У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

ЗА И ПРОТИВ


О ДЕЦИ, МУЗИЦИ И ШПАНСКИМ СЕЛИМА


 

Увод
Милтон Естомба био је вундеркинд. Са седам година већ је свирао Брамсову Сонату бр. 3 оп. 5, а са једанаест, јединствени и неподељени аплаузи и критике и публике пратили су серију његових концерата у главним градовима Америке и Европе.
Међутим, када је напунио двадесет година, могла се код младог пијанисте приметити видна трансформација. Почео је претерано да се бави бомбастичним гестом, извештаченим изразима лица, мрштењем чела, колутањем очију у екстази, и сличним ефектима. Све је то називао “мој израз”.
Мало по мало, Естомба се специјализовао у “изразима”. Имао је један за Патетичну Сонату, други за “Девојчице у башти”, трећи за Полонезу. Пре сваког концерта пробао је изразе пред огледалом, али је публика , већ навикнута на њих, схватала изразе као спонтане и награђивала их бурним аплаузом, овацијама и узвицима “браво”.
Први забрињавајући симптом појавио се на једном суботњем реситалу. Публика је схватила да се догађа нешто чудно, па се у аплаузу појавио први почетак чуђења. У ствари, Естомба је свирао “Потопљену катедралу” (Дебиси, прим. прев.) са “изразом” - “Турског марша”! (Моцарт, прим. прев.)
Катастрофа се сручила шест месеци касније, и лекари су је назвали плитком амнезијом. Плиткоћа се у овом случају односила на партитуре и ноте. У једном удару од 24 часа, Милтон Естомба је заувек заборавио сва ноктурна, прелудије и све сонате, који су сачињавали његов богати репертоар.
Оно што је заиста запањивало, било је то што он није заборавио ниједан од извештачених и афектираних гестова, који су пратили сваку његову интерпретацију. Никада више није могао да одсвира концерт, али му је нешто остало за утеху. Чак и данас, суботом увече, највернији пријатељи се скупљају у његовој кући, да би присуствовали немом реситалу његових “израза”. Међу њима влада мишљење да му је ремекдело - “Апасионата”. (Марио Бенедети)

...а код нас
У току само једне седмице, са три велика оркестра (Симфонијски оркестар РТС, Београдска филхармонија, Симфонијски оркестар “Станислав Бинички”) у Београду су, као солисти, наступила деца и омладинци. У први мах чини се да наступа лепа пракса, коју раније генерације нису имале срећу да окусе, давања шансе младима.  У други мах, оваква пракса показује своје наличје: деца и млади су захвални солисти - не траже ништа  осим оркестра и сале, па да тате и маме и амбициозни професори буду веома задовољни. На страну што овакве сале и оркестри памте великане као што су били Рихтер, Ојстрах, Чиколини, Шеринг, Навара, и многи други, који су у нека лепша времена са задовољством и уважавањем долазили у Југославију и у Београд.  Да нам пруже врхунске тренутке уживања у музици.  Тешко да деца солисти могу да надокнаде недостатак правих, великих, квалитетних уметника на гостовањима у нас.
Времена су се веома изменила. Или су само критеријуми снижени и сужени.  Можда београдска публика више није тако зналачка и захтевна.  Можда и јесте, али да ли је то важно?  Можда је и важно, али ко пита публику?
Најважнија је реклама, галама и интересантност по сваку цену, тражење могућности да се деца најбоље пласирају по сваку цену.  У  таквој клими, малишани се такмиче у што ранијем изласку на сцену,  што бржем пласирању, у што већем одјеку публицитета.  То јест, такмиче се родитељи, спонзори и амбициозни професори.
А како је у нас вазда мера успешности била ван граница земље, ту су и инострана такмичења да оките малог вундеркинда.  Такмичења по разним селима и засеоцима различитих земаља,за која се у нормална времена није ни знало да постоје, постала су најважнија места у малој каријери музикалног детета.  Знак да клинац има “медјународну каријеру”  и камен темељац за будућу медјународну каријеру.  Већ према могућностима родитеља и спонзора.
Тако се у најранијем добу стиче лажна слика о музици, себи и свету који их окружује.
У овом нашем девалвираном животу, бар бисмо се могли одрећи девалвираних медјународних награда из неких анонимних шпанских села, у корист развијања праве и истинске љубави према музици, рада и постепеног усавршавања свих особина које красе правог музичара.  Без инстант - славе и сумњивих иностраних признања.  Било би лепше и корисније ( не и лакше) и за децу и за музику и за све нас.