Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

КРИТИКЕ 

ГУДАЧИ СВЕТОГ ЂОРЂА НА КОЛАРЦУ (26. март 2016)

Својим четвртим пројектом са Србољубом Динићем, већ неко време својим новим уметничким руководиоцем, Гудачи св. Ђорђа учинили су омаж Волфгангу Амадеусу Моцарту, поводом 260 година од композиторовог рођења. Истовремено, идући с овим мартовским концертом у сусрет потоњој прослави 25 - годишњице постојања и рада, ансамбл је још једном показао да упркос сменама генерација које су се догађале више пута током његове скоро четвртвековне историје, увек задржава или подиже освојени ниво, спреман да с постојећим, поново по узрасту различитим саставом, крене у нове интерпретативне изазове, и такође успешан стваралачки период. Пратећи бројне концерте овог јединственог камерног оркестра, већ после  четири године од оснивања овенчаног првом наградом на Међународном такмичењу музичке омладине у Београду (1996), увек смо истицали његову специфичну звучност и затамњену алтовску боју, која се прелива из редовно одличне групе виолиста, углавном  некадашњих ученика проф. Петра Ивановића, угледног педагога и врсног уметника на овом инструменту.  И на најновијем наступу Гудача св. Ђорђа у Коларчевој задужбини, виолисти су се истицали компактношћу и сигурношћу музицирања, својом сомотски топлом сонорношћу специфично бојећи целу оркестарску слику. Делотворност благотворних припрема са Србољубом Динићем, успешним  симфонијским и оперским диригентом нашег порекла, с оствареном европском каријером, тренутно шефом - диригентом и уметничким директором оркестра опере „Bellas Artes“ у Мексику, „чула“ се већ у строгом поштовању партитуре увертире за оперу Фигарова женидба, посебно у подвлачењу њеног врцавог мотивског рада и егзактно наглашеној ритмичкој прегнантности. Беспрекорни лимени дувачки инструменти у ликовима придружених чланова из београдских симфонијских оркестара, учинили су да увод у маштовиту радњу чувеног Моцартовог музичко - сценског дела буде бриозан и природан, наговештавајући при томе даље инсистирање на музичком квалитету у свим његовим параметрима и у осталим тачкама програма.

    Наставак вечери донео је Концертантну симфонију за виолину, виолу и гудаче у Ес - дуру, К.364, у којој су солистичке партије изводили Миљана Поповић Матерни, чланица Београдске филхармоније и концертмајстор овог оркестра и њен колега из ансамбла Љубомир Милановић, доцент на Факултету музичке уметности у Београду и директор Установе културе „Гудачи св. Ђорђа“. Сваки од ових изванредних уметника изражавао се и „певао“ својим специфичним „гласом“, у заједничку, фино избалансирану и звучно складну спону, интонативно чисте дијалоге и наизменично преузимање лидерства уносећи све своје познавање инструмента и класицистичког стила, али и умеће искусних камерних и оркестарских свирача, односно вођа својих група у саставу и одличних солиста. Надахнути и повезани јединственом лепотом и поетиком Моцартове музике, пружили су зрело, инспирисано и личном бојом оплемењено предавање, посебну изражајност постижући у врло сложеним и по техничкој виртуозности и упечатљивости једнаким солистичким  каденцама, и у њима остварујући равноправну конверзацију двоје сродних гудача.  Озбиљно симфонијски уобличен оркестарски парт загаситог гудачког колорита и снажних крешенда, проткан светлим, и овде перфектно изатканим дувачким линијама и „разговорима“ (обое и хорне), и у целини, врло активан и виталан ансамабл (с посебно наглашеним виолама), дисао је пуним плућима, оживљен и вођен „господским“ диригентским гестом германски прецизног, одмереног и стилски непогрешивог, али и словенски „топлог“ Србољуба Динића.
Своју посвету Моцарту, једном од најомиљенијих композитора у историји музике, Камерни оркестар „Гудачи св. Ђорђа“ заокружио је његовом претпоследњом, сигурно и најчувенијом Симфонијом у гe - молу, К.550. Интерпретација с Динићем истакла је и све особине Моцартовог зрелог стила, попут јасноће и равнотеже форме и богатог хармонског језика, као и драматичне и трагичне црте дела, повезујући их одговарајућим темпима у драматуршки логично  вођеном музичком току. Тежиште стављајући на прецизно уобличавање и фино испевавање, али и оштро акцентовање фраза, посебно у сигурно донетим строгим полифоним поступцима у првом ставу, више благу сету но тугу у другом, диригент је и у суштини тамном Menuettu „додао“ мало светлости, ублаживши и контрасте у средишњем Triu овог става. Енергично и ауторитативно вођство извођења кулминирало је у финалу, по карактеру супротном од уобичајеног принципа оптимистичког завршетка, оствареном такође с постојаним уметничким уверењем и достојанственошћу.



НЕМАЊА РАДУЛОВИЋ И БЕОГРАДСКА ФИЛХАРМОНИЈА –
У СУСРЕТ КОНЦЕРТУ У СЕПТЕМБРУ

Вишедневни боравак у домовини, највеће звезде српске уметничке музике, „светског а нашег“ Немање Радуловића, изазвао је прави „фуроре“ и међу многима који и нису убеђени поштоваоци такозване озбиљне музике (премда 30-годишњи виолиниста без предрасуда повезује све жанрове), јер су његова велика међународна слава и потресна људска судбина познати и најширој домаћој публици.  Већ две деценије присутан на концертној сцени, свирајући кад год стигне и у Београду, родном Нишу, па и Новом Саду (два пута је учествовао на Новосадским музичким свечаностима), почетком априла је два дана заредом пунио велику дворану Коларчеве задужбине. Радуловић је био гост Београдске филхармоније у циклусу „За заљубљене“ под вођством јапанског диригента Еиђија Оуеа, уметника необичне харизме и миљеника публике свих континената (упознала га је и новосадска, на прошлогодишњем Номусу) која им је приредила вишеминутне овације какве скоро да нисмо чули. Заслужили су их сви музичари које је јединствени Оуе водио обгрљујућим покретима, с осмехом и ведрином, гледајући их у очи а не у партитуру, већ уводном симфонијском поемом Дон Жуан Рихарда Штрауса пруживши уверљивост и максималну унесеност предавања. Управо филмска драматургија оркестарског развоја и музичке нарације драмског текста Николауса Ленауа у којем су кроз низ епизода приказани различити типови жена и силовита необузданост али и засићена досада главног јунака, била је под вајајућим потезима Еиђија Оуеа скоро опипљиво и детаљно разрађена, а све етапе сликовите, страствене, али и рафиниране Дон Жуанове животне сторије, фантазмагорично укрштене и преплетене. Изванредна, сањалачки обојена виолончела и виоле, моћан лимени корпус, музикалне линије дрвених дувачких инструмената (чежњива мелодија обое), чувени унисоно квартета хорни, и завршни „отицаји“ живота протагонисте на мрачном акордском фону били су савршено реалистични. Способност вође да од сваког музичара добије максимум и његово разумевање и поштовање, с изузетним оркестром, били су управо фасцинантни.
Уследио је први, после 17 година, сусрет, Београдске филхармоније и Немање Радуловића у истом, мелодијски и емоционално раскошном, Концерту за виолину и оркестар у ге-молу Макса Бруха, у време настанка (1868), делу такође тридесетогодишњег композитора. Фантастични виолиниста, страствен и „жесток“, али и мио и благородан (уз још многе уобичајене епитете), тумачио га је пуним срцем и надахнућем, беспрекорном техником и прекрасним тоном, освајајући изузетном и вансеријском осећајношћу и неком, сада дубљом и прикривенијом ватреношћу и скоро смиреношћу. Такође и својом препознатљивом сугестивном изражајношћу и енергијом. Радуловићева невероватна, управо „лебдећа“ лакоћа трансформације из карактера у карактер  -  меланхоличан, мистериозан, „расположен“, соноран, фуриозан, „убојито“ фокусиран а ипак топао и мек звук и бриљантни виртуозитет били су у прожетом и зналачком односу с ауторитативним Оуем (с којим сарађује још од 2003). Наравно, и с оркестарским музичарима, који су му давали свесрдну, максималну, праву „љубавну“ и пријатељску подршку, а он им је, као први међу једнакима, с озареношћу и топлином, дишући с њима у сваком дамару, такође с љубављу и „без остатка“ одговарао.
 Потпуна сагласност диригента и по темпераменту и по схватању дела, и ансамбла који га одлично познаје, уважава, симпатише и осећа, наставила се потом у још једној, поново маестралној равни, у дубоко доживљеној интерпретацији и сопственој „верзији“, потресној у сваком детаљу, грандиозне Шесте симфоније у ха-молу („Патетичне“) Петра Иљича Чајковског, представљеној у другом делу вечери. Максимално ангажовано и узбудљиво тумачење потресно драматичних судбинских сукоба у првом ставу, елегантно мелодизирани валцерски покрети другог, енергично донети маршевски кораци трећег, и упечатљива завршница, после свих бура, у ипак, за слушаоце неочекиваном, резигнираном и ламентозном адађу (Аdagio), дали су нам за право да још једном похвалимо одличну и стабилну форму Београдске филхармоније, коју смо с радошћу, по традицији, дочекали и на овогодишњем, 36. Номусу, две недеље касније, 21. априла, тада на челу с Владимиром Куленовићем и пијанистом Беријем Дагласом као солистом.



Kонцерт Небојше Максимовића

Лист је имао своје духовно отелотворење на концерту Небојше Максимовића у Галерији САНУ. Овај пијаниста, који је са две године почео да свира, са дведесет – дипломирао, а са тридесет дикторирао, свирао је Листа са озарењем, са радошћу, са пламом, урањајући у карактер дела. „Погребна поворка“ одзвањала је болом у свакој ноти натопљеној емоцијом, у раздируће безпреболним изливима душе која пати. На крају композиције – огољене secco ноте – кaкo je комад и започео и како и живот сâм и почиње и завршава. И кад свира валцерске тактове – то никада нису идиле у стилу Штрауса – Небојша Максимовић успоставља потпуно јединствену надградњу. Не зна се да ли је бољи у моћној, пуној правој мушкој громовној акордици или у перластом, готово Моцартовски нежном рукопису. Интерпретирао је и мање познате н „Сиве облаке“ (један од последњег крокија који је Лист оставио за собом) и четири чудесне Мађарске рапсодије ( III, IX, X и XII) које су лепше и маштовитије од било каквих историја о овој земљи описале све оно што би и у најречитију причу или беседу могло да стане. Поигравао се арпеђима, глисандима, октавама које је расипао дуж читаве клавијатуре, сублимишући у своје две руке оно што је Лист осмишљавао за четири или за читав симфонијски оркестар, а притом не умањујући нимало њихову лепоту, напротив! Сјајно је проникао и у Листово безнадежно трагање за „Утехом“. Дубоко верујем да би га могло утешити чудесно, имагинарно, рендгентско проницање у његове партитуре Небојше Максимовића, да је могао да га чује!



Maрта Милошевић Бранковић

Из далеког Мајамија дошла је у свој родни град и после једанаест година одржала концерт у Коларчевој задужбини пијанисткиња Марта Милошевић Бранковић која није престала да воли свој Београд. Године 2014. овај двоструки магистар клавира прикупила је на америчком концерту пет хиљада долара за помоћ при куповини клавира за Коларчев народни универзитет и притом је написала и маштовиту композицију „Победа“ са сталним педалним упориштем у левој руци и етно-вијугама у десној, коју је на промеднадном концерту и премијерно извела. Премијеру су имале и две композиције Фредерика Кауфмана, који је специјално дошао из Америке да присуствује овим извођењима, „Јин и Јанг“ за клавир четвороручно, који је свирала са Сандом Марковић, нижући (углавном) дисонантне акорде и глисанда у токатном току, са кратким лирским одмориштем у средњем делу. Као и у „Ритмичким гримасама“ Милоја Милојевића у једном тренутку „свира се“ ударима од шаке до лакта, на дугом педалу, што се, као новина појавило код нас још у првој половини прошлог века.
Концерт је започела „Лириком Атоса“ Светислава Божића, који се често ослањао на поетску реч наших највећих мајстора пера, Дучића, Настасијевића, Црнјанског, па је и овом приликом ухватио ванвременске светогорске одјеке “вековима незацељене боли“ – како је рекао сам композитор, у чијем последњем акорду управо та бол без пребола одзвања у аликвотама на дугом педалу. Потом је темпераментно, страсно, са много жара пренела прави карактер „Токате“ Зорана Христића, а однегованим и нежним pianom и специфичну поетику „Три Гносијене“ Ерика Сатија.
Концерт је завршила темом „Фантома из опере“ Андреа Лојда Вебера, која, као и сама уметница преферира пун и јак звук клавира, са много акордике и педала и духа токате.



Хор „Voce chamber Choir“
Конак књегиње Љубице, 25. 6. 2016.
Циклус: Гласови под сводовима

У организацији Музеја града Београда и Културног елемента у Конаку књегиње Љубице је 25. јуна 2016. године од 20 часова одржан концерт са називом Гласови под сводовима у оквиру сезоне „Музички сводови Београда“. Публика је имала прилике да концерт слуша у подруму поменутог конака издвојеног од спољашњости, стварности, са огромним сводовима. Простор који тражи да се препустите само музици.
Камерни хор под називом Voce chamber choir дошао је из Велике Британије и са собом донео један другачији менталитет људи, а са тим и другачији звук и тумачење појединих дела. Хор је основан од стране диригента Сузи Дигби, која у својој биографији бележи импозантне детаље свог професионалног бављења дириговањем.
Комуникација хора који броји нешто мање од двадесет људи и њиховог диригента је поприлично добра. Диригенткиња је веома сугестивна и јасна у ономе шта жели, па је тако певачи и прате. Хор је увежбан, интонативно скоро беспрекоран, док на уједначавању боја гласова треба инсистирати, иако је оно вешто обликовано.
Програм који смо могли да чујемо се прелама између модерног и архаичног звука. Готово све нумере које су изведене су писане у периоду 19. и 20. века (аутори J. Gardner, M. Harris, R. V. Williams и др.), са изузетком три композиције које припадају 16. веку (аутори W. Byrd, T. Tallis, O. Gibbons). Писане су у форми сонета и ренесансних мадригала са хомофоним и полифоним елементима. Сам програм је био организован по циклусима, али чини се, без неког јасног правила.
Иако саме композиције нису биле дугачке и чинило се да нема простора за музицирање, раскош пасторалних мелодија је ипак могао бити уверљивије донесен. Ту се хор показао као статичан, без икаквих валова у динамичком нијансирању, са доста израженим контрастом гласног у односу на тихо, али са добром дикцијом. Одлика овог хора јесте јасноћа и тежња ка савршенству, али је у читавој тој наратологији концерта потребно је било понекад чути и неки рубато, закашњење и др. Оваква униформисаност се могла чути и у Мокрањчевом Козару који је прошао без оне богате оркестрације коју његова хорска дела имају, без врцавих разговора и преплитања гласова, али са солидним изговором српског језика.
Публика је, вероватно подучена нашим певачима и хоровима код којих се убедљивост интерпретације и очекује, имала потребу да хор  награди аплаузом након сваког циклуса нумера, али им то није дозвољено. Између делова програма, наратор је читао делове стихова из различитих драмских дела. Како у програму, осим назива, не пише ко је аутор дела, остали смо ускраћени за ту информацију. Исто тако смо остали ускраћени и за име једног од чланова хора који је дириговао једну од нумера уместо главне диригенткиње, али и од солиста којих је било неколико.



Квартет „Билитис”

Да и међу млађим новосадским уметничким снагама још увек постоји интересовање за идеологију музичког минимализма, и то за истраживање остварења америчке „експерименталне“ струје овог правца, кроз дела Филипа Гласа, Стива Рајха, али и кроз „оригинални“ приступ Алексеја Игудесмана, показао је концерт новосадског Квартета „Билитис“. Окупљене под називом истоименог циклуса соло песама Клода Дебисија, највећег од свих импресиониста, компонованог на стихове Пола Луја, флаутисткиња Ксенија Башић, виолинисткиња Ива Станковић, виолисткиња Ана Клем Аксентијевић, и виолончелисткиња Милица Свирац, приредиле су свој први целовечерњи наступ у препуном Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Ако су опредељењем за одабране, иако већ давно „виђене“ композиције желеле да „пробију“ границе такозване „озбиљне музике“ и свој репертоар учине интересантним што ширем кругу слушалаца различитих жанровских  одређења, онда су то ове врсне инструменталисткиње без сумње, успеле. Понудивши, како су истицале у својим појединачним обраћањима аудиторијуму „нешто ново осим свирања  и приче о делима“, уметнице разнородних темперамената, али исте љубави према камерном музицирању, приказале су један од својих добро осмишљених и припремљених „погледа“ на сегмент стваралаштва 20. века, с акцентом на сувој, остинатној репетитивности, понављању ситних, хармонски и мелодијски разноврсних, а опет тако сличних мотива. Да ипак све не би звучало тако исто, Квартет „Билитис“ се потрудио да при сваком понављању, свакој новој репетицији унесе мале, али константне промене и динамичке нијансе, градећи слушљиву музику и стални турбулентно узбудљив ток. На такав начин је донет најпре Гласов Други гудачки квартет „Company“ (настао из музике за Бекетов драмски комад),  уобичајених смена контрастних делова, с лирском оазом и лелујавим „ћурликом“ флауте у трећем ставу, да би у финалном доведен до врхунца његов убрзавајући и снажно акцентован музички развој . „Слике инхибиције“ популарног виолинског „забављача“ Алексеја Игудесмана, његова ауторска транспозиција чувених „Слика с изложбе“ Модеста Мусоргског, иако не нарочито оригинално остварење, пружиле су у сваком смислу више прилике за индивидулна инструментална иступања: виртуозни солистички третмaн флауте, ритмички прегнантну и богато мелизматизирану челистичку кантилену, озбиљну, топло сонорну виолску звучност и захтевне виолинске пасаже, али и честа заједничка „заигравања“.
    Ако нам се у први мах програм амбициозних музичарки учинио, како апострофирасмо на почетку, као нешто „пасе“, дах несумњивих потоњих постмодерних обележја и специфичне изражајности, добили смо на крају, истовремено и врхунцу вечери, извођењем композиције „Различити возови“ за гудачки квартет и траку Стива Рајха, чија је интерпретација у верзији за квартет с флаутом и видео рад Иване Радмановац (чије име, недопустивом омашком, није уписано у програмском листићу, нити је позвана да се поклони на крају одушевљеног пријема дела), с вишеструким асоцијацијама и метафорама, успоставила и ону праву, присну комуникативност с посетиоцима. У настојању да путем изванредно конципираног документарног филма успостави ново, дубоко експресивно значење и пређе баријеру која музику дели од других уметничких дисциплина, квартет је, поверивши тумачење њеног потресног програмског садржаја даровитој визуелној уметници показао да зна шта значи интердисциплинарни приступ, односно идеја да музика „одзвања као филм или реч“. У овом случају толико снажан, да је надишао значај музике саме, али, захваљујући употреби одговарајућег фактографског и говорног метаријала, имајући пуно покриће у доживљају Рајховог дела и схватању његовог значења. Иако је програмски циљ чланица Квартета „Билитис“ испуњен, волели бисмо да их чујемо и у неком „класичнијем“, за сваку од њих технички и интерпретативно захтевнијем репертоару. Назнаке за то су пружиле на почетку вечери с два од шест „Античких епиграфа“ Клода Дебисја, инспиратора и свог имена, али и аутора који је на известан начин можда и најавио минимализам.

ЧЕТИРИ ПЕСМЕ ЗА ТАЂА

Последње вечери јубиларног XX Фестивала минијатура у организацији оснивача, (Удружење балетских уметника Србије), одржано је вече названо ВЕЛИКАНИ МИНИЈАТУРА. Те вечери била су приказана нека од раније награђених дела или нова дела награђених кореографа; ПТИЦА - плесни филм Дуње Јоцић; ЗАРОНИМ-ЗАМИСЛИМ Милице Перовић и Иване Табори Обрадовић; ФИГУРА ЕЛЕМЕНТАРИА (одломак)  Светлане Ђуровиц; ТИШИНА (инсерти) аутора пројекта Бориса Чакширана; КЕЈВ аутора Марка Милића, изводи Светозар Адамовић (поводом прославе 30.године уметничког рада) и ЧЕТИРИ ПЕСМЕ ЗА ТАЂА Александра ИЛИЋА.
    Аутор овог приказа задрзаце се само на овом последњем.
    Идеја Александра Илића је не само да скрене пажњу већ и нагласи суштину новеле Томаса Мана “Смрт у Венецији” у којој читајуци између редова у свом плесном комаду исписује нову причу уткану и нераскидиво повезану с подсвешћу скривеном, а ипак јасном слутњом о губљењу сопственог идентитета и надирућим страхом пред пролазношћу, не живота вец младости... Александар Илић исцртавајући архетипску човекову жудњу за Илузијом, срећом и вечношћу, згуснуто је остварио у невеликом (20 минута), али снажно и једноставно конципираном делу, уздижући до унивезалног појма чезњу за непролазношћу, која у себи носи претњу коначне засићености и декаденције суштинске оправданости живота.
    Манову психолоски продубљену и трагичну визуру главног лика (Густав фон Ашенбах) оптерећену страшћу и сукобима, страхом и надом, одлучношћу и оклевањем кореограф тренсформише у лирско виђење.
Распоредивши шетири снажна, млада, скоро нага мушка тела у омеђаном простору, узајамни однос, спори темпо покрета, ублазивши њихову еротичност фином магличастом измаглицом дифузно разиграних млазева воде који се сливају с висине наговестио је унтрашње разапињање у узалудном трагању за оправдањем.
    Четири различита млада мушка тела, цчтири лика Тађа играчи су остваривали синхронизованим сложеним, необично напорним покретима у комбинацијама које су биле нестварне у својој драматичној лепоти. Четири Тађа нису четири јединке већ су метафора жеље трансформисане у жудњу. Задатак који је кореограф ставио пред протагонисте своје идеје, свог концепта жудње за жудњом није ни мало лак. Млади играчи, студенти Института за уметничку игру, заслужују да им се имена наведу велики словима.
    Перформанс почиње обредом испастања Густава фон Ашенбаха, што се дрзнуо да дозволи пролећу да се у позним његовим годинама расцвета у срцу: стојеци дугих минута без покрета загледан у просли зивот корак по корак иде трагањем за успоменама. Вођен заводљивим мушким гласом корача спиралом девет кругова окајавајуци грех супротстављања Усуду смерно, спреман да прими казну сто је поверовао у Илузију. Ступајући у посљедњи, девети круг пакла оставља иза себе знамаења световног живота слажуци их на гомилу: ципеле, лептир машну, белу марамицу из горњег џепа смокинга и сам смокинг. Нестајуци у мраку реинкарнира се у четири вида живота: рођење-стасавање, љубав, чежња за чежњом, КРАЈ. Овај концептуални плес заогрнут плаштом измаглице завитлао је игру у ванвременски, безтежински и непостојеци простор.
    Идеја, сценарио и кореографија Александар Илић.
    Текст Теодора Сујић.
    Асистент кореографа Катарина Стојковић
    Сценографија Дуња Костић
    Музика Василије Ђоковиц
    Играју: Теодора Сујић, Владимир Чубрило, Бранко Митровић, Борис Видаковић и Јакша Филиповац

ПС. Пролетос, на истој сцени у оквиру БДП - 1 изведена је Реминисценција (прва верзија истог комада за женски ансамбл) у којој су играле Теодора Сујић, Мојца Мајцен, Миона Петровић, Катарина Стојковић и Адријана Данчевска.
Они који су видели обе варијанте сматрају их подједнако добрим.

Анжелик, Жак Ибер
Опера и театар Мадленианум, 22.5.2016.

После шест година, у недељу 22. маја на Великој сцени Мадленианума изведена је премијерна обнова комичне опере Анжелик француског композитора Жака Ибера (Jacques Ibert). Опера је компонована у једном чину, састављена од низа сцена и представља композиторов покушај да покаже како је могуће спојити комичну тематику са модерним звуком оркестра и вокалних деоница певача у свега педесет минута. Друга специфичност ове опере јесте и у говорним деловима који прате радњу. Бонифас има опаку жену Анжелику коју жели да прода. У свој тој акцији посредује подли Шарло, а као купци се појављују Италијан, Енглез и Црнац.
Насловну улогу тумачила је изврсна сопранисткиња Снежана Савичић-Секулић, која је имала тежак задатак: у исто време морала је да глуми и умиљату жену и „страшну аждају“ како ју је назвао њен муж. Својом лирском  бојом гласа филигрански је изводила многобројне пасаже, док је своју другу, тамнију страну лика, више истицала глумачким гестовима.
Баритон Ненад Ненић се у улози Шарлоа, која је без претераних вокалних захтева али са доста глумачког посла, веома добро снашао.
Три купца: Италијан, Енглез и Црнац добили су своје оживотворење у следећим уметницима: Ненад Чича је улози Италијана удахнуо прави италијански сензибилитет опчињавајући нас својом тенорском бојом гласа. Други тенор у овој опери нашао се у лику Енглеза и то у тумачењу Горана Стргара. Овај певач се показао као веома добар комичар, због чега је добио овације публике, али са мањом певачком изражајношћу. Бас Горан Крнета је лик Црнца оживео својим вештим осећајем за глуму, али и предивном баршунастом бојом гласа.
Група туриста је на челу са Тањом Обреновић као комшиницом додатно подгревала читаву ситуацију која се дешава на линији Анжелике и њених купаца. Она је својом појавом била веома уверљива као проницљива комшиница која жели у све да се умеша. Анжеликин муж, Бонифас, је у извођењу Владимира Андрића приказан као права кукавица која се боји своје жене, али уз веома незграпне вокалне делове који су долазили до границе чисте дреке. 
Замисао редитеља Стефана Саблића о изгледу читаве опере оставила је утисак на публику, али слабија глумачка решења се ипак могу приметити . Негде је било потребно тражити уверљивију глуму (посебно код туриста), а исто тако и захтевати мало спорије извођење говорних делова који су пред публиком пребрзо пролетели и можда остали без комичних ефеката које би иначе имали.
Оркестар је, под веома сугестивним вођством диригента Ђорђа Станковића музици дао бујност и раскош. Ово је посебно битно имајући у виду да и сами оркестарски делови подражавају дешавања на сцени. Баланс група инструмената је био добар, али су лимени дувачи својом сонорношћу повремено надјачавали солисте на сцени.
У овој краткој једночинки се након шест година паузе од првог извођења примећује да је као целина сазрела и у исто време добила освежење кроз нове протагонисте који су са собом донели једну другачију искру. Остаје на публици да одлучи колико ће дуго ова опера бити задржана на репертоару Мадленианума, имајући у виду да је својим говорним и певачким деловима отворена и за љубитеље чисте драме, али и за љубитеље опере.



Бастијен и Бастијена на Фејсбуку

ДОГАЂАЈ: Премијера Моцартове једночинке Бастијен и Бастијена, 15. мај
ПРОДУКЦИЈА: Народно позориште у Београду, Оперски студио „Борислав Поповић“
РЕЖИЈА: Ана Григоровић



Како усред владавине медијских слика привући слушаоце уметничкој музици? Или још прецизније, како у времену хипертехнологије приближити оперу најмлађима? Рецепта нема, али неке добре праксе могу да послуже као модел. Музика Волфганга Амадеуса Моцарта свакако је погодна у том смислу.
Једночинку „Бастијен и Бастијена“, стварао је Моцарт-дванаестогодишњак. Писана је, дакле, дечјом руком. Невеликог обима, ова партитура је озарена, полетна, певљива, говори о љубави и – има срећан крај. Све оно што треба да поседује бајка. А нова премијера Оперског студија „Борислав Поповић“ Народног позоришта у Београду сведочи о томе како се и без скупе продукције, али уз маштовитост и посвећеност, догађају најузбудљивији музички сусрети.
Редитељка Ана Григоровић одлучује да љупку причицу о двоје пастира ситуира у свет телефона-андроида и Фејсбука. Заправо, неспоразум љубавног пара и креће због опседнутости Бастијена друштвеним мрежама и жељом да добије што већи број  „лајкова“. Говорни сегменти стога бивају потпуно прилагођени савременом језику, односно, жаргону и актуелној „терминологији“ младих. Актери су у сталном покрету, мизансцен је разигран и духовито конципиран. Деца природно примају такав вид комуникације истовремено усвајајући и музику.
Сценско решење Катарине Грчић Николић сасвим је једноставно. Неколико зелених жбунова и клавир: у улози диригента-пијанисте је Стефан Зекић који суптилно организује ову музичку причу. Без обзира на то што су им придружени мобилни телефони, Бастијен и Бастијена ће остати у руху која асоцира на изворну епоху и пасторалну  атмосферу (костими Јасне Сарамандић), за разлику од чаробњака Коласа који је добио смокинг и превозно средство - тротинет. Сцена „Раша Плаовић“,  невелика, али довољно акустучна, показала се као сасвим одговарајући простор за поставку ове камерне опере јер обезбеђује малим гледаоцима/слушаоцима да непосредно уроне у свет Моцартове музике.
Подела је одлично начињена. Морамо још да подвучемо да сви протагонисти имају одличну дикцију, те је могуће уживати у причи без напора (што, на жалост, није честа појава код извођења оперског текста датог у препеву на српски). Софија Пижурица (Бастијена) поседује природност у глумачком изражавању. Заводљива је, каприциозна, сугестивно тумачи променљива расположења пастирице - рафинирано и са лакоћом обликује своју музичку улогу. Млади тенор Слободан Живковић прави је избор за Бастијена: глас музикалан и лепе боје, верујемо да његова најуспешнија оперска остварења тек предстоје. Страхиња Ђокић (чаробњак Колас) доминира сценом. Његов задатак је и најсложенији. Ђокић, међутим, виртуозно уклапа вожњу тротинетом са певањем и вербалним обраћањем „саиграчима“ и аудиторијуму. Спонтан је и деца му, извесно, верују!  




Премијера опере Мадалена Сергеја Прокофјева
Опера необичне историје



Сергеј Прокофјев је започео рад на опери Мадалена 1911, у студентским данима. Инспирацију је пронашао у истоименом позоришном комаду Барона Лиевена (псеудоним  Магде Густавовне Лиевен-Орлов која је свој текст базирала недовршеној драми Оскара Вајлда, „Фирентинска трагедија“) Прокофјев никада је није до краја оркестрирао ово дело. Заправо, „Мадалена“ има најнеобичнију историју од свих опера из композиторове заоставштине. Премијера планирана за сезону 1913/1914. бива отказана, баш као и продукција из 1916.  Године 1918. Прокофјев је напустио Русију, оставивши рукопис својим издавачима. Партитуру је узео када је 1927. посетио Совјетски Савез (да би присуствовао премијери опере „Заљубљен у три наранџе“). Средином тридесетих година прошлог века, композитор се настањује у СССР-у. „Мадалена“ остаје у Паризу. Прво јавно емитовање опера је имала на таласима радија BBC, 25. марта 1979. (партитуру је оркестрирао британски композитор и диригент Едвард Даунс, чинећи то с великом пажњом и трудећи се да задржи композиторов стил из младалачког периода). Прва сценска поставка била је у Грацу, 28. новембра 1981. Извођењем је дириговао управо Даунс. У Прокофјевљевој отаџбини, први снимак „Мадалене“ начинио је Генадиј Рождественски. Септембра 1987. овај звучни запис је емитован на Свесовјетском радију.
Најновија инсценација, одржана 29. јуна у великој сали „Руског дома“, заједничка је продукција професора и студената Факултета музичке уметности и Руског центра за науку и културу у Београду. Организована је поводом обележавања 125 година од композиторовог рођења, а на иницијативу и под уметничким вођством Људмиле Грос Поповић (редовни професор на ФМУ). „Мадалена“ је камерна једночинка, сачињена из четири слике које се презентују у континуитету, са троје протагониста и десеточланим оркестром неуобичајеног састава (клавир, хармоника, флаута, тромбон, перкусије, гудачи). Редитељ Владан Ђурковић оставља радњу у прошлости, иако не задржава изворну епоху, рани 15. век. Пластично поставља односе љубавног троугла; елементи еротичности су присутни, али су дати с мером. Сценографија је конципирана симболично, са директним асоцијацијама на међусобне релације протагониста - кроз тространо конципирану сценографију (и један ловачки трофеј). Мизансцен је разигран, редитељ битну пажњу поклања тананим кретњама, као и мимици.
Оркестар је одлично припремљен (сазнајемо, за минималан период одржавања заједничких проба!), звучи пуно и уиграно. Диригенткиња Милица Илић суверено влада комплексном партитуром која претпоставља сталне промене атмофсере, односно, темпа, метра.
Троје карактера „Мадалене“ откривају присутном аудиторијуму лепе, свеже гласове. Насловни лик тумачи Весна Марковић, моћан сопран, узбудљивог тембра, равномерно постављених регистара што се очитује у лакоћи вокалног изражавања. Зрачи сензуалношћу, уверљиво гради лик младе жене обузете сопственим хедонизмом. Тенор Младен Продан виртуозно се креће кроз ролу Мадалениног изневереног супруга, сликара Ђенара. Улога мрачног алхемичара Стенија поверена је Николи Микићу, певачки већ зрелом извођачу, баритону фине и заобљене фразе.
Надамо се да Прокофјевљева „Мадалена“ у Београду неће остати само на премијерном тумачењу. Остварени домети младих извођача извесно је стављају међу најзанимљивије оперске инсценације начињене последњих година на домаћој музичкој сцени, а будући да подразумева невелико извођачко тело и сведен, функционалан декор, могла би свакако да добије бројна извођења и изван престонице.



„Роберто Деверо“



Као и  већина оперских либрета и овај за трећу оперу из тзв. „Тјудорске трилогије“ (I „Ана Болен“, II „Марија Стјуарт“) – „Роберт Деверо“ има доста нелогичности. Међутим, музика Гаетана Доницетија је изванредна из једне прелепе арије иде се у другу – још лепшу или у дивне дуете. Чак и хорске реплике су одличне и сведоће о великом умећу италијанског оперског композитора. Као и све опере које долазе из „Метрополитена“ у 70 земаља света на шест континената пред 20 милиона људи и ова је изузетно постављена! О свему се водило рачуна: и визуелно она задовољава најстрожије критеријуме. Дивни викторијански костими од свиле и сомота обогаћени су са много украсних детаља, утканим бисерима и везом у срми.
„Роберто Деверо“ је настао у врло несрећним околностима 1837. године. Написан је за чувено позориште „Сан Карло“ у Напуљу. Годину дана пре тога композитору су умрла оба родитеља, а те године и оба детета и жена. Само четири месеца после тога он је дириговао „Роберта Девера“.
Метрополитенску верзију која је први пут постављена на овој сцени редитељски је осмислио Сер Дејвид Мек Викар, а дириговао је Маурицио Бенини. Елизабету I, савршено „пресвучену“ у овај лик тумачила је Сондра Радвановски, која је и маском и ходом била остарела краљица, достојанствена и владарски горда, а још увек са страшћу и љубомором емотивне жене. Њена рола се и сматра најтежом у овој својеврсној трилогији. Занимљиво је да она у овој сезони пева све три ове опере и да је од 1998. у „Мету“ где је остварила 27 продукција. Овом представом прославила је 200. наступ у „Мету“. Од осталих учесника, редитељ је поставио шест опера у „Мету“, а диригент је 36 пута водио „Љубавни напитак“, тако да одлично познаје све квалитете Доницетијеве музике. У певачком смислу, по тежини, ова опера стоји између захтева „Напитка“ и „Лучије“, која је ипак његово ремек-дело. Сјајног баритона Мариуша Квиенциена из Кракова који је са словернским емотивним жаром тумачио Војводу од Нотингема, упознали смо и у „Ловцима бисера“. У лик његове супруге Саре одлично је и глумачки и певачки и емотивно и микромимиком уронила Елина Гаранча, а насловног јунака представио је Метју Поленцани.
Читаво ово дело је интензивно  и пуно бола. „Преплављено“ је изуузетним драмским и емотивним набојем. Роберто гори од љубави за Саром и како и саопштава „Умро бих хиљаду пута од љубави за тобом“. Он је личност у процепу; пре свега је частан и емоције су му танане. Истовремено он ради и на Моцартовом „Идономеу“ који је и музички и временски и драмски – сасвим друга прича. Уз трилере у пијану он се обраћа Војводи: „Твоја жена је чиста као анђео; веруј у последње речи које изговарам“. А Елизабета закључује оперу са „високим ЦЕ“, стављајући до знања: „После свега, ја сам само жена“!



„Eлектрa“ Рихарда Штрауса



Трагична прича о Електри, кћери микенског краља Агамемнона и Клитемнестре, коју је прогонила жеља да освети убиство оца коју су учинили Клитемнестра и њен љубавник Егист инспирисала је кроз векове многе уметнике, од античких ваза и рељефа у теракоти из V века пре нове ере, преко литерарних обрада Софокла, Еурипида и Сартра до композиторске кичице Рихарда Штрауса који јој је подарио готово два пуна часа своје густо обликоване симфонизиране оперске партитуре пуне страсти, освете, мржње, патње. Да би изразио тако јаке емоције он је Електру отерао у лудило и у смрт, мада се она по легенди удала за Орестовог пријатеља Пилада и родила му двојицу синова.
На једном давном БЕМУС-у из осамдесетих година прошлог века и Београд је чуо тада најбољу Електру на свету – Даницу Мастиловић, која је гостовала са једном од немачких Опера и ја сам се све време питала где је стао тај моћни оркестар – какав се никада раније (а ни касније) ни приближно није чуо у Народном позоришту и како смо могли да „пустимо у свет“ тако диван и моћан глас који је читава два сата господар сцене?
И сада сам очекивала сличан доживљај!
Али, непосредно уочи Ускрса и 1. маја – ваљда ником па ни особљу у Синеплексу није до рада –пустили су нам (као у инат –што се чита на готово свим тротоарима у граду) једну прегласну „Електру“ као да смо у каквом диско-клубу а не преносу из Метрополитена. Децибели су толико „парали уши“ да се уопште нису могле чути динамичлке нијансе. Дворска сцена је потпуно огољена – само пар степеника (без њих се не може!), а принцезе – Нина Стем као Електра и Адријана Пиечонка – у роли Кризотемис) – обучене у рите (режија Патриса Шероа). Обе – као и Орест Ерика Овенса и Клитемнестра Валтрауд Мејер имају сјајне продорне гласове, велике скокове и дуге арије и дуете, али као и за Валтрауд Мејер која је годинама тумачила водеће роле у Вагнеровим операма у Бајројту све трехничке и музичке потешкоће одавно су савладане на најбољи начин. Музичко вођство било је поверено Еса Пека Салонену и и са те стране – као уосталом у свим метрополитенским продукцијама није могло бити никакве замерке. Ипак – једна је генерална: поред прегласности и преогољености сцене како је мудро неко запазио (иако је композитор „Електре“ поред музике студирао и књижевност и филозофију на Минхенском универзитету, иако је био главни диригент у родном Минхену  а и у Вајмару, Берлину и Бечу) – „ако је Рихард – нека је Вагнер, ако је Штраус – нека је Јохан!“



„Боеми“, Ђакомо Пучини
Народно позориште у Београду, 25.5.2016.

Народно позориште у Београду је током сезоне 2015/2016. угостило неколико страних певача који су операма у којима су учествовали унели нову енергију. Такав је случај био и са Пучинијевим (Giacomo Puccini) Боемима у којима је 25. маја гостовала млада сопранисткиња из Националног театра Опере и Балета у Тирани Инва Мула у улози Мими.
Ова уметница у својој биографији бележи доста улога италијанских оперских композитора као што су Пучинијева хероина Манон Леско, Доницетијева (Gaetano Donizetti) Лучија, Вердијева (Giuseppe Verdi) Виолета и др. Скромност на сцени и ван ње одлика је ове уметнице. Као супротност томе њен глас плени својим волуменом који она пажљиво нијансира добијајући на тај начин контрасте у лику који тумачи.
Мими је по својој природи крхка млада особа која од првог чина опере и разговора са Родолфом болује. Али је са друге стране и издржљива и не предаје се тако лако. Управо ова врста контраста у једној личности била је очита у глуми уметнице Инве Муле. Крхку страну лика испољила је својом глумом, док је глас због своје помало драмске ноте прелазио у другу крајност. Овакав спој чини да ова улога добије веома особено тумачење.
Мушка четворка која предводи ову оперу је мање-више успела да испрати читаву оперу. Душан Плазинић се својим назалним певањем и превеликим испадима у форте динамици чинио доста неуравнотеженим. Љубодраг Беговић (Шонар) је тежио да што више буде окренут ка публици док пева уместо да учествује у самом току драмске радње. Изузетак су чинили два младића: баритон Марко Калајановић у улози сликара Марчела и бас Вук Матић у улози филозофа Колина. Ова два уметника су својим баршунастим гласовима који су заиста добро обликовани пажљиво неговали своје деонице.
Варљиву Мизету је дочарала сопранисткиња Софија Пижурица. Оно што је интересантно код ове певачице јесте то да она самом мимиком апсолутно дочарава овај лик. Међутим, ситан глас јој недозвољава да га и вокално подржи и да у потпуности уверљиво изнесе лакомислену Мизету.
Диригент Дејан Савић је, чини се, имао контролу над читавим оркестром. То се првенствено огледа у вођењу мелодијских линија, група инструмената и њиховом уједначавању. Пажљивим вођењем и истицањем мотива који се везују за одређене ликове (као на пример за лик Мими) добијена је наративност, експресија и раскошан колорит који чине Пучинијеву музику. Међутим, у појединим тренуцима оркестар је надјачавао певаче.
    Хор, са друге стране, није успео да испуни своју функцију и стиче се утисак као да је вишак на сцени. Превелики број људи у другом чину који само стоји, без икакве функције поставља питање да ли је то заиста била жеља Пучинија. Јасно је да није и на томе је редитељ требало више да поради. Певани делови такође нису били репрезентативни.
    Сценографија и костими су били у складу са временом у ком се одвија радња опере и ту се осећа жеља редитеља за аутентичношћу времена у ком је радња опере лоцирана.
    На крају можемо да закључимо да је енергија коју је са собом донела албанска уметница Инва Мула учинила да се сви недостаци у очима обичне публике не примете, а огроман аплауз на крају опере то показује. Међутим, осећа се потреба да ово позориште чешће позива стране уметнике како би се извођења довела на виши ниво, али исто тако и  размењивала искуства.



КО ЈЕ ОН?



У Народном позоришту у Сарајеву била је 23. априла премијера опере Дон Ђовани Волфганга Амадеуса Моцарта с индикативним поднасловом „La Dolce Vita“.
    Ова премијера није интересантна само зато што поднаслов асоцира на познати модни стил с почетком 80-тих прошлог века већ пре свега зато што се у врху штампаног програма налази чак ! четири београдска уметничка имена: редитељ Александар Николић, кореограф Александар Илић, главни солиста бас Марко Калајановић и Ана Зорана Брајовић која је припремила солисте, сви из Народног позоришта у Београду.
Виђење двојице Александара ове чини се, свима познате опере је у најмању руку неубичајено. Уместо често до сада једноставне испричане приче сведене на водвиљско љубавни трилер добијена је такорећи социолошко психолошка анализа.
    Измештајући радњу из XVIII века у 60-те године XX века указали су на свевременост теме и између редова нотног и литерарног текста прочитали узнемирујуће круцијална питања живота. Питање које су композитор Волфганаг Амадеус Моцарт и либретиста Виторио Лоренцо да Понте поставили у овој већ канонизираној опери је суштинско питање, ко је Дон Ђовани у ствари? Од те премисе пошли су и ствараоци ове осавремењене верзије (место, костим, режија, кореографија, делимично измењена радња) при том поштујући у целости партитуру. Традиционалан, стандардан приступ многих редитеља, диригената и кореографа који се у главном ослањали на површно оцртан лик овог легендарног заводника подвргнут је правој психолошкој вивисекцији: шта се крије иза његове дрске раскалашности и разметљивости,намеће обавезу озбиљног , детаљног анализирања намере његових твораца, композитора и либретисте. Ко се крије иза оваквог лика, који се у опери појављује у тренутку када су на врхунцу његова себичност, егоизам, ароганција и цинично подсмевање и нарушавање устаљеног, иако лажног, јавног опште усвојеног и признатог грађанског реда?
    У трагању за одговором нови тумачи старог текста Александар Николић и Александар Илић открили су вешто скривену моцартовско дапонтеовску иронију коју досадашњи реализатори ове опере нису примећивали или јој нису придавали значај.
    Италијански поднаслов првобитног извођења „Dissoluto punito“, слободно преведено значи кажњени развратник, у ствари је погрешан путоказ за тумачење, јер у време настанка Дон Ђованија (крај XVIII века) „dissoluto“ је значило отпадник!
Ако би се разложило значење појма диссолуто схватила би се Моцартова и да Понтеова порука: „soluto“ је хомогена маса, а „dis – soluto“ оно што од ње отпадне.
    У опери „Дон Ђовани“ не кажњава се развратник него отпадник од устаљених друштвених норми, што у многоме мења начин тумачења лика. Руковођени тим улазећи у суштину поруке аутори Александар Николић и Александар Илић покушали су да одгонетну загонетку: да ли је важније због чега је неко отпадник или, од чега је неко отпадник? Какво је у ствари друштво у коме се такав карактер оформио; да ли га чине морална, хумана, искрена, поштена бића или је то конгломерат дволичних, острашћених, вероломних, лицемерних и покварених људи.
    Својствен, духовит, ироничан и сатаричан начин којим су зачињена сва Моцартова сценска дела, од једностваног, народског хумора до вишеслојног аристократског сарказма имала је достојног тумача у либретисти Да Понтеу.
    Све дубље улажење у одгонетање ове загонетке пружило је Александру Николићу и Александру Илићу обиље чињеница које су потврдиле исправност њиховог приступа раду, стављајујући у сумњу досадашњи традиционалан површни начи који није допринео објашњењу интригантно заводљивог фриволног шарма овог негативног јунака и збуњујућих контрадикторних осећања које он побуђује.
    Публика је с разумевањем и одушевљењем прихватила смелост режије употпуњене кореографијом које су се до те мере сјединиле у остваривању замисли да се није знало кад која од њих преузима вођство.
    Зналачкој и сигурној режији, посебан шарм и динамичност дала је кореографија, односно сценски покрет којим су били разиграни и солисти и ансамбл , па чак и оркестар (?)! што је новом бојом освежило старо, давно знано дело.
    Аплауз је био дуготрајан и бучан и истински заслужен.

П.С. Није новина да се поступком осавремењивања освеже стара дела. Не тако давно у Опери и театру Мадленианум биле су приказане две опере такозваног гвозденог репертоара, обе у маестралној режији Јурија Исаковича Александрова, и у изнад свега необичној , сугестивној, упечатљивој сценографији и костимими Вјачеслава Окуњева.



Симкетова „Национална класа“



На Дан давалаца крви, 11. маја, на 120. рођендан Јосипа Славенског и његов пола века млађи колега Зоран Симјановић-Симке прославио је свој 70. рођендан! Првом слављенику – концерт је приређен у кристалним бљештавилом обасјаном простору Свечане сале Дома Војске Србије, а други – у тами Сале Американа Дома омладине (а судећи по унутрашњој илуминацији њихових дела можда би било пригодније да је било обрнуто)! Јер Симке је композитор сунчане озарености, његове ноте су као и он сам светле и оптимистичке! Симке је написао аутобиографију „Како сам постао (и престао да будем) рокер“ – по принципу – „ако хоћеш да нешто буде добро урађено – уради сам!“ И ово славље је сам осмислио ограђујући се да ће се држати само годишњица на пет и оних „округлих“ јер ко би само и набројао музику за преко 60 филмова, преко 50 телевизијских филмова и серија, за бројне цртане филмове и више од пет стотина рекламних спотова. Вече би се тада могло свести на набрајање, а оно доноси монотонију што Симкетова музика – а ни он сам – никако нису. Двоје глумаца кратким коментарима чинили су копчу између музичких нумера које су текле са екрана подсећајући на рад „Силуета“ и „Елипса“, на инсерте из филмова и позоришних представа, на редитеље и глумце са којима је сарађивао, на дивне мотиве који се лако памте и не заборављају. Привидно лако (а утисак лакоће је у свему и најтеже постићи) текле су привидно једноставне ноте (до којих је такође најтеже досегнути) увек пригодне, увек сјајно пратећи текстове и слике.
„Фудбал је најлепша игра на свету
Фудбал је освојио целу планету“.
Певали су уживо Гордана Којадиновић (и сопран и алт) у „Мандраголи“ Паола Мађелија (1981), Хор „Колегијум музикум“ са диригенткињом Драганом Јовановић, подсећајући на „Лепоту порока“, свирао је ненадмашни Бора Дугић као у филму „Вирђина“. Подсетио нас је на „Петком у 22“ које је водила Зора Кораћ, на „Мајсторе, мајсторе“ – са Орфовим инструментаријумом, на „Бал на води“ и „Народног посланика“, на шпицу за „Studio B“, на серију о Иви Андрићу са Гораном Марковићем из 1976. године. Био је то почетак не само једне дивне и плодне сарадње него и великог пријатељства двојице Дорћолаца који су имали „Мале тајне“ (у „Мадлениануму“) и „Специјално васпитање“. Знао је Симке да напише и „Dies irae“ за његову „Србију године нулте“, али и за серију „Грлом у јагоде“ Срђана Карановића, за телевизијску драму „Турнеја“ Горана Марковића, за „Век српског филма“ поводом отварања нове зграде „Кинотеке“. „Колегијум музикум“     подсетио је на незаборавног Флојда (Драгана Николића) и такође незаборавну музику за „Националну класу“, на телевизијски филм – „Све што је било лепо“ са редитељем Шијаном – јер у овој слављеничкој вечери Зорана Симјановића-Симкета – све је доиста и било лепо, прелепо!



РЕЦЕНЗИЈЕ


ЦД ИЗДАЊА 

ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ ГРАНИЦА КЛАВИРСКОГ ЗВУКА – БЕТОВЕН, ШУБЕРТ
Ненад Радић, пијаниста
(Факултет музичке уметности, 2016)

Међу компакт диск издањима која својим насловом претендују да буду допадљиви слушаоцима или да именима композитора привуку њихову пажњу, ЦД „Превазилажење граница клавирског звука – Бетовен, Шуберт“ пијанисте Ненада Радића већ својим насловом указује да уметник није имао за циљ представљање пуке интерпретације дела двојице великана клавирске музике, већ да његова интерпретација има сложенији интелектуални процес, који је део уметничког сазревања и проналажења нових могућности перцепције музике ових стваралаца. Одабир два позна дела из клавирског опуса Бетовена  и Шуберта указује на извођача спремног да се суочи са сложеном мистиком одабраних дела – Бетовеновим „Диабели варијацијама“ оп. 120 и последњом Шуберовом клавирском „Сонатом  у Бе-дуру“, D 960. Ова дела, блиска по години настанка (Бетовеново 1823, Шубертово 1828,) одају два сензибилитета двојице композитора кроз чију се клавирску музику може пратити развој њиховог композиторског стваралаштва, Бетовена који романтизам додирује у другој половини стваралачког века, и Шуберта, раног романтичара, кратког животнох века, у оквиру чијег опуса се може говорити о брзом уметничком сазревању.
    У којој мери је пијанизам сложени процес најречитије говори књижица која прати овај компакт диск, у којој Ненад Радић у писаној форми дефинише свој интерпретаторски „credo“ и слушаоца наводи да у самом слушању и сам покуша да пронађе сложени мисаони свет два савременика, два уметника, „гиганта“ како их пијаниста и назива, чија музика већ скоро два века инспирише, провоцира, наводи на размишљање, чиме се усложњава и сам процес осмишљавања саме интерпретације, која при слушању одаје уметника чијем сензибилитету у потпуности одговара драматургија и сложени стилски језик Бетовена и Шуберта. Његова интерпретација указује на тежњу да се два карактерно, стилски, али и генерацијски различита композитора доведу у раван њихових позних опуса, који код већине стваралаца представљају исцизелирану суштину њиховог уметничког карактера, изразито комплексног, често загонетног, психолошки напрегнутог. Без претензије да се умањи значај музикалности и техничке вештине Радића, која је очигледна, чини се да је кључни квалитет овог диска управо то ново ишчитавање познате музике Бетовена и Шуберта, осмишљена кроз свест да је данас слушаоцу све доступно преко интернета и да се пред уметника 21. века, као изазов, поставља нови задатак, који подразумева да се у концепту интерпретативне драматиргије дела проникне у суштину уметничког бића ствраоца, да се у богатом клавирском слогу ишчитају танана и будна осећања чије препознавање сваком извођењу даје нови, континуирани уметнички живот. Уколико се зна да интерпретирање сваког од ових дела траје око педесетак минута, онда је јасна сложеност њиховог осмишљавања, чији ће крајњи резултат бити или пробуђена досада публике или њена егзалтираност. У том смислу за интерпретацију Ненада Радића нема бриге. Она држи слушалачку пажњу од првог тона, буди емоција слушалаца и задивљује концептом.



КЊИГЕ 

БОГОСЛУЖБЕНИ И УМЕТНИЧКИ ЕЛЕМЕНТИ У СРПСКОЈ ЦРКВЕНОЈ ХОРСКОЈ МУЗИЦИ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА (1918-1941)
Богдан Ђаковић
(Академија уметности, Матица српска, Нови Сад, 2015)

Књига „Богослужбени и уметнички елементи у српској црквеној хорској музици између два светска рата (1918-1941)“ Богдана Ђаковића представља први покушај у музиколошкој литератури свеукупног сагледавања црквене хорске музике домаћих композитора међуратног раздобља, у контексту, како и сам аутор наводи, обједињавања канонско-функционалних и стилско-естетских планова црквене хорске музике, кроз проце ис торијско-теолошког промишљања и начине поређења са другим црквеним уметностима истог периода. Ова монографска студија базирана је на обимној грађи која сведочи о богатству српске црквене музике и значајном интересовању композитора и аутора аматера који су деловали у периоду од између 1918. и 1941. године, према обраћању овом жанру, који за разлику од других, своју функционалну улогу нема само на концертном подијуму, већ и у храму. То је уједно била и једна од смерница Ђаковићевих интересовања, која су се кретала ка циљу који је требало да укаже на њихову литургијску функционалност, али и на стваралачке стилско-естетске перспективе, које су многим  црквеним делима омогућиле значајнију присутност и на концертним подијумима.
    Дефинишући овај приступ још у Предговору, аутор на специфичан начин сублимира и лична, практична искуства деловања као диригент, што уз музиколошки и теолошки аспект, анализу периодике као и опуса двадесетједног ствараоца, чини комплексну студију која свеодочи о изражајној палети ствaралачких интересовања композитора различитих генерација и образовања, који су обухваћени у овој књизи. Она сведочи и о њиховој професионалности у односу на технику компоновања, али и на спознају могућности практичне употребне вредности насталих дела. Истовремено, ова студија упућује на закључак да многа дела која нису компонована са тенденцијом да буду у канонској функцији црквене хорске музике ипак у себи носе канонске, естетске и стилске елементе који им имогућавају функционалност и у храму, што говори да су аутори који су деловали у овом периоду, иако стилски различити, ипак стваралачке узоре имали у великом црквеном опусу Стевана Стојановића Мокрањца, чија дела овог жанра представљају својеврсне моделе остваривања равнотеже између функционалости у црквеном чинодејствовању и на концертном подијуму.
    Посебан квалитет Ђаковићеве књиге чини аналитички и критички приступ, који је обухватио сагледавање композиционо-техничких и естетских квалитета композиција, што представља професионалну валоризацију дела која су обухваћени овим радом. У том смислу интересантни су закључци који упућују да професионални квалитет није уједно продразумевао и функционалност у храму. Такође, аутор је указао на палету стваралачких приступа у компоновању црквене музике, од стваралаца традиционалниста све до опуса насталих као део процеса модернизације интенција српске музике у периоду између два светска рата. Истовремено, констатује да, за разлику од других уметности тога доба које су се бавиле црквеном уметношћу,  једино музика није била институционализовано вођења, што указује да је функционални карактер црквене музике у то доба третиран само из угла њене функционалности у храму, али не и у домену њеног доживљавања као концертног жанра.
    Различити углови анализирања црквене музике, који су укључили професионални, културолошки, социолошки, естетички, као и друге аспекте сагледавања, указују да књига „Богослужбени и уметнички елементи у српској црквеној хорској музици између два светска рата (1918-1941)“ Богдана Ђаковића упућује на ауторова вишестрана интересовања у домену перцепције овог жанра, али и на његову инволвираност како у догматику обреда у храму, тако и свест о значају великог личног диригентског искуства које му је омогућило да своје теоријске закључке заснива и на искуствима стеченим кроз извођачку праксу, како на црквеним богослужењима, тако и на концертним подијумима. Ова синтеза искустава, поред значајних аналитичких закључака, књизи даје посебан квалитет и поставља је на место издања која значајно употпуњавају музиколошку, али и литературу која осветљава разичите аспекте саме интерпретације.

СОЛО ПЕСМЕ СА ПОЗИВНОГ КОМПОЗИТОРСКОГ КОНКУРСА 2
„ОБЗОРЈА НА ТИСИ  - ДАНИ ЈОСИФА МАРИНКОВИЋА“
(Дом културе општине Нови Бечеј, Нови Бечеј, 2015)

Фестивал „Обзорја на Тиси – Дани Јосифа Маринковића“ једна је од значајних музичких манифестација, која се одржава у част великана српске музике, композитора Јосифа Маринковића. Са идејом да се кроз фестивал очува стваралаштво овог аутора и да се подстакне интепретирање његове музике, иницирана је идеја да се организује Позивни композиторски конкурс чија је улога афирмисање компоновања соло песама, жанра чији је родоначелник Маринковић и био.  За скоро две и по деценије колико фестивал траје, у Новом Бечеју промовисан је велики број соло песама савремених аутора свих генерација, што је подстакло организаторе на објављивање нотног материјала – партитура песама које су изведене на конкурсу.
    Године 2015. објављена је друга књига композиција у којој су сакупљене песме компоноване за Позивни конкурс. И у оквиру ње, као и у претходној, може се стећи увид у стваралачка интересовања данас актуелних композитора, њихов стилски језик, интересовање за поетски текст различитих песника, који представља један од кључних фактора за настанак саме соло песме. Истовремено, ова збирка представља значајан допринос у оживљавању интересовања композитора да се изразе и кроз жанр соло песме, који је последњих година био готово запостављен у српској музици. У том смислу и фестивал „Обзорја на Тиси“, као и ово издање представљају значајан допринос српској музичкој култури, а у исто време указује на свест организатора за неговањем саме баштине која представља темељ за даљи развој српске музике. У том смилу, из музиколошког угла, на основу ове збирке, могуће је заснивати будућа истраживања у домену компоновања соло песме, када је реч о домаћој музичкој ствралачкој пракси, а уједно ова књига има значајну улогу и у обогаћивању концертног репертоара домаћих, али и иностраних вокалних уметника савременом музичком литературом. Чињеница да су ова дела на позорници у Новом Бечеју, током година, изводили најеминентнији српски вокални уметници, неки од њих водећи солисти оперских театара, сведочи о њиховом уметничком квалитету. У том смислу и ова збирка, али и подстицајни Позивни конкурс отварају перспективу даљем развоју српске соло песме, али и унапређивању свести о неоходности јавне интерпретације дела домаћих аутора. У збирци у којој се налази 29 соло песама сваки вокални уметник моћи ће да пронађе вокалну минијатуру која ће у потпуности одговарати његовом уметничком сензибилитету.