпевали химну Неготина – Мокрањчеву „Шесту руковет“, сачињену од песама из неготинске Крајине.
Беседник овогодишњег фестивала, академик и композитор Исидора Жебељан своје мисли усмерила је на општи однос друштва према култури, нас према култури, нас према друштву и традицији, наводећи нас саме на размишљање колико смо се и сами потрудили да очувамо оно што јесмо, да очувамо корене и понегујемо их за време које долази.

Прве фестивалске вечери одржано је традиционалнео„Натпевавање хорова“, у коме је учествовало пет ансамбала: „Нишки камерни хор“ из Ниша (диригент Ивана Мировић), „Тринити“ из Београда (диригент Марина Драгојловић), хор „Постојна“ из Постојне из Словеније (диригент Мирко Ферлан), „Мир“ из Белишћа из Хрватске (диригент Желимир Сушић), а победио је хор „Гортинија“ из Ђевђелије из Македоније, који је, пред статуете са ликом Стевана Мокрањца, добио и могућност да наредне године на Фестивалу одржи целовечерњи концерт.

Другог дана фестивала одржана су два концерта. Наступио је хор „Салутарис“ из Минска из Белорусије, прошлогодишњи победник „Натпевавања“, показујући да жири није погрешио што их је прогласио победницима. Пажљиво одабрани програм, сјајна боја ансамбла и лепота хорског музицирања красили су наступ овог ансамбла, који је побрао велики аплауз неготиске публике.

Велико интересовање владало је и за други концерт, на коме је наступио „Београдски џез трио“, са гостима, трубачем Марком Ђорђевићем, солистом Биг Бенда РТС, и етно групом „Класје“ из Неготина. „Трио“ је поред џез стандарда, извео и програм џез обрада фолклорне традиције (са изврсним солистом Ђорђевићем), а група „Класје“, поред свог програма, једну нумеру извела је и са београдским џезерима.



CIRO IN BABILONIA
Кир у Вавилону       


До  своје  37. године, Росини је компоновао    39 опера  од  којих  се  на  светским  сценама  редовно    изводи  само   неколико њих  јер је мало  певача   који  могу  да  преживе   излете  у  Росинијеву стратосферу   и који могу да се похвале    сувереним владањем   вокалном пиротехником.   Проблем су  такође    и либретa.  Сем Севиљског  Береберина,  и  можда  Италијанке  у  Алжиру  и  Пепељуге, либрета  су  пуна  апсурда  па  је  можда  некада  боље  и  не  пратити  радњу: што  више  разумете  италијански,    то вам текст  изгледа  апсурднији. Задовољимо  се  тако   оним  чега  има у  изобиљу  код  овог  пионира   бел  канта  a то  су:  речитативи , арије, дуети  и ансамбли  велике   лепоте.   Росини,   истини за вољу,    није  на  Олимпу композитора, али  je     врсни оркестратор   који  зна како  да    сваком у оркестру  омогући да  покаже  шта  може. На  гудачким  инструментима  се  његов  талент  показао  већ  код  квартетакоје је  компановао  u својој  12.  години, a увертире  су  одлични   сведоци  мајсторског  познавања  свих , за  Ускрс 1812.   када  су  све  итаијанске  оперске  куће  или морале  да     затворе  своја врата или да  дају  представе  опера на  библијске  теме. Кир  у  Вавилону  је  једна  од  две  опере Росинија  на  библијске  теме.  Многи  је  сматрају  ораторијем с  обзиром на кључну  улогу  коју  има мушки  хор. (O другој  опери  на  библијску тему, Мојсију  у  Египту,   могли сте читати на странама овог часописа, у тексту поводом   фестивала  у  Пезару  2011.године. Узгред, тo  извођење   Мојсија  у  Египту,  у  режији  познатог  Грахама  Вика, је  управо  добило  31.  награду Abiati kao  најбоље  са  прошлогодишњих фестивала.)  Хероји  и    антихероји  Кира у Вавилону су персијски краљ Кир  и зао  асирски  цар  Балтазар  који  је  починио  велико  светогрђе  када  је  од  злата  опљачканог  у  јерусалимском  храму  принео жртве својим божанствима. Зa  чедном супругом  Кира, Амиром (ништа  без  секса  ни  код  Росинија) , жуди  и  Балтазар.      Ђоакино  није  хтео да  понови грешку  Доницетија  и   Белинија  чији  су  сопрани, и  само  сопрани, имали славне  сцене  лудила  (од  Елвире  у Пуританцима   па до  Лучије). Он  је  сцену  лудила  дао   тенору  Балтазару који  је  у  овој   опери  толико  важан  лик  да  је  званичан поднаслов    опере  (честа    пракса у италијанским  операма)   управо - Пад  Балтазара. Сам  либрето  аматера писца грофа  Франческа  Авентија   је  можда  најгори  који  је  Росини  икада  добио, па су  организатори  јулске  представе   ове опере  у  Карамуру  једноставно  одлучили  да  га избаце из  програма   и  тако  не  муче  публику. Можда  би  зa  Росинија  било  боље  да  се  послужио  само  Данијеловом  књигом  у  Библији. Но, такво  решење свакако није  било  могуће  јер  је  нужан  услов       да  би библијске  опере   могле да  се  изведу, (а     биле   су  толико  популарне  да  су  инспирисале  и  Вердија   у  Набуку),  био  увођење   љубавног  троугла   или    сплетке  као занимљивог драмског материјала.



Matilde di Shabran
Матилде ди Шабран       



Росини  је  композитор  пун  изненађења  како  драмских  тако  и  музичких. Његов  геније, ван   сумње, лежи  у  третману  оркестра, солиста  и  ансамбла у  комичним  операма. Није   чудно   што  га  је   Бетовен  поздравио  комплиментом:Ви  сте,  значи,  тај  композитор  Севиљског   Берберина? Ваше дело  ће   се  изводити     све  док  траје  италијанска  опера.  Бетовен је  дао    Росинију  и нетражени  савет: Никако  немојте  компоновати  оно  што  није  комична  опера, то   би  био  злочин  против  Ваше природе. Знамо  да  на  срећу  Росини  није   послушао  Бетовена. Његова  opera seria je исто  тако  на  цени.   Свом опусу је додао још  и  трећи  жанр:   оперу  semi-seria,   чији  је најбољи  пример опера  Matilda Di Shabran,   с  поднасловом  Лепотица и   Срце  од  гвожђа.
За  партитуру  смо  чули  у  последњих   неколико  година  јер  је  постала  визит  карта   данас  најбољег  tenore di grazia , Хуан  Диего  Флореза.  И  пре  ове  сезоне, певао  je ову ролу у Пезару    када  je u  svoj 23.  години  ускочио  да  пева  Корадина уместо  индиспонираног   Бруса Форда . После  тога  је  снимио  ову  улогу   2004.   са  оркестром  Галиције  и  француским  колоратурним  сопраном   Аник Масис ( за  Тим Ашлија, критичара лондонског Гардијана, ово  је био један од најбољих снимака било које опере  последњих  година).  Поред тога, jош  1996. Хуан  Диего  Флорез  је  снимио  DVD са  Елизабет  Футрал  у  главној  улози  и  са  оркестром  Театра  Комунале  у  Болоњи. Дело  је  тако  постало  за  бриљантног  перуaнског  тенора оно што  је  некада  Норма  била  за   Марију  Калас.  Иако је дефиниција опере - драма са музиком, у бел канто операма не треба очекивати велика дела са квалитетним либретима и занимљивом радњом.  Изузетак је Норма којој сe чак и Вагнер дивио.Драме  има  на  претек  у  овом  изузетно  компликованом  либрету Јакопо Феретијa, који је опет био прерађен материјал комада Матилде  Буте дe Мoнвела. У срцу опере је оно што је Росини показао безброј пута са сопранима и мецoсопранима а то је да   права љубав увек тријумфује. Овде сопран Матилде има мало тежи задатак јер је  херој Корадино заклети женомрзац,па је тако и добио надимак - срце од гвожђа.  Но, изгледа да је   само требало сачекати на праву  даму која   ће му дочарати   велику љубав. За неке критичаре ово је Росинијев одговор на Шекспирову Укроћену Горопад, само што  је укротитељ  овде Матилда. Музички ова опера семи сериа има сличну структуру  као и опера истог жанра Гаетана Доницетија,  Linda di Chamonix.  Елементи опере буфо и опере сериа су ту присутни  у  истој мери, па је можда потребно да прође нешто времена док   се уво навикне на овај идиом.  За енглеског  музиколога Бенџамин Валтона, Росинијева партитура је заправо опера сериа где је љубав склизнула   драму са шина. Зато деоница Корадина (који почиње као тиранин и војсковођа и завршава као меко јагње) алтернира музичке  “аристократске” фразе опере серие у бел канто традицији, са додатним  идиомом оперe буфа.
Један  интересантан  куриозитет: пошто  је  Росини, као  и  увек, био  преплављен  послом да
истовремено  компонује   остале  опере, дао  је   сицилијанском/напуљском  композитору, Паћинију,да  заврши  партитуру. Паћини  је   некада  био  славни  композитор  али  су  скоро  свих  његових  70 опера  сишле  са  репертоара и једино се могу  чути  на  плочама. Росини  није  био сасвим задовољан  резултатом  па  je   заменио Паћинијев материјал својим сопственим када је прерадио оперу за представе у напуљској    опери Сан Карло у новембру 1821. године, осам месеци после премијере у Риму. 



Il Viaggio a Reims
Путовање  у  Ремс       



Ова Росинијева  drama giocosa, (или сценска  кантата )    позната    и под именом Хотел код  Златног  Крина,   његова  је последња  опера  на  италијанском  језику и  вероватно je   најнеуобичајеније    Росинијево  дело. Била ја намењена,    баш као  музичка  представа,    прослави     крунисањa краља  Карла  X  у  Ремсу  (у  катедрали  Нотр  Дам    где  је  крунисано  25 француских  краљева). Добро  се  зна  да  je  Росини   широкогрудо самом себи “позјмљивао”  музику  из  својих  опера   па  je скоро  половину  партитуре  у Viaggio касније  искористио у  Грофу  Ори.   To  je вероватно  значило  да је  Росини    очекивао     да ће му дело трајати само колико и прослава крунисања.      Финале  за  све   солисте,  Viva il diletto augusto  regnator   то  најбоље  показује.       Тo је церемонијална  химна  у  kojoj   се  тек     у       варијацијама у последња  три  минута  може чути   вокална  орнаментација  која  је карактерисала   раније  арије и коју аутоматски  очекујемо од Росинија.  Viaggio је доживеo успех   упркос   недостатку  кључног  елемента  готово сваке   Росинијеве опере  – увертире:   Путовање у Ремс   је  једина Росинијева  опера  кojoj  je тек  недавно  реконструисан  пастиш  балетске  музике  из   Опсаде Koринта    како би послужио  уместо увертире.
 Ова  опера  захтева  14 солиста. Скоро  је сваки    једнако   важан са  својом  великом  аријом,  дуетима  и  на  крају  чувеним  Gran pezzo concertato a 14 voci за  све  солисте. Иако  је  славна   списатељка Mme de Stael   својим  делом   Italia ili Korina  инспирисала  либретисту  Луиђија   Балкијa, ни овде као  ни  у  осталим  либретима  Росинија, сем  код Севиљског   Берберинa, не треба  тражити  никакву  дубину.     
 Росини, ипак,  има  довољно  квалитета  да  не   морамо  тражити  и  дубоки филозофски смисао  у  његовим  либретима. Интересантан  је    рецимо   податак  да  један  од     највећих    композитора опере  као  музичке  драме, велики Рихард  Штраус,није  оклевао да 1938. године  диригује  једну  од  првих  обнова  ове
опере  у 20 веку  у  Скали.
Најбоље ћемо се провести  ако  пустимо  да   парландо  речитативи, арије, a пре  свега  ансамбли, који су увек били  велики  специјалитет  Росинија причају  сами за себе . Ако  овој  чудној  опери  тако приђете, имаћете  заиста  много  разлога  да   вам остане  осмех  на  лицу  за  време сва   три чина.  Није  чудо  да   су, од  како  је  ова  опера  поново  ушла  на  репертоаре  европских  сцена, пре  свега  од  емблематичне  представе  управо  на  фестивалу  у  Пезару  1984. године, па  онда  кренула  на  турнеју  под  палицом  Клаудија  Абада,   скоро  све тадашње  славне  оперске  звезде    заблистале  у  њој ,и  то  често  све  заједно: Монстерат  Кабаље, Eвa Меи, Џун  Андерсон,Катиа  Рићарели, Лучиана  Сера, Лела  Куберли,  Ћeћилија  Гасдиа, Хуан  Диего  Флорез,  Крис  Мерит, Роквел  Блејк,  Вилијам Матеуци, Раул  Хименез, Руђеро  Рајмонди, Сам  Реми,Аник Масис, Данијела Барћелона   и  Патрициа Ћиофи  (последње  три  на  представи  у  Скали  2009. године).   Ако  се за Трубaдурa     каже  да  представа  може да  успе  само  ако  има четири  најбоља певача  на  свету,   ако се за Росинијев Отело  траже три врсна тенора онда  Путовање  у  Ремс   захтева 14 звезда,



Signor Bruschino
Сињор  Брускино       



Добро     је     познато  да  су  све Росинијеве  опере  нестале  са  репертоара  светских  оперских  кућа  још  средином  19 века  сем, наравно, Севиљског  Береберина. Да  није  било  те  опере, Росини  би  можда  са своје 39 опере био  заборављен. Делом je “крив”   сам  композитор.  На  врху  своје  славе, већ   у  својој   37 godini, повукао  се     и  посветио  салонском  животу  Париза    у коме  је  његов  дом  постао  жижа   културног живота. И  сам Стендал  је био     фасциниран Росинијем, па пише његову   биографију. У  последње  три  деценије  је  компоновао   безброј  багатела  за  разне  инструменте, пре  свега  клавир, и , некада, глас , кoje  је назвао Грехови Старости  (Les péchés de vieillesse).
Крајем 19. века су  “нестали” и певачи  који  су могли  да  тумаче изузетно тежак идиом бел канта: с  једне  стране  беспрекорни  легато  који  је  морала  да  прати  савршена   техника  дисања и с друге суверено  владање  цветном техником (canto fiorito) како  су  назвали  захтеве  за  орнаментације  у којој  су  сопрани  често  “шетали ” у  трећој  октави, чак  до  ноте  f. Једна таква  певачица , као  да  је  ускрснула  из  средине  19. века     и појавила се   30-их  година ХХ века. Ради се о   шпанском мецосопрану прелепог тембра, брзог вибрата и беспрекорне колатурне техникe, Кончити  Супервиjи. Њој   дугујемо  ренесансу  неколко   комичних опера, пре свега  Италијанке  у  Алжиру  и Пепељуге   на  многим  сценама.      Знатно  касније  50-их година прошлог века   Росинија је “оживела”     Марија  Калас  представама  Севиљског  Берберина    и Турчина  у  Италији,     а  на   плочама  и   аријама из Семирамиде  , Армиде    и  Виљема  Тела   у њенoм   концертнoм  репертоару.
Либрето   кога је написао Ђусепе Мариа Фопа  je  инспирисан франуским  комадом   Le fils par hasard  Алисана  д  Сазеа. Пошто  је  у  то  време било  уобичајенод дати  поднаслов опери,тако  je и   Брускино  такође   познат  kao  Figlio per azzardo. Формула  je једноставна: успех  представе  ће  увек зависити  од    талента  певача /глумца  који  би  идеално   био  упућен  у  комедиа  дел  арте     a можда  и  у  Фејдоове  фарсе  јер  je оно  што  Енглези  зову  split second timing  основни предуслов  да  би  безбројне  музичке  сале  оживеле. Либретиста нам још једном даје форму која увек функционише: двомa заљубљеним је највећа препрека што је тутор наменио штићеницу другоме, а јадан тенор има још додатни проблем  јер му је отац непријатељ тутора. Пошто оваквој ситујацији не би било лека, ево, долази као  deus ex machina  комедиа дел арте и све се заврши победом љуваника.
У прошлом веку Сињор Брускино   изведен  је први  пут  у  Метрополитену  1932. gодине   и морао је да  сачека  дуже  времена    на  своју  ренесансу,  иако  је Артуро  Тосканини    генијалну  увертиру  приказао  ширем  кругу    слушалаца    када  je  дириговао оркестром  NBC 1945. Прве  представе  у  20.веку  у  Британији   су  дошле  у    Оперу Кент   1960. у  Кинг  Театар  у  Единбургу  1969.  и 1971. у Атину.   После  тога, овај мали  музички  драгуљ  настављa пут  по  Европи  и осталим  континентима.  2009. Сињор  Брускино  je ¨постављен    на  фестивалу  Rossini in Wildbad, германском   еквиваленту  Пезара.  2003.  године ова је опера изведена  у   Сиднеју.  Корадо  Роварис,    диригент  са  историјске  предтставе   у  Пезару  са  Хуан  Дијего Флоресом   и  Евом  Меи, 1997. године,   поново  је дириговао  оркестром опере  у  Лозани  2004. После тога следела је поставка    2007. у  Сао  Педро  Театру  у Сао  Паолу  у  Бразилу.  Маестро  Антонино  Фољани, кога  je дискографска  кућа Naxos ангажовала  да  snimi  више дела Росинија, je дириговао   Orchestra del Conservatorio “A Corelli di Messina     у  Месини  у  септембру  2010. године.



Дани музике 2012.
Херцег Нови       



Један од најзанимљивијих бококоторских градова, Херцег Нови, с титулом „Град културног туризма“ коју је добио 2011. године за спој квалитетних, специфичних и разноликих културних садржаја, прекрасних природних феномена и посвећеног људског стваралаштва, био је и минулог лета домаћин, по много чему особеног, музичког празника. Јединствени херцегновски „Дани музике“, одржани од 10.до 20.јула, дали су и ове године значајан допринос националној музичкој култури, који су угледни интерпретатори, по селекцији пијанисте Бориса Краљевића, уметничког директора Фестивала, остварили у Дворани „Парк“. Највећа концертна сцена у Боки, била је поново угодно посећено место, будући да се већ од раније показала као прави амбијент за извођење класичне музике. Понуђени програмски избор обухватио је уметнике из десет земаља, који су, по већ устаљеној, камерној концепцији манифестације, сада окупљени у саставима од дуа до квинтета, укључујући и уводни клавирски реситал, приредили осам концерата.
Већ први програм свечаног отварања 29. „Дана музике“ у Херцег Новом, донео је ретку прилику сусрета с једним од аутентичних представника чувене, још увек јединствене у свету, руске пијанистичке школе, Андрејом Дијевим, „почасним уметником Руске Федерације“, потеклим из класе угледног педагога Лава Наумова. Настављач педагошко-интерпретативне традиције легендарног Хенрика Нејгауза, данас и сам цењени редовни професор Московског конзерваторијума „Чајковски“ и истакнути концертни извођач, са звањем „Стенвеј уметник“ (које му је доделила истоимена компанија), Дијев је пружио  пуно лепих емоција у Дворани „Парк“. Његов фино састављен солистички концерт садржао је избор клавирских комада највећих композитора-пијаниста, приказујући синтезу уметниковог значајног инструменталног мајсторства, богате имагинације и бритког духа. Док су одабрана дела Шопена, Рахмањинова и Дебисија протумачена као јединствен циклус минијатура, завршница реситала припала је Дијевљевим прерадама четри одломка из Шостаковичевог балета „Болт“, с којима се пијаниста приказао и у коауторској композиторској улози, изговарајући пре извођења и сопствени коментар. Поигравањем са садржајем и техничким карактеристикама оригиналне оркестарске партитуре, потом, као додатка програму, и рококоовским украсима Скарлатијеве Сонате у ге-молу (у којој је чембало из оригинала, прозвучало са свом деликатношћу и звонкошћу тона), Андреј  Дијев је још једном потврдио формат пажње вредног уметника.   
Већ друге вечери, на „Подијуму младих“ наступиле су наде ширег културног простора, односно међународне музичке сцене. Концерт четворо инструменталиста започела је 27-годишња Милица Калуђеровић, пијанисткиња фине и ненаметљиве музикалности (Скарлати, Лист, Ебен) која је комплетном интерпретацијом и озбиљношћу приступа оправдала учешће на овој угледној међународној манифестацији. Њена, три године млађа колегиница из Сарајева, Аида Мушановић, представила се и солистичким блоком (Шуманова „Три фантастична комада“, опус 111) и као сарадница трубачу Александру Арсићу из Србије у тумачењу познате Сонате Жана Ибоа. Највише занимања и одобравања публике изазвало је бриљантно свирање 22-годишњег Кинеза Суа Сиаонана, који је у Херцег Нови стигао дирекно из Крагујевца, где је 10.јула испраћен овацијама на традиционалном Фестивалу хармонике, с којим „Дани музике“ већ од раније сарађују. Сиаонаново владање инструментом иде у сфере највишег виртуозитета, манифестујући се кроз изузетну техничку моћ, огромну брзину и невероватну полетност и вештину у различитим изражајним аспектима. Све наведено приказано је у бриљантном извођењу модерних, за хармонику оригинално писаних композиција Петрија Маконена, Јиндриха Фелда и Андреја Кусјакова.



ИНТЕРНАЦИОНАЛНЕ ХОРСКЕ СВЕЧАНОСТИ
Ниш, 7-10. јул 2012.      



У протоколарном делу отварања Хорских свечаности изведена је композиција “И Ант је ту” нишког композитора Станимира Реџића. Нећу се задржавати на овом делу чија је уметничка вредност обрнуто пропорционална његовој мегаломанској дужини, већ ћу само рећи да смо захваљујући њему чули одличне етно-групе, сјајног младог тенора Марка Милановића и Нишки СО – ансамбл великих потенцијала.
Ове године, дакле, Нишке хорске свечаности обележавају неколико јубилеја и свакако да је најимпозантнији 125 година постојања Црквено-певачке дружине Бранко. И не само да тако дуго постоји, овај хор се сада и разгранава – прве вечери смо чули његов подмладак што значи да је ансамблу осигурана и будућност. Дечји хор није само генерацијски изданак старијег ансамбла, он је и његов настављач у најбољем смислу речи. Иако су то дечји гласови, задовољство је слушати њихов пун, заобљен звук, одличну дикцију и доживљену интерпретацију постигнуту у савршеној хорској дисциплини коју је установила диригенткиња Јована Микић. Дечји хор је показао и да је способан за најразличитији репертоар – почев од фрагмената духовне музике Стевана Мокрањца (један од њих је подсетио на друго почасно име овогодишњих Свечаности – диригента и композитора Војислава Илића), затим смо чули композицију “Услиши нас, Боже наш”, Жане Бичевске, овога пута фрагмент, могли бисмо рећи специфичног руског жанра духовне поп-музике уз пратњу гитаре, те на крају и пример фолклором инспирисане музике – једног од хорских омиљених хитова, дела “Тапан чука” Драгана Шуплевског изведеног у допадљивој, ефектној кореографији укључујући и ивањске венчиће којим су чланови хора посебно шармирали публику. 
Дечји хор је, дакле, у погледу квалитета прави изданак старијег ансамбла, а то се види и по репертоару пошто је и старији хор Бранко извео сличан избор – неколико фрагмената стандардног вишегласног духовног репертоара  – “С нами Бог”  Дектарјева, “Возбраној војеводе” Мокрањца, “Оченаш“ Васиљева, као и  пример поменутог руског жанра духовне музике, али овога пута мање успело, једнолично остварење Ирене Денисове. И то је, то је све. Издваја се једногласни напев из XV века “Дефте лаи”, са хармонизованим исоном, што је необично, и са солистичком сопранском деоницом лепе боје и снажног волумена готово оперских квалитета који, додуше, помало одударају од скрушености молитве. Уопште цео хор, којег је диригенткиња Сара Цинцаревић поставила у необичној формацији са мушким гласовима у предњем плану, карактеришу изузетна лепота тона и уједначен звук што је нарочито дошло до изражаја у световном дēлу репертоара – Мокрањчевој “V руковети” -  изведеној са префињеном динамиком,  са укусом и мером пласираним акцентима, одговарајућим темпима необично бројних песама које се складно настављају једна на другу, али нажалост без одређеније опште драматургије, и коначно са кулминацијом правог оргуљског звука на крају.
Може само да нас радује та све приметнија чињеница да се квалитетни црквени хорови све чешће окрећу световном репертоару, који је у последње време, захваљујући управо доминацији црквених хорова помало запостављен.
Као што су запостављене и неке друге традиције, на пример, италијанска коју је храбро на репертоар свог хора ставила диригенткиња Сузана Петровић, одабравши између осталог фрагмент опуса Ђованија да Палестрине. Она је и основала овај Хор нишке гимназије 9.мај и може јој се само честитати на тој тако реткој иницијативи да окупи младе људе у школи која није музичка, да их заинтересује и пробуди у њима онај најлепши, суштински део речи аматер – дакле, љубитељ - за сада то је довољно.
Шта значи диригент и колико је његова енергија важна за један хор на најбољи начин је показала Сенка Милисављевић диригујући на завршетку синоћњег програма Женским црквеним хором “Преподобни Рафаило Банатски” из Зрењанина. Шта је она радила? Једноставно, она није само руководила, она је и анимирала, учествовала - свим својим бићем, својим динамичним, крупним диригентским гестом, верујем и својим певањем, укратко – комплетним ангажманом. И шта је добила, тј. шта су добили слушаоци? Одличну интерпретацију, пуну живота, исте такве енергије, радости и уживања у сопственом певању. Иако се ради само о женском хору то је снажан, моћан звук, огромног динамичког распона од најјачег фортисима до изузетног пијанисима, на пример, на завршетку Мокрањчевог “Возбраној”, или “Тебе појем” Кастаљског. Ту су и мир и страственост, на пример у “Слави” Мокрањца и Бортњанског, али и сасвим другачији, одговарајући израз у ефектним,  световним композицијама – “Песмама из Војводине” Љубомира Бошњаковића и још једном хорском хиту – “Ерген дедо” Петра Љондева. Пуно полета, елана, певачког нерва, али без икаквих спољних ефеката, посебно у композицији Љондева, а са префињеном карактеризацијом различитих песама у Бошњаковићевом сплету – обојили су и овај део наступа хора из Зрењанина доносећи кулминацију синоћње вечери. Још кад би се само ових наши сјајни црквени хорови усудили да изводе и провокативнији, тј. технички захтевнији савремени репертоар – или можда тражимо превише.




КОНЦЕРТИ

Шпански оргуљаш у вршачкој цркви      



Концерт шпанског оргуљаша Раула Приета Рамиреза, у вршачкој цркви Св. Герхарда, oдржан 6. августа ове године изазвао је велико интересовање публике, како из Вршца, тако и из других градова.
Концерт је одржан на оргуљама познатог градитеља  Карла Леополда Вегенштајна, које следеће године славе 100 година постојања, иако је инструмент у врло тешком стању, услед непостојања средстава за њихово редовно одржавање.
У организацији концерта су, поред Културног центра Вршац, учествовали удружење „Пријатељи вршачких оргуља“ из Вршца, „Култур Банат“ из Решице (Румунија) и Општина Вршац.
Удружење „Пријатељи вршачких оргуља“ је младо удружење, основано са циљем да сакупи средства и обнови оргуље у овом граду, које представљају како културно наслеђе града, тако и инструмент од изузетно велике и ретке уметничке вредности.
Уметник Раул, чувши за идеју да својим наступом у овој цркви промовише племенита настојања овог Удружења, пристао је да одсвира изузетно тежак програм, на инструменту, који је у тренутку одржавања концерта, а после целодневног штимовања и делимичних поправки, био у функцији само 20 посто.
Раул је желео да подели своје мишљење о нашим оргуљама и са публиком, тако да је пред почетак концерта, одржан мали говор.
Иако одушевљен постојањем ових оргуља, које су са неоромантичном диспозицијом регистара у Европи врло ретке, Раул је изразио забринутост због њиховог лошег стања и апеловао на потребу да се оне поново рестаурирају.
Осим њега, публици су се обратили и Председник „Култур Баната“, Алекс Роберт Рои, који је посебно истакао важност културне сарадње између региона Србије и Румуније, и председник удружења „Пријатељи вршачких оргуља“ Зоран Максимовић, који је такође рекао пар речи о оргуљама као и жељи удружења да их спаси од могућег даљег распадања.
Асоцијација „Култур Банат“ је у Румунији, у граду Решица, пре неколико година, успела да сакупи средства да се један сличан овакав инструмент, такође изграђен у радионици Вегенштајн, рестаурира, и данас се на овим оргуљама одржавају концерти уметника из целе Европе.



„Бисери музичког романтизма“     



Почетак овогодишње концертне сезоне у нашем главном граду, осим на плану камерног, солистичког и хорског музицирања (циклус „Великани музичке сцене“ и „Мокрањчеви дани у Београду“), донео је и неке новине у домену оркестарског свирања. Поред првог септембарског наступа Београдске филхармоније у Коларчевој задужбини, са сталним гостом диригентом Александром Рахбаријем, поводом обележавања Јеврејске нове године, на великој сцени националног театра отворен је и циклус вечери Оркестра Народног позоришта. Већ инаугурационим концертом насловљеним као „Бисери музичког романтизма“, остварени су и основни циљеви овог пројекта, а то су у првом реду „представљање нових, интересантних програма, као и нових, али и већ познатих уметника из иностранства“. У првом реду чули смо код нас неизвођену „Прву симфонију“ Василија Калињикова (1866-1901), а и сусрет с украјинским уметником Вјачеславом Ређом, главним диригентом Симфонијског оркестра у Запорожју, био је од оне ретке врсте. Привлачност за ширу публику обезбедили су Први клавирски концерт у бе-молу Петра Чајковског, вероватно најпопуларније остварење овог жанра у целокупној литератури и млади руски пијаниста Александар Синчук, познат београдској публици и по сарадњи с Филхармонијом младих „Борислав Пашћан“. За професионалне музичаре и оне пасионираније слушаоце, прави куриозитет значило је упознавање „уживо“ с Калињиковљевом „Симфонијом у ге-молу“, писаном у последњој деценији 19. века (1895) у заносу композиторовог националног осећања, па смо слушање класично конципиране четвороставачне партитуре усредсредили и на детаљ и целину овог, у руској романтичарској традицији, компонованог дела. Занимљиво је, да је у то време 29-годишњи аутор, као активни оркестарски музичар и диригент (деловао је и као фаготиста, виолиниста и тимпаниста) добро, и како се то каже, „изнутра“, познавао звук симфонијског ансамбла, применивши то искуство и у својим композицијама за веће инструменталне саставе. Већ од уводног успона дувача, па нарочито, словенски распеване, друге теме главног става (погодне за музикално вајање гудачких линија „оперски“ усмераваног, односно за сарадњу с вокалним уметницима негованог ансамбла), преко ублажене драматичности и богато фугираног одсека између свих инструменталних група, у динамички пажљиво осмишљеним градацијама развојног дела, са занимањем смо пратили музицирање добро мотивисаног и подстицајно вођеног оркестра. Лепо обликована сонорност и када је у питању снажан звук али и тананост предавања, нежни преплети дрвених дувачких инструмената с харфом и широки гудачки замах у лаганом ставу, сигурни наступи и „закључци“ хорни у његовом централном одсеку, преовладавали су извођењем овог фолклорно „интонираног“ Андантеа. На робустно-прегнанте ритмове и енергичне фанфарозне мотиве Скерца „природно“ надовезано Финале, помало оријенталног, Бородиновског „шмека“ и трансформисане, широко градиране, друге теме првог става, креирано је моћним симфонијским звуком какав се не чује често у сали Народног позоришта. И поред неколиких непрецизности и „јурења“ у бржим темпима, првим оживљавањем овог дела у Београду, као и лепо успостављеним сарадничким односом између диригента и оркестра, можемо бити веома задовољни. Ипак, прави звездани тренуци ове вечери остаће у сећању по интерпретацији „Концерта за клавир и оркестар у бе-молу“ Чајковског, у којем је, младалачки устрептало и полетно, а опет веома озбиљно, солистичку партију тумачио 24-годишњи Александар Синчук, освајач бројних награда на руским и међународним конкурсима, од којих су најновије прва награда и златна медаља на Деветом међународном такмичењу младих пијаниста у знак сећања на Владимира Хоровица (Кијев, 2012). Респектабилни уметник на блистав начин је приказао свој огромни дар, сигурност и сабраност у демонстрирању сувереног техничко-интерпретативног умећа, довршеног у свим елементима израза. При том је освајао изванредно обликованим, бујним и свежим тоном, подједанако квалитетним и у маестетичним двоструким октавама и кристално чистим арпеђима, као и у ефекној, сочној акордици или сензибилно изнијансираним лирским темама. Симфонизирани оркестар пратио га је с разумевањем,“изговарајући“ фразе с компатибилним агогичким нијансама, очигледно блиско срођен с музиком Чајковског коју често изводи (три балетиа и опера „Евгеније Оњегин“, некад и „Мазепа“ и „Пикова дама“). Повремено ремећење тонске слике („одсечене“, односно прекинуте фразе обое соло, „суви“, невибрантни соло флауте), није нарушило комплетан одличан утисак, појачан и емоцијама поткрепљеним излагањем у ком су се истицали сигурни сигнални, и кантабилни наступи хорни, те сливени пев гудачких инструмената.
 


Рецитал Маријеле Девије     



После Џесике Прат о којој се пише на страницама овог листа и алта Соње Прини која je имала реситал барокне музике из Вивалдијевих опера и који сам, нажалост, морао да пропусти, последњи из серије био је реситал Маријеле Девије. О годинама рођења дама није пристојно причати, али то правило не важи ако се говори o феноменима као што је Маријела  Девија. Ова висока свештеница бел канта има 64 године и каријеру која је и даље без премца. Подсетимо се још неколико уметника који су у својим позним годинама још били на сцени: Магда Оливеро је у својим седамдесетим још увек певала у свим великим оперским кућама и можемо је чути како у 99. години пева арију из „Francesca da Rimini“. Марк Рајзен је у 90-ој години у Бољшој театру   певао Гремина, а Анђело Лафорeзе такође у 90-oj години још увек има звук као труба који се приближава другој октави. Треба поменути и Мирелу Френи која je у 60-им годинама додавала нове улоге попут Јованке Орлеанке Чајковског и Татјане у „Оњегину“.
Вратимо се Маријели Девија чија је каријера прича великих успеха и сталног успона. Само на Росинијевом Фестивалу у Пезару певала је грофицу у „Le Comte Ory“, Софију у „Il Signor Bruschino“, Аменаиде у „Tancredi“, „Le Cantate per i Borboni“, „Zelmira“ (протагониста), Дездемону у „Отелу“ и Елену у „La Dona di Lago“. У Скали је дебитовала у „I Capuleti e i Montecchi“, у Метрополитену је певала Констанцу у „Отмици из Сараја“,Лучију и Ђилду, опет Констанцу за деби у Ковент  Гардену и Илију у Чикашкој опери, Семирамиду у La Fenice театру у Венецији. Иако је прешла шездесету, она је стално на сцени: прошле године у „Roberto Devereux“ у Марсеjу и Фиренци, „ La Traviata“ у Сеулу, a ове године Ана Болена у Фиренци и у Трсту, „La Traviata“ у Палерму и Катанији, Лиу у Ђенови и „Maria  Stuarda“ у Бергаму. Планира још да пева Имогену у Белинијевој „I Pirata“ у Барселони и Норму у Болоњи. Уз све то у плану су и велики број додатних рецитала.
Истини за вољу, треба рећи да то није глас најлепшег тембра на свету, али оно што Девија постиже својим гласом је феноменално. Није претерано рећи да је она краљица доброг укуса. Никада нећете чути код ње једну једину ружну  ноту  (које нам је понекада давала Калас и којој смо то опраштали), никада није морало да се чека до трећег чина „Трубадура“ па да глас заблиста као што је то некада било код Леонтин Прајс. Маријела Девиja је увек беспрекорна, интонација јој је увек  на  месту, filatura, данас скоро заборављена техника да се звук плете у diminuendo до скорог шапата, такозваног fil di voce, у њеној интерпретацији изгледа као најлакша игра. Техника дисања је таква да и у најтежој проби, а то је када Мариа Стуарда у Доницетијевој опери у својој молитви „Deh! Tu di un’umile preghiera il suono“ пева тако да јој глас плови изнад хора у једном тону у савршеном легату, у целој строфи, без дисањa: у том фрагменту изгледа као да се васиона једног момента зауставила престао да важи. Трилери су изведени бепрескорно, орнаментација увек са много такта, a дикција
таква да се може чути и разумети свака реч, баш као што је то случај у најбољој француској традицији, а тако ретко у италијанској. Све ово не значи да је Девије механички славуј, као у опери Стравинског. Код ње је увек присутан патос, речи трансмитују музичке поруке и у глуми ова уметница слуша чувени савет Марије Калас: највећи ефекат се постиже са што мање покрета, али зато један покрет главом или руком може да сломи срце баш као у  „Maria Staurda“ где  je Маријела Девије, у Скали, 2008, у својој 60. години, последњи пут   тријумфовала.     



Рецитал сопрана Џесике Прат     



Јдан од куриозитета Росинијевог фестивала у Пезару су рецитали    уметника  бел  кантo   жанра,   наравно увек и из  дела  Росинија.
Данас   je свет вокалне музике, a посебно  опере, у  пуној  ренесанси  бел  канта,   па није чудо што и  Росини,  чија  je  већина  опуса  и  даље  недоступна  широј   публици, има  своја  два  фестивала: у  Пезару  и  у  Вилдбаду. Фестивал  у  Вилдбаду  je  посебно  занимљив  јер  као  што  je  Италији  било  потребно  доста  времена  да  се “загреје” за  Вагнера  а  после  и за Рихарда  Штрауса, тако је, доста времена требало и Немачкој у којој, ако изузмемо „Норму“ и ренесансу Вердијевих дела на немачком језику средином 30-их, није било интереса за бел канто и италијанску оперу као такву.Ми  не  можемо  да  погодимо  како    су  тачно  звучали   сопрани     за  које  су  Росини, Белини  и  Доницети  писали   своја  дела. Не можемо, дакле, да знамо како су  певале Росинијева  прва  супруга  Изабела   Колбран, те Ђудита  Паста, сестре  Ђудита и Ђулиjа Гризи, Марија  Малибран  па  ни  Полин  Виардо, Тургењевњева    муза и велика љубав. Не  знамо ни  како je  звучао  чувени  тенор  Рубини  који  се  прославио  у  многим  делима  мајстора  бел  канта. Знамо да је у то   време    остало  врло мало  кастрата  који  би  тумачили  такозване “улоге  у  панталонама” које  данас  певају   контралтови, алтови   и  мецосопрани. Вероватно   су  то били  гласови  типа    soprano sfogato,  гласови  који  су  могли  бити  чак  и  алт, aли који  су  имали  такозвани  “продужетак”  све  до нота  у трећој октави изведеним захваљујући природном дару     или   пак великом раду. У  скоријој  историји,   тако нешто су  после  Марије  Калас могле да изведу Аделаида  Негри, чија  je каријера  до пре    неколико година  трајала  скоро  четири  деценије, затим Мариза Галвани, Лејла  Генцер, Јулија  Варади, и  донекле  Ева  Подлеш  и  Ћећилиа   Бартоли. За  све  њих, бел  канто  je неопходан медијум  да  покажу  своје умеће: уједначене  регистре, беспрекорну  технику  дисања, савршени  легато, способност  да  дају  композиторову, a некада (као код  Еве  Подлеш) и  своју  сопствену  орнаментацију, у  другој  строфи  da capo, “погодак” у центар  ноте чак  и  у трећој  октави  (како  je  то  некада  феноменалном техником  и  музикалношћу  постизала  краљица колоратуре  Луиза Тетрацини) , затим   први драмски   сопран  d´agilita у  прошлом  веку, Ђанина  Аранђи  Ломбарди  а  пре  ње  Олимпија  Боронат. Потребан je, наравно и  афинитет, добра  дикција  (ако  je то  икако  могуће, a није  било  могуће на пример за  славну  Џоан  Сатерланд којој  се  није  могла  разумети  ни  једна  једина   реч,   неретко  ни  језик  на  коме  пева).  Потребна је, затим, и  савршена музикалност  јер  je  у тој   нити  коју плете бел  канто  свака  “ружна” нота  одмах   пара уши. Можда  ће зазвучати као  светогрђе, али  славне  и лепе   Ана Нетребко  и    Рене  Флеминг, које  имају  бел  канто  на  репертоару, упркос     својим гласовима   прекрасног  тимбра  немају   нужни  savoir faire за  бел  канто  па  je  тако  Флеминг,  када   je дебитовала   у  Скали  као  Армида   1998. године, извиждана.