Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

ЗА ИЛИ ПРОТИВ

Ђовани Батиста Перголези, “СЛУЖАВКА ГОСПОДАРИЦА”
Народно позориште у Београду, сцена „Раша Плаовић“, 26.6.2016.
 
У недељу 26. 6. имали смо прилику да присуствујемо једној веома еуфоричној премијери Перголезијеве опере Служавка господарица на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта.
    Редитељска замисао Александра Николића донела је са собом и добре и лоше стране. Оно што би припало табору лошег је превише трчања по сцени, што је довело до напорног лупања штиклама. Са друге стране, приметили смо интересантне моменте када је у питању начин да се насамари господар Умберто, или да се визуелно дочара место и време радње чему су допринели сценографија и костими, али нису плесне тачке које је кореограф Александар Илић инкорпорирао у саму оперу. Кореографије које певачи популарне музике негују никако стилски не иду уз Перголезијеву музику. Ова дискрапанција довела је до тога да протагонисти и поред своје добре припремљености остану у сенци.
    Наиме, господар ког је тумачио  Михаило Шљивић, помало неспретно али са солидним вокалним извођењем, представљен је као стари, смотани и лако насамарљив човек. Лукава Серпина добила је своје веома упечатљиво оживотворење  у сопранисткињи Софији Пижурици. Ова два уметника су се лепо уклопила, али због слабијег редитељског решења, које је већ поменуто, није било могуће разумети шта певају, иако се опера изводила на српском језику! Ово представља велику замерку. Без јасне дикције и неговања јасноће при изговарању речи на било ком језику, опера губи своју функцију пошто она управо и почива на сусрету речи и тона.
    Појава неколико мишева, мачкице-господарице, Серпинине мајке, куварице Белидне и слуге Веспонеа могла је да буде мало сведенија, али су допринели да се увиди атмосфера у кући: мишеви да покажу да је то трошна, готово пропала кућа, Веспоне да створи споредну љубавну причу наспрам ове главне која се дешава на релацији Серпине и господара Уберта.
    Остали смо ускраћени за звук оркестра, очекивали смо да ћемо чути неки пристојни пијанино, али је публика добила обичну клавинову која је донела само једну добру ствар: могла је да мења тонске боје. Све у свему пратња је била танка и скромна.
    Чињеница је да смо у данашње време веома сиромашни са премијерама и новим поставкама опера. Али, зашто онда и када нам се пружи прилика не можемо да реализујемо на завидан начин: поштујући композитора и његово дело које нам је оставио.
У овој поставци Перголезијеве Служавке господарице приметили смо жељу за осавремењивањем и тежњу ка сагледавању ове опере кроз призму какву можда не можемо често срести. Али никако не смемо изневерити основне принципе жанра: однос језика и тона. Редитељ и кореограф желели су да Служавком господарицом оперску уметност приближе широј публици, али након гледања ове опере запитали смо се, које су то границе до којих смемо да идемо у потчињавању ширим масама, како бисмо публику примамили да дођу на неко оперско извођење.  

Премијера опере “СЛУЖАВКА ГОСПОДАРИЦА”

    Као шлаг на торти тако се заврпила оперска сезона 2015/ 2016 Народног позоришта, комадом с више играња, а мање певања.

    Редитељ Александар Николић и кореограф Александар Илић претворили су камерну оперу Ђовани Батисте Перголезија “Служавка господарица” у урнебесни кошмар господара Умберта у коме је централна личност по замисли либретисте Ђенаро Антониа Федерика била лепа, амбициозна, али лења служавка Серпина. На сцени коју је Мираш Вуксановић уобличио као старетинарницу у неколико нивоа, протагонисти су изводили свој перпетум мобиле перформанс.
    Обиље (преобиље) каламбура који су не ретко досезали ниво правог хумора одвијала се скромна вокална изведба Софије Пижурице и Михаила Шљвића, двоје иначе врсних певача, које су својом младалачком енергијом, маестрално усмераваном инвенцијом кореографа, надигравали студенти треће, завршне године Института за уметничку игру. Шта рећи: новим блиставим сјајем, обасјана смелим захватом савременог схватања не само уметности, дограђујући, разграђујући деконструкцију устаљеног приступа и квази поштовања устаљених узуса, “Служавка господарица” оденула је ново рухо иронично, храбрао смело експериментишући са задатом темом и увреженим схватањима гледалаца. Кореограф је недвојбено познавао карактер и могућности сваког од своји питомаца, и као већ искусан мајстор потстакао и истакао код сваког оно најбоље чиме располажу, истовремено храбрећи их да сами досмисле и дограде поверени лик. Метод који је несумњивим успехом оправдан.
    И тако јурњавом, превртањем, подметањем, подваљивањем уобличеним у недољиво шармантан сценски покрет, провибтно замишљена статична камерна опера претворена је редитељском и кореографском замисли у очаравајуци водвиљ.
    Не зна се шта ће на то рећи чистунци оперске уметности, ни критичари те музичке форме, али критичарима је посао да критикују, чистунцима да траже длаку у јајету, а публика, за коју је, не у крајњем, већ у првом и једином случају дело настало, свој суд је дала бурним аплаузом скандирајуци БРАВОООО!
    И тако, добијена је духовита пародија коју су својим талентом доградили и освежили првобитно намењену само музичко вокалном изразу, Александар Илић и Александар Николић (није случајно пренебрегнут одређен след по коме кореографу и аутору сценског покрета припада треће место), јер се Александар Илић познат пиблици по неколико успелих мањих форми и четири целовечерња балета наметнуо снажним осећањем за персифлажу за коју је имао сјајне тумаче: Катарину Стојковић (мачкица господарица) која је суптилним покретима дочарала (не имитирала) тиху, али свеприсутну господарицу простора, Владимира Чубрила који је својим гестом и мимиком (сестра Белинда, куварица ) наговестио врсног тумача лукавог хумора; Јакшу Филиповића (слуга Веспоне), коме је додељена трећа по значају улога, који је својим младалацким шармом, али мало пренаглашеном акробатиком, освојио срце не само Белинде него и публике, и Тијана Малек, свакако приметна својим учесћем, (сво четворо студенти Института за уметнишку игру) и није праведно не споменути мишеве који су својом љупкошћу повезивали секвенце представе (Марија Вученовић, Мила Стијак из Средње балетске сколе “Лујо Давицо” и Франческа Пивко из Балетског студија “Дизајн покрета  М-и-М” из Београда.
    Весела игра у једном чину завршила се како је и поцела ТОРТОМ!
    Килијан зар не!

ЊИХ ЋЕМО ТЕК СЛУШАТИ

НАЈВАЖНИЈА ЈЕ ЉУБАВ ЗА ОНО ШТО РАДИШ
СОФИЈА ГЛАВИЧИЋ, виолинисткиња



Уписала си се у списак еминентних виолиниста из наше земље, међу којима су Стефан Миленковић, Немања Радуловић, Дејана Голочевац и Давид Хорват, који су на такмичењу „Коциан“ добили прву награду. Шта то за тебе значи?
Пре свега то је зa мене велика част да своје име могу да видим међу тако успешним виолинистима који су сада са светским каријерама, мада нисам о томе размишљала пре такмичења и тек када су изашли резултати постала сам свесна свог успеха. Велики број деце из Србије иде да се такмичи али мaли број освоји прво место и зато то за мене представља велики лични успех.

Како си се одлучила да наступиш на овом такмичењу?
Као што сам и рекла велики број деце иде да се такмичи па сам и ја одлучила да се опробам на неком  већем такмичењу, а „Коциан“ је свакако велика прилика. То је најстарије такмичење на свету за младе виолинисте и има традицију од  педесет осам година. Први пут сам ишла на „Коциан“ пре две године и нажалост, због техничког проблема, била сам дисквалификована. По повратку у Србију, у једном спонтаном  разговору са оцем Стефана Миленковића, сазнала сам да се и Стефану исто то догодило и да је он одлучио да ће поново отићи тамо и дати све од себе да освоји прво место. То се и догодило 1984. године, а ја сам помислила да би моја прича могла бити слична. Спремала сам се пуном паром и кад сам поново отишла испунила сам оно што сам  себи зацртала као неку врсту изазова.

Колико су трајале припреме за такмичење?
Mоје припреме увек  трају, зато што увек постоји нешто за шта човек треба да се припрема и увек треба да тежи да иде даље. Конкретно програм  за „Коциан“, спремала сам од септембра, то јест од почетка школске године.

Двоетапно такмичење тражи од уметника велику концентрацију. О чему си ти највише размишљала пред излазак на сцену?
Захваљујући многобројним наступима и такмичењима, излажење на сцену ми је постало много лакше зато што устаљујем  ту  неку врсту наступне рутине,  али наравно пред наступ увек размишљам о неким лепим стварима које ме опуштају. Конкретно сада не могу  да се сетим о чему сам размишљала пре него што сам изашла  на сцену, али се сећам да ми је, док сам свирала, осећај био фантастичан.

Да ли си имала прилике да видиш и остале такмичаре?
Први сусрет са осталим такмичарима сам имала на извлачењу жребова, који су означавали бројеве редоследа по којима смо касније наступали. Захваљујући фантастичној организацији, свако од нас је имао своју собу за усвиравање и био је изолован, тако да нисам имала прилике да видим како су се понашали иза сцене, али чим сам  завршила свој наступ отишла сам у салу да слушам оне који су свирали после мене. Оно што ме је пријатно изненадило јесте да су сви били јако културни и када се наша категорија завршила, сви смо честитали једни другима на успешном свирању.

Колико су ти у процесу припреме за такмичење, и касније пред сам наступ, биле значајне подршка и сугестије твоје професорке Ане Весков и шта би могла да кажеш о вашим заједничким часовима, путовањима на такмичења, разговорима?
Моја професорка и  ја се одлично слажемо  како у музичком смислу тако и када  путујемо на нека такмичења у иностранство  и  јако ми је драго што моји родитељи имају поверења да ме пусте да идем сама са њом... Врло тешко да бих ја све ово постигла да није било ње зато што су ми њене сугестије  непроценљиве како за виолину тако и за многе друге ствари у животу, на чему сам јој јако захвална. Што се подршке тиче, мислим да ме она у потпуности подржава што мени много значи.

Од почетка школовања у Музичкој школи „Јосип Славенски“ одлазиш на такмичења и углавном добијаш звање „Лауреата“. Проглашена си и за ђака генерације ове године. По твом мишљењу, шта је најважније да би се постао најбољи у својој генерацији и категорији?
Па најпре је потребно пуно љубави према ономе што радиш. А када имаш велику љубав, ту је жеља и посвећеност. Онда долази добра организација времена  и  наравно рад. Али та врста рада није тешка зато што је нама увек лакше да радимо оно што волимо, тако да и тај велики рад  долази са великим задовољством.

Са дванаест година одржала си свој први солистички концерт. Данас, годину дана касније, припремаш и чувени Менделсонов „Концерт за виолину у е-молу“ са жељом да га одсвираш са великим оркестром. Како си се определила за ово дело?
Менделсонов концерт представља изазов за сваког виолинисту колико год  да је стар или искусан. Мени је јако драго што моја професока сматра да сам ја у стању да  радим тај концерт и зато сам га у договору са њом и узела. После Паганинијевог концерта у Де-дуру, кога сам свирала у Чешкој на такмичењу и који је био велики технички изазов за мене, Менделсон је све то исто, али у музичком смислу.

Њега свирају велики виолинисти. Чије извођење ти се највише допада?
Да, њега свирају велики виолинисти, као на пример Јицак Перлман, Давид Ојстрах, Јаша Хајфец, Ана Софиа Мутер... и свако од њих има неку своју интерпретацију, али тренутно највише уживам да слушам извођење Јулије Фишер.

„Мастер арт академија“ окупља талентоване младе уметнике и омогућава им да раде са еминентним педагозима, да јавно наступају на концертима и да их јавност препознаје као будућност српског музичког живота. Како ти видиш улогу ове уметничке институције у подстицању младих талената?
Управо тако. Мастер Арт академија нам организује додатне часове и концерте у реномираним салама по читавој Србији. Ту наступа  велики број младих музичара, и на тај начин много се брже напредује. Доводећи разне познате професоре и виолинисте из целог света, као што су Татјана Балашова, Тимур Мељник, Мичо Димитров... такође нам омогућава  да радимо са њима без много муке. Иначе бисмо морали да путуемо у иностранство на часове, а то је увек много већи финансијски издатак.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)



ПУБЛИКА УВЕЛИЧАВА СМИСАО МОГ УМЕТНИЧКОГ РАДА
Вероника Мона Богић, виолина



За тебе је, што се такмичења тиче, 2016. година већ била веома успешна. Добила си звање  Лауреата и прву награду на једном од најпрестижнијих међународних такмичења „Arthur Grumiaux“ у Белгији, а потом и звање Лауреата и прву награду целокупног такмичења и свих категорија” Охридски Бисери “ 2016, Охрид, Македонија. Зашто су, по твом мишљењу, за младог виолинисту важна такмичења?
Мислим да су такмичења веома важна за моје напредовање.Захваљујући њима упознајем се са општим критеријумима свирања мојих колега.

Добитница си великог броја највиших признања на такмичењима у земљи и иностранству. Да ли размишљаш о конкуренцији на такмичењима?
O конкуренцији превише не размишљам. По мом мишњељу најважније је да дам све од себе и да одсвирам најбоље што могу у датом тренутку, као и на сваком другом наступу.

Да ли је припрема за такмичење другачија од увежбавања програма за неки концерт?
Не правим разлику у припреми. Трудим се да на сваком наступу инспиративно свирам и успоставим леп контакт са публиком.

Долазиш из музичке породице. Ученица си Музичке школе „Коста Манојловић“ из Земуна, у класи виолине Ане Илијоске Богић, а виолину учиш и код Миодрага Богића у музичком центру „Тарисио“. Обзиром да су твоји родитељи истовремено и твоји педагози да ли те они коригују и док вежбаш код куће? И шта то за тебе значи?
На самом почетку мог бављења виолином, родитељи су били интензивно укључени а затим временом сам се све више осамостаљивала. Наравно савети и подршка мом раду су стално присутни и то ми помаже у напредовању

Када си почела да свираш виолину и када су почели твоји први успеси?
Виолину сам почела да свирам са три године, као део свакодневне игре у татиној радионици, окружена разним инструментима. Озбиљније свирам од шесте године од када и датирају моји први наступи и успеси.

Како на твоје успехе гледају твоји другови из основне школе? Да ли долазе на твоје јавне наступе?
Похађам ОШ.“Ћирилио и Методије“. Велику подршку ми пружају наставници и другови из разреда који су често моја публика на наступима.

Како изгледа твој радни дан?
Трудим се да редовно вежбам,слушам музику и читам. Све остале обавезе усклађујем према томе.

У групи си талентоване деце коју окупља „Мастер арт академија“. Колико су активности ове институције подстицајне за твој уметнички развој?
Активности које „Мастер Арт Академија“ организује су изузетно значајне за наше напредовање. Наступали смо на великом броју концерата и учествовали у раду бројних семинара које су водили истакнути професори.

Колико је за тебе значајна публика? Да ли она може бити подстицајна? Како се осећаш кад чујеш бурни аплауз?
Публика је веома значајна за постојање и напредовање једног уметника. Она додатно стимулише и увеличава смисао мог уметничког рада.

Колико ти је за јавне наступе значајан корепетитор и његова професионална подршка?
Клавирски сарадник може бити велика подршка на јавним наступима. Имала сам пуно искустава са различитим клавирским сарадницима међу којима: Уки Оваскаинен, Бојан Главина (Словенија), Јадранка Гарин (Хрватска), Ђулијано Мазоканте (Италија), Даша Мороз (Украина)... Истакла бих проф. Бисерку Маровић, која је мој стални корепетитор и уз чију подршку сам остварила бројне концерте и наступе на такмичењима.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)



МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ
 
ТЕРПСИХОРА ПЕТИ ПУТ



У Музеју Народног позоришта 28. априла било је већ традиционално уручење Награде и Специјалне похвале које у част музе игре носе њено име Терпсихора.
    Свечнаност је почела на необичан и шармантан начин: студенти и професори Инстита за уметничку игру поздравили су присутне узналачки компонованој игром речи које су биле илустроване видео радом:
    Поздрављајући Вас добродошлицомна Мали јубилеј – петогодишњицу Награде и Специјалне похвале ТЕРПСИХОРА, с не малим поносом истичем да су њиховом значају увелико допринела имена досадашњих добитника. Нема разлога да не тврдим да ће тако бити и у будуће.
    Петогодишњица се с правом сматра Малим јубилејем, јер је на пола времена до десетогодишњице, првог, правог јубилеја. Осим тога број 5 има своје симболично знчење: 5 је прстију руке; 5 заокружује једно раздобље; 5 је број који представља човека: две руке, две ноге и труп; 5 је олимпијских кругова; 5 континената; петозрачна симетрија морске звезде и многих цветова је облик њихове поетске лепоте… Свој значај број 5 најјасније очитује језгром јабуке, круцијалним симболом свеопштег сазнања. Најзад 5 петокраких звезда у непрекинутом низу означује квалитет, а 5 је оцена највишег знања... Пет протеклих година постојања ТЕРПСИХОРЕ потврда су њеног значаја.
    Честитам награђенима и похваљенима, желећи да им то буде не само потврда постигнутог, већ, пре свега потстрек за даље усавршавање. Захваљујемо Жиријуна објективном и професионално обављеном раду, сажељом да следећи има такође тежак посао да међу многим издвоји најбоље међу једнакима.
    СРЕЋАН ВАМ ПРАЗНИК УЗ ПОЗДРАВ: ИГРАЈТЕ, ИГРА ВРЕДИ ВИШЕ ОД ХИЉАДУ РЕЧИ!
    Поводом Светског Дана игре који се одржава свакегодине 29. априла трочлани жири Удружења професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога Србије, на седници 25. априла ове године у саставу: Бахрам М. Јулдашев, првак балета, балетски педагог и кореограф, (председник), Јадранка Јовановић, првакиња Опере Народног позоришта и Милан Рус, први солиста Балета Народног позоришта, донео је одлуку да се награда Терпсихора за 2016. годину постхумно додели МирјаниНешић, дугогодишњем педагогу класичног балета Балетске школе „ЛујоДавичо“ у Београду; Специјална похвала додељује се Фестивалу кореографских минијатура у организацији Удружења балетских уметника Србије из Београда.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ:
НаградаТерпсихора 2016.
Мирјана Нешић, педагог класичног балета
Овогодишња Награда Терпсихора је преседан, јер је постхумно додељенаМирјани Нешић, дугогодишњем педагогу класичног балета Балетске школе „ЛујоДавичо“ у Београду. Стручни Жири је у својој одлуци нагласио да се не смеју заборавити почеци балетски хиграча и оних који су заслужни за њихово формирање и образовање. Мирјана Нешић је била појам педагога, јер није само учила балетском занату, већ је била васпитач у правом смислу речи бројних генерација играча, научившиих да се таленат без дисциплине и преданог рада врло брзо претвара у своју супротност, да је неопходно култивисати себе, ширити знање како би стечени занат постао уметност.
Жири је је нагласио да су многи ученици Мирјане Нешић постигли запажене резултате као први играчи не само код нас, већ и у свету, оставивши неизбрисив траг у професији која је пролазна, тешка и врхунска. За свој драгоцени допринос педагошком раду додељена јој је Награда за животно дело Удружења балетских уметника Србије.
Мирјана Нешић напустила нас је 5. марта ове године. Жири је настављајући критеријуме ранијих настојао да у години малог јубилеја (пет година) не изневери значај овог признања, у времену у коме је велики број награда изгубио своју првобитну намену, као и да да значај образовању у пољу уметничке игре, како би будући педагози следили пут Мирјане Нешић.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)


НАШИ У СВЕТУ 

KЛАСИЧНА МУЗИКА МОРА ДА ОДГОВОРИ НОВОМ ДОБУ
Марта Милошевић Бранковић, пијанисткиња



Током јуна месеца пијанисткиња Марта Милошевић Бранковић, после дуже паузе, поново је наступила пред београдском публиком у Коларчевој задужбини. Ова уметница,  интересантне музичке биографије, била је расположена да се представи и читоцима ревије „Музика Класика“.

Репертоар којим сте се представили веома је интересантан.
Рекла бих да је програм уникатан. Моја идеја је била да изаберем композиторе који су обележили моју каријеру као пијанисте, од Београда до последњих пар година, у Мајамију, тако да бих програм назвала својеврсним путовањем од српских до америчких композитора, са великим Сатијем и његовим „Гносијенама“, које су интензивно биле на мом репертоару током 2014. године, а моје извођење овог дела било је изабрано на листи „Топ 20“ интерпретација младих пијаниста из целог света. Желела сам да у Београду представим и музику Фредерика Кауфмана, композитора који је баш због мог концерта и дошао у Београд. Његово дело „Метаморфозис“ је веома комплексно пијанистичко дело. Такође, одабрала сам да изведен и његову композицију „Јин и Јанг“. Писано је за клависки дуо, а извела сам га са мојом колегиницом Сандром Марковић.

Како је почела Ваша сарадња са Фредериком Кауфманом?
Доктор Кауфман је био један од професора на Интернационалном универзитету на Флориди, где сам ја завршила другу магистратуру, и после једног мог концерта ми је пришао и рекао: „Моја музика би дефинитивно легла твом извођачком сензибилитету“. Прво дело које ми је представио било је „Јин и Јанг“. Тадашњи мој професор Кемал Гекић ми је рекао да обавезно успоставим сарадњу са њим, да научим нека од његових дела и да је Кауфман одличан композитор. Наша сарадња траје од 2006. године, али је од 2014. интензивнија када сам се значајније посветила његовом опусу. Чак сам и композицију „Јин и Јанг“ изводила и са професором Гекићем, поводом осамдесет година живота Фредерика Кауфмана.

Шта је специфично у његовим делима?
Кауман полази од афричког џеза и комбинације Бартокове музике, којом је цео свој живот инспирисан. Створио је један нови, амерички, new age приступ клавирској музици. Са друге стране веома је класичан у приступу компоновању. Мене је његовим делима привукла реченица коју је он једном приликом рекао да његова музика буди и најбоље и најгоре у пијанисти. Овом реченицом је показао дијапазон и добрих и лоших страна сваког уметника.

Каква су Ваша искуства са интерпретирањем савременог репертоара у Америци?
У Америци је то врло популарно, посебно уколико композитор седи у публици. Мислим да класична музика мора да одговори новом добу и новим композицијама. Мислим да сваки пијаниста поред класичног репертоара треба да уврсти и модерног аутора, јер тиме оправдава композициони поступак тог аутора, али и време у коме живимо.

Колико је за Вас као пијанисту значајна сарадња са композитором?
Увек кад припремам неко ново дело размишљам како га је композитор замислио, чак и уколико говоримо и о делима насталим у давним епохама. Покушавам да протумачим шта је Бах желео неком својом композицијом, или како је Шопен интерпретативно доживео своје дело. Савремено доба нам омогућава да са композиторима радимо и да стварамо тај један заједнички однос. Он је нешто посебно, јер је дело на папиру само костур свега. Ми смо ти који му дајемо мишиће и живот. Композитори новог доба су то схватили. Они увек траже погодне музичаре, у мом случају пијанисте. Са доктором Кауфманом сам неколико пута имала пробе и увек ми је то време рекло много више него сам папир. То је тако чак и код композотора чији је нотни запис веома прецизан.

Живите и радите у Америци. Шта чини окосницу Вашег уметничког света?
Ја сам већ једанаест година у Мајамију. Пре тога сам живела две године у Чикагу, и шест месеци у Њујорку. Мој уметнички живот је веома активан. Сваке године одржим око двадесет и пет солистичких концерата. Имам и свој студио клавира, односно школу талената, у оквиру које радим са око четрдесетак талентованих студената. Такође, организујем им концерте. Најбољи имају могућност да свирају као гости на мојим концертима. Држим предавања о теорији перформативних уметности на пар локалних универзитета и углавном се трудим да будем што више концертно активна и да се појављујем на правим местима. Такође, стално се трудим да радим нов програм. Увек у себи носим жељу да научим неку нову композицију, тако да мој репертоар тренутно обухвата око седам, осам сати меморисане музике, коју могу да свирам било где. И управо сада намеравам да почнем да спремам нов програм.

Колико је Ваш професор Кемал Гекић утицао на Вашу светску перцепцију музичких интересовања и жеље за уметничким позиционирањем?
Ја сам радила са много професора и овде и у иностранству. Клавир сам завршила у класи проф. Јокут Михајловић, али сам такође радила са Џеромом Роузом, који је светски пијаниста, Американац, и са Димитријем Рахмановим, код кога сам и започела прву магистратуру. Међутим Кемал је био нешто посебно. Он ме је научио како да будем пијаниста у новом модерном свету. У Америци се живи веома брзо, тако да би се сачувао пијанизам треба много енергије, много жеље да се неке друге ствари остваре, да се свира много различитог програма и да се на много врата закуца. Кемал ме је научио не само како да се музика изводи, већ како треба да се одвија живот пијанисте. Тако да могу да кажем да је његов утицај на мене био највећи.

Колико пијанистички репертоар мора да се мења у складу са новим временом?
Пијанистички реперотар константно мора да се мења, јер вас публика воли само колико сте били добри на Вашем последњем концерту.  Тако да се приграм сваке године мора мењати и константно дозирати са новим елементима.

Двадесет и пет солистичких концерата годишње ствара потребу да се стално буде у пијанистичкој кондицији. Такође, претпостављам да је неопходно и мало мењати репертоар, јер се и сам уметник засити свирања истих дела.
У Америци је пракса да Вас организатори обавезно питају за програм или да траже одређени програм. Имам организаторе који ми кажу да за недељу дана желе сва Шопенова „Ноктурна“. Други кажу хајде да радимо само америчке композиторе 20. века. Скоро се десило да су се многи организатори одушевили српском клавирском музиком, делима Светислава Божића, Зорана Христића и Василија Мокрањца која сам свирала. Тражили су ми да их ставим на концертни програм у последњих десетак концерата.

Шта им се свиђа у српској музици?
Емоција! Кажу да је она посебна. То је особеност дела која у себи носе карактеристике националног звука. Заправо је веома важна и интерпретација. Уколико пијаниста успе да дочара аутентичност тог звука, онда је успео да дотакне и моменат личних емоција код публике.

У каквом сећању Вам је остала Београдска публика?
У прелепом сећању. Такву публику сваки уметник може само да пожели. Међутим, схватила сам да морам да напустим београдску публику да бих уопште порасла као уметник. Знам да су уметници грађани света и да нема повратка када се реши да се оствари каријера. Међутим, стварност није баш таква. Без обзира што сам ја овде већ почела да градим успешну каријеру, у Америци сам морала да кренем из почетка. Тамо је свима драго да сте дошли из Европе, да имате руску технику, али да презентујете име и да успете – прво морате да завршите добре школе, да полажете много аудиција, да много вежбате како би били на путу да се остварите као пијаниста.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)



ИН МЕМОРИАМ 

Подсећања на оне које смо волели

„О укусима се расправља“- Павле Стефановић



Један од најзначајнијих и најсвестранијих личности српске музичке публицистике XX века, Павле Стефановић, који је завршио студије филозофије са естетиком у класи професора Бране Петронијевића, сматрао је да „О укусима се расправља“! Његова размишљања нису се кретала само у сфери уметности, већ „ка природи људског духа који се кроз њу рефлектује“. Писао је и о књижевности, сликарству, позоришту и филму, стварао и песме и приповетке, али је највећи број његових текстова посвећен музици. Бљештави, искричави, сјајни ум Павла Стефановића подартио је естетичке есеје о музици сабране у књиге „Трагом тона“, „Ум за тоном“, „Симфонија“. У својим белешкама је записао: „Ум се стално вукао за тоном као његова сенка, или одсјај, одбљесак, одраз, одзив, узврат“, мада је и са нотом горчине приметио да је „писати о музици значи цртати слова по води или песку“.
Ипак, „Трагом тона“ Павла Стефановића организован је дводневни мултидисциплинарни научни скуп који је окупио мудре људе да о њему беседе. Већина радова свела се на цитирање, на гласно читање одломака из његових есеја, без личног става и без извођења закључака. А управо је овај префињени интелектуалац био прилично субјективан и увек свој, управо као и Шо, који је на преласку из XIX у XX век и сам бавио музичком критиком и који је сматрао да критика ако није писана са личним ставом не вреди ни да буде написана и ни од кога ни читана. Једино је његова ћерка, Ивана Стефановић, са реториком која јој је од рођења дата, говорила топло, надахнуто, с љубављу о многим детаљима из његове биографије, откривајући и сопствено а и његово „играње са приповедањем“ јер он је и говорио – „ја сам приповедач“ – снажну моћ импровизације и упечатљивост усмене нарације, где су реченице барокно разуђене и раскошне. Богдан Богдановић га је окарактерисао као „човека XVIII века, века светлости, али и XIX – века емотивности, па и XX – века модерности“.
Ипак, најречитије и поетски најсензибилније проговорио је на децембарским страницама „Pro musicae“ из 1985. његов сродник по духу, композитор Енрико Јосиф:
„Напустио нас је још један од оних великих дивотника, самотника, продуховљеника живљења. Усамљеник, усталасане осећајности, онај вечити заљубљеник истине, непатворне патње и бистре непомућене радости, онај уздрхтали човек за другог, за друге, за друга, онај будући губитник ради жртвене чистине за своје идеале, за идеале свог времена, нашег времена.
Напустио нас је и остао у нама, у оним бескрајним просторима широког људског срца које незаборавно памти исијавања његове усмене речи – бритке, продорне, поетске, духовне, мекотне, жустре, занесене, заљубљене у дамар саврменог, у дамар вечног...“



Мајски јубиларни рођендани: Јосип Славенски
Београђанин са Међумурјем у срцу



Моја сећања на Јосипа Славенског везана су на средњу школу са његовим именом и на хор „Вода звира“ која је била својеврсна ђачка химна. Много година касније, сазнала сам и да је Славенски ту кратку међумурску архаично-љубавну песмицу много волео јер га је подсећала на родни крај и да је по његовој жељи хор над његовим гробом певао управо те елегичне ноте.
То није био најбољи период мог живота: ишла сам и у Прву београдску гимназију у којој је моја старија сестра била најбољи ђак па ни ја нисам могла да је брукам оценама мањим од четворке и петице; а у „Славенском“ сам имала амбициозну професорку клавира која ме је сваке недеље изводила на интерне и јавне часове не обазирући се на моје писмене из математике и остале многобројне предмете.
Једном су нас одвели у његову кућу у Светосавској улици, где нас је дочекала његова удовица показујући нам ствари које су му припадале; сећам се да ми је запао за око телескоп и она је то приметила јер су сви остали посматрали његове личне предмете, књиге и ноте. И некако – обраћајући се само мени – рекла је да је и Јосип волео да из њега посматра звезде.
Тек касније сам у његовој музици открила тај звездани трептај ухваћен са мансарде у Светосавској. Николу Херцигоњу је његова фантазија подсећала на имагинацију Жила Верна да се отисне у дубине утробе земље, мора или висине. Путовао је маштовито кроз простор и време, све до првобитне заједнице или екстатичне игре дервиша, оживљавајући немире човека и човечанства увек са јасно поцртаном хуманитарном идејом. Он није личио ни на кога, није припадао никаквој ни школи, ни правцу ни музичко-језичкој особености – био је „тотално оригиналан“ – како је с правом запазио Павле Стефановић исказујући своје дивљење и према његовим „линеарним влакнима мелодија и политоналном склопу акордских откоса“.
У својим белешкама Славенски је записао:
„Све је музика!
Цео живот, па и живот атома и васионе је вечито таласно кретање између Макрокосмоса и Микрокосмоса... између горњих и доњих аликвотних тонова“.
Група музиколога организовала је (скромну) једнодневну прославу јубиларног 120. рођендана композитора чија је „Религиофонија“ (Симфонија Оријента) касније названа „југословенском Деветом симфонијом“. Он сам прешао је 1944 (дакле у сасвим зрелим годинама близу педесете) из римокатоличке у православну веру. Од њега су се учили филозофији и хуманости (а не само музици) и Љубица Марић, Милан Ристић, Људмила Фрајт, Божидар Трудић, Никола Петин, Витомир Трифуновић, Рудолф Бручи. Својим делима давао је потпуно специфичне чак и ознаке темпа: Cantabile monumentale, Adagio religioso, Allegro fanatico, Presto balcanico... Врло је тешко пронићи не само у ова упутства него уопште у суштину његове музике која је дуго и стрпљиво мењала своје токове користећи исте мотиве и у камерном и у симфонијском руху.
Поводом „Sonate religiose“ Станислав Винавер му је 1952. исписао стихове:
„Мештру Јосипу
    Ком оргуље тако брује,
    Ко распева све славује,
Ко занесе нове струје
Нек не брине за олује!“ 
У тој јединој строфи он је представио сву дубину његових унутрашњих сукоба који су нашли одраз у линијским системима ма како да су били маскирани привидном луцидношћу, битоналношћу или политоналношћу.
Организатори рођенданске прославе Јосипа Слевенског као да се нису усудили да проникну у његова најснажнија, најличнија музичка остварења, у звучно узавреле прегнантне токове његових симфонијских и вокално-инструменталних ставова. И међу реторичким и међу репродуктивним уметницима нико се није усудио да проникне у „Хаос“ или уз „Балканофонију“. Ипак, и у привидно једноставним клавирским крокијима, какве су „Игре и песме са Балкана“ или „Тројанац“ чује се већ својеврсна оркестарска потка у густом композиционом брују, у преплету руку и гласова, у дискретно наговештеном мотиву „Вода звира“ у последњем четвртом ставу клавирске „Југословенске свите“ или у ударима целом шаком као да му је мало звука са клавијатуре па као и Милоје Милојевић у „Ритмичким гримасама“ жели још више тона, још више гласности, још више динамике, још више узбуђења.
Његова дела и данас би била авангардна, позивала би у авантуру духа – када би се изводила, када би Славенски имао комплетну обимну моногртафију. Овако – као расути каменчићи за тек планирани мозаик нижу се теме на Округлим столовима („Јосип Славенски и Бела Барток“; „Архетипска димензија стваралаштва Јосипа Славенског“, „Идеологија југословенства у стваралаштву Јосипа Славенског“...) али правог портрета нема – недостаје му једно око и пола уха, без ноге је, инвалидан. И на концерту – па нема чак ни предивних гудачких квартета које су препознали Немци пре готово стотину година, а ми још увек – не! О оркестарској музици – ни говора! Сиротињски је прошао и овај јубиларни рођендан Славенског, без парчета рођенданске торте!



Омаж професору Ђули Тешењију поводом десет година од смрти

Омаж легендарном професору виолине Музичке школе „Мокрањац“ није могао започети примереније од „Сјећања“ Станка Шепића којим је Земунски камерни оркестар са диригентом Ђорђем Станковићем започео променадни концерт у Коларчевој задужбини. Професорова ћерка Катарина Тешењи Ковачевски, иначе концерт мајстор овог оркестра, интерпретирала је Радићеву „Песму и игру“, а двојица од његових „бисера расутих по целом свету“ – Андреј Курти и Роберт Бокор (који су специјално овим поводом дошли из Сједињених америчких држава и из Швајцарске) интерпретирали су Тему из „Шиндлерове листе“, уз виртуозне композиције Сарасатеа и Брамса, показујући као и Катарина не само техничку супериорност него и маштовитост извођаштва и лични став на којима је њихов педагог подједнако инсистирао. На крају су сви заједно са жаром мађарског „Чардаша“ Виторија Монтија послали музички поздрав вољеном професору звуцима из његове домовине.



МУЗИЧКИ ГРАДОВИ 

НОВА ПАРИСКА ФИЛХАРМОНИЈА У ГРАДУ МУЗИКЕ



Да је Париз одувек био један од средишта европске културе потврђује и низ „великих пројеката“ некадашњег, двадесет и првог по реду, председника Француске Франсоа Митерана (1916-1996). За време његовог мандата  (1981-1995), иначе најдужег у историји земље, започето је са изградњом бројних објеката као што је Музеј Орсаи (добијен  реновирањем старе железничке станице), Капија Дефанса (Велика Капија) – монументална зграда од 35 спратова у пословном делу Париза, Лувр Пирамида, Светски арапски институт, Бастиљска опера, Министарство финансија, Народна библиотека и парк Ла Вилет.
Парк Ла Вилет трећи је по реду највећи парк у Паризу, а простире се на површини од 35,5 хектара у североисточном делу 19. арондисмана. Дизајн парка је осмислио француски архитекта швајцарског порекла Барнард Тшуми, а његовом настанку допринела је читава плејада домаћих пројектаната попут Адриана Фанзилбера, Жан Пол Морела и Кристиjана Портзампарка. Циљ је био начинити ову атрактивану природу  једним од најпопуларнијих културних и уметничких центара у граду. На том простору били су некада сточна пијаца, кланица и бројни магацини намењени месарској индустрији. У средини се налазила огромна челична хала, коју су власти задржале када су одлучиле да, због непријатних мириса,  сруше постојећа постројења. Тако је парк добио другачију намену. У њему су смештени музеји (највећи музеј науке у Европи), концертне сале, позоришта, отворене сцене за концертна извођења, игралишта за децу и Музички град (Cité de la musique), пројекат истакнутог  француског  архитекте  К. Портзампарка, аутора бројних сличних грађевина (Луксембуршка филхармонија, концертне сале и музичка школа у Рио де Жанеиру), али и здања различите намене (Француска амбасада у Берлину, луксузни хотел тзв. ‘зграда билионера’ на Менхетну).
Град музике је  настао у периоду од 1984. до 1995. године и представља комплекс различитих објеката. Музички живот у њему одвија се у два суседна, али одвојена окружења под називом Париска филхармонија 1 и  Париска филхармонија  2.
Град  музике музике данас носи назив Париска филхармонија  2. Портзампарков „град из снова“, обухвата концертну салу, амфитеатар, просторе за едукацију, музички музеј (са збирком од око 4.400 музичких инструмената од 16. века па до данас), неколико архива и библиотеку са 70.000 јединица штампаног и аудиовизуелног материјала. Најатрактивније су свакако тематске изложбе у Музичком музеју. Светска турнеја изложбе посвећене недавно преминулом британском рок музичару Дејвиду Боувију, у  организацији лондонског Викторија и Алберт музеја,  гостовала је прошле године и у Париској филхармонији. Привукла је огроман број посетилаца,  који  су имали прилику да виде више од 300 његових предмета, оригиналних костима, фотографија, музичких инструмената и рукописа песама.
 Филхармонију 1 пројектовао је архитекта Жан Нувел, а свечано је отворена 14. јануара 2015. године извођењем Фореовог Реквијема, у спомен на трагично настрадале новинаре сатиричног листа Шарли ебдо у Паризу. Концерту је присуствовао и председник Француске Франсоа Оланд. Настала је након двадест година одлагања и са Филхармонијом 2 чини целину. Комплекс обухвата, амфитеатар (са 250 седишта, погодан  за концерте камерне музике и реситале, као и за одржавање дечијих представа, различитих скупова и пројекције филмова),  симфонијску  (тзв. Велику) салу, просторије за пробе (две уз присуство публике и четири за мање групе извођача без аудиторијума), изложбени  простор,  неколико соба педагошке намене, сâле за конференције и два ресторана.
Симфонијска сала направљена је у облику ‘кутије за ципеле’ по узору на бечки Музикферајн, са бројним иновацијама. У основи то је вишенаменски,  прилагодљив простор са 2400 до 3650 седишта и покретним балконима, чиме је створен утисак ширине. Зидови су у облику табли које се могу померати и усмеравати звук у различитим правцима. Осећај интимности омогућен  је смештањем  публике на саму позорницу, а удаљеност задњег гледаоца од диригента у сали сведена је на само 32м (у односу на уобичајених 40 до 50м). Друга новина је да се партерна седишта могу уклонити за потребе концерата савремене музике. За одличан акустички ефекат, као и добру изолацију од спољашње буке заслужни су белгијски  Кале Акустикс, аустралијски Маршал Деј Акустикс и француски студио за дизајн Дукс. Сала поседује  велике барокне оргуље чувене фирме Ригер Оргелбау са 7000 цеви и 91 регистром, раскошан инструмент намењен и за праксу студената париског Националног  конзерваторијума  за музику и игру (који је такође део Музичког града). Стални ансамбли су Orchestre de Paris и Ensemble Intercontemporain, а гостујући Les Arts Florissants, Orchestre de chambre de Paris и Orchestre national d’Île-de-France.
Репертоар је разноврстан  – од Бахових кантата до савремене музике и џеза, а наступају светски признати уметници попут пијанисткиње Марте Аргерич и диригента Данијела Баренбојма. Посебну пажњу привлаче тематски викенди (Едит Пјаф, Моцарт, Штокхаузен), фестивали и бијенала, музичке радионице, као и породични садржаји (активности за децу од 3 месеца до тинејџерског узраста). Нагласак је стављен и на едукативну делатност, како за љубитеље уметности тако и за суденте музике и професионалне музичаре,  од упознавања са литературом, филозофским и социолошким дисциплинама и филмом до скупова, симпозијума и округлих столова, у сарадњи са светским универзитетима и конзерваторијумима.

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)



МУЗИЧКА ПРИЧА 

ДОВИЂЕЊА, „ТРОМПЕТИЦЕ“, ЗА НЕКА КАСНИЈА ВРЕМЕНА
                                                                                                                    Дамјану

Диригент је погледао у списак нумера које ће дириговати вечерас у свечаној сали Општине 15-ог кварта у Паризу. Пре тога се постарао да га сви чланови оркестра добро виде. А чланови: углавном деца, односно, већи ученици конзерваторијума „Фредерик Шопен“ истог кварта.
Како сам се ја нашао ту? Врло просто – стицајем помало чудних околности: мој унук Дамјан, друга труба у непотпуној линији, је на вајкање диригента Мr Лионела, као спасоносну, истакао идеју да ја свирам четврту трубу колико му је било потребно да би се одсвирала чувена нумера „In the Mood“, а према неком старом, знаном аранжману, какав је једном користио и чувени Глен Милер. Није било места да о томе размислим, јер ми је Мr  Лионел саопштио идеју, као свршену ствар, само неки дан пре концерта. Ни моја запомагања о томе да већ неку годину не свирам, те немам амбажуру, нису помогла, јер је наступ био и плакатиран, са мојим именом.
Сложио се једино да могу изостати ако ми стигне тај очекивани позив из Београда, који се тицао одласка на пријем једне лепе књижевне награде. Али позив није био стигао; Дамјан је то помно контролисао и тога јутра, кад се концерт одржавао, изразио велику радост што ћемо вечерас бити у „пуном саставу“…
Кажем, диригент Лионел је могао, са малог подиума, свакога да погледа у лице, и управо је гледао у мене. Тихо, колико да се чује до целе дубине где је ритам секција, рекао је: „ 'All of me' – солирају Власта, четврти саксофон и ja, кларинет!“ Ову класичну нумеру у џезу свирао сам много пута, откако сам почео трубу пре 60 година, чак сам је једном изводио и са Лионелом, пре годину-две, на интерном часу-концерту ђачког џез-оркестра на конзерваторијуму. Тако је Лионел и знао да ту песму лепо импровизујем и да могу да је кроз целу тему, и мелодијски и хармонски, изведем у такту 3/4, иако је она написана у 4/4. Знао сам и ја да је и та тачка била планиран да је ја изводим, након што су ме најавили, као „Дамјановог деду“, али већ нисам знао да ћу њоме отпочети своју појаву пред публиком. Рачунао сам да ћу се као четврта труба лепо загрејати у „In the Mood“-у и „показати шта знам“ тек у „All of me“-у, после тога.
Више се ништа није могло изменити. Коцка је била бачена, и бубњар Емануел, Црнац већ је откуцавао палицама познату авизу за групно отпочињање нумере, од првог такта. Авиза је одређивала углавном две ствари: тачан почетак свих музичара на јединицу и брзину извођења. Све друго, ритам и хармонија углавном се знају. Диригент често одреди и редослед солирања у импровизацији што сам управо и био чуо. Први солирам. Ево, тема се ближи завршним тактовима, односно, крају.
Обично у својим импровизацијама, кад први солирам, упаднем и свирам она два последња такта теме које зовемо кромпир или два кромпира –  такав ми је начин солирања. Волим да, помоћу помало „дивљег“ брејка, на та два такта, израдим себи трамбулину, са које ћу се „отиснути“ и да ми идеја и фразирунг, тј. мисао унутар хармоније, отпочну на првом такту теме, или како се то у џезерском жаргону каже: на јединицу.
И ту настаје оно чега сам се свих неколико дана пре концерта прибојавао: неизграђена и нејака амбажура која неће дати да се испуне моја очекивања, а ни очекивања диригента, а нарочито, претпостављам, публике, међу којом су били готово сви чланови целе „моје и Дамјанове“ породице, његови тата и мама, а наша деца, па ми, баба и деда, те најзад Дамјанова браћа. Брејк  је некако и прошао, амбажура је још и издржала, нисам се „пењао“ изнад G2. Чак је створена и клима залета, после којега следи „отискивање у слободан простор идеја“.
А онда је дошло „оно“ што се зове крах у тону. И тон је заиста потпуно потонуо. Уста су се наједном потпуно испразнила (од густине мишића и јачине стиска и пријањања на муштик, метално парче које се још зове и усник, и које спаја инструмент са устима где се непосредно, трептајем и додиривањем усана, дувањем, ствара тихи тон, као звук неке бубице, који се после уз помоћ левкастог металног дела који, све шири и шири од усана ка завршном левку (финки), заправо тај тихи тон бубице претвара у онај познат звук трубе. Помоћу склопа машине за три прста та подужа левкаста цев је прекинута, а притиском једног, два или три прста, она се још и више продужава, за онолико колико је „отварање“ машине уводи у нову дужину (кривину), а за толико је и одређени тон сада нижи. Тако се у ствари мењају тонови на овом инструменту.
Рекох, брејк је био донекле успешан, нарочито у погледу идеје, ако не и тонски, али када сам започео импровизацију, требало је да убрзо, већ у трећем такту (Е7), стигнем и под бедеме оног чувеног „трећег С“ на труби, односно, преко Gis-а до Н2. Ту се све сломило и попадало као кућа од карата у виду „рушења висине“ и свођења на неке ниске, деградирајуће звукове и шумове, које саксофонисти називају „гуске“. Пошто је до краја теме од 32 такта остало још оних 29, морао сам се нечега досетити – како да замаскирам потпуно одсуство амбажуре која још није баш до краја била  „пропала“ за свирање. Бар не у „доњој лаги“, што значи у нижем регистру. Наравно, „сишао сам у приземље“ инструмента и покушао да недостатак доброг, здравог и високог тона надокнадим бравурозношћу, хармонском идејом и контра ритмиком, односно свирањем у 3/4. Срећом, бубњар је то одлично разумео и пропратио, бас је свирао у четвртинама, па се код њега није ништа много мењало, а клавир је свирао праву хармонију на правом месту, те најзад, све је испало баш тако као да је било намерно. Чак сам у магновењу, док је саксофон после мене повео свој соло, чуо, чини ми се, и аплауз који се на почетку солирања једног џез-музичара чује као награда за претходног солисту. А то сам био ја.
Али ја готово нисам ни смео поверовати да би се аплауз не мене односио. Не зато што ја то не знам као обичај у слушању џеза, већ зато што сам ја увелико већ припадао неком другом времену које је од овога, у којем се одвијао саксофонов соло, било далеко отишло. Јa сам, дакле осећао да је „моје време прошло“. То је оно о чему сам скромно замислио да сачиним и   испричам ову малу причу – то да дође време када се један музичар растане и од свог најљубимијег инструмента, од нечега од чега није ништа више волео на овом свету. А дође час кад се уз осмех, чак ведро, каже Довиђења, моја трубо, у неким другим временима!
Већ је увелико солирао кларинет у рукама диригента нам, нудећи краће пасаже и фразе на један помало свингерски, бољерећи, диксилендов начин. Можда сам моју одлуку да баш сад „трубу окачим о клин“ могао да доведем до „црног“ краја, али договор је био да после кларинетовога сола свирамо сва тројица солиста „a la fois“ (сви одједном), па сам свој суморни ток мисли прекинуо како бих се припремио да бар сада „засијам“ у погледу јасноће и висине тона, какав труби у оваквом „солистичком“ терцету баш и припада. Дакле, да „засијам“ бар сада у групном импровизовању. 

(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)