Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2017. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2016. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ

Бранислава Подрумац, сопран
Уметност нема границе


  

Концертом под називом „Музички калеидоскоп“ вокална уметница, сопран Бранислава Подрумац, представила се публици земунског Мадленианума.

Моја замисао је била да обухватим све оно што знам и што волим.  Koнцерт  је обухватио програм од класичне опере до спиритуалне музике, џеза, мјузикла... Као што сам рекла, то је програм који волим, а нисам била до сада у могућности да публици све то прикажем у целини. 

Овај програм истовремено представља палету репертоара у коме можемо да Вас видимо на различитим сценама. Публика Мадленианума Вас највише препознаје по главној улози у мјузиклу Ребека. Различити су жанрови кроз које можемо да пратимо Ваше уметничко изражавање. У којој мери је то за Вас као уметника комплексно?
Није лако, зато што сви знамо да мешање разних стилова није једноставно, нарочито кад је певање у питање. Када сопствени глас третирате на више начина то је компликовано и самим тим је то велика одговорност да не би један стил трпео због другог. Да сам ја стално запослена у некој оперских кући вероватно не бих имала времена,  а можда ни потребе да певам различите жанрове. С обзиром на чинјеницу да сам слободни уметник, нисам у ситуацији да одбијам понуде, јер од тога живим, а са друге стране то ме много обогаћује. Схватила сам да уметност нема границе. Пре свега се развијам као уметник, а тај цео развојни пут певања свих тих стилова тражи од певача да буде десет пута бољи него што би икада и помислио да може. То је велика одговорност. Често себе видим као неког „stand up“ комичара. Морам стално да држим пажњу, да извођење не би испало јефтино. Људи су склони да кажу „не знам како она то мисли, мало опера, мало мјузикл, мало џез...“ Можда бих и ја тако реаговала, али ја се заиста трудим да то радим најбоље могуће. Публика која долази у Мадленианум ме веома цени, а и критичари су увек доносили позитивну оцену за моје наступе. Наравно, свесна сам да ће током каријере вероватно бити и лоших критика, а ја верујем да ће ми оне помоћи да напредујем. Трудим се да на сваком мом наступу дам максимум.

Ко је све учествовао на Вашем концерту и како сте направили избор ансамбала и уметника?
Учесници на мом концерту су били сопран Душица Бијелић, мени изузетно драга и блиска колегиница, Владимир Андрић, баритон са којим све чешће имам прилике да сарађујем, Kорнелије Бата Kовач са којим сам од недавно започела дивну сарадњу, диригент Ђорђе Станковић са којим сарађујем већ скоро две деценије, Земунски камерни оркестар и хор Kрсманац. Избор није био компликован јер су то махом све моје колеге са којима већ дуго сарађујем.

Према чему мислите да сте најпрепознатљивији у музици?
Мислим да је то сада мјузикл, зато што највише то радим. Док сам студирала никада нисам мислила да ћу певати мјузикл. Нисам имала ни прилику да га певам. Оно у чему сам се опробала биле су старе изворне и духовне песме. Тако сам и дошла у Београд, као тринаестогодишња девојчица. Кроз овај репероар су препознали мој природан таленат „натурзенгера“. Онда сам кренула да се школујем. Уписала средњу школу, Факултет музичке уметности. Искрено, мислим да током школовања никада нисам ни употребила реч мјузикл! То је жанр који код нас и није тако чест на музичкој сцени, а на академији је целокупан фокус био усмерен на оперу. Опера је за мене, наравно, нешто најлепше. Али тада сам добила позив госпође Бранке Радовић и Андреја Рацкова, да када сам већ радила у Мадленианум  „Чаробну фрулу“, изађем и на аудицију за мјузикл „Ребека“ Сивестера Леваија. У том тренутку нисам себе уопште видела као учесника у једној таквој представи.

Да ли је разлог томе чињеница да код нас у мјузиклима претежно певају глумци?
Да, баш је то био разлог. Али ме је понуда Бранке Радовић и Андреје Рацкова заинтригирала, тако да сам отишла на аудицију. За мене је та улога деловала певачки лака. Писана је у лагама које мени природно одоговарају. И тако сам положила аудицију.

Уследио је велики успех.
После премијере су одједном сви почели да ме гледају на другачији начин и од тада креће тај мој «мјузикл музички живот». Кроз овај жанр сам много напредовала. Радила сам са великим редитељима. Са Небојшом Брадићем сам радила „Ребеку“. Затим сам ушла у „Јаднике“, после Снежане Јеремић да тумачим Епонину. Онда је уследила оперета „Бечка крв“, затим опера „Сутон“. Хоћу да кажем да су почели да се мешају сви стилови, што је мени прелепо и велико искуство. Потом су дошле „Мале тајне“ Горана Марковића, представа у којој сам добила драмску улогу. Певам само минут или два и тумачим лик редитељке Соје Јовановић. За ову улогу сам од Горана Марковића добила највећи комплимент до сада. Рекао ми је: „Бранислава, ти си сада дивна глумица“. И ја сам се искрено обрадовала! Шалу на страну. Људи ме највише познају по мјузиклу. Мислим да је то пре свега зато што широка публика више воли да слуша овај жанр него оперу.
Успешно сарађујете и са Београдском филхармонијом.
Да. Ова сарадња је отпочела 2006. године. Интересантно је да је мој први ангажман био да будем наратор у пројекту за децу „Хари Потер“. Потом ме је публика са овим ансамблом видела на новогодишњем концерту 2012. године, а пре две године смо обновили „Хари Потера“. То је концерт-представа која привлачи рекордан број деце. Учествовала сам и у камерном циклусу „Пандемониум“ прошле године, када смо премијерно у Београду извели „Фасаду“ Вилијама Волтона на стихове енглеске књижевнице Едите Ситвел. То је мени било велико искушење да се опробам као наратор на енглеском  језику, са акцентом шкотског, ирског, француског, немачког, шпанског језика. То ми је био велики задатак који сам успешно реализовала.

У којој мери рад на једној улози на страном језику или делу подразумева и рад са стручњацима који ће усмерити правилан изговор?
То је велики рад, за који публика и не зна. И не треба да зна. Публика долази на представу или концерт да чује финални производ и да ужива. Сваки учесник у једном пројекту који се спрема за сцену је веома важан: од пијанисте (у мом случају то је Драгана Анђелић Буњац, са којом највише сарађујем у Мадленијануму) који нас води, увежбава и стилски исправља до диригента и редитеља који помажу да се изгради лик. Морам поменути и сценографа и костимографа и све остале учеснике, јер је то један веома велики процес који траје два, три месеца да би се урадило нешто лепо. Ту наравно спадају и лектори, мада их мало која продукција данас може приуштити.

У којој мери уметник живи са пројектом који ради?
Уметник живи са сваким пројектом који ради, а нарочито са оним који је у припреми. О сваком детаљу мора да се размишља, улога да се анализира. Музички део нећу ни да помињем, јер се подразумева да је он спреман, уколико говоримо о музичко-сценским делима. На премијери изађе пола од тога што смо планирали. Највећи утицај на то има узбуђење. Наравно да после не треба дићи руке, него треба и даље радити на тој улози. Тако се једна представа изграђује. 

Колико глума помаже изградњи певачког лика?
Глумачки део, који сам имала прилике да учим од колега глумаца и редитеља, много може да помогне нама певачима, нарочито оперским певачима. Оперски певачи су више фокусирани на свој инструмент – глас. Треба имати на уму да је то тешка физичка активност и да је тешко фокусирати се на нешто друго, али је све могуће. Важно је само да се уради анализа лика и из те анализе ће све да изађе.
На који начин Вас као уметницу обликује различити репертоар који певате?
Веома је битно да имате приоритете. Ја сам увек за то да је боље да радим мање, а квалитетно, него да радим све што ми се понуди. Разлог је једноставан – губи се квалитет. Ви можете да будете најбољи музичар, најбољи певач на свету, али кад радите много ствари одједном, поготово ако сте предани, квалитет се изгуби. Ја се дивим колегама који сваки дан имају представу. Глумци раде много више него певачи. То је и логично, јер певачи не могу сваки дан да имају представу, али на Бродвеју или Вест Енду имају осам представа недељно. По мени је то машина са неизвесним крајњим резултатом. Мислим да сваки уметник мора да има приоритете, пре свега да буде квалитетан.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)

Уна Поповић, филозоф, естетичар
Eстетика игре

Доцент на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, др Уна Поповић у оквиру  проучавања релевантних тема своје струке, изузетну пажњу је посветила феномену игре. Недавно је својим исцрпним и свестраним познавањем начела, односно поставила фундаментална питања о естетици игре.

Предмет који предајете на Факултету за многе је у домену апстракције иако је филозофија један од угаоних стубова поимања суштине живота. Шта се крије иза појма филозофија?
Иза појма филозофија, како сте умесно приметили, крије се корен сваке теорије и науке, познате нашој западној цивилизацији. Према мом личном искуству и мишљењу, филозофија је резултат до краја доведене потребе да се испита и промисли све оно што чини људски живот, као и његове оквире. Бавити се филозофијом, тако, значи допустити себи корак у смеру који иде од уобичајеног и свакодневног, али који сам почива на томе. Некада је свака теорија била филозофија; данас то није случај, јер су се многи облици теоријског временом издвојили од филозофије и успешно установили сопствену аутономију и легитимност. Ипак, радикално и бескомпромисно мислити о ономе што стоји у основи нашег поимања стварности, те положити рачуна о томе строго и на основу ваљаних аргумената, чини ми се да је и даље прерогатив филозофије.

Да ли је све почело од античких Грка чији су многобројни мислиоци с пионирском смелошћу залазили у теме доступне само боговима?
Да, несумњиво је све почело од античке Грчке. Уобичајено се узима да је први филозоф био Талес (из Милета), познат и по својим математичким достигнућима. Једнако је несумњиво да је традиција грчке филозофије, пре свега оличена у делу Сократа, Платона и Аристотела, битно одредила начин на који се филозофија развијала током потоњих векова; прошле године обележено је XXIV века Аристотела, што је изнова показало колико је његова мисао и даље актуелна и релевантна. Сложила бих се и са Вашим коментаром о почецима филозофије као смелости залажења у домен божанског – могло би се рећи да са филозофијом имамо мишљење које стоји негде између оног уобичајеног за човека и оног што је на самој граници његовог домашаја.

Може ли се рећи да је живот оваплоћена филозофија Космоса?
Поједини филозофи тврдили су нешто томе слично. Заправо, могло би се рећи да целокупна метафизика подразумева такву тезу, јер она образлаже унутрашњу структуру стварности полазећи од места човека у њој. Но, исправније би било рећи да филозофија припада само човеку – не и космосу, иако космос може бити једна од њених тема. Сходно своме имену, филозофија је љубав према мудрости – у томе лежи вечита опомена да је мудрост оно што за човека увек остаје отворено, и ка чему се изнова и изнова мора корачати.

Да ли је „филозофирање“ траћење времена или је стваралачка гимнастика духа?
У нашем језику и жаргону појам филозофирање често се употребљава у смислу траћење времена, односно као ознака залудног и претераног промишљања ствари и ситуација које су, наводно, по себи јасне. За филозофа, међутим, не постоји ништа што не би завредило пропитивање, а став који се уздржава од ’претераног’ мишљења схвата се као порицање оног највреднијег у човеку. Једноставније речено, филозофија би подразумевала преиспитивање онога што је већ усвојено као исправно и истинито – отуда је она вековима била место критичког мишљења, те су често филозофи били савест свог времена. Такав став, несумњиво, ретко пролази без последица: довољно је само да се сетимо Сократа и његове смрти.

Сматрате ли да су филозофија и гимнастика (обе грчког порекла) аверс и реверс, да су два Јанусова лика: Дух и Тело?
Не, нипошто. Уобичајено је да се филозофија посматра као ствар духа, те да се, као таква, супротставља телу. Међутим, раздвајање духа и тела заправо је идеја која и сама потиче из традиције филозофије – веома често се везује за Рене Декарта*, иако бисмо могли навести и друге примере. Према мом суду, највећи проблем са таквом тезом је тај да она телу одриче мисаони потенцијал, те да га поставља само као инструмент, као оруђе духа (или свести) – у духу класичне, механицистичке физике. Савремена филозофија, међутим, често је нападала ту тезу, те је понудила низ алтернативних могућности.

Ваш недавни разговор с др Александром Лукићем, аутором и водитељем чувене емисије Радио Београда II „Гозба“, био је посвећен интригантној теми: Естетика игре. Како објашњавате то сложено питање?
Потпуно сте у праву – естетика игре је веома комплексна тема. Овај појам – естетика игре – може се разумети у ширем и ужем смислу, при чему би ужи смисао био непосредно везан за естетику као једну од основних дисциплина филозофије, док би шири смисао подразумевао било који напор да се објасне естетски проблеми и феномени. Ја, свакако, о естетици игре говорим у ужем смислу, односно мој интерес је место игре унутар хоризонта филозофије уметности и естетике. Међутим, чак и у тако уже одређеном смислу естетика игре показала се као веома проблематичан истраживачки подухват; испоставило се да традиција естетике врло ретко говори о игри, иако веома уважава књижевост, сликарство и друге уметности. Могло би се рећи да чак и данас највећи задатак представља управо обезбеђивање могућности да се о игри филозофски говори.

Одакле и од када потиче Ваше интересовање за игру уопште, посебно за изучавање и објашњавање појма естетике игре?
Моје интересовање за игру сасвим је лично – ја сам велики љубитељ игре, иако сама нисам била играч. Са игром ме је још у раној младости упознала моја најбоља пријатељица, која је тада похађала средњу балетску школу Лујо Давичо; она је успела да своју љубав према игри пренесе и на мене. Када је реч о филозофском изучавању игре, морам признати да ми је та тема већ дуго интересантна, иако сам се тек недавно упустила у тај истраживачки подухват. Будући да је естетика моје основно определење унутар филозофије, рад унутар тог подручја ме је донекле спонтано довео пред питање игре. Могло би се рећи да су интерес за естетику игре провоцирале моје две велике љубави, филозофија и игра заједно.

Естетика – да ли то подразумева: ово ми се допада, а ово не?
Сасвим сигурно не. Естетика је, грубо речено, покушај да промислимо на основу чега долазимо до тога да нам се нешто допада или не допада, те како тада судимо. Другим речима, естетика је једна грана филозофије, теорија о оном естетском, што може да подразумева и уметност, и лепоту, и начин на који их доживљавамо. Свакако, као што је и Имануел Кант* рекао, сваки човек је убеђен да је његов естетски суд – његово допада ми се или ми се не допада – нешто на шта има право, поводом чега жели да сам одлучи. Но, будући да сваки човек има естетско искуство, иако неће сви људи једнако оценити иста уметничка дела на пример, може се рећи да естетско искуство битно припада ономе што чини човека, да је оно једна важна и нужна одлика наше људскости. Естетика би се, дакле, бавила управо тим – начином на који се оно естетско појављује за било ког човека, без обзира на разлике у допада ми се и не допада ми се.

Често је мишљење да је тело само инструмет игре, док мисао кореографа својом емоцијом изражава играч користећи тело као алатку за постизање циља.
Хајде да то окремено вице верса: тело мисли изражавајући своју (туђу) мисао?
Да, такво шта је могуће – неки естетичари би рекли да је чак и пожељно. Када тврдимо да је тело инструмент игре, реч је заправо о тези да су мисао (дух, свест) и тело радикално различити, те да оно уметничко и смисаоно само мисао може продуковати. Управо оваква позадина промишљања уметности је, према суду многих аутора, разлог због ког игра у традицији естетике није била нарочито обрађена и разматрана. Стога, уколико се жели отворити простор за промишљање игре – и то такво које би уважило саму игру и не би јој наметало моделе по којима се промишљају друге уметности – ову позадинску тезу потребно је напустити и заменити је неком другом. Савремена филозофија, и ван естетичких проблема, понудила је низ таквих алтернатива; отуда су се и неки естетичари игре, и сами играчи, послужили таквим резултатима и на основу њих тврдили да је управо играч онај који примарно ствара игру; позиција кореографа би ту била нешто компликованија. И не само то: аутори таквог уверења тврде и да када играч игра, његово тело је оно које мисли и осећа, оно на телесни начин продукује смисао.

Да ли је тело Исидоре Данкан мислило изражавајући своју смисаону емоцију покретом?
Одговор на Ваше питање зависи од теоријске позиције којој се у погледу разумевања игре приклонимо. Уколико бисмо пристали уз идеју да је тело одуховљено, односно да не постоји радикална разлика између духа и тела, онда би се могло рећи да је и тело Исидоре Данкан мислило док је играло. Заправо, прецизније би било рећи да је њено тело комуницирало неки (естетски) смисао како са њеном публиком, тако, повратно, и за њену сопствену свест. 

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)

ЊИХ ЋЕМО ТЕК СЛУШАТИ

Реља Калапиш, фаготиста
Mузика ме чини срећним

У оквиру циклуса „Млади и успешни“ Музичке продукције РТС као солиста са Симфонијским оркестром наступио је фаготиста Реља Калапиш. Том приликом публици се представио Хумеловим „Концертом за фагот у Еф-дуру“, једним од најлепших и најкомплекснијих дела за овај инструмент.

Хумелов концерт је за сваког фаготисту велики изазов?
И изазов и срећа у исто време, пошто у Београду први пут, пред домаћом публиком изводим ово дело са оркестром и драго ми је што је то баш био наступ са  Симфонијским оркестром РТС.

Ово је био Ваш први наступ са Симфонијским оркестром РТС. Каква је била сарадња са гостом, диригентом Александром Круделеом?
О Симфонијском оркестру РТС знам од својих почетака у свету музике. Често сам ишао на концерте и гледао на телевизији наступе Оркестра са Маестром Суђићем и осталим реномираним диригентима.  Свирао сам доста у свету, чак и по највећим дворанама, са врхунским светским оркестрима, али свирати код куће, у Београду, за београдску публику, са једним од водећих оркестара Србије и региона, могу слободно да кажем, је стварно велика част. Надам се да ћемо имати прилике да поново радимо заједно.
Велика је част била упознати и сарађивати са господином Круделеом који и живи и ради у Немачкој, имали смо јако добру уметничку сарадњу, а и остали смо у контакту тако да се надам и некој нашој будућој сарадњи у Немачкој, Италији ...

Поменули сте да је најкомплексније наступати пред домаћом публиком. Какав сте Ви имали осећај?
То је посебна емоција, коју је тешко објаснити... Пред својом породицом, пријатељима, колегама... Позитивна трема, позитивни адреналин, дајеш и више од онога што си очекивао и наравно сва та количина емоција која се добија „натраг“ од публике и колега из оркестра је посебан осећај који ћу дуго памтити.

Прошле године сте полагали аудицију у оквиру конкурса „Млади и успешни“. Шта мислите о идеји Музичке продукције РТС да кроз овакав конкурс пронађе младе и успешне уметнике са ових простора, који на тај начин добијају шансу да наступе са оркестром?
Мислим да је то одлична идеја и да је Музичка продукција тиме свакако усрећила доста младих уметника, који немају често прилике да наступе са једним симфонијским оркестром. Још увек у свету тако нешто нисам срео. Уобичајена је пракса да се доводе светски музичари. За једног младог уметника који тек треба да закорачи на концертни подијум, иницијатива Музичке продукције је прави  корак.

Определили сте се да студирате у Минхену у класи Дага Јенсена. Како сте изабрали баш овог педагога?
Са њим сам се сусрео још као веома мали. Кад сам почео да свирам фагот мој професор Петар Ристић у музичкој школи ми је давао да слушам компакт дискове Дага Јенсена и већ тада сам се упознао с његовом величином. Тако да ми је од малена био сан да упознам тог уметника и да радим с њим. Он је један од највећих фаготиста данашњице.
Како сам га упознао? Његову мејл адресу сам пронашао на интернету. Послао сам му мој снимак и питао да ли бих могао да дођем код њега да ме чује и да ми да пра савета. Позвао ме је да дођем. Имао сам час са њим, који је трајао непуних двадесет минута и он ми је рекао да могу да дођем код њега на пријемни испит, али да не може да ми гарантује да ће ме примити. Ја сам одлучио да одем и положим, што се и десило.

Школовање сте започели у Музичкој школи „Станковић“ у Београду. Необично је да сте одабрали фагот. Зашто Вас је привукао овај инструмент?
Као и већина деце која се одлучују за музичку школу и ја сам хтео да свирам клавир, али сам се прилично касно сетио тога. Када сам дошао на пријемни рекли су ми да је са десет година касно да упишем клавир и да је боље да упишем неки дувачки инструмент. Ја сам то прихватио, желећи да свирам кларинет. Али, у то време сам имао проблеме са зубима, а за свирања овог инструмента су неопходни изузетно здрави предњи зуби, који су мени баш правили проблем. Једино што сам могао да свирам били су фагот или обоа. Одабрао самфагот захваљујући мом професору Петру и његовим ђацима који су стварно били фантастични, а и сада су.

Некада нам се чини да је инструмент по својој величини већи од ученика?
Јесте! Зато у свету постоји и мања верзија фагота. Зове се фаготино. Њега свирају ученици кад упишу музичку школу. Како они расту, порасте и инструмент. Код нас нема тих услова. Ја сам увек био већи од своје генерације, тако да нисам имао проблем. А и лично мислим да је, уколико нема потребе за мањим инструментом, боље да деца одмах крену да свирају прави фагот.

Веома брзо сте показали одличне резултате, који су показали да музика јесте пут којим се Ви крећете и да је Ваша будућа професија.
На томе заиста могу да захвалим мом професору Петру Ристићу који ме је од првог дана, што се каже, „ухватио под своје“ и индиректно ми рекао „ти ћеш да се бавиш музиком“. Ја сам десет година тренирао ватерполо. Са петнаест, шеснаест година сам дошао до првог тима „Црвене звезде“. У мени се, некако, увек двоумило да ли да одаберем ватерполо или ћу да се бавим музиком, Али, музика ме је чинила срећнијим и професор је увек био ту за мене. Радили смо заиста много, тако да ме је пут одвео на ту страну.

Чини ми се да су предиспозиције за спорт, нарочито за ватерполо, који развија и плућа и горњи део тела, много допринели и правилном дисању, капацитету плућа и Вашој кондицији као уметника који свира дувачки инструмент.
Ја се и данас бавим ватерполом, пливањем и другим спортовима. Сматра да је то за нас музичаре веома битно, јер ни једaн инструмент није симетричан. Који год инструмент да свирамо наше тело ће бити у неправилном положају. То је бољка наше професије. Ми ћемо сваког дана седети у оркестру и свирати, односно сваког дана ћемо бити у неправилној позицији тела. Зато сматрам да је бављење спортом изузетно битно да бисмо направили баланс и остали здрави до краја живота.

Да ли сте током боравка у Београду имали прилике да дуже време проведете са Вашим некадашњим професором Петром Ристићем?
Да! Сваки пут кад дођем обавезан је сусрет са професором, разговори о мојим студијама, наступима, начином рада са професором Јенсеном, али и наша традиција да се дружимо у ресторану који држи његов брат, где је одлична храна. Сваки пут када дођем ми одемо тамо, испричамо се и уживамо у домаћим специјалитетима.

Претпостављам да он ужива да прати Ваше професионално напредовање.
Сигуран сам да је то и за њега велика ствар. Нас двојица смо заједно много радили на томе да ја данас будем то што јесам. Пред мој пријемни испит у Минхену налазили смо се у школи у шест или пола седам ујутру. У то доба никога осим нас није било у школи. А данас верујем да је срећан и поносан на мене!

Осим фагота, које још предметеимате на факултету?
Циљ мог усавршавања у Минхену је да постанем добар музичар, а не добар фаготиста. Ми данас живимо у таквом свету да нема лоших фаготиста или других инструменталиста. Свирачка техника је веома напредовала. Када сам ишао на аудиције по водећим светским оркестрима приметио сам да нема уметника који дође и свира лоше. Завидан је ниво свирања фагота у свету. А када се конкурише за неки оркестар најбитније су мале разлике. Моја жеља је да, после студија у Минхену, добијем посао у неком од водећих светских оркестара. То ме испуњава и то ме чини срећним. Због тога сам, уосталом и отишао у Минхен на студије.
Поред фагота, на факултету се инсистира на добром знању из историје музике, солфеђу и теорији. Акценат се ставља на то да се направи уметник широког образовања. Мој професор је први такав. Поред тога што је изванредан фаготиста, као особа је веома отворен и на томе инсистира и када су у питању његови ученици. Он има петнаест студената у класи, што је заиста велики број. Труди се да од сваког од нас направи изврсног музичара, али на свој начин: да свако има своје Ја и да свако буде свој.

Фагот није типично солистички инструмент. У којој мери та чињеница отвара спектар уметничке ширине једног младог уметника да се изрази у домену камерне или оркестарске музике?
По мом мишљењу, фаготиста је првенствено оркестарски музичар, па онда све остало. Ви као оркестарски музичар имате прилику да свирате и камерну музику, а имате прилику да будете и солиста.
Солиста на фаготу има, али су то најбољи од најбољих. Њих има највише четворо у целом свету. На жалост, фаготска литература није толико велика као, на пример, литература једног виолинисте или једног пијанисте. Зато је нормално да ће пре један виолиниста имати више концерата него један фаготиста. Наравно, солистички концерти су потпуно друго искуство, али ја као фаготиста имам много веће шансе да више и чешће свирам уколико сам део једног симфонијског оркестра.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)

МУЗИЧКА ПРИЧА

ПИЈАНИСТА

Кад су га одвели из села, имао је само 5 година. Дете палог борца-хероја, није могло да бира особине свога доброг и племенитог оца него је био веома немиран и хиперактиван да га је љути очух милицајац, за кога се удала његова мати, како би их спасила од знане послератне глади, и раније уписао у музичку школу и нашао му наставницу клавира.
Већ после шест месеци Анђел је поправљао наставницу, кад би случајно погрешила у  неком тону... А као професор Музичке академије, свесно се излетео против паланачке и државне демократије која се граничила са диктатуром. Добио је дуге године затвора... Цео свет је захтевао да му се у строги затвор однесе клавир, с којим тамо - никад места. Пристали су тек да има неми пијанино са безгласним диркама. Само за пет година, и са неодступним гледањем у велику даљину кроз решеткаст прозор, на бази суперживости и својих чула, он успева да ударом на дирку, тактилном префињеношћу јагодица, „чује“ и тон, живи тон – само он у свом уху. Четрдесет и два дана није почињао истински да свира, јер је ридао сузе од среће што ту дирку коју такне може да чује, чак јаче или, пак слабије, зависно од тога колико је јако удари. Значи, успео је да од дрвене, безгласне  клавијатуре направи динамички чујан инструмент. А онда је свирао све, баш све за шта је имао ноте.
Кад је издржао рок, замолио је да остане у затвору јер му је слобода била сувише груба за суптилност музике, до које је стигао. Звао се Анђел Сретеновић, једини сретник и сусретник са јединственом Лепотом. А можда је био и анђел – знали су само херувими.

17. окт. 2017, Београд


Властимир Станисављевић Шаркаменац