ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ   

                                   

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 24                     
        јул - септембар 2016.                                         

Иван Бркљачић, композитор
САВРЕМЕНА МУЗИКА НЕМА ПРОБЛЕМ СА ПУБЛИКОМ

       

Маја месеца у Студентском културном центру у Београду одржано је ауторско вече композитора Ивана Бркљачића. Овај стваралац млађе генерације представио се опусом солистичке и камерне музике, представљајући стваралачку инвентивност по којој га и памти стручна, али и широка публика.

Дела која су изведена на концерту представљају слику Вашег ауторског развоја?
Управо тако. Први ауторски концерт имао сам 2006. године, као још увек недовољно афирмисан композитор, а сада, десет година касније, имао сам потребу да се представим публици са композицијама које су настале у међувремену. На концерту су изведена моја два квартета саксофона, „Quattro temperamenti“ и „Сакс коло“. Поред ових дела изведена је „Кувада“, која је пре четири године била поруџбина трија „Покрет“, затим композиција „Да су мени очи твоје“ коју трио “Donne di Belgrado“ , већ неколико година веома успешно изводи на различитим концертним подијумима. Такође, изведена је композиција за саксофон и клавир, са мало необичнијим насловом за уметнички жанр, која се зове „Сакс и секс“, као и виолински дуо „Шест и по“ који обрађује тему осмеха. На концерту је изведен и клавирски комад „Presto“, који сам написао 1995. године. У оригиналној верзији то је део свите за клавир, али се он, у протеклих 20 година, да кажем, одважио да постане независан клавирски комад. 

Различити састави, различите композиције, али све у функцији представљања Вашег аутентичног, личног ауторског печата. Колико је за једног композитора важно да га препознају и извођачи?
То је изузетно важно. Ми постојимо само кроз извођаче. Можемо ми да будемо генијални композитори, да компонујемо свакодневно, али уколико немамо контакт са извођачима ми можемо само да пунимо наше фијоке са „фантастичним“ и „генијалним“ композицијама. Мало карикирам, али ми заиста не постојимо без извођача, јер нам они омогућавају контакт са публиком, контакт са ушима до којих допире наша музика. Тако да мислим да је, с једне стране, сарадња са извођачима неопходна, а с друге стране ја изузетно уживам у сарадњи са различитим ансамблима и добро је да ми у овој нашој средини ипак имамо ансамбле који све више и више желе да свирају савремену и домаћу ауторску, али и страну музику, и који препознају одређени високи квалитет те музике.

Како се одвија сарадња? Да ли Вас извођачи препознају или сте, обзиром да то у нашој земљи није институционализовано, као композотор упућени да сами понудите своја дела?
И једно и друго.  Могу да кажем да имам срећу да у последњих десетак година заиста добијам поруџбине од ансамбала са којима сарађујем. Међу њима су и “Donne di Belgrado“, трио „Покрет“, квартет саксофона „Quattro temperamenti“ и мнoги други уметници. Ја сам заиста уживао компонујући за њих и можда, и можда још више од тога у самој реализацији, припремању, пробама. Тако да могу да кажем да у сарадњи са домаћим ансамблима, али и домаћим солистима у претходном периоду имам среће и надам се да ће се та пракса наставити.

Поруџбине данас нису уобичајена пракса. Ретко се дешавају, али је све више ансамбала који имају нестандардни инструментални састав и на неки начин иницирају савремене ауторе да пишу за њих. У којој мери сама поруџбина може бити инспиративна и шта, заправо, представља део те инспирације, обзиром да то дело није настало као део унутарњег креативног процеса који се појавио у стваралачкој машти композитора?
Ја уживам у томе да добијам иницијацију од ансамбла који поручује од мене композицију, или од солисте или од оркестра. У том процесу ми је важно да заиста за њих директно и пишем. У ситуацијама када је реч о поруџбини, како бих што више усмерио своје музичко размишљање ка том ансамблу директно, мени је битно да и мимо компоновања будем неко време у контакту са њима, од можда једне обичне кафе и размене идеја кроз разговор, до конкретније сарадње у оквиру проба, које ће утицати на реализацију композиције у потпуности. Тако да је тај контакт са извођачима који од мене траже композицију за мене изузетно важан и могу да кажем да сам сигурно двадесетак композиција, које сам написао у претходном периоду, писао знајући ко ће тој музици обезбедити премијеру. А то је сваком композитору драгоцено.
Свесни смо да једни друге подстичемо, да једни друге чувамо. На крају, сви се бавимо истим послом кога развијамо и негујемо.

Како би сте оценили свест домаћих интерпретатора о извођењу дела домаћих аутора?
Морам да кажем да композиторима, ма колико да се изводе њихова дела, никада није довољно. Са друге стране, ако објективно размишљамо, имамо и ансамбле и солисте који се просто боре, који желе да дају свој печат, да дају свој допринос савременој музици. Кроз сарадњу са њима ја могу да приметим да и они и сви ми уз њих постојимо. Такође, примећујем  и иницијативу да се створи и подмладак. Али, да ли је неколико ансамбала довољно у Београду који има два милона људи или у Србији од осам милиона – рекао бих да није! Сигурно да би нам требало двадесет пута више њих. Шта би требало урадити да би дошли до тог квантитета је веома комплексно, али ми треба да се боримо. Сваки дан треба да комуницирамо, да указујемо на квалитет своје музике. И мој ауторски концерт је био својеврсни допринос свему томе.

Из Вашег угла, како изгледа публика савремене музике?
За формирање публике савремене музике одговорни су композитори, ансамбли, али и систем. Ми као уметници морамо утицати на системску подршку институција, од највишег нивоа, па до нижих. Да не одлазим у критику. Из угла доскорашњег селектора Међународне трибине композитора могу да кажем да је до пре десетак година трибина била скоро пред гашењем. Чак је била ситуација да су се и композитори полако удаљавали од тог фестивала, што је мени било необјашњиво како је то могуће. Размишљао сам: имамо фестивал, а не уважавају га ни композитори! Наравно, уз упорност, уз репрограмирање, интензивно ангажовање у 2015. години, када сам ја још као коселектор радио, а ево сада у 2016. када више нисам на тај начин укључен, могу да кажем да сам за тих непуних десет година ипак утицао на то да сваки концерт на трибини буде пун, да се формирала нова публика, да је стара добила шансу да се подсети на то шта је трибина некада, током деведесетих година, била и могу да кажем да ту шансу да се угаси трибина, на срећу, није искористила, већ је добила нови дух, нови живот, уз публику која је прати и то не само током трајања фестивала, већ и мимо ње, уз помоћ друштвених мрежа. Кроз комуникацију и са иностраним уметницима, кроз различите видове сарадње, трибина живи, а тиме и савремена музика. На основу тога савремена музика нема проблем са публиком. Да ли би она могла да допре до још ширег аудиторијума? Свакако! Да ли има начина? Свакако! Али, на томе треба радити упорно и вредно. На крају, уколико музика поседује квалитет она ће наћи пут до различитих људи и она ће бити и слушана или преко радија или преко носача звука, или преко електронских извора, тако да ја немам никакву сумњу, али ни бојазан да уколико музика поседује квалитет неће пронаћи свог слушаоца.

Колико је интересовање иностраних стваралаца да пласирају своја дела на Међународној трибини композитора у Србији?
Огромно, а то говорим на основу мог искуства. За десет година колико сам био селектор интересовање је било све веће и веће. Морам рећи да смо сваке године географски све даље слали глас о постојању трибине. Године 2007. када сам почео да радим смо имали интересовање композитора из Европе и веома мало са Америчког континента. Године 2015. имали смо композиције које су нам стизале и из Јужне Америке, Аустралије, са Далеког Истока. Могу са сигурношћу да кажем, да сада већ у свету композитори знају шта значи Међународна трибина композитора у Београду, и да се зна да је јесењи термин одржавања. Али још нам је драже да данас и домаћи композитори препознају трибину као место и време где могу јавности да представе своја дела. Али не само композитори, већ и солисти, ансамбли и диригенти. Оно што је такође веома важно јесте да је трибина почела, некако, да и у том организационом смислу прави корак или два унапред. Дошли смо до тог нивоа да у текућој години не планирамо организацију трибине која ће се одиграти у овој години, већ се расписује конкурс за следећу годину и већ се размишља о некаквим буџетским конструкцијама, и о програму, и о саставима који ће учествовати. То је велики помак у односу на неко прошло време.

Лепо је што трибина окупља композиторе свих генерација.
Трибина је трибина, али је она и фестивал, и шанса, и традиција. Много тога је трибина. Последњих година студенти композиције имају наступе у оквиру фестивала „Кома“. То је други фестивал, али већ након завршетка студија они природно из „Коме“ прелазе у Међународну трибину композитора. Тако настављају свој развој и мислим да је то веома добро. Хоћу да кажем да трибина данас даје пресек свих генерација, како домаћих тако и иностраних композитора. У тој разноврсној понуди ми можемо препознавати нове изазове, нова стремљења, односно који су нови квалитети савремене уметничке музике.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)



МУЗИКА И ОКО ЊЕ

Јелена Боровић Димић, виши кустос,
управник Замка културе „Белимарковић“ Врњачка Бања
УМЕТНИЧКА МУЗИКА ДОПРИНОСИ ИМИЏУ ВРЊАЧКЕ БАЊЕ

       

Замак културе у Врњачкој Бањи – Вила „Белимарковић“  је препознатљиво место у овом граду где се окупљају љубитељи уметничке музике. Ове године, јула месеца, у овом простору биће отворен и 11. фестивал „Врњци“ који окупља пажњу како становника овог града, тако и великог броја туриста који преферирају бањски туризам. Виши кустос, Јелена Боровић Димић, један је од главних покретача културних дешавања у овом простору.

Како је започео фестивал?
Фестивал је започео 1996. године, на иницијативу групе родитеља чија су деца похађала музичку школу,  а идеја је била да се осмисли простор где би њихова деца могла да вежбају са професорима,  најеминентнијим именима. Тада се у акцију укључила и Аустријска амбасада, што је омогућило да наш гост буде професор бечке академије Стефан Камиларов. Тада су бројни родитељљи и сами помагали у реализацији овог курса. Међу њима бих посебно издвојила Славицу Вујовић.

Фестивал је, међутим, мењао своју концепцију.
Да, кроз време дошло је до промена, обогаћивао се, а чак је имао и прекид од пар година. У почетку је био осмишљен као међународна летња школа, затим летња академија, а од 2002. године зове се Међународни фестивал класичне музике „Врњци“.

Фестивал  ове године траје од 20-30. јула, са богатим концертима.
Ми смо тај термин узели као сталан, желећи да код публике створимо навику да се у то време буде у Врњачкој Бањи, и да ће у то време моћи да добију квалитетан музички доживљај који ће их оплеменити. Термин је константан да би заинтересовани могли да планирају своје време у односу на програм који желе да чују. Знамо да је то и време годишњих одмора, али такође знамо да се већина концерата не пропушта.

Обзиром да је Врњачка Бања на туристичкој мапи Србије препозната по бањском туризму, у којој мери је фестивал „Врњци“ на исти начин мапиран у односу на различите садржаје које Бања нуди?
Врњачка Бања је позната по културно-забавном животу већ деценијама. Она је била позната и пре Другог светског рата. У Бањи су гостовали оркестри класичне музике, који су свирали углавном променадну музику у павиљонима у парку. после Другог свестког рата углавном се неговао тзв. манифестациони туризам, тако да су манифестације заиста успевале. Сада је акценат догађаја стављен на забавни карактер, али и ми у Замку културе својим садржајима дајемо посебан печат културним садржајима и представљамо један сегмент који је недостајао у овом граду. Наравно, било је спорадичних концерата, али ми поред њих дајемо континуирану понуду, која својим садржајима утиче на свест, на душу и тело са циљем да се створи навика слушања класичне музике у једном дужем периоду.

Ко је публика фестивала?
Публику чине и становници Бање, али и бројни туристи. У Врњачкој Бањи постоји негована публика која посећује не само музичке, већ и све друге културне садржаје. Наша сала је мала. Она има око 135 места. Када је пуна, и кад публика стоји, може да стане и до 200 људи. Морам да поменем и сталне бањске госте, које такође препознајемо и са којима се сусрећемо сваке године. Многи од њих своје време одмора темпирају у односу на наш Фестивал, а неки чак зову и из иностранства.
На жалост, публику чини средња и старија генерација. Млађима се радујемо, али и надамо. Сваке године размишљамо о начинима да се млађа публика привуче на концерте. Додатни проблем је чињеница да се Фестивал одржава у време одмора, када многи време проводе на мору или планини. А омладина је углавном по базенима или кафићима.

Улаз на концерте је слободан.
Моје мишљење је да је неопходно створити културну потребу да се на концерте долази.  Живимо у тешким временима и постоје  људи који немају могућности да одвоје ни симболичних 100 динара за карту, а желео би да дође. Зато смо се одлучили да могућност да дође на концерт има свако, чак и онај ко не разуме уметничку музику, али жели да да је слуша. Желимо да нашој публици буде лепо и да буде макар на корнецру растерећена мислима да ли може да плати улазак или не. Јер, свако ко уђе у Замак културе биће свакако бољи човек кад изађе одавде.

У којој мери чињеница да на фестивал „Врњци“ долазе еминентне личности из српског музичког живота, али и из иностранства, представља богатство самог фестивала?
То је неизмерно богатство! То осећамо и ми који сарађујемо са њима и које  се заиста осећамо оплемењеним дружењем са њима. То су изузетно несебични људи који за симболичне износе хонорара долазе. А они, такође, доприносе и имиџу Врњачке Бање. Можда то не може одмах да се капитализује, али кад једног дана будемо причали ко је све учествовао на Фестивалу, када будемо говорили о његовом историјату, управо ће те еминентне личности дати тежину самој историји. Тим пре што тежимо да то буду уметници  различитих профила – извођачи, композитори, музиколози, музички критичари. Ми чак имамо издат и један албум композиција посвећених Врњачкој Бањи.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)

Пажња, НОМУС!


       

Тај усправан, подигнут, прав кажипрст неке руке аутентично обавијен клапнама флауте, ауторитативно је скренуо пажњу музичке јавности, посебно свих нас којима је «благо што НОМУС имамо».  Симболика је вишеслојна: будни сте? пажња! не пропустите! не оговарајте! посетите! ту смо! ... већ је, верујем, свако нашао лично тумачење оригиналног решења дугогодишњег фестивалског дизајнера Атиле Капитања.
    Знала сам да су организатори НОМУСа - Музичка омладина Новог Сада - већ месецима будни и вредни, у интензивним припремама фестивала без помпе и буџета, тихи и фокусирани да не изневере ни сопствена, нити очекивања верне публике.  Пожелела сам им, стога, успешан почетак овогодишњих Свечаности, блистање у пуном сјају, у свој величини и важности коју имају. ЈЕР овде су многи заспали и ЗАТО НОМУСом треба да одрже новосадску културну јавност будном!
    Не мислим да су (по)слушали мене, већ инстиктивно и професионално табали стазом којом једино ваља ићи. Пажња је била константна, интензивна, а будност на високом нивоу. О фестивалским концертима се причало, писало, ћаскало, неподељеног мишљења о изузетном квалитету и уметничким доживљајума којима смо присуствовали редовно или по избору. Да! НОМУС 2016 је пре свега доминирао достојанством и елитношћу у најплеменитијем смислу ових речи. Иако је домаћа, актуелна публика често анемична, а неретко неедукована, те концерти личе на манифестацију «дани општенародног кича и весеља» - тапшемо после сваке «песме», програми Новосадских музичких свечаности били су праћени на начин којим је изражавано уважавање, поштовање и пијетет према уметницима, култури, музици, фестивалу, као и фестивалском суседу на столици до нас и програмско-оперативном тиму НОМУСа. А одабрани програми уметничког директора Марије Адамов и главног и одговорног уредника Милана Радуловића, захтевали су од учесника интелектуалну посвећеност, уметничку прецизност и тананост, софистицираност изражавања и слушања, продуховљену емоционалност подједнако срчану и меку. Изискивали су од нас да отворимо све поре сопственог бића и упијамо садржаје изврсних интерпретатора класичне и џез музике достојне европског фестивалског аудиторијума, културне традиције Српске Атине и будуће престонице Културе Европе.
    Зато су моје опсервације током Новосадских музичких свечаности најчешће биле сведене и кратке, јер је тешко и претешко речима појаснити шта вам се у души кува и ушима ври. Ипак...
    После путоказа - «правац НОМУС!» (као на флајеру ↑) и обавештења «сутра је ближе него икада», уследиле су импресије о импресивном и чаробном фестивалу! О томе да сам веровала и знала да ће Фестивалски оркестар НОМУСа да заблиста пуним сјајем, посебно под уметничким руководством виолончелисте и диригента Иштвана Варге, дуго жељеног и очекиваног да се НОМУСу «врати»; да су мир и спокој у племенитом звуку Фестивалског оркестра и продуховљеној атмосфери Хајднових «Седам последњих речи на крсту» учинили атмосферу никад лепшу у новосадској Синагоги; да је необична улога композиције Софије Губајдулине прокрвила и отрезнила аудиторијум под снажним утиском интерпретације Николе Танасковића (хармоника), Иштвана Варге (виолончело) и диригента Тамаре Адамов Петијевић. Осетила сам и да је Моцартов Виолински концерт био по Моцартовој мери, те да сам  затварањем очију била међу дрворедом Шенбруна, сунцобранима и рукавицама аристократског Беча, а све захваљујући беспрекорном извођењу кинеског виолинисте Нинг Фенга и мађарског камерног оркестра «Франц Лист»; да су испит интерпретативног стила положили највишом оценом и да ће сада ће све бити још боље. Не мислим ни да су ме они чули, али сам  Сарасатеове «Циганске мелодије» доживела као истински поклон! Музика за коју бих душу продала ђаволу, а извођење које је направило реорганизацију унутрашњости и побркало све сензоре! Ништа мање узбудљиво, на сасвим другачији начин, није било на концертима дувачких ансамбала. Најпре су ме опчинили и зачарали «Француски дувачи» са пијанистом Ерик л‘ Сажом, толико да сам после концерта ишла да их дотакнем да ли су стварни!?! Каква част нам је указана њиховом појавом на фестивалу! А тек како су нас обавили савршеним дахом, звуком и бојама својих инструмената у елегантном француском духу, дискретним шармом свих осим нескривене и недвосмислене «каубојске» енергије првог међу њима, флаутисте Емануела Паија, који је ноншалантно и суверено пленио сценом у сваком смилу. С друге стране, у Градској  кући су се појавили млади, лепи, умивени и очешљани, «The Beatles» у свету класичне музике код којих све пршти од врхунског умећа и позитивне енергије - немачки Квартет саксофона «Сигнум» - «Звезде у успону» за 2014. годину! И уз надахнути, први пут спојени трио Роберт Лакатош (виолина) - Маја Богдановић (виолончело) - Јеол Еум Сон (клавир), од чијих бравура се јежила и којима је клицала новосадска фестивалска публика, НОМУС је деловао уобличено, компактно, уједначено. До половине фестивала, дувачи су озбиљно парирали гудачима, а солисти оркестрима. На полувремену је било - нерешено.    Следила је гарнитура уметника чија атрактивност и умеће су брижљиво припремани годинама пре појављивања пред очи публике и било је ирелевантно да ли их тада, на самом фестивалском концерту гледате или не. Искуство и зрелост проверених и доказаних мајстора учинили су фестивалску завршницу моћном. Не у «јачини» програма или звука, не у дивљој енергији симфонијског оркестра који може да «залепи» за столицу и снагом и величином... Не. И даље у одмереном, елегантном и уобличеном стилу, профилисаном и уметничком зрелошћу и личним искуством Београдске филхармоније и Војвођанског симфонијског оркестра, и пијанисте Бери Дагласа и виолинисте Итамар Зормана, односно диригентске европеизоване стабилности Владимира Куленовића или генетске уздржаности Тимоти Редмонда. И само захваљујући инертности гудачког корпуса Војвођанског симфонијског оркестра и њиховој недовољној спремности да музикалношћу и енергијом подрже израелског виолинисту Зормана, дувачи су на крају «победили» и «одували». И велико браво!

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)