У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

РЕЦЕНЗИЈЕ


 

Кристофорус Демантиус: Вечерње на Духове
Ансамбл „Хуелгас“,
диригент Паул ВАн Невел
(едиција MUSIQUE D’ ABORD)

„Вечерње на Духове“ Кристофоруса Демантиуса, композитора касне ренесансе,  једно је од дела које на аутентичан начин представља западну духовну музичку традицију 16. века, са додирним сегментима новог времена, 17. века, који је донео значајне новине. Хорска музика уз пратњу континуа, оргуља, чембала, гудача  или  дувачких инструмената, пракса је западноевроског црквеног певања, коју карактерише полифонија, издвајање гласа над инструментима, умереност темпа и хорске агогике. Демантиусова полифонија по својој структури много је ближа полифоном изразу који препознајемо у 16. веку, надграђена инструменталном праксом, сведеног звука, новог времена.
У извођењу ансамбла „Хуелгас“ , музика Дематиуса добија аутентично стилски профилисану интерпретацију. Специфични стил певања касне ренесансе и музицирања уопште, у потупуности је испоштован. То је традиција којој се, данас, већина ансамбала ране музике у потпуности враћа, желећи да у звуку буду што ближи изворном времену. За разлику од њих „Хуелгас“ ансамбл ту традицију негује од оснивања, 1971. године, заснивајући своје деловање на промоцији мање познатих дела пре свега ране ренесансе, а онда и музике каснијих епоха.
Свакако да искуство оснивача ансамбла, белгијанца Паула Ван Невела, има значајну улогу у аутентичном музицирању. Као диригент, музиколог и историчар уметности он се у потпуности посветио изучавању средњовековне традиције, са посебним акцентом на полифонију, те је данас познат управо као стручњак за овај сегмент музичког извођаштва. Његов научно-истраживачки рад музичку праксу добија управо у раду са ансамблом „Хуелгас“, што се препознаје и у звуку, одабиру дела и самој интерпретацији, која већ на прво слушање у потпуности слушаоца уводи у звучни свет ране музике.




Николаус Брунс: Немачке кантате
„Кантус Келн“
диригент Конрад Јунгхенел
(едиција MUSIQUE D’ ABORD)

Да је живео дуже, композитор Николаус Брунс био би један од најзначајнијих представника епохе барока. Савременик Јохана Себастијана Баха, великог музичког талента, за 42 године, колико је живео, оставио је значајан опус, коме су се дивили савременици његовог времена. Бахов син, Карл Филип Емануелн Бах, из Брунсових партитура учио је компоновање, и веома му се дивио. Његова дела до данас су сачувана захваљујући чињеници да су остала у граду Хусум, у коме је композитор и рођен.
„Немачке кантате“ јесте циклус вокалних композиција, које у Брунсовом опусу и не егзистирају као целина, већ су их музиколози, касније спојили, проучавајући њихов стил, композициону  технику, текст. Данас, оне на концертним подијумима најчешће и живе као целине, откривајући прелепи звучни свет раног барока. У извођењу ансамбла „Кантус Келн“ ова дела добијају на лепоти интерпретације. Прелепи гласови, обликовани у традицији барокног певања, одају префињени звучни утисак у коме стилска интерпретација добија на свом пуном изразу. Готово савршена изнивелисаност, покретљивост, лакоћа као крајњи ефекат дају звук у коме вокална полифонија у потпуности долази до изражаја. Вођени осмишљеним диригентским потезом Конрада Јунгхенела, лаутисте и диригента, стручњака за интерпретацију ране музике, „Кантус Келн“ и на овом диску протврђује да је један од водећих ансабала ране музике на светској музичкој сцени.
 



Волфганг Амадеус Моцарт: “Симфоније - бр. 35 – „Хафнер“ и бр. 36 – „Линц“
Прашка филхармонија
диригент Јиржи Белохлавек
(едиција MUSIQUE D’ ABORD)

Музика Волфганга Амадеуса Моцарт увек представља изазов за извођење. Било да се ради о интерпретацији на аутентичним инструментима, било да је слушамо у звуку савременог оркестра, она не губи од своје лепоте. Напротив, свако време открива нове звучне просторе стваралачког ума овог велика.
„Хафнер“ и „Линц“ симфонија спадају међу најпознатија Моцартова дела овог жанра. Према години настанка груписане у тзв. „касне симфоније“, те представљају његов зрели стваралачки стил. Особене по изразу, веома су захтевне за извођаче.
У интерпретацији Прашке  филхармоније, Моцартова музика добија све особености музике касног класицизма. Прецизна једноставност, која само на слушање делује лако, интерпретативно је изузетно сложена. Она је у потпуности дефинисана стилском интерпретацијом оркестра, који, вођен диригентском руком Јиржија Белохлавека, не само да успешно савладава све захтеве у свирању Моцартове музике, већ је надграђује унутарњим звучним набојем, који је потцртан одличном оркестрацијом оба дела. На тај начин извођење указује и на продубљен аналитички приступ самог диригента, који у својој богатој биографији има забележена веома успешна извођења музике славног великана епохе класицизма. Заправо, на тој релацији аналитичког сегмента и врсног музицирања открива се музика у свом најаутентичнијем облику, а њен звучни резултат изазива одушевљење како љубитеља уметничке музике, тако и музичких професионалаца.
Ако би требало да препоручимо интерпретаторе Моцартове музике, онда би оркестар Прашке филхармоније био један од првих на том списку.




Равел/Деко/Шенберг: “Рефлексије“ 
Фредерик Чиу, клавир
(едиција MUSIQUE D’ ABORD)

Под називом „Рефлексије“ , на диску пијанисте Фредерика Чиуа, налазе се одабрана дела Мориса Равела, Абела Декоа и Арнолда Шенберга, која у свом сензибилитету носе призвук импресионизма, правца који је композиторима омогућио да својим уметничким језиком, музиком, ‘осликају’ унутарњи звучни свет њихове стваралачке имагинације. То није импресионизам на начин како га је инаугурисао Клод Дебиси, већ лични унутарњи доживаљај овог правца, сагледан кроз стваралачку призму три потпуно различита композитора.  „Огледала“ Мориса Равела, „Clairs de Lune“ и „Три дела за клавир оп. 11“ Арнолда Шенберга представљају три мисаона света настала на самом почетку 20. века, а истовремено три слике-имагинације својих стваралаца.
Свака од ових слика оживљена је инспирисаном интерпретацијом Фредерика Чиуа, пијанисте, чију технику красе искуства Европске, Азијске и Америчке школе пијанизма, од којих му свака омогућава да се изрази на специфичан начин, као спој различитих културолошких филозофија, као спој различитих уметности. Чиу не тежи да буде артиста по сваку цену. Његов артизам огледа се у унутарњем артизму његових интерпретаторских могућности, које му омогућавају да буде лиричан и екстатичан у исто време. Такође, то му омогућава да три различита дела споји у једну целину, која, ако се не зна ко су аутори, може да се слуша као след клавирских минијатура једног истог аутора, насталих у различитим стваралачким периодима његовог уметничког развоја. Истовремено, то потврђује да Фредерик Чиу изврсно познаје себе као уметника, те бира програм који ће логично повезати у целину три стваралачка сензибилитета, а истовремено њега иткрити као одличног пијанисту.
Диск „Рефлексије“, поред уметничког квалитета, поседује још једну димензију – може се слушати као „музика расположења“, уз одмор и добру књигу. Уживајте!