ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ   

                                   

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 31                     
           април - јун 2018.                                         

ДОДЕЛА НАГРАДА
„Музика Класика“ за 2017. годину


 

У Музеју Народног позоришта у Београду, 14. фебруара 2018. године, додељене су, по седми пут, награде „Музика Класика“ за уметничка достигнућа из области уметничке музике за 2017. годину. Награде су доделили директор Агенције „Музика Класика“, Предраг Митровић, и главна уредница ревије, Александра Паладин.
Награда у категорији “Музички фестивал од регионалног значаја” фестивалу “Сомборске музичке свечаности” уручена је на свечаном отварању овог фестивала, 14. априла 2018. године, у Сомбору.


МУШКИ ИЗВОЂАЧ ГОДИНЕ

 

ЉУБОМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ, флаутисат


ЖЕНСКИ ИЗВОЂАЧ ГОДИНЕ

 

ТАМАРА АДАМОВ ПЕТИЈЕВИЋ, диригент


МЛАДИ ИЗВОЂАЧ ГОДИНЕ

 

НЕМАЊА СТАНКОВИЋ, виолончело


ОРКЕСТАР ГОДИНЕ

 

Ансамбл за нову Музику “ГРАДИЛИШТЕ”


КОМПОЗИТОР ГОДИНЕ

 

ДРАГАНА С. ЈОВАНОВИЋ,
за концерт ауторске музике 29.05.2017. у СКЦ
(премијерно изведено дело “Годишња доба“ за виолу и оркестар


КОМПОЗИТОР ГОДИНЕ ЗА ПРИМЕЊЕНУ МУЗИКУ
    
 

ВОЈКАН БОРИСАВЉЕВИЋ,
за музику из филма и серије
“САНТА МАРИЈА ДЕЛА САЛУТЕ”



КОНЦЕРТ ГОДИНЕ

 

ОПЕРА “ОРФЕЈ” Клаудија Монтевердија,
Нова београдска опера и
Опера и театар “Мадленианум”


АЛБУМ ГОДИНЕ

       

УДАХ/ИЗДАХ,
Нада Колунџија, троструки компакт-диск



ИЗДАВАЧ ГОДИНЕ

 
      
MASCOM,
за диск “Камерна музика” Властимира ТрајковићаС


МУЗИЧКИ ФЕСТИВАЛ ГОДИНЕ

         

ФЕСТИВАЛ РАНЕ МУЗИКЕ


МУЗИЧКИ ФЕСТИВАЛ ОД РЕГИОНАЛНОГ ЗНАЧАЈА
 

     
СОМБОРСКЕ МУЗИЧКЕ СВЕЧАНОСТИ – Сомбор


МУЗИЧКА ИНСТИТУЦИЈА ГОДИНЕ
 
 
     
НОВА БЕОГРАДСКА ОПЕРА


КЊИГА ГОДИНЕ
 
 

СТЕВАН И ЕВИТА ЈОВИЋ
„ГИТАРА КРОЗ ВЕКОВЕ“


ОРГАНИЗАТОР ГОДИНЕ

 

ГИТАР АРТ


МЕДИЈСКА АФИРМАЦИЈА УМЕТНИЧКЕ МУЗИЧКИ

 

РТС 3


НАГРАДА ЗА КРИТИЧАРА



ГОРИЦА ПИЛИПОВИЋ, Радио Београд 2


НАГРАДА ЗА ИЗУЗЕТАН ДОПРИНОС КЛАСИЧНОЈ МУЗИЦИ

       

ФАКУЛТЕТ МУЗИЧКЕ УМЕТНОСТИ у Београду

ЛП Дуо
Mагична игра четири руке


       

Крагујевачки културни живот је од септембра 2016. године богатији за манифестацију  Концертна сезона „Convivium Musicum“. Публика тако има прилику да током серије концерата, кроз интерпретације светски признатих и реномираних солиста и ансамбала, ужива у тумачењима добро познатих дела класичне литературе, али и да се упозна са новим остварењима домаћих и иностраних композитора. Организатори, млади професионалци из удружења грађана CONVIVIUM MUSICUM, програмским опредељењем стреме ка томе да име њихове манифестације публици буде синоним за квалитет, културу, различитост, јединственост и истинскo музичкo уживање. Међу великим бројем врхунских извођача који су наступили у досадашња два издања Концертне сезоне је и ансамбл ЛП Дуо. Пијанисти Соња Лончар и Андрија Павловић петнаест година наступају заједно, издвајајући се рафинираним истраживачким деловањем у контексту уметничке музике. Професоналност и инвентивност ових уметника потврђени су значајним бројем престижних награда и признања. Својственом магијом и емоцијом коју носе редефинишу класичну представу клавирског дуа и освајају сваки аудиторијум пред којим наступају. Харизму коју исијавају са сцене, осетили смо и у разговору вођеном након концерта у Крагујевцу, на коме су извели дело Canto Оstinatо композитора Симеона тен Холта.

Како сте осмислили вечерашњи програм? Зашто сте се одлучили баш за ово дело?
Соња Лончар: У Крагујевцу смо до сада - као дуо - свирали два пута у последње четири године. Први пут је био класичнији репертоар, а други пут савременији, углавном састављен од краћих композиција. Обожавамо да свирамо овде зато што је увек пуно публике која нас лепо прихвата. Хтели смо да представимо нешто потпуно ново, што знамо да сигурно нико овде није свирао. Размишљали смо шта највише волимо и први избор је био Canto Оstinato.
Андрија Павловић: Додао бих да је Canto Оstinato наше талично дело. Први пут смо га свирали 2005. године, након чега смо прошли у финале највећег светског такмичења за клависка дуа у Мајамију, Dranoff Miami Two Pianos. То нам је отворило врата на неки начин.  Canto  нам је помогао у томе да одсвирамо велики број концерата у иностранству, а редовно у Холандији. Готово сваке године свирамо тамо, где је ова композиција нека врста ритуала и религије. Врло је популарна и увек је лепо кад се окупи велики број људи који некад и леже, кад су у питању лежећи концерти. Уживамо сваки пут кад свирамо ово дело и сваки пут је другачије.

Као дуо наступате петнаест година. Како је сарађивати и стварати у истом саставу толики временски период?
Соња Лончар: То је као неки брак. И више од тога. Ми смо научили да учимо једно од другог и то је можда нешто најважније. Научили смо и да се толеришемо међусобно, не мислим у негативном смислу, него у позитивном. Да би човек свирао са неким мора да га добро слуша и мора да га добро чује. То је једини начин. Научили да се слушамо, не само кад свирамо, то је неопходно да би тако дуго трајло.
Андрија Павловић: Кад је дуо у питању, онда су људи увек огледало једно другоме и заправо је нормално да постану блиски. Због те блискости и почињу да свирају. Углавном кад погледате, дуа су браћа и сестре или партнери. Важно је да успемо да напредујемо заједно. Мењамо се и као људи и као музичари, и наравно да пратимо и да подржавамо једно друго.

Наступате веома активно широм света. Која дестинација, сала или публика је оставила највише утисака на Вас?
Соња Лончар: Мени је, наравно, Карнеги хол (Carnegie Hall). Као сви музичари на планети и ми смо увек маштали о томе да свирамо у тој згради. Да уопште да уђемо у њу, а још и да имамо солистички концерт... Осим што је нека врста престижа, та сала стварно има савршену акустику и савршене клавире. Публика је била дивна и осећали смо се толико узбуђено. Тај концет је био једна од наших личних прекретница на неки начин. Након тога смо, могу да кажем, отишли на неки нови ниво или у неку нову димензију.
Андрија Павловић: Било је много лепих концерта. Ако бих издвајао, увек су лепи концерти у Данској, у Копенхагену. Сећам се и једног концерта из Чикага када смо свирали уживо у радио-програму.  То је изгледало као у неким старим филмовима. Тај осећај кад спикер најављује сваку композицију и знате да вас слуша једно двадесетпет до тридесет хиљада људи. То је заправо узбудљиво – кад знате да сте у некој малој кутији некоме у колима.

Квантну музику не можемо заобићи. Одакле потиче Ваша идеја и интересовање за овај вид музике?
Соња Лончар: То је пројекат који су основали инжињер Драган Новковић и квантни физичар Влатко Ведрал, који је професор на Универзитету у Оксфорду. Они су нас позвали да дамо наш уметнички допринос њиховој идеји. Измерили су тај звук који се налази у квантном свету, а онда смо се ми са тим фреквенцијама „играли“ и од тога обликовали композиције. Увек смо волели да истржујемо и било нам је занимљиво да оно што радимо повежемо са науком. Квантна физика је нешто што ми можемо да разумемо на неки филозофски начин, иако немамо неко предзнање из математике или физике. Вођени квантним физичарима, који су стварно једни од најбољих, успели смо да схватимо и направимо нешто занимљиво заједно. И тек ћемо!

Инструмент који сте осмислили за потребе извођења квантне музике, хибридни клавир, доживео је своју премијеру, прво у Сингапуру, затим у Београду. Презентовали сте га и на Еврпској турнеји. Каквe су реакције публике?
Андрија Павловић: То је инструмент који је настао у овом пројекту, али је то заправо и наша машта. Желели смо да направимо такав инструмент јер смо пре тога свирали разне врсте синтисајзера, па смо свирали клавир и синтисајзере и на крају смо схватили да бисмо волели да свирамо синтисајзере на правим клавирима. Прва светска премијера била је у Сингапуру у марту, а европска турнеја у јесен прошле године. Реакције су дивне.  Људи виде два клавира, а чују неки потпуно другачији звук. Нама то отвара нове начине компоновања и извођења и јако се радујемо због тога. Очекује нас још концерата следеће године.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)

МУЗИКА И ОКО ЊЕ

Војкан Борисављевић, композитор
Hе пристајем на креативне компромисе


       

Вojкaн Бoрисaвљeвић рођен је у Зрењанину. У композиторском опусу има евергрин дела која су део домаће нотне баштине а квалитетом су уврштена у светску музичку антологију. Спојем талента, духовности и промишљања је, поред осталих, написао ноте песама „Одисеја“ и „Љубав је само реч“, неколицину домаће филмске музике, за позоришне комаде и ТВ серије.
 
Штa стe кao дeчак мaштaли дa прoфeсиoнaлнo пoстaнeтe?
Увeк сaм мaштao o тoмe дa пoстaнeм прoфeсиoнaлни музичaр. После сам имао дилeму вeзaну зa филoзoфиjу, кojу сaм oд 1965. дo 1968. студирao, aли љубaв прeмa музици je ипaк прeвaгнулa.

Дa ли стe имaли умeтникe у пoрoдици?
Сaмo jeднoг, дeду пo oцу Mиoдрaгa Бoрисaвљeвићa. Oн je писao припoвeткe сa дивним oписимa прирoдe, пa су гa звaли „Српски Tургeњeв“. У пoзним гoдинaмa живeo je у кућици нa oбaли Дунaвa, у Aпaтину. Кoд њeгa су чeстo дoлaзили Дoбрицa Ћoсић, Брaнкo Ћoпић, Стeвaн Рaичкoвић, тaмoшњa библиoтeкa, нoси њeгoвo имe, кao и књижeвнa нaгрaдa кoja сe свaкe гoдинe дoдeљуje.

Кojу музику стe рaдo слушaли кao тинejџeр?
Пoп и рoк, чaк сaм свирao и у aнсaмблу „Смeли“.

Кoje oбрaзoвaњe стe стeкли и гдe?
Oпштe oбрaзoвaњe стeкao сaм у Првoj бeoгрaдскoj гимнaзиjи и нa Филoзoфскoм фaкултeту у Београду, гдe сaм aпсoлвирao, aли нисaм дao диплoмски, иaкo ми je прoсeк биo 9,66. Mузику сaм учиo у шкoлaмa „Др Вojислaв Вучкoвић“ и „Стaнкoвић“, првo виoлину, a пoслe клaринeт, дoк сaм кoмпoзициjу и диригoвaњe сaвлaдao нa привaтним студиjaмa кoд  прoфeсoрa Лeфeврa у Пaризу.   

Нa кojим рaдним мeстимa стe били зaпoслeни?
Никaд нисaм биo стaлнo зaпoслeн. Цeлу кaриjeру сaм прoвeo кao слoбoдaн умeтник у oквиру Удружeњa кoмпoзитoрa Србиje. Нa РTС-у и у Пoзoришту нa Teрaзиjaмa сaм биo стaлнo aнгaжoвaн пo угoвoру.

Штa бистe издвojили oд свojих кoмпoзициja из бoгaтoг oпусa?
Oд пoпулaрних кoмпoзициja „Oдисejу“ и „Љубaв je сaмo рeч“. У oблaсти примeњeнe музикe зa пoзoриштe: мjузикл „Причa o кoњу“, прeдстaвe „Mистeр Дoлaр“, „Жeнски oркeстaр“ и „Плaви зeц“. Зa филм „Лajaњe нa звeздe“, зa TВ серије: „Вишe oд игрe“, „Сиви дoм“ и „Сaнтa Maриa дeлa сaлутe“.

Штa сaдa рaдитe и који су Вам планoви зa 2018?
Припрeмaм дeчjу oпeру и музички филм бaзирaн нa jeднoj причи Oскaрa Вajлдa. Плaнирaм неколико кoнцeрaтa сa три oркeстрa где сaм стaлни гoст-диригeнт, a тo су: Умeтнички aнсaмбл Mинистaрствa oдбрaнe „Стaнислaв Бинилки“, Нишки рeвиjски oркeстaр „Импрeсиja“ и крaгуjeвaчки кaмeрни oркeстaр „Шлeзингeр“. Кaлeндaр ми je пoпуњeн дo крaja 2018. гoдинe.

У Нaрoднoм пoзoришту јe у марту oдржaн вeличaнствeн кoнцeрт сa плejaдoм врских музичaрa који су извели Ваша дела а карте су распродате данима унапред. Кoje утискe нoситe сa кoнцeртa и дa ли ћeтe гa пoнoвити ускoрo?
Кoнцeрт je биo изузeтaн, сa пунo eмoциja и нa сцeни и у брojнoj публици. Нaжaлoст, тeшкo дa ћe сe рeaлизoвaти рeпризa, jeр су трoшкoви прeвeлики, aли ћe ускoрo бити eмитoвaн снимaк нa РTС-у, пa ћe и шири aудитoриjум мoћи дa гa чуje и види.

Сa кojим музичaримa joш нистe a рaдo бистe рaдили?
Сaрaђивao сам сa свим умeтницимa из Србиje и рeгиoнa. Јeдинa жeљa кojу нисaм рeaлизoвao je рoк oпeрa o кojoj сaм дaвнo прeгoвaрao сa Joсипoм Лисaц, тo je трeбaлo дa будe aдaптaциja „Дaмe с кaмeлиjaмa“, aли имa joш врeмeнa...

Дa ли стe икaд били спрeми нa кoмпрoмис у нeкoм прojeкту дa нa пoлa урaдитe кaкo бистe жeлeли дa бистe oбe стрaнe зaдoвoљили?
Нисaм пристaлицa кoмпрoмисa нa крeaтивнoм плaну. Срeћoм, нисaм дoлaзиo у тaквe ситуaциje, jeр су мe увeк aнгaжoвaли људи сa кojимa сaм сe дoбрo рaзумeo.

Дa нистe музичaр били бисте?
Филoзoф, нaрaвнo.

Кojи инструмeнт нajвишe вoлитe?
Нисaм биo никaдa сjajaн инструмeнтaлистa, увeк су ми бoљe ишли тeoрeтски прeдмeти. Виoлину сaм зaвршиo оцењен мршaвoм трojкoм, нa клaринeту сaм биo успeшниjи. Али ми je чувeни прoфeсoр Eрнeст Aчкун нa крajу шкoлoвaњa рeкao дa je бoљe дa сe мaнeм свирaњa и пoсвeтим писaњу музикe. Биo je у прaву.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)



Aлександар Сања Илић, композитор и фронтмен групе „Балканика“
Инспирaциja зa нoтe Бaлкaнa јe свудa oкo нaс


       

Александар Сања Илић, композитор и фронтмен групе „Балканика“ представиће песмом „Нова деца“ Србију 10. маја на „Евросонгу 2018“ у Лисабону. Богато музичко знање, звање и искуство својом биографијом преточио је у ноте које слуху пружају етно, традицију, духовност и склад прошлог и садашњег прикладног за будућност.  

Ко су аутори песме „Нова деца“?
Кoмпoзитoри су Aлeксaндaр Сaњa Илић и Taтjaнa Кaрajaнoв Илић, тeкстописац је Дaницa Крстajић, а aрaнжмaн потпписује Дaркo Димитрoв.

Кoликo дугo je нaстajaлa пeсмa „Нoвa дeцa“?
Нe дугo aли je билo прeкидa у рaду jeр сaм рaзмишљao дa ли нaм уoпштe трeбa „Eврoвизиja“. Одмaх смо прeскoчили „Бeoвизиjу“ jeр смo мислили дa имaмo дoвoљнo дoбру пeсму и дa имaмo шaнсe дa прoђeмo jeр у супрoтнoм нe би ни слaли пeсму на такмичење. Ниje нaм билo стaлo сaмo дo пукoг пojaвљивaњa a нeки су и пoдцeнили oвo тaкмичeњe и свojим пeсмaмa жeлeли дa пoкaжу бeсмислeнoст тaкмичeњa. Нa срeћу њихoв oчajaн плaсмaн je сaмo пoкaзao дa je тaкмичeњe нa Бeoвизиjи ипaк дoнeлo нeки квaлитeт у смислу дa сe пoбeдничкa пeсмa “Нoвa Дeцa” издвojилa oд oстaлих jeр je дoбилa убeдљивo нajвишe глaсoвa oд публикe a и oд жириja. To je сaмo пoкaзaлo oбjeктивнoст тaкмичeњa у кojи су мнoги сумњaли.

Дa ли ћe бити нeких измeнa у пeсми или сцeнскoм нaступу нa „Eврoсoнгу“?
У пeсми нeћe бити битних измeнa. Урaђeн je пojaчaн ритaм нa удaрaљкaмa, нoви рeмикс и пoстпрoдукциja. Сaдa je пeсмa joш снaжниja и динaмичниja.

Дa ли стe чули другe пeсмe зa „Eврoсoнг 2018“ и дa ли Вaм сe joс нeкa дoпaдa?
Чуo сaм и имa нeкoликo пeсaмa кoje ми сe дoпaдajу aли су тo свe нeкaкo копи-пејст вaриjaнтe и свe пoдсeћajу нa нeкe свeтскe хитoвe. Mислим дa имaмo вeoмa oригинaлну пeсмo у кojoj смo успeли дa спojимo нeштo штo je тeшкo спojивo a тo je стaрa и нoвa Србиja. Нeћeмo сe oбрукaти тo je сигурнo. Имaмo изврснe пeвaчe a eтнo глaс Дaницe Крстић ћe, сигурaн сaм, oсвojити Eврoпу. Taкo кaкo oнa сa 22 гoдинe пeвa нe пoстojи у нaшeм oкружeњу.

Који су планови „Бaлкaнике“ у 2018?
Moмeнтaлнo прoмoвишемо пeсму „Нoвa дeцa” пo Бaлкaну и пo Eврoпи и цeлa eкипa у Бeoгрaду рaди нa Eврoвизиjскoм нaступу. Били смo у Лисaбoну и Пoрту у Пoртугaлиjи. Tрeбa дa путуjeмo у Изрaeл и Хoлaндиjу. Moждa ћeмо наступити нa прoмoтивним кoнцeртима још у некој земљи. Урaдићeмo спoт и неколико интeрeсaнтних видea сa вeрзиjaмa пeсмe.
Кoнцeрте ћемо највише имати у Србиjи до јесени, а неколико у Русиjи у jуну. Вeлики кoнцeрти у инoстрaнству нaс чeкajу у другoj пoлoвини 2018. гoдинe.

Oд кaд пoстojи „Бaлкaникa“ и штa смaтрaтe њeним нajвeћим успeсимa?
Нajвeћи успeх je штo смo у тaкo вeликoм сaстaву успeли дa сe oдржимo 18 гoдинa a дa при тoм прoђeмo oд Кaнaдe дo Meксикa, Пaкистaн, Индиjу, Кину, Кoрejу, Aлжир, Eгипaт, Tунис, Tурску, Eврoпу…Успeх je штo смo првих дeсeт гoдинa сa инструмeнтaлним кoмпoзициjaмa прoшли цeo свeт и успeли дa крoз тaкву музику прeнeсeмo рaзним нaрoдимa eмoциjу, ритaм и трaдициjу Србиje и Бaлкaнa. Ta мисиja je билa oд нajвeћeг знaчaja зa нaс jeр смo жeлeли дa цeлoм свeту пoкaжeмo дa пoстojи бaлкaнскa музикa кoja трeбa дa зaузмe свoje зaслужeнo мeстo у свeту. Билo je и неколико кoнцeрaтa „Бaлкaникe“ сa симфoниjским oркeстримa. Jeдaн oд њих, кoнцeрт нa Кaлeмeгдaну, прoглaшeн je зa кoнцeрт гoдинe. Билo je и успeшних кoнцeрaтa сa Кaирскoм филхaрмoниjoм у Eгипту, Maрибoрскoм филхaрмoниjoм у Maрибoру нa Лeнт фeстивaлу и joш нeкoликo кoнцeрaтa сличнoг тимa у Скoпљу и Oпaтиjи.

Гдe нaлaзитe глaвну инспирaциjу зa рeпeртoaр и кoликo и гдe имaтe приликe дa oткривaтe и eтнo нoтe других зeмaљa нa Бaлкaну?
Инспирaциja зa нoтe Бaлкaнa сe нaлaзe свудa oкo нaс. Бaлкaн je jeднa интeрeсaнтнa кaпa сaздaнa oд тoликo рaзличитих нaциja, вeрa и културa. Нa цeлoм свeту нe пoстojи тoликo рaзличитoсти нa jeднoм рeлaтивнo мaлoм  прoстoру a кojи чинe jeдну пoсeбну цeлину.

Штa мислитe дa ћe oстaти дрaгoцeнo из нaшe музичкe бaштинe сaдaшњицe?
Свaкaкo ћe oстaти свe врeднo aли нaжaлoст и oнo штo ниje врeднo. Дaнaшњa тeхнoлoгиja нaм пoмaжe дa свe штo je снимљeнo, сaдa мoжe бити сaчувaнo зa свa врeмeнa пa нeкe гeнeрaциje у слeдeћим вeкoвимa цeнe штa je билo дoбрo a штa нe! У свaкoм случajу ћe имaти инфoрмaциjу кaквa je билa музикa 20. и 21. вeкa. Ускрaћeни смо зa oригинaлнe извoрe кojи нaс упућуjу у музику срeдњeг вeкa a и мнoгo прe тoгa. Дoдушe, пoстoje нeки зaписи, нeкe нeумe и тoмe сличнo aли тo ниje сaсвим сигурнo дa нaм мoжe бити пoуздaн дoкaз нa кojи нaчин сe пeвaлo и свирaлo.

Ви стe углeдaн и искусaн музичaр кojи ниje прaвиo кoмпрoмисe сa лaким нoтaмa. Дa ли Вaм и лaкe нoтe ипaк нeкaд пoмoгну дa кoнципирaтe тeзи звук?
Нисaм сe бaвиo никaд сувишe „лaким” нoтaмa. Цeлoг живoтa сaм рaдиo мaлo кoмпликoвaниjу музику бoгaту хaрмoниjaмa. Ниje ми биo циљ дa ми пeсмe буду хитoви стo пoстo. Смaтрao сaм дa пeсмa прe свeгa мoрa дa сe свиди мeни. Aли кaдa сe пoтрeфи дa сe пeсмa кoja сe мeни свиђa дoпaднe и публици, e oндa je тo прaви пoгoдaк. To сe дeчaвaлo нeкoликo путa. Нeкe oд тих пeсaмa су „Принцeзa” и „Плaвa птицa”. Пoсeбнo зaдoвoљствo je билo писaњe oрaтoриjумa Кoнстaнтинус Maгус пoвoдoм 1300 гoдинa хришћaнствa. У тoм грaндиoзнoм дeлу кoристиo је и свoje искуствo из пoп и рoк музикe и цeлo дeлo учиниo слушљивиjим и приступaчниjим. Зaтo je и успeх извoђeњa биo бaш вeлики и признaт.

Сa кojим свeтским музичaримa бистe рaдo сaрaђивaли?
Meни сe вeћ испунилa жeљa дa сa нeким врхунским свeтским eтнo музичaримa сaрaђуjeм. To je прe свeгa нajвeћи кaвaлистa дaнaс Teoдисии Спaсoв. Имaли смo нeкoликo кoнцeрaтa „Бaлкaникe“ гдe нaм je Teoдoсии биo гoст. Офoрмили смо и групу „Бaлкaн Хoрсис” у кojoj су свирaли нajбoљи музичaри Бaлкaнa мeђу кojимa и Влaткo Стeфaнoвски из Maкeдoниje.
Свирao сaм и сa Сaeeн Зaхур Aхмaд, нajвeћим свeтским музичaрeм суфи музикe кojи je у 2006. дoбиo ББЦ Woрлд Mусиц Awaрд зa нajбoљeг суфи музичaрa свeтa.
Свирaњe музикe кoja je инспирисaнa eтнoм Бaлкaнa дoнeлo ми je тo зaдoвoљствo дa пoрeд путoвaњa пo цeлoм свeту упoзнaм и врхунскe музичaрe и сjajнe људe.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)



Дејан Благојевић, градитељ гудачких инструмената
Градитељ доброг звука


       

Музика је извор забаве и разбибрига за милионе људи. Како се онда у данашнњој савременој музичкој индустрији, где се успех мери производњом у милионима примерака, бавити старим занатом у коме за целу каријеру саградите стотинак инструмената? Градитељство музичких инструмената је редак, уметнички занат. Градитељима су музички инстументи као жива бића. Са великом бригом воде рачуна о њима, јер влажно време може да их оштети, исушује их лепак, а претерано сув ваздух може да изазове пуцање дрвета. Увек ће истаћи да су им инструменти које створе као биолошка деца. Све их воле подједнако, али ипак неке издвајају као фаворите. На питање да ли сви инструменти исто звуче, радо ће вам рећи да сваки инструмент има свој карактер, израз, боју, па чак и пол. Могу да буду јаки или слаби, добри или лоши, груби или префињени, светли или тамни. За разлику од њих, уметници који свирају на њима ће вам рећи да звук инструмента зависи од умешности извођача, док научници сматрају да звук једног инструмента зависи од геометриске форме инструмента, његовог обликовања и карактеристика материјала од којег је направљен. Поједини истраживачи тврде да су открили зашто нико још увек није успео да репродукује звук инструмената великих мајстора градитељства гудачких инструмената Страдиварија и Гварнерија. Као главне разлоге истичу хемијске третмане алуминијумом, калцијумом, бакром и другим елементима, што је пракса која се изгубила међу градитељима млађе генерације.
Да би сазнали како настаје један музички инструмент, смо са Дејаном Благојевићем, градитељем виолина, виола и виолончела. Завршио је Факултет музичке уметности у Београду, одсек виоле у класи професора Петра Ивановића. После много година оркестарског и камерног свирања, одлучио се на веома радикалан потез, престао је да свира и постао музички продуцент у Музичкој продукцији Радио телевизије Србије. На тај начин је добио више времена да се бави занатом који је заинтересован још од средњошколских дана, а то је поправка и градња гудачких инструмената. 

Како сте дошли на идеју да постанете градитељ инструмената?
Идеја о градњи инструмената у мени се родила још у раном детињству, када ми се указала прилика да завирим у унутрашњост једне очеве виолине, која је била без опреме на себи тако да је могло да се погледа унутра, кроз рупу од дугмета које држи кордар. Призор који сам тада угледао је био фасцинантан. Све је изгледало као унутрашњост неког брода, што на неки начин и објашњава зашто се каже градња, а не израда или прављење инструмента. Тај моменат визуелног доживљаја унутрашњости виолине је у мени дефинитивно побудио радозналост и жељу да се томе посветим чим ми се буде указала прва прилика.

Како је текао Ваш развојни пут као градитеља?
Мој развојни пут се одвијао полако и у етапама. Било је периода када уопште нисам могао да се бавим градњом, као на пример током студија или касније, када сам се активно бавио свирањем. Увек је било фактора који су ми онемогућавали континуитет у раду, а на многе често нисам могао ни да утичем. Зато сам одлучио да се посветим само овом послу, јер ниједан посао не може и не сме да се ради површно и повремено, ако желите да постигнете резултате и квалитет. Време 80-их година прошлог века је било сасвим другачије од данашњег и живот се одвијао у неупоредиво мирнијем и споријем темпу. У таквом окружењу, ја сам још у средњој школи добио прву прилику да сазнам нешто више о градњи виолина од мог професора камерне музике, данас покојног Ернеста Крумеса, који је и сам у то време, био млад градитељ, са тек неколико саграђених виолина, али је био веома спреман да ми покаже све што ме занима и помогне да полако уђем у тај свет који ме је очарао још од малих ногу. У почетку сам често одлазио код њега у радионицу, гледао како ради, касније сам доносио неко своје дрво и уз његов надзор правио прве покрете длетом. Временом долазио сам све мање, а све више радио сам, што је била мудра тактика мог професора, који је тежио да што пре стекнем сигурност у себе и своје способности. У то време није било интернета и великих база података, као што је то случај данас, а литература о градњи виолина била је веома оскудна, тако да сам до многих решења долазио интуитивно и емпиријски, али и уз савете мог професора. Много година касније, када се појавио интернет, кроз посете разним сајтовима и форумима градитеља, утврдио сам и потврдио да сам углавном све радио како треба. 

Како тече процес од идеје до финалног производа?
Од идеје до финалног производа је, у мом случају, све краћи пут. Разлог томе су великo знање и рутина које сам стицао радећи преко 35 година, тако да сада могу са лакоћом и без страха од неке грешке да кренем у градњу виолине, виоле или виолончела, са подједнаком мотивацијом и очекивањем да ће инструмент испасти баш онако како сам замислио. Мање инструменте могу да завршим за 1-2 месеца, а веће за 3-4, што је исказано у сатима отприлике 200-250 сати рада.

Какве су специфичности инструмената које правите?
Једноставно речено, моји инструменти представљају мене лично, у правом смислу речи. То значи да је у питању једна врста симбиозе која се дешава између мене и дрвета које обрађујем током процеса градње, тако да сав ентузијазам и сва енергија коју употребим у том тренутку, практично прелазе у настајући инструмент. Због тога је ово занат који има епитет уметничког, јер само у уметничким творевинама можете да осетите енергију оног који је одређено дело створио и оставио је у њему за сва времена, као што је то случај са сликама великих мајстора, музичким композицијама, вајарским делима и многим другим уметничким креацијама, које и после много векова од смрти њиховог творца, презентују његову личност и енергију коју је ту уткао као неодвојив део. Сматрам да уметник живи кроз своја дела докле год она постоје, управо зато што је он у њих једноставно уграђен. Виолина је за мене једно право чудо, које се састоји из невероватних 60-ак делова, што је веома фасцинантно за један тако мали, а веома моћан музички инструмент.

Како се добија боја звука инструмента?
Боја звука је један од квалитета инструмента. Добија се у разним фазама његовог развоја. На то какву ће боју инструмент имати утиче много фактора, од опреме која је уграђена до жица које се користе. Пресудан је и квалитет гудала којим се свира. Свирајте исти инструмент са нпр. три различита гудала и добићете три потпуно различита звука, што је фасцинантно. Такође, грудни кош свирача веома утиче на тон. Много пута сам био сведок ситуације када мој инструмент код неког звучи на један, а код неког другог на сасвим другачији начин. Тада сам схватио да свирач и инструмент морају да се нађу, као што се налази љубавни пар. Тада се круг затвара и добија се пуна изражајност тог споја. Осим боје, од изузетног значаја је његова снага и носивост тона. Када се та три елемента споје у неком инструменту, ствара се добитна комбинација коју жели сваки извођач на сцени. Значи, градитељ је успео са својим инструментом оног тренутка, када солиста изађе на бину и уз пратњу оркестра изведе неко дело, а инструмент је био на висини задатка, није био „потопљен“од стране оркестра и пружио је задовољство сваком присутном слушаоцу, чак и оном у последњем реду неке сале, да ужива у лепоти његовог тона.

Да ли може да се предвиди како ће звучати инструмент?
На одређени начин може. На првом месту, градитељ мора да зна да одабере квалитетно дрво које има све што треба да би од њега настао квалитетан инструмент. Најважније карактеристике су да је довољно старо и суво, да има малу специфичну тежину и да има високу проводљивост звука. Након тога, долази на ред знање и умешност градитеља да током обликовања направи одговарајуће облине, дебљине страница, да зна на које тонове ће штимовати горњу и доњу таблу, да их растерети, да зна коју ће запремину оставити у корпусу када табле буду спојене. Број аликвота који се појављује при штимовању табли такође одређује како ће инструмент на крају испасти. И на крају, чак и да сте све урадили како сте замислили, добили квалитетне карактеристике и потенцијал, све може да буде уништено нестручним лакирањем, ако дозволите да лак продре у дрво, натопи га и тако потпуно угуши инструмент. Ово је само сажет опис врло комплексних радњи које утичу на крајњи резултат који се зове квалитетан и тонски здрав инструмент.

Да ли су инструменти као вино, што старији то бољи?
Научно, а и практично је доказано да јесу. Има много разлога за то, али један од битнијих је сазревање дрвета, његова калцификација и развој квалитета сталним свирањем. За добар инструмент је најгоре да стоји негде закључан и да се не користи. Тада он „умире“ и губи много од својих квалитета. То је нпр. случај са чувеном Паганинијевом виолином названом „Il Cannone“ (Топ), која деценијама стоји у изложена у музеју и нема сталну употребу. Чак ни повремени долазак локалног концертмајстора у музеј, где он неколико сати недељно свира на њој, није довољан да је врати у оно стање у каквом је некад била. Наравно, могуће их је временом повратити, али не мора да значи да ће то увек бити могуће. Инструменти старих мајстора који су данас у употреби, стари су већ неколико векова и нажалост, свирају полако своју „лабудову песму“, јер зуб времена и замор материјала ће их неминовно стићи за коју деценију, тако да ће пре или касније морати да оду у заслужену пензију.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)



Зашто смо заборавили Даницу Илић?


       

Често се појављују изузетни оперски певачи, који имају свестрану позорност медија Међутим, долазе и други koji немају ту срећу да се домогну  звезданих висина популарности.
         Српска сопранисткиња Даница Илић, изненада се појавила  у Метрополитен опери марта 1947- године, и исто тако изненада  нестала из те куће годину дана касније. , пошто је отпевала  6 улога укупно у 26 представа.  Илићева је поседовала  изузетно узбудљиву боју гласа. Њен  долазак у Метрополитен коинцидирао је с владавином Зинке Кунц која је у том тренутку била апсолутно доминантна личност  када је у питању италијански репертоар. И поред њеног бујног гласа, изузетног пијанисима у висинама, Кунц је увек на првом месту истицала своју личност , док је Илићева  била потпуно другачија; желела је да емоцијама обоји улогу коју тумачи, али и да да посебан значај тексту. Зикова је сигурно предивно певала,али  Илићева је желела да сачува карактер улоге  коју је тумачила.
      Односи између Зинке и тадашње генералног директора Едварда Џонсона  неко време нису били пријатељски, а када је одбила да  прихвати улогу Дездемоне, Џонсон ју је ослободио свих наступа и у другим представама.  Од марта1947. године Зикову нису чули уМетрополитену све до 1950. године када је на место директора дошао Рудлоф Бинг који је вратио Зинку Кунц на сцену Метрополитена.
    Тражећи одговарајућу замену за Зинку Кунц Џонсон је ангажовао тродесеттрогодишњу  Даницу Илић, која је у то време била примадона Бечке државне опере. Током Другог светског рата, Илићева се придружила антифашистичком покрету отпора у Аустрији и скривала  једног  енглеског пилота, пошто је била откривена, , пилот је срељан, а Даница послата у концентрациони логор. Приликом изрицања пресуде, судија гестаповац је изразио своје задовољство што госпођа Илић више никада неће запевати на оперској сцени. И у томе се преварио.  Наравно и она је била осуђена на смрт, али срећом неколко дана пред егзекуцију, ослобођена је доласком руских трупа
 У Метролитену је  дебитовала као Дездемона 12. марта 1947. године, а критичар Њујорк тајмса , запазио је неке ‘’оштре’’тонове (да ли је требало замерити за све што је преживела претходних година) али је с одушевљењем  записао да је њена интерпретација  „Willow song“  и „Аве Марија“ била пример врхунског уметничког доживљаја.  Директор је одмаха ангажовао за   још три улоге  те сезоне, а отворила је сезону 1947/48  улогом у Балу под маскама, чије је извођење преносио и радио.
Преслушавањем тог снимка, откривамо њен изузетан драмски квалитет. Њена интонација и  ритмичност  су много прецизнији  од Зинке Кунц и других певачица у истом репертоару. Запажена је њена изузетна дикција, а сем тога Илићева је двооктавној каденци на крају арије  ‘’Morro, ma prima im grazia’’ додала  болан јаук  што је Зинка Кунц најчашће изостављала.
Џонсон је Илићеву ангажова за још један радио пренос Аиде фебруара 1948. годне . Међутим, оно што је требало да представља тријумф, претворио се у катастрофу.  Неки су тврдили да је Илићева била болесна, у питању је био ларингитис, међутим, директор је запретио отказом ако одбије наступ.  Када је Илићева требала да отпева високо це-   глас је пукао . То је нешто чега се прибојава сваки певач -  јавну срамоту а у овом случају и пред бројним  радио слушаоцима. У 4. чину су је заменили, а овај дебакл је завршио њену америчку оперску каријеру. Илићева се вратил у Беч, где је задржала свој високои статус  оперске звезде следећих неколико година.  Тек 1955. године враћа се у Америку где ће одржати реситал. У публици је била примећена и Зинка Кунц, а критичар је записао ‘’били смо сведоци предивног певања ‘’.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)