Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2017. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2016. годину





Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

ФЕСТИВАЛИ

Mеђународни фестивал класичне музике у Kартагени де Индиас
5 -14. јануар 2018.

Дванаести фестивал класичне музике у Картагени још je једном показао како се овај град налази међу најважнијим метрополама културе у Јужној Америци. Картагенa има најстарији и вероватно најважнији филмски фестивал на континенту, затим један од највећих литерарних фестивала на свету где често долазе добитници нобелове награде за књижевност, магнет је за многе сликаре широм света и има преко 60 фоклорних група, пре свега афро-латинске музике. Картагена је такође седиште модерног плесног ансамбла  “Колегиум  тела” који гостује широм света.

Фестивал музике, као и сваке године, је тематски. После доста иновација прошлих година,  укључујући музику која је обележила сурет старог и новог света, тема ове године била је посвећена класицизму и то тројици дивова: Хајдну, Моцарту и Бетовену: изведена су сва  њихова најпопуларнија дела. Привлачности фестивала доприносе још и фасцинантне позорнице: необарокно позориште Адолфо Мехија које неодољиво подсећа на Ређо ди Парма али има још и слике на куполи и завеси који ни мало не заостајуза ремек делом Шагала у париској опери. Ту су такође и капеле манастира из 17. и 18. века, Санта Кларе и Санта Терезе, аудиторијом сале Конгреса и огроман трг испред осветљене прелепе цркве Сан Педро Клавер (нa тoм тpгy cy  уз то  концерти још и бесплатни). Ентузијасти, који  имају довољно енергије, уз можда кратку обавезну сијесту после ручка, могу да чују четири концерта дневно, у 11 ујутру, у четири после подне, и у 7 и  10 сати увече! Ни Салцбург нема толико богат репертоар za тaкo кpaткo вpeмe .

Хулија Салви, Председница Фондације Салви, која је пре 12 година осмислила фестивал, у послеdњих неколико сезона довела га је  на завидан ниво. После уговора који су постигла два градоначелника, побратимио се са фестивалом Два Света у Сполету. Оркестарска дела увек прати један, а ове године, два оркестра у резиденцији. То су били „Münchener Kammerorchester” и „Die Kölner Akademie”, за чија извођења, као што ћете читати,  се говори само у суперлативу. Овог пута се фестивал 15. јануара преселио на један дан, у велики град Баранкиљу који почетком фебруара организује други највећи карневал на свету, после Рио де Жанеира.

Келнски камерни оркестар

Фестивал такође има и образовни карактер. Пре свега, већ две године постоји   Симфонијски Оркестар Картагене који је састављен искључиво од младих музичара; скоро сви су још  студенти конзерваторија. Фондација Салви је послала низ професора музике да у последња два месеца раде са 46  музичара између 16 и 26 година. Такође се увек даје прилика Филхармонији младих музичара Колумбије да музицира уз познате европске  инструменталне солисте. Гости дају мастер класе одабраним младим уметницима, а организују се и радионице за прављење и поправку музичких инструмената. Обичај је и да се обавезно организује мала група концерата у сиромашним деловима града где има много избеглица од грађанског рата који је трајао до новембра 2016. године. Колумбија жели да се приближи завидном нивоу музичког образовања које има суседна Венецуела, која је својим образовним моделом, такозваним «Методом» успела да свој оркестар Симон Боливар, под вођством славног и траженог у свету диригента Густава Дудамела, стави на сами врих светских оркестара. 

За време фестивала  организују  се  свакодневни дијалози са музиколозима и музичарима. Ове године је ту био велика звезда, познати италијански композитор, пијаниста и музиколог  Ђовани Биети. Он је одржао три предавања, праћена  музичким примерима на клавиру: како слушати Хајдна, Моцарта и Бетовена. Напунио је  аудиторијум „Casa 1537“, прелепе палате из 16. века. У истој палати је одржан и пријем за позване госте уочи фестивала у коме су све званице морале бити обучене у бело. Коначно, фестивал сваке године одабере познатог сликара да креира симбол ове манифестације. Ове године је то била Руби Румије, која већ више деценија осваја награде на разним конкурсима. Она је између осталог позната по томе да је отворила свој атеље пре више од две деценије у маргиналном и сиромашном делу града где су некада живели робови и тако помогла „гентрификацији“: сада је тај кварт један од најпосећенијих боемских местау Картагени.

Како се све то финансира? Један мали део прихода долази од продаје веома скупих карата. Остало је конгломерат доприноса приватног сектора, градске и централне владе. Све важније концерте преноси познати телевизијски канал RCN, а почетак и крај фестивала прате свечани ватромети.

С обзиром да су углавном на репертоару била дела која спадају међу најпознатијим у инструменалном, симфонијском и камерном репертоару, говорићемо више о уметницима и њиховом музицирању тим пре што је за већину њих мало ко чуо у Србији.

„Ренесанс“ („Гајдица“, „Лазо, Лазо“, „Скомрачка“) и фрулаша Спасоја Јовића („Девојачки зов“, „Коло из Крајне“) и гајдаша (који свира и фрулу и саксофон) Мирослава Дрндаревића-Дрнде у чијој интерпретацији смо чули „Маријо дели, бела кумријо“ и „Песма о Јевки Замфировој“ (из Призрена), „Разграна се грана јоргована“ (из Приштине), „Текла вода Текелија“...
Чули су се и млади уметници у оквиру Фестивала, они који још увек уче: флаутисткиња Кристина Крсмановић, студенткиња Академије уметности у Нишу у класи проф Анђеле Братић и гитариста Петар Јовановић, који је дипломирао на Аладемији лепих уметности у Београду у (најбољој класи гитаре) код проф др Уроша Дојчиновића. У врло захтевном програму који је обухватио дела Мачада, Пјацоле, Ибера, Ђулијанија и Бартока (са додатком на бис арије „Жена је варљива“ из Вердијевог „Риголета“) показали су врло добру камерну комуникативност.
У оквиру филмске вечери на Фестивалу „Врњци“ чуо се и видео амерички гитариста из друге половине XX века Кристофер Плакенинг који се школовао на  Универзитету Северне Калифорније, а сарађивао је и са највећим гитаристом можда не само прошлог века него и уопште Андре Сеговијом чија мује похвала са „врло добро“ на семинару у Берклију 1959. значила више од свих позитивних критика које је касније добио током дуге и успешне каријере.
Амерички гитариста бави се и риболовом и бициклизмом, а од композитора највише поштује Баха, јер је он најлепши начин схватио Бога, а и Перкенинг је, како је рекао, и сам хришћанин и верник.
У два наврата смо чули вероватно најлепшу композицију за гитару – „Сећање на Алхамбру Франческа Тареге и притом се најбоље и осетило једно школски добро савладано дело (у интерпретацији америчког гитаристе) и разлика у свирању душе дела шпанског великана, који је увек говорио  да „гитара говори директно из срца“. Сеговија је дебитовао у Америци 1928. године, а четири деценије касније уручио је награду Кристоферу Плакенингу. Загрлио га је на подијуму и рекао – „имаћете много тешкоћа док радите, али пред Вама је будућност“. Амерички гитариста никада није заборавио његове речи; увек су му биле подстрех и подстицај.
Слушали смо још неколико правих бисера музичке литературе: Шубертову „Аве Марију“, Бахов Корал „Исусе, моја радости“, Прву етиду Вила Лобоса...
По мом мишљењу три најупечатљивија концерта приредили су гости из Бугарске, из Пољске и из Шпаније:


КОНЦЕРТИ ОРКЕСТРА У РЕЗИДЕНЦИЈИ: МИНХЕНСКОГ КАМЕРНОГ ОРКЕСТРА, ПОЗОРИШТЕ АДОЛФО МЕХИЈА 
5, 6 , 7. и 8. ЈАНУАР

Концерт који отвара фестивал у необарокном театру Адолфо Мехија је увек друштвени колико и музички дозивљај. Ту се окупе сви врхунски политичари, мецене, лидери приватног сектора и културна елита земље. Отварање се такође претвори у модну ревију, обавезне свечане тоалете дама и  господа која носе  руком везене  ланене кошуље  такозванегвајабере на Карибима или «баронг» на Филипинима одакле су потекле.   Водитељ је увек неки прелепи модел (а таквих у Колумбији има на претек). Концерт почиње  говорима,  и  химнама  Колумбије и Немачке као земље оркестра у резиденцији, Минхенског Камерног Оркестра .

Минхенски камерни оркестар

Овај врсни оркестар је основан пре 67 година, и успешно комбинује, како то каже садашњи стални диригент Клеменс Шулд, поштовање традиције и иновацију. Када сам питао Шулда на конференцији за штампу да ли је његов стил дириговања ближи Клемпереру или екстровертом Дудамелу, рекао је да је једва чекао да заврши конзерваториј па да му нико не преписује како треба да се понаша на бини. На свим концертима, ипак се видело да је по стилу много ближи Дудамелу или Сајмону Ратлу. Није ни чудо да је његов синоним за свој оркестар «чиста енергија».

Оркестар даје око 70 концерата током године, учествује на важним међунаордним фестивалима и прати врсне солисте. Део репертоара су увек и савремена дела, а многа је   оркестар извео премијерно. Можда ће се неки од читалаца сетити концерта који су приредили у Београду 1995. године у сарадњи са Гетеовим институтом као део турнеје по музичким престоницама источне Европе. Ове године у Картагени, оркестар је извео  четири концерта симфонијске музике уз врхунске солисте са концертима за клавир Моцарта и Бетовена: 5, 6, 7. и 8. јануара. Сви концерти су изведени  нa  прелепој сцени театра Адолфо Мехија.

5. јануар
На  програму  овог концерта су биле „Симфонија кончертанте  за виолу,  чело, обоу и фагот“ Хајдна у бе-молу Хоб. I. 105,  Моцартова  четрдесета, можда, најпопуларнија симфонија и Бетовенов „Трећи концерт за клавир“.

Хајдново дело је јасно показало да су четири солиста верно представљали највећи могући професионални  ниво сваког члана овог оркестра. Пошто смо чули њихову изванредну технику, схватили смо како би и сви остали чланови могли да буду солисти и разумели смо зашто је музицирање целог  оркестра на таквој висини. У Моцартовој симфонији се могло јасно видети због чега Шулд, који је и сам виолиниста, каже да посвећује највећу пажњу звуку гудача. О томе можете судити и сами ако пронађете њихове снимке, пре свега на Јутјубy.

Солиста у Бетовеновом концерту је био Рудолф Бухбиндер, аустријски  пијаниста који, како ће се писати о његовом каснијем солистичком концерту Бетовенових соната, долази  на фестивал у Картaгени после великих успеха његових снимака Бетовена, како   соната  тако и   клавирских концерaта.

6. јануар
На концерту 6. јануара, изведени су Хајднова „Симфонија бр. 43“ названа „Меркур“, Моцартов „Концерт за клавир бр. 9“ са  Аронон Пилсеном и Бетовенова балетска музика  „Креатуре Прометеја“.

Већ  у првом ставу Хајднове симфоније се могао чути племенити звук свих дувачких инструмената  уз већ пословичан високи тонски  квалиет свих гудача. Антон Пилсен, о коме ћемо писати више поводом  његовог солистичког концерта Хајднових соната је исто тако велики мајстор за Моцарта. Можда је прикладно да  управо Пилсен са своје 22 године свира овај концерт коме је надимак „Jeunehomme“.

7. јануар
Минхенски камерни оркестар је свирао Бетовенову „Осму симфонију“ и „Клавирски концерт  бр. 5“ – „Емперор“ у коме је солиста био славни бразилски пијаниста Нелсон Фреире. Овај маестро је већ одавно права легенда а каријера му  траје скоро 70 година. Занимљиво је да је Фреире својом интерпретацијом овог концерта са само дванаест година добио стипендију у Бeчy, којом је започела његова метеорска каријера која ето, још  увек траје. Као и многи велики мајстори има и ту врлину да, иако скоро сваки слушалац  напамет зна целу партитуру, дочара је као нову и узбудљиву.

8. јануар
Минхенски камерни оркестар је свирао 8. јануара Моцартова дела: „Симфонију бр. 36 и „Концерт за клавир и оркестар бр. 20 у де-молу К.466“, са Мартином Стадфелдом као солистом о коме ћемо  писати више касније и то  поводом његовог солистичког концерта.


РУДОЛФ БУХБИНДЕР, БЕТОВЕНОВЕ КЛАВИРСКЕ СОНАТЕ, 7. ЈАНУАР

Фестивал у Картагени није могао да нађе бољег еспонента за свој репертоар Хајдна, Моцарта и Бетовена од  Рудолфа Бухбиндера. Овај аустријски пијаниста је управо познат по делима та три композитора. Снимио је за „Teldec“ дискографску кућу сва клавирска дела Хајдна, сва важнија клавирска дела Моцарта (клавирске концерте увек сам диригује са клавира) и све сонате Бетовена. Снимио је два пута све Бетовенове клавирске концерте, прво 2007. године са Бечким Симфонијским оркестром за дискографску кућу „Preiser“,  а после са Бечком Филхармонијом 2011. године  за  „SonyClaasical“. Овај последњи циклус је снимљен и на ДВД-овима па их лако можете видети. Такође Јутјуб је пун његових интерпретација ова три композитора.
За фестивал у циклусу Бетовена, Фасбиндер је одабрао најпознатије: бр. 23, „Apasionatu“,   бр. 14, „Au Clare de Lune“ и „Патетичну“ бр. 13.


КВАРТЕТ ШУМАН, 7, 8. и 9. јануар

Овај гудачки квартет се састоји од тројице браће из  Рајнланда Ерика и Кена (виолине) и Марка Шумана (чело), и естонског виолисте Лизе Рандалу. Музицирају заједно од 2012. године. Тројица браће наравно свирају заједно од најранијег детињства па можда зато многи критичари примећују да је један од  највећих квалитета невероватно јака и интимна веза музичара: потребан је само један поглед крајем ока да сви схвате како се скицира музичка маршрута. Наравно, свако камерно дело је једна конверзација међу члановима ансамбла, али овде је тај разговор без речи израженији него што је уобичајено.
Када постоји таква савршена техника којом сваки члан квартета влада, онда се његов успех великим делом дугује невероватној спонтаности којим се одликује њихово музицирање. У једном интервјуу музичари су изјавили «Дело се развија тек током концерта. То је ´права ствар´ јер ни ми сами никада не знамо шта ће се догодити. На сцени, нестају сва ограничења, и сваки музичар постаје бескрајно поштен са собом. Тако се ствара веза са публиком, комуницира се са њом без речи». Овај квартет је достигао стадијум где је све могуће, баш зато што ништа није сигурно.

Ови млади уметници су већ  постигли светску славу: 2016. године је почела њихова трогодишња резиденција у Друштву камерне музике Линколн Центра у Њујорку. Добитници су  2013. године прве награде на конкурсу гудачких квартета у Бордоу. 2017. године „BBC“ им је доделио награду за најбоље нове уметнике, њихов ЦД назван „Пејзажи“ са делима, Хајдна, Бартока, Такемитсуа и Парва им је донео ту награду. Веза са Такемитсуом је висцерална, јер је мајка браће Шуман јапански пијаниста тако да сви говоре течно јапански. Њихови ангажмани у 2018. говоре о томе колико су тражени по свету: само у марту  и априлу су музицирали у Сједњеним државама у  Њујорку (Алис Тали Хол и Карнеги Хол), Билбау, Регенсбургу, Ватерстетену, Лајдену, Дизелдорфу, Русеу у Бугарској, Франкфурту, Хамбургу, Берлину, Амстердаму, Чикагу, Вашингтону, Цириху, Торонту и Утрехту.

Сва три концерта на фестивалу у Картагени у прекрасној капели манастира Санта Клара су били посвећени великанима тројке класицизма: 7. септембра су свирали Бетовенове квартете у Еф-дуру оп. 59 („Разумовски“), Но. 1 и бр. 13 оп. 130, 8. јануара Моцартове бр. 13 у де-молу, к. 173, Но. 4 у Ге-дуру, К. 387 и Дивертименто за гудачки квартет у Еф-дуру К. 138, а 9. јануара Хајднове квартете у Ге-дуру Hob III: 41  бр. 5, у де-молу Hob. III: 43 и у Еф-дуру Hob III: 82.

У Бетовеновим квартетима оп. 59 које је наручио Разумовски, руски амабсадор у Бечу, било је посебно занимљиво чути њихову интерпретацију  четвртог става са руском темом. Браћа Шуман имају посебан афинитет за словенску музику јер им је отац из Трансилваније у којој се често могао чути овај мелос.  Смео приступ Квартета Шумана се посебно могао осетити у квартету бр.13, оп. 130, који је ремек дело из Бетовеновог последњег периода, пуно необичних иновација. Дело је на премијери примљено потпуно неравно: други и четиврти став су поновљени на бис, а пети став, каватина, који је самог Бетовена доводио до суза, је оставио публику равнодушном, нису је разумели.

Моцартови квартети субили тумачени савршеном елеганцијом: како они за које је публика његових савременика сматрала да су имитиција Хајднових (иако  су они само послужили Моцарту као иснпирација) тако и К. 387 који је Моцарт посветио Хајдну кога је називао оцем и другом.

Слушајући овај талентовани ансамбл, могли смо приметити  на сва три концерта како се ова музичка форма од првобитног развоја у коме су доминирале виолине, претворила у дијалог ранвноправних партнера, или, који личе, како је то  приметио Гете, на разговоре  четири паметна људска бића.

Пратите већ објављене дискографске снимке овог гудачког квартета, као и оне који долазе. Већ достижу славу исто тако популарног и бриљантног младог Квартета „Ебен“, француских музичара који ће се ове године појавити и на салцбуршком фестивалу.  

РЕСИТАЛ МАРТИНА СТАДФЕЛДА, 8 јануар

Немачки пијаниста Мартин Статдфелд је дошао у Картагену већ  прослављен  после победа на међународним фестивалима и  када је добио 2004. и 2005. године „Echo Classical Award“,  прво као најбољи млади музичар а после  као пијаниста године.
Познат је публици  пре свега по својим интерпретацијама Баха и Моцарта и  по томе што је његова мисија је да прибилижи класичну музику широким масама.  Почео  је да музицира још од своје шесте године, први концерт је имао у деветој години, а ушао на конзерваториј са 14 година. Баш зато да би   младим људима помогао да се формирају у музичаре, или једноставно љубитеље музике,  често у слободном време одлази у школе, свира за ученике, углавном Баха, и прича им о  животу композитора.

Бах га је учинио славним: 2002. године је победио на Међународном Баховом  такмичењу   у Лајпцигу; занимљиво је да ту награду  нису доделили пуних 14 година пре Стадфелда  јер нису нашли довољно заслужног музичара. Био је такође најмлађи пијаниста који је добио ову престижну награду.  Та победа му је помогла да добије позиве на читаву серију Бахових   и других важних међународних фестивала. Тако је и добио  уговор  са SonyClassical компанијом да сними Голдбергове варијације, управо невероватан подвиг када се зна да јеSonyимаo већ  у својим архивама  легендарне снимке овог дела Глена Гоулда и Мараја Перахије. ЦД се одмах попео на друго место (после Ане Нетребко) нa немачкој хит листи класичне музике, испред Ћећилије Бартоли и Ан Софи фон Мутер. Данас се већ  прича да је Стадфелд заслужан да је подигао ниво музицирања немачких пијаниста који није био толико висок још  од Вилхелма Бакхауса и Валтера Гизекинга. 

Занимљиво је да је Стадлер такође и композитор па је на овом рециталу извео своју малу фантазију о Моцарту да би, како нам је рекао на конференцији за  штампу,  показао колико је сам Бах утицао на Моцарта.  Додаје  да ће наставити да компонује и да ће за следећи ЦД изабрати своје композиције. 

Раситал је био посвећен искључиво Моцарту  па је свирао његове мале сонате из Свески из Лондона, фантазију  у це молу К 475 и сонату у ц молу К. 457. Било је занимљиво посматрати како музицира пратећи ритам нота вратом и раменима, акцентуирјући покретима  када ноте преносе анксиозност и  напетост; није ни чудо да му је идол био   Глен Гоулд  чији су фламбоајантни покрети ( да  не помињемо његово певушење док музицира) легендарни. Док је Гоулд пред крај каријере престао да свира на концертима и само снимао у студију, Стадфелд каже да  после ЦДа Моцартових концерата, неће више снимати Моцартове  концерте за клавир јер му је апсолутно нужан контакт са публиком: без тога, музика је, додаје, хладна  као анатомски студиј.      

РЕСИТАЛ ПИЈАНИСТЕ АРОНА ПИЛСАНА, ДЕЛА ХАЈДНА, 9. ЈАНУАР

Каријера аустријског пијаниста Антона Пилсана, који има само 22 године, почела је већ у петој години када је почео да музицира. У 19. години је добио претижну награду „Звезде у успону“ Европске организација концертних холова (ECH), па је награда била серија концерата по Европи.  

Упркос свим успесима, Пилсан је чврсто приземљен јер каже да је сам себи највећи критичар и да никада неће дозволити да му слава помери еквилибријум. Додаје да покушава да  што је више могуће води  живот просечног младог човека коме је омиљена забава да пије пиво са друговима. Као веома млади пијаниста, ставио је себиза циљ, каже нам на конференцији за штампу, да класичну музику учини све ближом младој публици. Био је шокиран када је чуо да неки млади људи сматрају да је класична музика ригидна, и да се  њом не могу изразити емоције. Не ради се толико о томе, додаје, да млади људи не воле класичну музику већ многи и не знају за њу. Као што сада уз класичну музику постоје многи жанрови савремене поп музике, тако су класичну музику у прошлости такође пратили други жанрови као што је фолклор. Свеједно, Пилсан користи своју популарост   да прибилижи младом свету класичну музику и често музицира по  школама. Има велику жељу да компонује и нада се да ће једног дана моћи и да диригује, као и многи други славни пијанисти као Баренбојм или Ашкенази.

На репертоару овог концерта су били четири сонате Хајдна: Hob. XVI: 23, Hob XVI: 43, Hob. XVI: 49 и Hob. XVIV: 50. Иако никако није добро говорити о «дефинитивној» интерпретаицји, за многе је Леиф Ове Андснес (о коме смо писали у овом листу прошле године са фестивала у Салцбургу) један од врхунских интерпретатора Хајдна уз Емануела Акса. О томе сведочи и Андснесов снимак Хајднових клавирских концерата. Пилсан   исто тако савршено влада свим техничким захтевима композитора, али исто тако јасно пројектујје своју личност великом елеганцијом којом ће нас опет на овом фестивалу импресионирати  на каснијим концертима Хајднових дела са Јулијом Хаген на челу.


РЕСИТАЛ НЕЛСОНА ФРЕИРЕ И АНСАМБЛА „PALOSYCUERDAS“, 9. ЈАНУАР

Шта  још рећи о Нелсону Фреири, гиганту и легенди клавира из малог места Боа Есперанса  у држави Минас Жераис у Бразилу? Почео је да свира у трећој години без учитеља, једноставно копирајући оно што је свирала његова старија сестра. У четвртој години је дебитовао на јавном концерту са Моцартовом „Сонатом у А-дуру K. 331“. У то време учитељица му је била Луциа Бранко, бивши студент Артура де Грефа, који је и сам био ученик Листа. У дванаестој години је свирао Бетовенов „Пети концерт“ и тако добио 1957. године стипендију бразилске владе да студира у Бечу. Ако тражимо правог прототипа за вундеркинда, ево то је овај у свету прослављен пијаниста. Сада му је 73 године и каже да и даље не зна шта је дисциплина, а остаје и социјално аганжован. Када је бразилски симфонијски оркестар отпустио 36 музичара 2011. године, одмах је отказао своје учествовање на концерту.
На конференцији за штампу сам га питао да нам каже о свом раду са другом музичком кометом из Јужне Америке, која је за себе напрвила посебну нишу на Олимпу пијаниста, Мартом Аргерич. Њих двоје су често наступали заједно, и топло препоручујем свима да потраже на Јутјубу неке примере њиховог рада као што је Моцартова „Соната за четири руке К. 381“, која у првом ставу парафразира „Voi che Sapete“ из „Фигарове женидбе“ са отварања Шопеновог Конкурса 2010. или „Свиту бр. 2“ Рахмањинова за клавир.

На овом концертру поред можда најпознатије сонате Моцарта, бр. 11 у А-дуру са „rondo alla Тurca“ и Бетовенове „Au Claire de Lune“ сонате, Фреире је ставио на програм искључиво иберијски и јужно амерички репертоар: три бразилска композитора - Еитора Вила Лобоса „Бразилске Бахијане“ бр. 4 (за соло клавир),  Франциска Мињонеа  „Valse Elegante“, као и Александра Левија „Tango Brasileiro“, а на крају „Евокацију“ и „Навару“ Исака Албениза. На концерту се јасно видело да Фреире упркос свим тријумфима и даље истражује нове звуке, нове прилазе делима која добро познаје и да му и даље остаје жеђ за импровизацијом и спонтаности. „Онај пијаниста који сматра да је све постигао, је завршио свој уметнички круг“, каже у интервјуу, и вероватно је сасвим у праву. Тако су уосталом говорили и Артур Рубинштајн и Владиир Хоровиц у годинама када су остале колеге савременици  одавно били  већ у пензији.

У другом делу концерта се појавио трио браће Сабоја „Palosy Cuerdas“ састављен од гитаре (Даниел Сабоја) и два инструмента слична гитари, који су веома популарни у Колумбији, такозвани типле (Лукас Сабоја) и бандола (Диего Сабоја). За наше слушаоце који нису навикли на ове инструменте, препоручујем да чују, барем на Јутјубу типле, а посебно бандолу која подсећа по боји звука на мандолину, али са већим музичким могућностима. Ансамбл је свирао своје необјављене композије, као и бамбуко (врсту фолклора, ритма са андских планина) најпознатијег колумбијском композитора Адолфа Мехије.


PЕСИТАЛ АНТЈЕ ВЕИТХАСА И ТОМАСА ХОПЕА, 10. и 12. јануара



Као и многи други вундеркинди, Антје Веитхас је почела де свира виолину у четвртој години да би после била победница Крајзлеровог конкурса у Грацу1987. године, и на Међународном виолинском конкусу у Хановеру 1991. Она је подједнако успешна као солиста (многи њени ЦДови су добили велике похвале, као недавно Брухов „Концерт бр.1“, а и ранији снимци Баха и белгијског композитора Исаиа). Она се такође појављује и као диригент, а посебну пажњу је привукао њен ЦД са Брамсовим Виолинским концертом и њеним аранжману Квинтета за гудачки камерни оркестар. Љубитељ је камерне музике, па је тако прва виолина у „Arcanto“ квартету са којим је већ снимила дела Бартока, Брамса, Равела, Дебисија, Шуберта и Моцарта за „Harmonia Mundi“, и са којим је музицирала у Карнеги Холу у Њујорку, „Théâtre du Châtelet“ и „Cité dela Musique“ у Паризу.

Као да јој није доста изазова, такође је музички вођа „Camerata Bern“, па води овај  ансамбл и у тако великим делима као што су Бетовенове симфоније, и снима са њиме музику Брамса, Менделсона и Бетовена.

Томас Хопе је саградио своју репутацију пијанисте искључиво као пратилац осталих инструменталиста и певача. Он редовно наступа као званични пијаниста на конкурсу Такмичења Краљице Елизабете у Бриселу, Јозефа Јоакима у Хановеру, Фојерман у Берлину и АРД у Минхену. Радио је такође као стални пратилац у Џулијард Школи музике Јицак Перлмановог музичког програма.

На програму овог дуа су биле Моцартове Сонате за клавир и виолину бр.18 у Ге-дуру, бр. 21 у е-молу, бр. 34 у А-дуру и бр. 40, као и Бетовенова „Кројцерова“ соната као и Соната у це-молу оп. 30 бр. 2.

Оно што се свакако може рећи за њихово музицирање, пре свега за Вајтхас, је да комбинује технички виртуозитет са поезијом и хуманошћу и да својом индивуалношћу натера слушаоца који се уморио од стотина  интерпретација таквих познатих дела као што је концерт Бруха да поново препозна дело и да схвати зашто је управо то ремек дело. Њено музицирање са Хопом је било поетско и снажно, са пуно нијанси и детаља, али без икаквог ризика да пређе у маниризам. Харизма и снажан интелект плене чим се појави на сцени, али никада не стављају у сенку сама дела која тумачи. Звук њене виолине Петера Грајнера из 2002. године личио је на чисто сребро.

МОЦАРТОВ „РЕКВИЈЕМ“,  Келнска Академија
( KölnerAkademie), 10. јануар

ХАЈДНОВА СВЕТА ДЕЛА;
Келнска Академија   11. јануар



Публика је са великим нестрпљењем очекивала концерт Моцартових светих дела: „Мису у Це-дуру“ К. 257, („Credo“), а посебно „Реквијем“. Свечаној атмосфери је допринео и ентеријер: капела манастира (сада хотела) Санта Тереза из 18. века. Ни сви чланови такозване седме силе нису могли да добију места, па овај концерт дугујем љубазности председнице Фондације Салви, покровитеља фестивала.

Келнска Академиијa, коју је водио Микаел Александер Виленс, свира музику од 17. до 21. века, како на историјским инструментима, тако и на модерним. Њихов неписани манифест тежи да достигне намере композитора служећи се искључиво критичним едицијама сваког дела, и стриктно поштујући положај музичара на подијуму како је то композитор наменио. Имају иза себе више од 40 снимљених компакт дискова, међу последњим се налазе сви клавирских концерти Моцарта са Роналдом Раутиганом на фортепиану.

Хор и солисте Келнске академије је водио је стални диригент Микаел Александар Виленс, и он је свакако превасходно заслужан за успех овог концерта. Наравно, Моцартова величанствена музика y „Реквијемy“ говори сама за себе као пантеoн свих других светих Моцартових дела, иако га није довршио, већ су делове по Моцартовим скицама допунили  и оркестрирали прво Ајблер, а после Сисмајер. Пoд Виленсoвoм пaлицoм, oд пoчeтнe дeoницe „Requiem Aeternam“ пa дo завpшних, „Lux Aeterna“ и „Cum Sanctis tuis“, oркecтap, хop и coлиcти cy пpeлaзили пyт oвe Миce ca вeликим пaтocoм.   

Треба истаћи и вокалне солисте, пре свега изванредног француског сопрана Маилис д Вилутрис, која је прво учила виолину, да би у деветој години прешла на певање. Почела је каријеру као девојчица у операма као што су „Пелеас и Мелисанда“ (Иниолд), и Мис  Елен у Бритновој „Хајде да правимо оперу“. После завршених студија истакла се у операма Глука, Росинија и Моцарта, а посбено се посветила бароку и већ је снимала већи број компакт дискова. Редовно сарађује са Келнском академијом и пре неколико година је са великим успехом снимила кантату Керубинија „Клитемнестра“. Њен пун, топли и кристално чисти сопран се са лакоћом уздизао над свим осталим солистима и хором, али је исто тако знала да смањи дијапазон  звука у деоницама када jyје требало чути само као део ансамбла. Зажелео сам да је поново  чујем у већој улози у опери. Публика је такође топло поздравила контра алт Марију Дијкхуизен, велшког тенора Гвилима Боуена (који се прославио још као студент у Тринити Колеџу у Кембриџу, а касније на Краљевској Академији Музике, и италијанског баса Маура Борђонија, који већ иза себе има бројне снимке за разне дискографске куће.

На концерту 11. јануара, који је такође приређен у капели бившег манастира Света Тереза,  изведена су два дела инспирисана Маријом Терезијом, царицом Две Сицилије: она је наручила „Te Deum“, а била је чак и солиста („сладак али слаб глас“, како га је описао Хајдн) у „Theresienmesse“. Било је занимиљиво чути Хајднова света дела после Моцартових, јер је Хајдн био инспирација и модел Моцарту, а доживео је велику еволуцију у свом ставаралачком раду током многих деценија. Изненађење је да у овој миси нема многих дувачких инструмената (обоа, фагота, хорни и флаута), али то није било проузроковано Хајдновом стваралачком одлуком, већ несташицом, за време неколико година, тих дувача у оркестру Естерхазија у дворцу Ајзенштат.


После ових светих дела, а и многих других концерата на фестивалу где су изведена дела Хајдна, а посебно моја најомиљенија, гудачки квартети, одлучио сам да после салцбуршког фестивала ове године и сам посетим оба Естерхази замак, у Ајзенштаду и Фертедију у Мађарској, као моје лично ходачашће духу Хајдна. Да није било покровитељства племића Естерхазија, ко зна какав и колики би био опус Хајдна и његов утицај на развој музике, а посебно симфоније и гудачких квартета. 


РЕСИТАЛ ЈУЛИЈЕ ХАГЕН И АРОНА ПИЛСАНА, 11. и 12. јануар




Као и многи други инструменталисти, Јулија Хаген и Арон Пилсан имају велику склоност према камерној музици. За Пилсана би се чак рекло да га посебно привлачи чело, јер је његов снимак компак диска „Домовина“ са аустpо-иранским челистом Киано Солтанијем, која је пуштен у продају фебруара ове године,  већ постигао огроман успех. У Картагени, Арон Пилсан је удружио снаге са аустријским врсним мајстором на челу, Јулијом Хаген.

Фестивал у Картагени је имао срећу да је спојио два тако талентована музичара. Пилсен је већ доживео успех на свом солистичком концерту док је Јулија Хаген, млада уметница из Салцбурга, наступила само на овом камерном концерту. После успешне каријере по Аустрији, примљена је као један од шест ученика познатог француског челисте Готје Каписона (који је музицирао на прошлогодишњем фестивалу у Картагени) „Classe d’Excellence de Violoncelle“, а коју финансира фондација Луј Витон. Има срећу да је приватни спонзор омогућио да свира на инструменту Франческа Руђерија,  славног мајстора виолина из 17. века.

Она признаје да јој је највеће задовољство да музицира у камерним ансамблима,  јер се ту достиже интимност и најдубља веза и са музиком и са публиком.
10. и 11. јануара Пилсeн и Хаген су свирали свих пет соната за чело Бетовена, између осталих и бр. 5 бр.1 у Еф-дуру оп. 5, коју је посветио пруском цару Фридриху, који је, тако се барем прича, и сам био добар аматер на челу.

Cви кaмepни мyзичapи тpeбa da пpoизвoдe звyк кao дa cy jeдaн jeдини инcтpyмeнт, aли je вeзa oвa двa yмeникa изглeдaлa cкopo виcцepaлнa, a тo мoжeтe и видeти нa фoтoгpaфиjи кoja пpaти oвaj члaнaк.


РЕЦИТАЛ МАРИА БРУНЕЛИЈА И ТОМАСА ХОПЕА, 11. јануар




Оваj реситал је одржан у прекрасном клаустру манастира Санто Доминго из 17. века, који је одар хидиоцезе Картагене унајмила шпанска круна као један од основних центара у централној и јужној Америци своје Агенције за кооперацију. Ту се одржава и један део чувеног литерарног „Hay“ фестивала, а концепт под ведрим небом је чаробан: дешава се испод крошњи столетног великог дрвећа и лукова самостана. Замислите атријум Кнежеве палате у Дубровнику, али пет пута већи! Акустика, наравно, није истог квалитета као у театру или у капелама манастира, или y аудиторијумy Салe Kонгреса, али је прикладно озвучење помогло да се ужива на позорници ретке лепоте.

Марио Брунели је један од водећих челиста на свету чија је слава почела од када је победио на такмичењу „Чајковског“ Москви 1986. године. Нама је за понос да је његов професор био управо Антонио Јанигро.  Од тада се појавио са многим светским оркестрима, као што су Енглески краљевски филхармонијски оркестар, Лондонски симфонијски оркестар, Кремерата Балтика, Оркестар Маријинског театра уПетрограду,  Лондонска филхармонија, Минхенски и Филаделфијски оркестри и то под палицом Клаудија Абада, Валерија Гергијева, Јурија Темирканова, Владимира Јуревског,  Тона Копмана,  Данијела Гатија,  Рикарда Мутија, Сеиђи Озаве, Мунг Вун Чунга иА нтониа Папана. Године 1994. је основао свој сопствени оркестар „Orchestra d´Archi Italiani“ са којима је гостовао по целом свету. На конференцији за штампу нам каже да успех дугује томе што сматра да је чело продужетак људског тела и да може да има исту тежину као и глас, јер свака тензија на струнама даје другачији тон, баш као што је случај са гласом у разним теситурама. 

За Брунелија се не може рећи да се боји ризика. Иако је прослављен пре свега делима класика (снимио је два пута свите за чело Баха) он чак експериментише са џезом, музичким театром, и изводи премијерно дела савремених композитора, а већ скоро две деценије за сценографију бира врхове Доломита на фестивалу „I Suoni delle Dolomiti“ на висини од 2000 метара. Такође, привлаче га и пустиње, јер ради усамљености дају много материјала за машту. Једна од највећих похвала које је добио је да је он постао интегрални део свог чела, да му је масјторство страсно и без спрега,  са звуком који некада производи мрачне крике, а некада екстатичне анђеоске тонове.  Као врсни интелектуалац ренесансног кова, Брунело такође одржава концерте у родном Кастелфранку Венету, у бившој ливници гвожђа, које је маестро прeтворио у лабораторију за истраживање дијалога са литературом, филозофијом, науком, и визуелним ументостима.  Да Балтазар Кастиљоне живи данас, вероватно би узео Брунелија као пример музичког дворјанина у својој славној књизи.

После његовог музицирања испред цркве Сан Педро, где је освојио публику, слушаоци овог концерта су знали шта могу да очекују са репертоара на коме су били само Бетовен са „Варијацијама на теме из Моцартове „Чаробне фруле“ и три ноктурна за чело и клавир Жан Луи Дипора. Није нимало случајно што је Брунело изабрао овог француског композитора, јер је Бетовен писао своје сонате за чело и почео озбиљније да истражује могућности за овај инструмент тек када је упознао два виртуоза (и педагога) на овим инструментима, браћу Жан Луја и Жан Пиера Дипора. Жан Луј је свирао за двор цара Вилхелма II, и израстао у сасвим пристојног солисту на челу.

Музички свет има доста врсних челиста, и после Казалса, и Ростроповича незавидно је правити компарације. Брунело је свакако при врху и плени својим страсним темпераментом, али истовремено и дисциплином, жељом да истражује нове аспекте познатих дела као и својим индивидуалним звуком (коме наравно помаже и његов врсни инструмент мајстора Магинија из 1600. године). Занимљиво је, међутим, да је Брунело покренуо пројект са славним италијанским мајстором виолине y барокном репертоару, пре свега Вивалдијy, Ђулиано Кармињолом са киме Брунело свира Вивалдијеве и Бахове композиције за две виолине и где он музицира на виолончелу „piccolo“.

ОРКЕСТАР МЛАДИХ СИМФОНИЧАРА КОЛУМБИЈЕ, 13. ЈАНУАР




Председница оранизатора фестивала,  Фондације Салви, госпођа Хулија Салви, којој ce дугује ова велика манифестација, је поносна што уз сва славна имена уметника такође помаже музичко образовање и успон у каријери младих талената из Колумбије. Оркестар младих симфоничара који чине 94  музичара је затворио фестивал. Наступили су после великих успеха који су доживели на својим концертима у земљама где је публика најстрожи критичар: Аустрији и Немачкој. Треба напоменути да финанијска помоћ овом оркестру долази од једне од највећих финансијских институција у земљи, банке Давивиенда. Занимљиво је да се уз све већу свест о такозваној „друштвеној одговорности“ приватног сектора све више институција удружује у финансирању разних социјалних пројеката, укљујчујући и оних на пољу културе.

Програм је отврила „Мала свита“ оца колумбијске националне школе, Адолфа Мехије, чије композиције потичу од 30-их до 70-их година прошлог века, и по коме је театар у Картагени добио име. Композитор је из града Ибаге, у провинцији Толима,  који се сматра музичком престоницом земље, у коме се сваког јуна одржава национални фестивал фоклора где се изводе музичке нумере из сва 32 департмана ове земље, велике као Енглеска, Немачка и Француска заједно.

Сваки став свите је посвећен другом националном ритму. Почиње игром бамбуко, а завршава се кумбијом, која је посебно популарна на карипској обали. Оркестар је са великим успехом водио млади диригент из Јамајке, Ендрју Гоурли. Друго дело је био Хајднов „Концерт за чело бр.1 у це-молу“. Било је посебно јасно да је италијански челиста, Марио Брунело, о чијем смо таленту писали са ранијег концертa, подигао температуру својим изузтеним талентом, и савршеном техником и поштовањем за стил Хајдна.
Разочарење је било једино завршно дело, Бетовенова „Седма симфонија“. Прва два става су била одлична и видело се да овај оркестар музицира на тако високом нивоу, да незахтева никакве исприке тиме што су чланови веома млади људи. Међутим, Гоурлије за трећи и четврти став изабрао паклени темпо који је можда неискусном уху могао да изгледа динамичан, али је сасвим отео грандиозност последњим ставовима овог Бетовеновог ремек дела.

Као награду за недавне успехе,  овај оркестар се спрема на резиденцију од десет дана са професорима Малеровог камерног Оркестра, славног ансамбла који је основао Клаудио Абадо и који броји музичаре из 20 земаља.

______________________

Дванаести фестивал је написао још једну страницу о томе шта су непрестани рад, труд и енергија само једне жене, госпође Хулије Салви, постигли да би се у овом некада успаваном карипском граду новела Гарсије Маркеса,  створила један од највећих уметничких манифестација на континенту. Пре свега треба аплаудирати што је успела да привуче фиансијску помоћ приватног сектора у земљи која није баш позната подарежљивости мецена, тим пре што се сматра да је Колумбија једна од седам или осам земаља са највећом социјалном неједнакости у свету упркос огромном природном богатству. Узгред, неке европске авио линије, као КЛМ нпр. успоставиле су директне везе за Картагену,  а од  2018. године ће се укинути визе за грађане Србије. То ће олакшати пут онима које ће можда желети да посету фестивалу допуне боравком у граду који се већ  више од деценије котира као једна од напривлачнијих туристичких дестинација на свету

Пожелео сам после маратона од 18 концерата да се и неки српски таленти нађу међу позваним солистима. Покушаћу приликом посете Београду у марту да скренем пажњу дирекцији фестивала на оне уметнике које предложи уредница Музике Класике.