Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

КОНЦЕРТИ

АПРИЛСКИ СУСРЕТИ

У сарадњи с Институтом за уметничку игру и Студенстким културним центром, почели су овогодишњи Априлски сусрети на тему Покрет.
    Кореографије урађене током две године постојања Института као и сасвим нове специјално креиране за ове сусрете, изложбе Фотографије покрета и Портрети плесача, перформанси и видео радови настали у сарадњи студената и професора били су приказани у свим просторима Студенстког културног центра од 1 – 4. априла.
    Сусрети су почели испред платоа Студентског културног центра кореографијом Игора Кирова интернационалног балетског уметника из Македоније, који је за студенте обе године Института осмислио оригиналну кореографију која је изведена први пут приликом отварања сусрета. Током трајања сусрета Ерин Санчез из Нурејев фондације из Лондона одржала је предавање о исхрани, хидратацији и плесној терапији професионалних играча, а Јелена Костић кореограф која живи и ради у Холандији радионицу савремене игре.
    Овај пројекат су осмислили професори Института за уметничку игру др Снежана Арнаутовић Стјепановић ликовна уметница, мр Александар Илић балетски уметник и члан Европске мреже РЕСЕО, Милан Радовановић доктор интердисциплинарних студија и доц. Немања Мараш.
    У програму су учествовали: Борис Видаковић, Ђурђија Јеленковић, Јована Иконић, Катарина Бућић, Марија Јеленковић, Теодора Дураћ, Тијана Малек, Мила Стијак, Катарина Стојковић, Ада Распор, Бранко Митровић, Олгица Перић, Николина Милошевић, Ивана Љујић, Тиха Целиншек, Јелена Стоисављевић, Ана Обрадовић.

ОБЗОРЈА НА ТИСИ 2016 (Нови Бечеј)

Много тога у вези с манифестацијом „Обзорја на Тиси“, невеликом по обиму, али дугом по трајању и од великог значаја за нашу уметничку и културну баштину, почело је последњих неколико година да се заборавља, иако јој предстоји обележавање 25 - годишњег јубилеја. Током готово четвртвековног трајања оставила је,  с једне стране, деведесетак нових соло песама, а у дубокој спрези са актуелним стваралаштвом у овом женру, открила, у склопу свог вокалног такмичења и нека од највећих певачких имена домаће и мећународне оперске сцене, попут баритона светске славе Жељка Лучића и његових млађих колега истог фаха Васе Стајкића и Владимира Андрића, мецосопрана Наташе Јовић, Виолете Срећковић и Јелене Кончар, сопрана Софије Пижурице, тенора Дејана Максимовића и још многих других уметника с потоњим лепим успесима на сценама новосадског и београдских музичких позоришта. Стога, чињенице и податке у вези с 24. издањем Дана посвећених Јосифу Маринковићу, родоначелнику српске соло песме (1851 - 1931), рођеном у Врањеву (делу Новог Бечеја), преломљене и кроз личну призму потписника ових редова (који их је је лично сагледавао и о њима писао бар двадесетак пута, а у осврту на њихов дводеценијски јубилеј и у овом магазину), треба прихватити и као жал за временом када су они били једни од угледнијих догађаја у Србији. Тако, овогодишња „Обзорја на Тиси“, сведена на у суштини, свега три дана и пет програма, указују на то да би њиховом професионалном и одговорном начину организације, у циљу популарисања уметничке музике требало приступити на један новији и оригиналнији начин, али поштујући и даље њихову изворну дуално - бијеналну концепцију у смени певачког и композиторског надметања. За  позивни ауторски конкурс написано је десет соло песама, чијем је извођењу у сали новобечејског Дома културе присутвовало мање посетилаца него што је чинио укупан број интерпретатора, чланова жирија и неколицине музичара који су „из публике“ пратили такмичење. Тумачењима сопрана Ане Станковић, мецосопрана Драгане Поповић, баса Павла Панина и баритона Павла Жаркова, а нарочито њиховог клавирског сарадника, перфектног Миливоја Вељића, не бисмо скоро ништа замерили. У неинспиративној атмосфери, уметници су дали заиста све од себе. Изведена су остварења Софије Милутиновић, Минте Алексиначког, Светозара Ковачевића, Сенада Гачевића, Јелене Дабић, Милоша Раичковића, Милоша Заткалика, Милане Стојадиновић Милић, Вере Миланковић и Милоша Тадића, а у ревијалном делу концерта, ван конкуренције за оцењивање, песма „Зид“ Милана Алексића. Жири у саставу Мирољуб Аранђеловић Расински, Љубица Живковић и Милан Алексић, очигледно је ишао линијом праћења композиторског Creda Јосифа Маринковића, који је своју песму романтичарског језика конципирао првенствено као облик који се „пева“, односно, у којем су подједнако битни и проосећана, кантабилна вокална мелодија, али и вредност песничког текста и разумљивост изговара, у садејству са садржајном и подстицајно осмишљеном клавирском партијом. На том „трагу“ и поштовању Маринковићевог уметничког нивоа и дочаравања неопходне атмосфере, биле су, по одлуци жирија првооцењена, „вердијански“ замишљена, „оперски“ широко мелодијски развијена и колорирана песма „Да ли знаш...“ Светозара Саше Ковачевића на текст Анамарије Закањ, али и „Предосећање“ Милане Стојадиновић Милић на чувене стихове Десанке Максимовић (друга награда) и „Величаније св. Сави“ Милоша Раичковића (на речи непознатог аутора), с клавирском акордиком у духу црквених звона и мелодијом у којој одјекује далека архаична молитва (трећа награда). Нама се, поред другонаграђене, нежне и озарене, у складу с префињеном експресивношћу Милићеве, сензибилношћу доживљаја Десанкиних стихова и импресионистичким звуком обележене, допала и у обе интерпретативне линије распевана, композиција „Сунце и лед“ Вере Миланковић, али и осећајна, мелодијски разуђена „Гледам те“ најмлађе међу ауторима, Софије Милутиновић (стихови Пере Зубца). Једну од до сада најискренијих и најсадржајнијих, а примерену, и једноставну, топло изговорену беседу, коју је „из срца“, али и доброг познавања историје „Обзорја на Тиси“ припремила (без хонорара) Славица Ковачев, доживели смо као лепу захвалницу упућену Јосифу Маринковићу, али и Загорки Јегдић, изворном и незаборављеном покретачу манифестације. Такође и Браниславу Киселичком, оснивачу драгоцене композиторове Спомен збирке, обома заслужним што Маринковићев Lied наставља живот и данас у делима његових следбеника, међу којима су песме Мирољуба Аранђеловића, Димитрија Големовића, Константина Бабића, Вере Миланковић, Станка Шепића, Светозара Ковачевића и још неколицине аутора, итекако присутне на концертима наших млађих извођача вокалне музике, али и у програмима националних и међународних певачких такмичења.

Kонцерт Загребачке филхармоније

У оквиру „Плавог циклуса“ Загребачке филхармоније са њиховим почасним шефом-диригентом, професором емеритусом Токијског националног универзитета и редовним чланом Хрватске акјадемије знаности и умјетности Павлом Дешпаљом премијерно је изведена Друга симфонија „Хирает“ сиријско-америчког композитора и пијанисте Малека Јандалија. У самом називу овог петоставачног дела обједињени су велшки појмови чежње и жудње који веома подсећа на португалски појам саудаде – главне теме у Фадо музици. Загребачка филхармонија је већ сарађивала са овим уметником и почетком године (6. фебруара) извела му је у њујоршком Карнеги холу Синфониету „Luminosity“ (Блиставост). Јандали је добитник Светске хуманитарне награде за музику 2014. На концерту у сали „Лисински“ успостављена је оријентална атмосфера у интегрисаним скалама Средњег истока са западним класичним формама и хармонијама. Већ у почетном ставу, уједињени су дубоки музички инструменти (виолончела и фаготи, чак и туба) са етеричним солом виолине и прелудирањем харфе. Као у Јаначековој Синфонијети, која је такође петоставачна и где је сваки од ставова у другом инструменталном руху, и овде је посебна привлачност у игри оријенталних мотива и у мењању и динамичког светла и инструменталних боја у сваком од ставова. У брзом – другом – доминира моћни звук целог оркестра (чак и добоша) са игром источњачких мотива, испреплетених као у арабескама у соло флаути. Трећи - са хорнама и глокеншпилом подсећа на оријенталне плесове изувијаном мелодиком која не подлеже тактним цртама, уз поцртану улогу тимпана. Маестозни четврти став је у споју опречности високих инструмената (флауте, пикола, ксилофона, соло виолине) са соло виолончелом и тубом. И најзад, у финалу, поново су на бљештав начин, у доминацији лимених дувача – спојени сви инструменти класичног оркестра у носталгичном осећању жудње за домом (који можда више и не постоји), у болној сети за људима и местима из прошлости.
Први део програма, коме је присуствовао и председник града Загреба Милан Бандић, донео је сасвим другачију, радосну атмосферу: чули смо хуморну Увертиру за 13. Росинијеву оперу „Турчин у Италији“ (коју је миланска публика сматрала „репризом“ раније и успешније „Италијанке у Алжиру“) са дугим уводом и меланхоличним солом хорне. Потом су оживљена „Сунчана поља“, најпопуларнија симфонијска поема Благоја Берсе из 1920. у којој се осећа далматинског летњег поднева и Allegro appassionato опус 70 Камија Сен-Санса, који је дебитујући као десетогодишњак у Сали Плејел у Паризу најавио публици да ће на бис радо одсвирати било коју од Бетовенових соната и кога је касније Лист прогласио за „највећег оргуљаша на земљи“. Загребачки филхармоничари пратили су младу пијанисткињу Миу Печник која је показала неоспорни виртуозитет у арпеђираним пасажима али и префињен туше кроз два лирска интерлудија.

Majсторски циклус ХРТ-а

У „Мајсторском циклусу Хрватске Радио телевизије којим је дириговао Београђанин Александар Марковић – представљена су два савремена дела која се још нису чула у Србији. На челу овог моћног оркестра од седамдесетак чланова стајали су велики диригенти – Павле Дешпаљ, Оскар Данон, Милан Хорват, Урош Лајовиц, Владимир Крањчевић, Никша Бареза, уз бројне гостујуће великане диригентске палице и сјајне солисте. Са нашим младим маестром Симфонијски оркестар ХРТ-а добио је награду „Јудита 59“ на Сплитском љету 2013. године.
Они су најпре извели Симфонијску поему „Мјесец“ чији је аутор загребачки оргуљаш и композитор Анте Кнешаурек за њу добио награду „Борис Папандопуло“ на Опатијској глазбеној трибини 6. новембра 2014. године, када су ове прозрачне, сањарске боје представили исти извођачи. Дело по распореду темпа подсећа на она у француској увертири, где оквирни делови доносе атмосферу свемирских сфера, са сординираним трубама и вибрафоном, а средишњи се базира на моћном оркестарском ткиву пуног састава у великој ритмичкој и динамичкој градацији.
Друго дело је из опуса савременог америчког композитора Јозефа Швантнера, добитника Пулицерове награде 1979. године и бројних номинација за Греми. Њујоршка филхармонија нје поводом 150-годишњице поручила од њега Концерт за удараљке и оркестар и 6. јануара 1995. у Линколн центру дело је извео диригент Леонард Слаткин са солистом Кристофером Ламбом. Убрзо је тај необични концерт постао једно од најизвођенијих савремених концертних дела. Посвећено је композиторовом добром пријатељу и колеги Стефену Алберту који је умро док се дело рађало, те је средишњи лагани и мистериозни став понео посвету – „In memoriam“.
На концерту у загребачкој сали „Лисински“ солисткиња је била Ивана Билић, која је посебну репутацију стекла као уметница на маримби што је и доказала интерпретацијом овог захтевног концерта који захтева тесну сарадњу са веома проширеним оркестроим (чак и клавиром) и читавим низом удараљки (сет тимпана, пар бонгоса, маримба, ксилофон, низ кротала, бубњеве). У другом ставу уметница је користила вибрафон, девет крављих звона, низ високих кротала, два триангла, две чинеле, „водени гонг“ (там-там спуштен у велики бубањ испуњен водом), велики и мали бубањ. У финалном ставу маримба је била поново у првом плану, мада је солисткиња користила и даире са прапорцима (са којима је сишла међу посетиоце) и чудесну моћ синкопе уз својеврсну дугу каденцу на бубњу и тамтамовима.
У другом делу чули смо Другу симфонију у Де-дуру опус 43 највећег финског композтитора, Јана Сибелијуса, чије су мелодије дугог даха и северњачке сете у тамним оркестарским бојама сјајно представили инструменталисти ХРТ-а на челу са Александром Марковићем. Управо ова симфонија означила је прекретницу у стварању финског композитора окречући се мистично-контемплативним карактеристикама и чисто инструменталним областима блиским великим симфоничарима – Брамсу, Чајковском и Бородину.
Сибелијус је започео да је пише у фебруару 1901. (месец дана после Вердијеве смрти у месту Репало у Италији (где је касније Ниче записао идеје за „Заратустру“), убрзо после успеха „Финландије“, а завршио ју је годину дана касније у Финској. Названа је „Симфонија независности“, мада ју је сам композитор сматрао „исповешћу душе“. Тридесетак година касније (1934)  је написао: „Ја нисам литрерарни музичар. За мене музика почиње тамо где престају речи. Једна симфонија треба да буде само музика. Зачетно семе и завршни плод мојих симфонија лежи у чисто музичком“.



ФЕСТИВАЛИ

Отварање Фестивала духовне музике Хорови међу фрескама
Концерт победника

Фестивал Хорови међу фрескама ушао је у трећу деценију постојања. Основан је 1995. године на иницијативу мр Предрага Д. Стаменковића – са јасно профилисаним циљем. Реч је о аутентичној културолошкој акцији која се превасходно односи на очување и унапређење српске православне духовне музике. Истовремено, Хорови међу фрескама су место упознавања духовне музике конфесија из непосредног окружења, али и светске баштине. Значај ове манифестације, уникатне на домаћем тлу, недавно је потврђен признањем које додељује Културно-просветна заједница града Београда, Златним беочугом за 2015, за трајни допринос култури српске престонице.
Овогодишњи, 22. Хорови међу фрескама организовани су током јуна и јула, у инспиративном амбијенту Крипте храма Светог Саве на Врачару. У вечери отварања, 18. јуна, кроз четири краћа програма, приређен је концерт победника претходног, 21. фестивала.
Носилац награде у категорији дечјих хорова долази из Дечјег културног центра Београда и предводи га Невена Ивановић. Диригенткиња има изванредан однос са малим хористима. На трагу је онога што је својевремено, у истом домену остваривала Милица Манојловић. У моменту превласти комерцијално конципираних дечјих хорских састава, где малишане чујемо претежно на „плеј-бек“ или, у бољем случају, уз неку музичку матрицу, уху слушаоца заиста годи култивисан, лепо обликован – природан - звук. Похвале заслужује и инсистрирање Невене Ивановић на вишегласним композицијама, јер се такав вид извођаштва код деце готово изгубио на српској музичкој сцени.
У категорији вокалних ансамбала, награду је освојио ансамбл Аллилуиа из Београда. Милица Радивојевић (која диригује и истоименим мешовитим хором), уметнички је руководилац састава. Уз њу су Вишња Димитријевић (сопран 2) и Јелена Марић (алт). Њихов програм (са изузетком Косте Манојловића) чине дела руских аутора (Бортњански, Соловјев, Шевцов, Толстокулаков). Очевидан је резултат посвећеног истраживачког рада Радивојевићеве и њених сарадница: ови рафинирани гласови минуциозно обликују текст коме се обраћају и досежу интимну молитвену атмосферу.
Градски хор из Крагујевца победио је 2015. у категорији камерних хорова. Основано пре само две године, ово певачко друштво остварује значајне резултате, нарочито на плану децентрализације српског културалног простора. Диригент и уметнички вођа хора, Ђорђе Цатић, одлучује се за атрактиван програм, у коме долази до изражаја свежина тумачења, радост музицирања.
Међу прошлогодишњим победницима, Српско пјевачко друштво Србадија из Бјељине, награђено у категорији великих мешовитих хорова, поседује најдужу традицију  (иако не у континуитету, из разлога друштвено-политичких прилика насталих по завршетку Другог светског рата), будући да почеци рада сежу у 1899. На концерту отварања Хорова међу фрескама, предвођени су двема диригенткињама, Десанком и Јеленом Тракиловић. У погледу начина интерпретације презентованих партитура, претежно дела српских композитора, Србадија демонстрира склоност ка монументалности, пуноћи и звучности.  

XV Међународни фестивал харфе

Средином маја одржан је у Београду XV Међународни фестивал харфе. Сваки од десет концерата текао је са посебним називом; први је насловљен „Из Русије с љубављу“ припао је изузетном 26-годишњем харфисти, композитору и диригенту Александру Болдачеву који је пренео страст, темперамент и словенску носталгију Глинке (Две романсе), Чајковског („Валцер цвећа“ из балета „Шчелкунчик“) и Прокофјева („Капулети и Монтеки“ из балета „Ромео и Јулија“), уз пар сопствених композиција и аранжмана. Петочлани жири у саставу Тијана Поповић Млађеновић, музиколог, Ђорђе Павловић, диригент, Драгана Јовановић, композитор и Предраг Милетић, драмски уметник доделио је награде (необично насловљене, по називима домаћих филмова), те је први концерт добио „Црног бомбардера“, као најбољи на Фестивалу, освојивши и награду публике што младом руском уметнику омогучава да наступи и идуће године у Београду. „Три карте за Холивуд“ освојио је Трио харфе (Милена Станишић), флауте (Стана Крстајић) и виоле (Растко Поповић) – надамо се да ће ови врсни уметници ипак остати у нашем граду и својим музицирањем и даље очаравати домаћу публику. Награду „Ми нисмо анђели“ добио је концерт са називом „Север – северозапад“ на коме су се чули харфисткиња Мина Маринковић, виолинисткиња Александра Милановић и перкусиониста Иван Марјановић. Концерт словеначке уметнице Еве Томшић добио је награду „Орлови рано лете“ – за младе перспективне уметнике. „Маратонци трче почасни круг“ – припала је Организационом одбпру Фестивала кога су сачињавале харфисткиње Милена Станишић, Ивана Павловић, Мина Маринковић и Нада Јефендић.
Последње вече Фестивала са насловим „Срцем и душом“ (било је ван конкуренције за награду) и припало је Љиљани Несторовској, редовном професору харфе и деканици на Факултету музичке уметности и флаутисткињи Анђели Братић, коју је часопис „Музика класика“ прогласио за најбољег женског извођача 2014. године. Њихов програм имао је узлазну линију и што се тиче емотивног тонуса а и техничких захвата. Започео је најпопуларнијом енглеском песмицом коју тамо знају чак и претшколска деца – „Greensleeves“ (Зелени рукави) анонимног аутора, преко лирике оперских великана, Доницетија, Маснеа и Бизеа и шаренила венецијанске карневалске поворке Ђулија Бричалдија и кривудавих арабески Иберових комплементарних сазвучја, до једног сасвим новог читања Пјацолиних студија танга, у новом звучном руху и новим тонским бојама.

Mузика класика Light
Калемегдан, Музички павиљон
30.05-03.06.2016.

Kaда је 1. октобра 2010. појавио први број луксузно опремљеног часописа „Музика класика“ ни највећи оптимисти нису веровали у његову дугу будућност. Али он редовно излази четири пута годишње са богатим прилозима из земље и иностранства актуелно обавештавајући о ономе што се у музици догађа.
Када се наредне године у „најлепшем парку на свету“ под којим се акумулирају моћне енергије двеју великих река догодио Фестивал „Музика класика Light“ такође се са неверицом гледало да ће опстати. Али, како су говорили Стари Латини – Volenti nihil dificille“ (Ономе који хоће ништа није тешко), јер „Хтети стићи то је већ пола пута“ – двоје енергичних, мудрих и потпуно невероватних људи – музиколог Александра Паладин, која доводи увек занимљиве саговорнике у радио емисије „Сусретања“ и „Иза виолинског кључа“, која је објавила монографију о Дечјем хору Радио телевизије Србије уз десетак уџбеника и приручника за „Музичко васпитање“, а онако, узгред, уз двојицу синова и палачинке завршава и докторат и Др Предраг Митровић, кардиолог, човек и са десетак других занимања, музикотерапеут, виолиниста, стонотенисер, певач, погонски електроинжењер – решили су да својим суграђанима улепшају живот и дивним часописом и фестивалом!

„Кад засвирам“
Те прве вечери фестивала изгледало је да ће кишни облаци као у Ролан Гаросу омести концерт. Небо се смрачило. Поче да пада и нека кап кише. Неки отворише кишобране, неки се сакрише под тек процветале липе (а то је старословенско свето дрво и кажу да гром никад не удари у њега). А онда, одједном, ветар растера облаке и онај део публике која нема упорност и жеђ за музиком коју имају организатори. А “Виртуози Мастер арт академије“ насловивши свој концерт  „Кад засвирам“ . свирали су као да се ама баш ништра споља није догађало, као да су у Коларчевој задужбини, док је ветар рушио ноте на пултовима, а комарци имали свој пир. Две сјајне младе уметнице, тек ушле у другу деценију живота, Вероника Богић, чија су оба родитеља такође виолинисти и Софија Главичић су као прави велики виртуози посегнуле за Паганинијевим нотама – Вероника-Мона за „Паганинијаном“ Натана Милштајна, а Софија уз клавирску сарадњу Бисерке Маровић за првим ставом Паганинијевог Првог концерта у Де-дуру и као и на толиким такмичењима на којима су побеђивале и старије учеснике свирале су самоуверено, са страсним, бриљантним жаром, какав се не очекује у њиховом узрасту. Потом је Оркестар „Мастер-Арт Академци“ који је за годину и по дана од оснивања већ приредио шездесетак концерата дао својеврсан омаж недавно преминулом Дејвиду Боувију уз диригента Николу Вукановића интерпретирајући „Тhe man who sold the world“

„На трагу традиције“
Другог дана Фестивала опет смо гледали у небо: пљускови су те вечери освежили Миријево и неке делове Новог Београда, али су заобишли Калемегдан. Међутим, баш непосредно пре концерта „Брег за размишљање“ – како га је поетски назвао Владимир Велмар Јанковић, нису заобишле екипе Градског зеленила које су извршиле запрашивање против комараца из камионета, обилно посипајући и све оне који су се ту нашли. Ја сам једва зауставила кашаљ и питам се како су чланови Хора „Алилуја“ уопште могли глас да пусте – а пуштали су га раскошно и рафинирано као да је запрашивање било намењено да ублажи а не иритира проблеме ларингитиса и фарингитиса.
Овај хор основала је 2014. године диригенткиња префињеног геста Милица Радивојевић и он је већ овенчан наградама за извођење духовне музике у оквиру Фестивала „Хорови међу фрескама“ а и на XVI Међународном фестивалу хорова „Златна вила“ у мају ове године у Приједору. Њихов репертоар обухвата композиције православне музике од XIII до XXI века а на програму концерта на Калемегдануи наступио је и вокални трио у саставу Милица Радивојевић, Вишња Димитријевић и Јелена Марић у комплементарном сагласју лепих гласова. На почетку програма помолили су се са „Оче наш“, на крају интерпретирали „Достојно јест“ Петра Динева, између извели прелепе странице Рахмањинова („Богородице дево“), Чајковског („Свјати Боже“), Владимира Милосављевића /“Херувимска песма“)...

„Музика која је освојила свет“
У средишњици Фестивала догодио се пљусак, киша је „лила као из кабла“, „небо се спустило на земљу“ – и концерт није одржан; померен је за следећи дан, када су наступуили најбољи ученици из Музичке школе „Петар Коњовић“, победници на међународним такмичењима са програмом копји је насловљен „Музика која је освојилка свет“.
Оба школска оркестра и Велики и Мали водила је Милица Тишма и уз Велики је „заблистала“ у облачној ноћи без звезда права „звездица“ из ниже музичке школе Јана Јаковљевић, којој је и небо помогло да сјајно дочара атмосферу Вивалдијеве „Зиме“ из збирке „Четири годишња доба“.
Потпуно незамисливо али – догодило се – Мали гудачки оркестар извео је Танхојзеров марш Рихарда Вагнера уз дела аутора са ових простора, Вере Миланковић, Божидара Станчића, Душана Сковрана, Рајка Максимовића, Владимира Ђенадера. Била је то прилика за промоцију и наше музике, али и младих уметника чије време тек долази који ће сутра бити солисти или професори, заменити данашње музичаре у оркестрима и камерним ансамблима или отићи на другу страну, да буду лекари, инжењери, адвокати, али сигурно је да ће музику волети читавог живота!

„Нешто сасвим другачије“
Те вечери, у наставку, слушали смо „Нешто сасвим другачије“ – Вече танго музике „Тангуанго“ у извођењу пет сјајних девојака које су дочарале танго хабанеру (танго аргентино) и танго милонгу, у заводљивим ритмовима 2/4 и 4/8, са мелодијама које су кривудале обасјане елементима џеза,м класике, босанове, самбе, претапајући се у звуке виолине, клавира, вокала, хармонике. Танго од времена Пјацоле (тангонуево) не мора више да се игра, што је био обичај у аргентинским баровима - чувеним милонгама, али је дивно и играти га и посматрати парове играча. Двоје младих, у патикама и фармеркама заиграше у трави, спонтано а професионално; он изванредно и сигурно води, она се препушта и следи његове кораке. Све је правилно: руке, синхрони покрети ногу које савршено прате музички ток. Али, реће господин из публике (мојих година), који је седео поред мене, са дозом носталгије – „ех, ми смо некад играли 'стискавце', ноге су нам биле мирније, али руке нису... Њихове су – као залепљене за једну тачку, а наше су миловале косу и рамена...“
Танго има своју историју у сваком од нас. Валцери се играју брзо у прелету читаве сале; код Шопена је чак прешао у „минутни“, код Штрауса запахнуо „Бечке шуме“ и „Лепи плави Дунав“, а танго је игра и у милонгама и у нашим собама, на журевима из наших младости. „Танго је тужна мисао која се плеше“. На усамљеној плажи Мија Алексић играо је незаборавно свој последњи „Танго аргентино“, а Марлон Брандо  - „Последњи танго у Паризу“.
Доиста је Вече танго музике донело „Нешто сасвим другачије“ доводећи танго на Калемегдан и у сопствена сећања, асоцијације, успомене у сваком од нас.

„Музиком по свету“
И на крају по принципу „конац дело краси“ – „музички конац“ испрела је од дивних, чистих дечјих гласића Снежана Деспотовић, која  већ две деценије води Хор РТС, који ће идуће године напунити пуних седамдесет гопдина, где се састав мења али лепота дружења и музицирања утисне се тим малишанима за сва времена. Снежана је најбољи васпитач, и мама и учитељица и наставница и другарица која им диригује једну лепшу, поетизирану стварност, без буке и агресије, проверавајући их да ли су добили одличне оцене у основној школи, да ли су се топло обукли ако певају напољу, да ли су добро урадили писмени из математике, а онда их поведе „Иза дуге“ – где постоји „земља о којој сањам ја“ у нежне музичке строфе Дарка Краљића и Радета Радивојевића, чак до Индонезије, у бајковити свет „Успаване лепотице“ и преко „Јесени“ и Мирка Шоуца“ и Бајагине „Музике на струју“ врати поново Шоуцевој „Београде мој бели лабуде“ и „Серенади Београду“ Жарка Петровића,
Све изгледа лако и лепо, али је много стрпљења, рада, знања и вештине уложено да се добије такав крајњи резулатат!
Најбољи показатељ колико су чланови Дечјег хора РТС неодољиви – показао је један мали Иранац који је седео на клупи поред мене удобно заваљен у крило своје мајке. У једном тренутку отргнуо се и потрчао хитро све до степеништа које води до павиљона. Онда је застао у недоумици. Учинило му се да он то ипак не би могао. Али остаде да задивљено слуша концерт из непосредне близине.
По завршетку њиховог музицирања упита ме једна девојка –
„Извините, а шта ће бити сутра?“
„Сутра ће павиљон бити поново нем и у мраку“, одговорих „све до следеће године, до новог Седмог фестивала „Музика класика Light“.



Гудачки квартет Београдске филхармоније на СОМУС-у

Музицирање Гудачког квартета Београдске филхармоније почетком априла на отварању Сомборских музичких свечаности, петих по реду у обновљеном издању, био је и својеврсни почетак прославе такође истоврсног, петогодишњег јубилеја овог изванредног камерног ансамбла.    
    Музичари који су из свог редовног деловања за првим пултовима у Београдској филхармонији „пробили“ границе оркестарског музицирања и с истом посвећеношћу, првенствено класичној литератури (без искакања из тзв.“озбиљног“ жанра), засвирали и у Гудачком квартету, започели су управо у Сомбору прославу петогодишњице успешног заједничког рада. Mали, али значајан јубилеј виолиниста Јелене Драгнић и Владана Лончара, виолисте Бориса Брезовца и виолончелисте Александра Латковића поклопио се с истим рођенданом обновљених  Сомборских музичких свечаности (једног од наших најстаријих фестивала), па смо чињеницу што их је отворио баш Гудачки квартет Београдске филхармоније, доживели не само као интересантну подударност, већ и као  осмишљену сарадњу манифестације која се бори за признање, „озбиљност“  и програмску одређеност, и ансамбла који искрено, страсно али и с беспрекорним професионализмом испољава своју потребу за свирањем у најосетљивијој камерној формацији.
    Шароликост свог репертоара овај одлично уигран састав приказао је стављањем на програм квартета Моцарта и Шостаковича, раздвајајући их Веберовим кларинетским квинтетом , у којем му се придружио и колега из филхармоније, Огњен Поповић, сјајан у свим сегментима свог стилски и жанровски разноликог извођачког опуса. Иако помало „мутни“ акустички услови дворане Народног позоришта у Сомбору нису најидеалнији за камерне музичке продукције, посвећено извођење „Квартета у де-молу, К.421“ Волфганга Амадеуса Моцарта, којим је (после поздравних речи Михајла Зурковића, уметничког директора Сомуса) започело вече отварања фестивала, било је усаглашено у високом степену:  с равнотежом између индивидуалности појединих гласова и стопљености у заједничком звуку, оптималним односом интимног и сложеног, „милозвучног“ и „оштрог“ ( у Менуету и његовом Трију), те с пажљивом избалансираношћу инструмената и одговарајућим, класицистичким приступом као предусловом за култивисано предавање.  Када су свему томе додали и проширену, сочну  сонорност и техничку и тонску усклађеност с додатном, управо „утопљеном“ у гудачки корпус, партијом дувачког инструмента, онда су пружили и стилски другачију, у сваком дамару проживљену и квалитетну романтичарску интерпретацију „Квинтета за кларинет и гудаче у Бе-дуру, оп. 34“ Kарла Марије фон Вебера. Баш овде су здружени уметници показали сву лепоту камерне музике, али и своју свест о целовитој извођачкој концепцији и проналажењу суштине дела које тумаче, иницираној пунктираним мелодијским током и јединственим , неприметним дахом бескрајно изражајног, сензибилног, виртуозног, и  с ансамблом суштински амалгамисаног, најчешће с виолончелистом „контрапунктираног“ и комплементарног,  кларинетисте Поповића.
Други део концерта припао је „Гудачком квартету у Де-дуру, бр.4, оп. 83“ Дмитрија Шостаковича, својеврсној „монолошкој фантазији“ захтевне технике и дубоког садржаја, и као сваком од композиторових 15 квартета, остварењу велике звучне снаге, раскошних инструменталних боја и јарке експресивности. Четворо музичара су га донели тонски лепо, складно и топло осенченим бојама, уверљиво осветливши његова богата расположења: више меланхоличну него болну  атмосферу другог, „сфумато“ бојама осликану ведрину ритмички прегнантног,  трећег, те опсесивно акцентовану интензивност финалног става. Изванредан пријем недовољно испуњеног аудиторијума обећавао је позитивне фестивалске одјеке у граду, па и бољи прилив публике на остале концерте седмодневног Сомуса, на којем је у средини манифестације наступио и новосадски оркестар Camerata academica, с четворо угледних пијаниста као солистима, које је диригентски водио  Александар Којић.
 
Пост скриптум
Задовољство да присуствујемо најављеној централној прослави петогодишњег  јубилеја  Гудачког квартета Београдске филхармоније у матичној дворани, имали смо готово два месеца касније, 24. маја, када су уметници поред истог Моцартовог дела које смо слушали у Сомбору, извели још Менделсонов „Гудачки квартет оп. 44, бр. 2 у е – молу“ и Равелов „Гудачки квартет у Еф – дуру“. Тумачење Менделсоновог остварења зрачило је и просто „изсијавало“ дахом ведрине и дубоким унутрашњим складом, али и одјецима лаке меланхолије и субјективне устрепталости, која је управо еруптивно блеснула из свих инструменталних линија овог мајсторски „оркестрираног“ и мелодијски маштовитог дела.
С друге стране, сусрет с једном од најлирскијих и најосећајнијих композиција Мориса Равела, донео је једну другу врсту звучне прозирности, лакоће и импресионистичких боја, али и прецизног и уздржаног изражавања које се увек држи праве мере. Традиционално вођство сигурне прве виолине у уводном, у суштини благо меланхоличном ставу, блистава чулност другог (с тужно интонираним виолончелом у средњем делу), чежњива, с колористичким ефектима обојена атмосфера трећег (са фино нијансираном сординираном виолом у главној улози), најзад и наглашено живахно расположење финалног става, биле су карактеристике у целини топле и распеване интерпретације, чему је допринело и обиље једноставних и кантабилних тема Равеловог ремек - дела.

Mузичка радионица француског пијанисте Жака Рувијеа

Пијаниста светског формата Жак Рувије, код кога су се уметнички исклесале и сестре Бизјак, Лидија и Сања, Младен Чолић, Жан Пол Гаспаријан (чија је мајка Српкиња), али и Елен Гримо, Франк Брале, Аркадиј Володос – приредио је седмодневни мајсторски курс у сомборској музичкој школи „Петар Коњовић“, који су похађали двадесетак потенцијалних пијаниста, од којих су двоје дошли чак из Азије, у покушају да у тако кратком времену науче и упију што више од уметника који је на Париском конзерваторијуму дипломирао поред клавира и камерну музику, хармонију и дириговање, освојио бројне награде на такмичењима, снимио преко тридесет компакт-дискова, између осталих и комплетне клавирске опусе Равела и Дебисија, за шта је добио награду „Grand prix du disque“.
За шести билтен СОМУС-а изјавио је:
„...Генерално данас сви боље свирају клавир, али музички гледано, ниво је нижи него раније. По мом мишљењу, није било еволуције на музичком плану, али на техничком несумњиво јесте“.
Концерт петоро најталентованијих његових курсиста управо је потврдио речи великог професора; они свирају технички усавршено, имају велику моћ концентрације, али често у жељи да покажу колико су им прсти хитри и руке снажне заборављају да музика има и много других могућности да се искаже њена суштина – емотивноист пре свега.
Није лако у пар дана посветити довољно пажње сваком од полазника који су у свему различити, од узраста (од 14 до 30 година), порекла, земаља, образовања, предзнања. И за концерт одабрати петоро најбољих!
Сећам се да је професор Прегер на једном од концерата своје класе на Коларчевом универзитету „прескочио“ изванредног Константина Богиноа, који је пар месеци пре тога уписао код њега магистарске студије. Рекао му је:
„Ја нећу да се китим туђим перјем!“
Сви ти силни „мастерси“ мене подсећају колико је велики био професор Прегер јер сви ови курсисти долазе са великим предзањима и програмима. Али велики педагози као и велики кулинари – додају ону праву дозу зачина чиме побољшају максимално и квалитет.
Била сам једном у Лесковцу на мајсторском курсу професорке Дубравке Јовичић и признајем, мада сам и сама 14 година учећи клавир променила доста професора клавира, неких и веома добрих који су давали и концерте – ја креативнији час од Дубравкиног никад нисам имала. Тако је и професор Рувије – радио на детаљима, клешући фразу, свирајући је и сам показујући личним примером који је и најглавнији и једини – како је он осећа.
Један од његових најталентованијих полазника 20-годишњи Иван Башић, који је уписао Факултет музичке уметности као првопласирани и већ добио награду часописа „Музика класика“ за најбољег младог уметника – извођача остварио је у последњој Бетовеновој Сонати (диптиху) опус 111 у це-молу опору мистику Увода и астралне висине на крају првог става, два дубоко различита карактера звучности (почетни је драматичан, динамичан, богатог хармонског, местимично хроматског језика у комбинацији сонатне форме и фуге, а други је лирски, етеричан, контемплативан, дијатонски, „пикардијски“  у Це-дуру са варијацијама и иступањем у Ас-дур пред сам крај).
Најстарији „курсиста“ 30-годишњи Јапанац Масару Јошитаке, који је после завршетка студија на Универзитету уметности у Токију, наставио да се усавршава у Берлину – на завршном концерту свирао је композиције Менделсона и Дебисија.
19-годишња Јована Косановић. која завршава средњу музичку школу „Ватрослав Лисински“ухватила је карактер Равелове музике у његовој „Сонатини“, али јој је недостајало ипак „оно мало душе“ на коме је инсистирао и сам композитор, означивши завршни став са „Animé“ (душевно).
Њен вршњак Лука Милосављевић који завршава средњу школу „Јосип Славенски“ определио се за Шопенову (најлепшу) прву Баладу у ге-молу опус 23 у којој се меланхолично трагични тренуци смењују са ведрим и блиставим епизодама, а све је прожето изузетно ефектном техничком виртуозношћу. Управо те особине дела су биле исказане до краја, али је недостајало епске наративности. Инспирисана љубављу према земљакињи Марији Водзинској ова балада је по Шумановој оцени била „најбурније и најсмелије Шопеново дело, то је споменик његовом идеалу лепоте“.Најзрелије и најсадржаније умеће показала је 25.годишња Корејка Еунхе Баек, која је већ похађала курсеве професора Рувијеа и која се усавршава у Берлину интерпретирајући Другу сонату опус 14 у де-молу из 1912 (композитору је била само 21 година) у чији је четвороставачни ток уронила са наглим динамичким и емотивним променама, у прави карактер дела, без икаквог непотребног егзалтирања (у лаганом ставу) готово исијавајући бљештавим октавама у финалном Vivaceu, док је главна тема једна од оних Прокофјевских, незаборавно хуморних.
И најзад, прави маг тонске палете, професор Жак Рувије зауставио је дах публици у сомборском Народном позоришту већ са почетним тактовима бесмртне  лепоте Баховог корала („Nun komm der heiden Heiland“) у крајњој племенитој једноставности према коралном прелудијуму BWV 659, једним од 18 коралних прелудијума за оргуље који се сматрају врхунцем његовог духовног стваралаштва за овај инструмент. Потом је атака повезао два ноктурна у цис-молу опус posth. из 1830 и опус 27 број 1 (из 1837), маштовито вајајући Шопенове фантазмагоричне визије ноћи у којима има и демоније и најчистијег лиризма. И најзад, као својеврсни тријумф галског духа – три Дебисијева прелида из друге свеске („Ондина“, „Тераса за аудијенцију на месечини“, „Генерал Левин – ексцентрик“) у којима су се чули најсуптилнији и најбајковитији елементи Дебисијеве хармонске и пијанистичке звучне палете. Клавир је под његовим прстима местимично подсећао на прелудирање харфе и на анђеоски звук челесте; у правом „галском тушеу“ префињеном до крајњих граница, ефемерном и етеричном – клавир је зазвучао сасвим другачије него код студената којима је држао мастер-клас – као да нисмо слушали исти инструмент.