ПРИЧА
О ИНСТРУМЕНТУ
Виола
Потпуно сам слуђена! Толике године прелазим из руке у руку, али
овако нешто ми се до сада није десило. Да ме измрцвари тај безосећајни простак!
Ја виола, седим затворена у овом гепеку данима. И таман када се подигне поклопац
и осетим мало ваздуха, тај бахати мушкарац само ме одгурне и претрпа гомилом
ствари. Пре неки дан сам, нећете веровати, била прекривена неким прљавим ћебетом.
Једва сам дисала. Да не говорим да некад по врућини чамим на сунцу. Лим изнад
мене се греје, осећам како ми се лак на телу размекшава. Скандал! Да сам
макар и делић овог могла да претпоставим, никада не бих побегла од оног лудака.
Да, побегла сам. Тада ми је то изгледало као најбоље решење.
За мојих стотинак година била сам миљеница многих. Имали су ме велики уметници.
Свирала сам у раскошним салама. Добијала сам аплаузе. Према мени су се опходили
достојанствено. Знате, неки моји власници били су изузетна господа. Италијани,
Французи, Немци. Имали су тако нежне прсте.
Моја највећа љубав био је Франсоа. Још увек патим због његовог одласка.
Мада томе има педесетак година. Била сам млада. Тело ми је пуцало од снаге.
Дрво ми је сазревало на његовом левом рамену. Свака од тих година била ми
је посебна. Волела бих да то време никад није прошло.
Мада, не памтим их све романтично. Било је и оних чији ми додир није пријао.
Сећам се једног Ференца, Мађара. На први поглед био је наочит господин,
висок, углађен. Добар свирач. Али руке су му се знојиле. Јежила сам се од
тог додира. Мрзела сам када су његови лепљиви трагови остајали на мом врату.
Жене су после концерта трчале до гардеробе да му уделе који комплимент. А
ја сам само чекала да ме обрише и врати у кутију.
Било је свега. Зато сам радосно и пристала на овог лудака. Никада
дотад нисам имала неког ко је мене, виолу, изводио на скроз модерна места.
Свирала сам нешто сасвим ново. Но, с временом бука око нас почела је да ме
замара. Бубањ који ме је пратио био је прегласан. Људи су слободно причали,
док ЈА свирам. Сав тај хаос почео је чак и да оставља траг у мом изгледу.
У свему томе, ипак, највише ми је сметао он.
Признајем, био је сјајан музичар. Био је најдаровитији од свих са
којима сам свирала. Каквом је само спретношћу из мене извалчио боје. Када
ми је гудалом прелазио преко жица, дрхтала сам целим телом. Не могу то ни
да вам опишем.
И ви се сада сигурно питате шта ту није ваљало. Све је било сјајно
на почетку вечери, али како је време одмицало пуно је пио и почињао је да
дивља. Чврсто ме је стезао. Музика се појачавала, те ме је заносио улево,
па удесно. Савијао би се готово до пода. Бојала сам се. Осећала сам се као
да сам на вртешци. Кажем вам, није ми било добро.
Зато сам уграбила прву прилику и побегла.
Касно једне вечери, после наступа, онако пијан изашао је из таксија,
а мене заборавио на задњем седишту. Помишљала сам да викнем, али сам се предомислила.
Пустила сам га да оде. Мислила сам да сам се тиме спасила.
И где сам сада? Не знам ни сама. Једна дама, краљица светских концертних
дворана чами у гепеку. О, судбино!
***
До синоћ сам мислила да ми нема спаса. Изгубила сам осећај које
је доба дана. Труцкала сам се, чини ми се, читаву вечност. А онда сам осетила
како ме неке руке извлаче и носе улицом. Била је ноћ. Особа која ме је носила
корачала је дугачким корацима. Тек понекад ритам би се пореметио када би му
стопало згазило шуштаво лишће. Радовала сам се што више нисам у гепеку. Опет,
обузимао ме је немир. Нисам знала шта ће бити са мном.
Све се наједном смирило. Нисам се више љуљала у нечијим рукама. Лежала
сам и трептала од ишчекивања. Полако ми се отворила кутија. Угледала сам плаве
очи иза дебелих стакала од наочара. Нежно ме је узео.
Момак је гудалом прешао преко мојих жица. Разлагао је акорде и пасаже. Прсти
су му били дебели.
Има солидан вибрато. А, изгледа да грицка нокте, уздахнула сам. Ипак, бољи
је од оног шофера.
Врло брзо потом све је утихнуло. Вратио ме је у кутију и затворио је.
Сада напокон мало мира. После много времена моћи ћу поштено да се одморим,
помислила сам пре него што сам заспала.
***
У почетку ми је пријао одомор. Башкарила сам се на фотељи поред
прозора. Петар, чула сам му име када је са неким разговарао, невешто је свирао
на мени. Како је то Ђовани из Фиренце радио! Увек се стресем од узбуђења када
се сетим. Јесам тада била девојчурак, мислим да ми је било петнаестак година,
али већ сам реаговала као жена.
Било је тако мирно. После неког времена почео је да ми недостаје спољашњи
свет. Хтела сам да се шетам по граду, да идем на пробе. Морала сам себи да
признам да сам жудела да чујем чак и виолине.
***
Данас сам срећна. Напокон хармонија! Била сам на проби Петровог
оркестра. Нисам дуго свирала у оркестру. Мислим да сам последњи пут седела
у групи пре тридесет шест година када ме је имао Хајнрих из Дортмунда. После
тога наступала сам само као солиста. Што и доликује мом нивоу.
Занимљиво ми је данашње искуство. Силно сам се забављала. Седела сам на
последњем пулту! Нисам ни сањала да ће ми се то десити. Било ми је смешно
јер сам се трудила да се не истичем. Петар је био нервозан. Непрестано се
освртао и руке су му се знојиле. Баш је лоше свирао.
***
Убија ме ова свакодневица. Не разликујем више дане. Сви су
исти. Помислио би неко да сам незахвална. Ипак, Петар је тај који ме је ишчупао
из канџи оног простака. Ко зна где бих сада била. Можда бих сва огуљена свирала
по вашарима. Знам то и захвална сам му. Али не осећам се испуњено.
Стварно се трудим да му дам све. Ни једном се није десило да нешто
нисам урадила како треба. Идем на пробе. Седим, замислите, на последњем пулту!
И ћутим. Некада не бих могла да издржим ни први део пробе, а да не направим
скандал. Нешто ми говори да је ово нова фаза у мом животу. Да би требало да
се смирим. Не могу! Тек ми је сто петнаеста година! Познајем неке колегинице
у озбиљнијим годинама које раде као на самом почетку. Сигурна сам да се више
не бих враћала у авантуру као са оним лудаком. Довољна ми је била та школа.
Али жељна сам свега! Праве музике, великих дворана, авиона, плишаних столица,
миришљаве публике, аплауза, свечаних тоалета, луксузних гардероба, коктела,
великих сола, славе.
Убија ме ова осредњост.
***
Не могу да верујем. Петар је почео је да свира у гудачком квартету.
Волим када људи раде. Међутим, непходан је неки ниво. Овај квартет је скуп
најлошијих музичара са најлошијим инструментима.
Све је почело у петак. Петар је дошао кући узбуђен. Није много говорио,
само је ужурбано паковао сталак, фасциклу са неким нотама и рекао ми да идемо
на једно место. Понадала сам се авантури. И сама сам почела да се радујем.
Дан је био предиван. Мирисало је на лето. Улице су врвеле од људи. Носио
ме је на леђима и журио. Издржала сам некако гурање у аутобусу. Само сам размишљала
о томе шта ли ме то лепо чека. Привиђало ми се неко зелено место. Већ сам
осећала мирисе природе око нас док у променади свирамо валцере. Као некад
у Карловим Варима са Јиржијем.
Узбуђење ми је спласло када смо ушли у школску зграду. За вежбање нам је
била намењена учионица. Клупе су биле размакнуте по страни. На једном зиду
била је табла исписана кредом.
Док сам гледала где сам се то нашла, Петар је постављао сталке и столице.
Уто су дошли и други музичари.
Прво је стигао Први виолиниста. Старији човек, вероватно већ одавно у пензији.
Петар се са њм срдачно поздравио, изгледа да му је много значио.
Онда је стигао Челиста. Млад, мршав момак. Деловао је два пута тање од инструмента.
Толику је трему имао да је све обарао пред собом.
И на крају је стигла Друга виолина. Њој се, чини ми се, Петар највише обрадовао.
Не знам зашто, није била ништа посебно. Сасвим је обично изгледала. На почетку
пробе чак је ставила велике наочаре за вид.
Од првог такта све је почело наопако. Господин Прва виолина касапио је све
око себе. Његови отежали, стари прсти проналазили су тонове у последњем тренутку.
Млади Челиста гледао је ноте избечених очију. Деловао је као да рашчлањује
најтежи математички задатак. Погађао је сваки трећи такт.
Док ме је госпођица Друга виолина паралисала. На својој дашчари од инструмента
производила је хладне и суве тонове.
Петар је очигледно био задовољан. Осећала сам колико се трудио. Као да је
оглувео и ослепео, није примећивао да мени ово место не припада.
Венула сам.
***
Видим да се Петар спрема за концерт. Брије се, облачи црну кошуљу
и спрема се да кренемо. Ово нам је последња шанса. Његова да схвати шта са
мном ради или моја да се помирим са будућношћу која ми следи.
Волела бих да ипак грешим.
***
Било је неколико минута пре осам. Публика је полако стизала у трпезарију
старачког дома. Столови су били поређани по страни, а столице у неколико
редова. Публика се лагано смештала. Три дотеране бакице већ одавно су чувале
најбоље место у првом реду. Нестрпљиво су се окретале ка вратима. Погледом
су пожуривале остале који су наилазили.
Петар и пријатељи изашли су на своја места. Поклонили су се.
Господин Први виолиниста није се обазирао на жамор који је и даље допирао
из публике. Знојавих прстију и убрзаног даха, дао је знак гудалом. Започели
смо концерт. Уместо гламура и сјаја одзвањала сам окружена плочицама, дрвеним
столицама и хекланим миљеима. Гутала сам сузе немоћна. Слушала сам приче о
неславним завршецима старијих колегиница. Мислила сам да су то судбине које
се дешавају неком другом. Стресла сам се од помисли да ми се може десити да
останем заборављена овде.
Наједном је у салу улетео мирис грашка из кухиње. Као невидљиви плашт прелетео
је преко остарелих глава и зауставио се на мени.
Тада сам се разбеснела! Пожелела сам да поново побегнем са првим таксистом.
Почела сам да се раштимавам, да крчим и да цвилим. Гребала сам гудалом. Свима
сам стављала до знања да ово није мој свет. Оставаљала сам горак укус.
Петар је био у чуду. Све је клизило безлично и без тона. Жице су се опуштале.
Није владао ситуацијом.
После те вечери склопили смо пакт ћутања.
***
Једне вечери на концерту у Свечаној дворани сала је била
испуњена до последњег места. Петар и ја смо гостовали као замена болесном
колеги у конкурентском оркестру. Солиста, те вечери, био је нико други до
светски виолиста Валериј Јустинов. Није му било равног.
Валериј је изашао на сцену. Дубоко се наклонио публици која га је дочекала
овацијама. Окренуо се ка оркестру и климнуо главом у знак поздрава. Из мукле
тишине започели смо Wалтонов концерт за виолу. После кратког оркестарског
увода, Валериј је засвирао. Врло брзо зачуо се пискутави звук. Пукла му је
жица. Зауставио је руком диригента и оркестар. Нико није дисао
од изненађења. Окренуо се ка виолама. Меркао је целу нашу групу. Обратио се
Петру и замолио га да ме посуди. Сигрно сам му запала за око због достојанственог
држања. Петар ме је пружио. Публика је френетично запљескала.Валериј
ме је прислонио на раме.
Одједном сам оживела. Осетила сам рефлекторе. Била сам у средишту пажње.
Wалтон ми је био омиљени концерт. Изводила сам га солистички много пута са
Јозефом из Беча. Знала сам сваки знак, сваку ноту. Скинула сам вео чамотиње
и замирисала на свеже дрво. Певала сам из свег гласа. Преузела сам игру са
Валеријем и искусно га водила.
Поново сам била краљица концертних дворана.
По завршетку публика нам је клицала. Валериј ме је вратио Петру рекавши
да одавно није свирао на тако добром инструменту. Заруменела сам се као девојчурак.
Била сам врела и смешила сам се.
***
Не знам шта се десило са Петром после овог концерта. Променио се.
Изгледа да ме је напокон видео у правом светлу. Већ сутрадан полетно ме је
узео да свира. Упињао се да зазвучим као синоћ. Узалуд, брујала сам као гусле.
Разочарано ме је гледао као да је очекивао да ћу проговорити. Ликовала сам
због његових мука. Нисам му крива што не уме са мном. С временом проређивао
је покушаје. И онда је престао да ме малтретира. Није ме више дотицао.
Данас поподне спремио се за излазак. Узео ме је. Узбудила ме је свежина
ваздуха. Ишли смо празним улицама.
Стигли смо до неке зграде. Изнад улазних врата месинганим словима
писало је МУЗИЧКА АКАДЕМИЈА. Допирали су помешани звуци.
Закорачио је унутра. На првом спрату у дугачком ходнику налазила се велика
бела клупа. Била је празна. Сео је на њу. Пригрлио ме је чврсто на груди.
Завртело ми се у глави од стиска. Пажљиво ме је ставио на клупу, помиловао
и без освртања отишао.
Нисам викнула као ни ономад у таксију. Одгледала сам га како силази низ
степенице. Било ми га је мало жао.
Сада чекам да откријем шта ми је ново судбина наменила.
Музика Класика бр.317
