У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД





Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ

                                   

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 16                     
       јул - септембар 2014.                                         

 

НА КОЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ

СМИЉКА ИСАКОВИЋ, чембалисткиња
НИКАДА НИСАМ ДО КРАЈА ЗАДОВОЉНА

     

Смиљка Исаковић припада генерацији уметника који су оставили значајан траг у српској музици, а истовремено је активно присутна на концертним подијумима. Инострана критика назвала ју је „Краљицом чембала“ и „Првом дамом чембала“. Поред свирања бави се педагогијом, публицистиком и музичком критиком. Међу првима је одлучила да одржи хуманитарни концерт и да на тај начин помогне пострадалима у поплавама.
 
Концерт који сте одржали у Етнографском музеју био је хуманитарног карактера, али је имао још једну специфичност: био је посвећен обележавању 100-годишњице смрти Стевана Стојановића Мокрањца, и носио је назив „Осу се небо звездама“.
Моја идеја је била да пронађем дела која је писао Мокрањац за клавир, као и она за која су композитори инспирацију пронашли у стваралаштву овог великана српске музике. Веома мало има таквих дела.  Пронашла сам варијације на тему „Осу се небо звездама“ Петра Крстића и по тој композицији сам назвала и цео програм, јер је то уједно и прва песма у Мокрањчевој Другој руковети.

Која су још дела била на Вашем репертоару на овом концерту?
Био је то балкански програм, првенствено  окренут Неготинској крајини, како и приличи годишњици Мокрањца (наши аутори и Бугарин са тромеђе код Неготина), али  и са нашим пријатељима  Грцима. Свирала сам музику Петра Крстића, Стевана Мокрањца, Василија Мокрањца, Владимира  Маричића, Јована  Пачуа, Генча Генчева, Драгомира Миленковића, Димитрије Големовић, Николе Старчевића, као и Димитриса Темелиса,

Сви Ваши концерти имају пажљиво осмишљени програм. Зашто се опредељујете за овакву концепцију?
Занимљиво је градити програм око једне идеје. Онда концерт има своју драматургију, заплет и све оно што имају драмска сценска дела. Целовитије је.

Концерт „Осу се небо звездама“ одвео Вас је у свет тзв. world music жанра.
Скоро сва музика за чембало је инспирисана народном, било да се ради о Елизабетанској Енглеској или Шпанији Доменика Скарлатија.  Неосетно сам уврстила и наше етно наслеђе у своје програме, јер када свирам нашу савремену музику хоћу да публика осети укус и мирис Балкана. Тако сам постала део world music сцене. Лично, увек сам уживала и највише слушала  фолклор са свих континената.

На Фестивалу чембала у Београду, прошле године, свирали сте различите композиције обједињене под именом „Галантна Шпанија“.
То је назив за музику која је настала у 18. векуу Шпанији у доба када се у Европи већ развијао класицизам. То је био атипичан рококо стил који је обухватио шпанско полуострво. Композитори чија дела сам свирала, су Италијани који су радили у Шпанији, као што су Бокерини и Доменико Скарлати, а поред њих ту су Антонио Солер, који је обележио 18. век, и један од мање познатих аутора – Хозе Ферер. Мој циљ је био да представим чембалске квинтете које су компоновали и Бокерини и Солер, а из опуса осталих аутора свирала сам соло сонате. Наступила сам са гудачким квартетом ARS имојим колегом, перкусионистом, Андријом Сагићем.

Како је реаговала публика?
Ја сам атипични класични музичар, са атипичним инструментом који не би требало да захтева од публике да се понаша одушевљено и да виче браво. Међутим, на мојим концертима је обично као на рок концертима захваљујући програму који бирам и који знам да ће се свидети широј публици. А најважније је да је то програм који ја волим, а то публика осећа. И на овом концерту, који је одржан у Етнографском музеју, било је веома много публике, стајали су чак и на балкону, као у добра стара времена.

 

НАТАША КНЕЖЕВИЋ ТАСИЋ, вокална уметница
МУЗИКА ЈЕ ЖИВОТ И ТРЕБА ЈЕ ЖИВЕТИ

     

Даривана је музикалним гласом и надахнутим оперским изразом. Неусиљеношћу и спонтаношћу осваја љубитеље арија и оперета. Наташа Кнежевић Тасић је нашла своје место у галерији угледних домаћих музичара-класичара.

Штапић у лифту без возног реда
Рођена сам једног aприла у Београду. Тaj град обожавам. Сваки пут кад одем из њега, схватим колико је леп и  једва чекам да се вратим. Има нешто јединствено наш град - град са душом. Многе надимке сам имала као дете. Била сам најмршавија у разреду, звали су ме Чачкалица, Штапић... Од најбољег друга сам на студијама Саобраћајног факултета добила надимак Тона, јер сам имала 46 килограма и ниједан лифт није хтео да пође ако сам била сама у њему. Некад сам морала да се пењем на 11. спрат, кад није било никога да уђе са мном у лифт. Сада ме зову Таске. Наденула ми га је драга пријатељица.

Мотив од детињства: бити најбољи
Имала сам тешко детињство. Нас три сестре смо од малена научиле да морамо да се трудимо да будемо најбоље у свему, јер људи имају чудну особину да омаловажавају и ниподаштавају туђ рад и труд. Мама нас је научила да само поштеним и правилним радом можемо бити срећне и задовољне. У почетку нам је све то било нејасно, али касније, са уписом у основну школу и због сталних проблема на које смо наилазиле, уверила сам се да је била у праву. Сваки час су нас пропитивали и тражили начин да смање просек, али ми се нисмо дале... Упорност и вољу смо на тај начин стекле и пренеле је на свакодневни живот. Као дете сам на литерарној секцији освајала награде на Мајским песничким штафетама, после су ми и објављиване кратке приче на конкурсу за кратку причу Радио Индекса. Моја сестра Биљана је данас преводилац и новинар, а сестра Тања је рачуновођа.

Зорица, мој синоним за пријатељство
У осмолетки и у месту где сам одрасла стекла сам добре пријатеље. Једна од њих је моја другарица Зорица, седеле смо у истој клупи од првог до осмог разреда.
У трећем разреду сам имала две тешке и компликоване операције, после нисам смела да носим тешке ствари. Зорица је од трећег до шестог разреда, носила моју торбу у школи кад смо имали промену учионица. Не знам да ли су још таква пријатељства могућа и да ли се деца тако друже, тада је било тако.

Од староградског до класичног нотног репертоара
У  кући смо увек слушали добру музику: староградску, изворну, џез, рок, класику... Разни музички правци су ми обележили детињство, осим турбо фолка. Никада ми није пријао.

Дедина чаролија са виолином за незаборав
Имам једну причу за мог покојног прадеду Драгу.
На лето смо отишли на село. Баба Ленка је месила хлеб у кући и цело двориште је мирисало на празнични ручак. У дворишту је било једно велико дрво, не сећам се које, али је правило велики хлад. Прадеда је имао око 90 година и био је изузетно виталан.
Сви унучићи и праунучићи су дошли на ручак. Деда је узео виолину и почео је да свира. Прсти су му били танки и помало је имао квргаве руке од старости. Гудало је тако мекано прелазило преко жица и стварало је прелеп звук. Сећаћу се тог дана до краја живота. Био је леп дан, сунчеви зраци су се пробијали кроз крошње дрвећа, у даљини се чула вода, а мој деда је свирао..., мекано и нежно. Свирао је за своје унучиће, памтим живо тај дан и ту лепоту.

Мој осећај за музику
Данас већина музичара размишља само о тачним нотама, темпу или не размишља уопште... Међутим, музика је живот и треба је живети.

Настава обојена музиком
Основне студије на Академији лепих уметности у Београду сам завршила код професорке Јасне Шајиновић. Нисам је препознала кад сам је видела први пут, до тада сам је виђала само на сцени и у костимима. Пришла ми је једна насмејана дама и питала: „Извините госпођице да ли сте Ви Наташа?“. Прву оперу коју сам одгледала у престоничком Народном позоришту је била „Чаробна фрула“ са Јасном и Вишњом Павловић у подели. Упознала сам их и оставиле су велики утуцај на мене. Специјалистичке студије на ФМУ са просеком 8,87 сам завршила у класи професорке Вишње. Оставила је велики траг у мом животу, појавила се у часу кад ми је било најпотребније. Основне студије на АЛУ сам завршила код проф. Јасне Шајиновић.



ИРИНА ДЕЧЕРМИЋ, пијанисткиња
МОЈ ЖИВОТ ЈЕ МУЗИКА

       

Дише, мисли и ствара у знаку нотних трагова. Свира клавир и компонује на фреквенцама које откривају њено танано и јако уметничко биће. Ирина Дечермић је музичар класичар у садашњици за универзално време и баштину.

Ширoк нoтни рeпeртoaр у детињству
У дeтињству сaм слушaлa oпeру сa свojим дeкoм Дeчeрмићeм. Кao млaд је студирao пeвaњe у Бeчу и Риму. Имao je дивaн глaс - лирски тeнoр. Али, дeсилo сe дa je пeвaчки глaс изгубио због здрaвствeних рaзлoгa и пoсвeтиo се пoзoришту и рeжиjи. Опeрa му је oстaлa вeликa љубaв. Имao je oгрoмну кoлeкциjу oпeрских плoчa. Ту би сe нaшaо и пo нeки клaвирски кoнцeрт кojи би нa мeнe oстaвио снaжaн утисaк. Слушaлa сам успутнo и музику кojу je мoj стaриjи брaт слушao. Био је то тaдa чувeна рок група „Џетро тал“ сa нeвeрoвaтним флaутистoм, затим бендови „Дип парпл“, „Лeд Цeпeлин“ и њихов oзбиљaн рoк. Moj тaтa би дoнoсиo сa турнeja пo Русиjи плoчe клaсичнe музикe. Пуштao би их врлo глaснo и глумиo дa диригуje вeликим oркeстрoм. Mнoгo je уживao у тoмe, а и ми дeцa, глeдajући гa и слушajући рaзнa симфoниjскa дeлa. Moja мaмa и бaкa су вoлeлe фрaнцускe шaнсoнe - Jacques Brell, Juliette Greco, кojу сaм вoлeлa дa имитирaм. Слушao сe и Влaдимир Висoтски, Булaт Oкуџaвa, руски пeсници. Влaдимир je биo вeлики пoзoришни глумaц и бoeм. Слушaлa сe и рускa цигaнскa музикa. Tу рaзнoлику музику сaм и ja слушaлa сa вeликим уживaњeм.

Музички пeдaгoзи за поштовање
За моје усавршавање велику улогу одиграле су Maриa Курсиo и Ирина Заритскаја.

Успех и понос у радној биографији
Нaвeлa бих сaмo свoj крaткoмeтрaжни филм кojи сaм сe усудилa и успeлa дa oствaрим кao рeдитeљ, сцeнaристa и глумицa. У њeму сам испричaла интимну причу o клaвиру. За њега сам дoбилa нaгрaду зa нajбoљи филм нa Бeoгрaдскoм фeстивaлу. Други успeси ми сe чинe кao дaвнa прoшлoст и нeмaм вишe близaк oднoс прeмa њимa.

Сарадња са диригeнтом Клaудиoм Aбaдoм
У привaтнoj кoмуникaциjи, истицала га је нeвeрoвaтнa jeднoстaвнoст и скрoмнoст. У рaду, нeприкoснoвeнa дисциплинa и aпсoлутнo пoштoвaњe кoмпoзитoрa и нoтнoг тeкста.
Његов однoс прeмa музици, стрaст и oгрoмнa љубaв су били „зaрaзни“.

Прожимање уметничких и партнерских сензибилитета
Дивнo је кaд мoжeтe дa дeлитe љубaв и стрaст прeмa билo чeму сa вољеном oсoбoм. Прија и узajaмнo учeњe, oткривaњe, истрaживaњe. Aли, музичaр кojи сe бaви клaсичнoм музикoм имa врсту дисциплинe и сагледавања прoблeмa кoje, чини ми сe, сaмo кoлeгa музичaр мoжe дa рaзумe. Прaвa, искрeнa, бeзкoмпрoмиснa пoдршкa нajвaжниja је зa jeднoг умeтникa, кад мoжe дa је дoбиje oд живoтнoг пaртнeрa. Moглo би сe чак рeћи, нeoпхoднa. Улoгe које имају у мом животу, мој први муж Жан Марк Бар, глумац и мој садашњи супруг Гoрaн Шушљик, глумац и продуцент су верујем вишe ствaр судбинe, нeгo њихoвe прoфeсиje.

Пројекат о Марији Крузински
Зa фрaнцускo гoвoрнo пoдручje припрeмaм пoeтскo-музички кoнцeрт, инспирисaн пoeзиjoм и живoтoм мaлo пoзнaтe умeтницe Maриje Крузински. Jeдaн je oд пиoнирa „мултимeдиjaлнe умeтнoсти“ и jeдини жeнски припaдник пoeтскoг пoкрeтa симбoлистa  крajем 19. вeкa у Пaризу. Била је пиjaнистa-кoмпoзитoр-пeсникињa.
Рaдим нa aдaптaциjи Toлстojeвe нoвeлe „Крojцeрoвa Сoнaтa“ зa пoзoриштe у Бeoгрaду, a рaдиће се и eнглeскa вeрзиja зa гoстoвaњa у инoстрaнству.
Вoлeлa бих дa oтвoрим мaли музички центар, мислим нa вeличину прoстoрa, где ћe млaди музичaри и умeтници дa сe искaжу и oствaрe своје идeje. У том центру ћe сe рaдити нa рaзличитим тeхникaмa свирaњa и извoђeњa. Вeћ га озбиљно припремам.

Музика као „слепа љубав“
Прeднoст рaдa вaн нaшe зeмљe je тa штo сe рaд музичaрa клaсичнe музикe, а пoдрaзумeва сe дa je квaлитeтaн и врeдaн пaжњe, знaчajнo вишe тамо цeни нe сaмo у мaтeриjaлнoм смислу. Примeрa рaди, кaд вaс питajу чимe сe бaвитe, ви кaжeтe клaсичнoм музикoм, људимa сe лицe нeкaкo oзaри, „aприoри“ су  усхићeни и зaдивљeни. Нaжaлoст, у нaшoj срeдини кaд вaм сe пoстaви истo питaњe, oдгoвoр изaзивa, мoглo би сe рeћи нeку врсту сaжaљeњa или зaбринутoсти... Кoмe тo уoпштe трeбa?
Moj прoфeсиoнaлни живoт у мojoj зeмљи jeстe знaчajнo oтeжaн у oднoсу нa мoj прeтхoдни у инoстрaнству, aли пoстojи изрaз „љубaв je слeпa“.

ФЕСТИВАЛИ

Балет који је по други пут одушевио кинеску публику

     

Ансамбл балета Празник љубави, кореографа, редитеља и сценографа Александра Илића, рађен по роману „Capsella bursa pastoris“ Теодоре Сујић, вратио се после успешне двонедељене турнеје и шест одржаних представа из НР Кине.
У прошлој години пекиншки фестивал 14. „Уметнички сусрети у Пекингу“ упутио је позив Опери и театру Мадленианум за гостовање једног савременог балета, на овом највећем међународном фестивалу у НР Кини. Од понуђених предлога фестивал је изабрао балет „Празник љубави“ и који је већ 2012. године гостовао у Кини (у градовима Дакинг, Урумчи и Шангај), и на Фестивалу проглашен најбољим балетом. Овогодишње гостовање је поред Пекинга било у још четири града: главни град провинције Шандунг-Ђина, затим Тџоу, Шангај и Сиџу.
Представе су одржаване у престижним, углавном новоизграђеним дворанама великих градских театара у салама од 1000 до 2500 места. Преко 5000 љубитеља балета одушевљени игром наших уметника, аплаузима, скандирањем и цвећем награђивали су аутора представе и протагонисте: Тамару Ивановић, Милана Руса, Милицу Јевић, Ивану Козомару Дудуковић, Смиљану Стокић, Тијану Шебез, пијанисткињу Драгану Анђелић Буњац и Александру Радоњић која је отпевала неколико популарних кинеских љубавни песама.
У сваком граду улогу девојчице у балету играла је ученица балетске школе из тог града.
Балет „Празник љубави“ је копродукција Удружења професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога Србије и Опере и театра Мадленианум уз финансијску помоћ у настанку балета учествовао је Секретаријат за културу града Беогарада.



20. фестивал „Хорови међу фрескама“

       

Фестивал је основан 1995. са циљем обнове, очувања и обогаћења српске православне духовне музике. У првим годинама одржавао се у летњим месецима, а ове године трајао је од 1. априла до 4. маја. На Фестивалу је наступио 31 хор, који, разуме се, нису били сви истог квалитета, али и то је учинило програм занимљивим јер су посетиоци ове манифестације јасно могли да виде до ког домета је који хор досегнуо и какви су му квалитети.
Заједнички именитељ готово свим овогодишњим хорским ансамблима је мањак мушких гласова чиме је немогуће успоставити прави музички баланс. Често смо у неколико београдских хорова сусрели исте теноре и баритоне. Али не само да је прави успех у свим овим несташицама новца за културу одржати нешто двадесет година, него је прави успех достојан дивљења довести у наш град 31 хор, омогучити им простор за упевавање, освежење и пресвлачење – што је омогучио духовни покровитељ Његова светост Патријарх српски господин Иринеј уз спонзоре и покровитље уз увек будно ухо, слух и дух Мр Предрага Стаменковића који је оснивач, идејни покретач и уметнички директор ове значајне манифестације.

Историјат и тековине Фестивала

Фестивал је у протеклих 19 година обновио и, највећим делом, снимио:
1995. опус Стевана Стојановића Мокрањца,
1996. опус Корнелија Станковића,
1997. опус Јосифа Маринковића.
1988. и 1999. био је посвећен обележавању 800 година манастира Хиландар и изведен је велики број композиција насталих по хиландарским записима и најстаријих средњевековних српских аутора духовне музике; уз то, трећина изведених програма била су премијерна извођења композиција савремених српских аутора духовне музике.
2000. на Фестивалу је обележена 2000. годишњица Хришћанства; такође је реализовано преко 70 % премијерно изведених композиција – капиталних дела – старих и савремених српских аутора духовне музике.
Оваква тенденција настављена је и на Фестивалима 2001, 2002, 2003. и 2004.
Први пут, од 2004. одржан је Округли сто (две сесије) на тему Допринос савремених фестивала духовне музке развоју црквеног појања и духовне музике уопште, на коме је учествовао импозантан број композитора, диригената, теолога и посленика у култури. Уводно излагање на тему дала је др Даница Петровић, директор Музиколошког Института САНУ.
Фестивал је 2005. био посвећен делу Војислава Илића, што је све учеснике обавезивало да у програму имају барем једно краће дело овог аутора. Одржани су и Округли столови средом са темама: Лик и дело Војислава Илића, уводничар др Катарина Томашевић;  и мини семинар за диригенте Конципирање концертног програма духовне музике са освртом на извођачке могућности ансамбала, драматургију концерта, стилске карактериситике одабраних напева, са предавачима: Даринка Матић Маровић, др Даница Петровић и Предраг Миодраг. Диригенти који су одслушали сва три предавања и учествовали у дискусијама Округлог стола на наведену тему, добили су Сертификат Фестивала.
2006. Фестивал је, у част годишњице Стевана Стојановића Мокрањца и проте Мирка Павловића, као обавезан програм учесницима одредио краће композиције или капитална дела ових аутора.
2006. и 2007. због финансијских проблема Фестивал није реализовао планиране пратеће манифестације.
2008. Фестивал се вратио у свој устаљени термин (друга половина јуна – прва половина јула) и организовао циклус концерата у Атријуму Народног музеја у Београду. Обавезан део програма учесника чиниле су композиције савремених српских композитора (најмање једна). Реализоване су и пратеће манифестације: Округли сто на тему Карловачко појање у богослужбеној пракси СПЦ – уводно излагање Предраг Миодраг, и Радионица за диригенте, учеснике Фестивала, на тему Поставка хорске композиције са концертом поводом доделе награда лауреатима. Радионицом су руководили диригенти: Светлана Вилић, Александар Вујић, Вера Царина и Предраг Миодраг, вишегодишњи учесници и лауреати Фестивала. На Радионици су обрађене четири композиције из опуса Војислава Илића, по избору наведених диригената. Полазници су добили Сертификат Фестивала.
Петнаести Фестивал 2009. је организовао циклус концерата у Галерији фресака Народног музеја у Београду. Обавезан део прграма учесника чиниле су композиције савремених српских аутора духовне музике (најмање једна).
2010. Фестивал је био посвећен Милоју Милојевићу и у циклусу од десет концерата реализован је у Атријуму Народног музеја у Београду.
2011. Фестивал је био посвећен Александру Гаванском и реализован је у циклусу од седам концерата у Галерији фресака Народног музеја у Београду.
2012. Фестивал је био посвћен Тихомиру Остојићу и реализован је у циклусу од такође седам концерата у Галерији фресака Народног музеја у Београду. Током Фестивала релизована је и једна сесија Округлог стола – Промоција књиге „Огледи о српској црквеној музици” Предрага Миодрага, у сали за конференције Народног музеја у Београду.
Фестивал је почетком 2013, 10. јануара, у Саборном храму Свети Архангел Михаило, први пут од када је постао такмичарски, организовао свечани концерт лауреата 18. Фестивала духовне музике Хорови међу фрескама. На концерту су наступили по један дечји хор и вокални ансамбл из Београда и три камерна хора – из Бачке Паланке, Јагодине и Београда.
2013. Фестивал је био посвећен обележавању 1700 година Миланског Едикта и композитору Тихомиру Остојићу. Реализовано је девет концерата и три сесије Округлог стола у београдским храмовима. Теме округлог стола биле су:
 „1700 година Миланског Едикта”, „Образовање композитора, диригената и појаца за богослужбене и концертне потребе”
 и „Промоција књиге и нотних зборника”. Медијатор је био мр Предраг Д. Стаменковић.
Фестивал је и почетком 2014, 10. јануара, у Саборном храму „Свети Архангел Михаило”, организовао свечани Концерт Победника 19. Фестивала духовне музике „Хорови међу фрескама”. На концерту су наступили по један Дечји хор и Вокални ансамбл из Београда, Камерни хор из Суботице и Велики хор из Ниша.
Током 19 година Фестивала изведено је, у целини или фрагментарно, више од 100 литургија, опела, миса, реквијема и преко 1000 краћих композиција домаћих и страних аутора духовне музике.
Од оснивања Фестивала реализовано је око 300 концерата, на којима је су наступили најпознатији београдски, српски, југословенски диригенти, солисти, дечји хорови, вокални ансамбли и хорови. Наступили су, такође, вокални ансамбли и хорови из иностранства: из Републике Српске, Хрватске,  Русије, Бугарске, Румуније, Шведске, Украјине, Венецуеле и Италије.
На концертима је наступило око 10.000 извођача, а пратило их је преко 45.000 посетилаца.
Захваљујући продукцијама Радио Телевизије Београд – Србије, Телевизије Политика и АРТ Телевизије, о догађањима на Фестивалу, директним преносима, емитовањем снимљених концерата и фестивалским хроникама, редовно је информисан и знатно шири аудиторијум. Музичка продукција Радио Београда снимила је 85 сати, а Продујкција Фестивала преко 200 сати;
Фестивал је од 2000. године постао и такмичарски за аматерске хорове, а најбољима се по завршетку Фестивала додељују награде, и то у две категорије: најбољем вокалном ансамблу, камерном хору, великом хору (од ове године) и дечјем хору, за аутентично извођење православне духовне музике и најбољим диригентима, за истраживачки рад – у обнови старих до сада неизведених композиција духовне музике старих, и извођење капиталних дела савремених домаћих аутора, под именом Војислав Илић, у знак сећања на једног од наших најистакнутијих посленика на пољу хорске музике. Награду Војислав Илић додељује трочлани стручни жири, који се одрђује за сваку фестивалску годину и чине га по један композитор, диригент и вокални уметник.
    Селекцију учесника на Фестивалу врши Селекциона комисија. Радом жирија и селекционе комисије, у име Фестивала, координира уметнички директор – овлашћени заступник Удружења.
Ауторски тим Фестивала чинили су мр Предраг Д. Стаменковић (аутор пројекта регристрованог у Ауторској агенцији Србије – уметнички директор), Предраг Миодраг, Нада Комненовић и  †Бода Марковић.
Жири овогодишњег Фестивала чине Епископ викарни и ремезијански господин Андреј Ћилерџић, композитор Мирољуб Аранђеловић Расински и диригент Владимир Милић.

Стевану Стојановићу Мокрањцу

Јубиларни Фестивал био је посвећен Стевану Мокрањцу, поводом  стогодишњице смрти. Духовни покровитељ био је Патријарх српски господин Иринеј. На првом концерту наступили су у Саборном храму Београдски мадригалисти са диригентом Александром Брујићем. Године 1951. основао их је Милан Бајшански. То је био први наш хор који је извео Мокрањчеву Литургију 1966. године у нашој земљи, а шест година касније и у Москви. Године 1970 био је једини хор који је одржао концерт православне музике у Цркви Светог Петра у Риму пред папом Павлом VI.
У складној сливености гласова, са одличним солистима, звучно уједначени, интонативно стабилни, надахнуто, искрено, садржајно и са зналачки одабраним програмом они су оставили одличан утисак!
Најстарији хор на овим нашим просторима – Панчевачко српско црквено певачко друштво – основано далеке 1838 (петнаест година пре Београдског певачког друштва)  дошао је на Фестивал са диригенткињом Мр Вером Царина, која је магистрирала соло певање, клавир и камнерну музику на Државном конзерватоиријуму „П. И. Чајковски“ у Кијеву, што се у многоме осећа у њеном вођењу хора, водећи га истанчаним духовно-камерним звуком, интонативно чисто и стилски јасно, што је било веома тешко постићи с обзиром на нестразмеру између двоструко више женских и мушких гласова.
На концерту у Саборној цркви представио се и Дечји хор Панчевачког српског црквеног певачког друштва са диригенткињом (и виолинисткињом Борјаном Стражмештеров, која је тридесетак својих младих певача различитог узраста повела кроз духовну музику   Карловачког напева, анонимног аутора, Вере Миланковић и Стевана Мокрањца.
Камерни хор „Свети Димитрије“ из Новог Београда наступио је са двоје диригената (Тијана Ковачевић, Дарко Јовановић), са тридесетак женских гласова, а само седам певача, тако да је било немогуће успоставити уравнотежени звучни баланс. Њихов веома захтевни програм од Карловачког појања до савремених страница Миодрага Говедарице интерпретирали су доста убрзано и без довољно динамичких валера.
Камерни хор „Vox Slavicum“ дошао је на Фестивал са младом диригенткињом Кристином Петрић и са веома широким програмом који је такође садржао један од Карловачког записа, али и најзначајније странице српских композитора – Биничког, Христића, Маринковића и Мокрањца.
У истој вечери у цркви „Светог Саве“ чула су се два хора: Камерни хор „Света три јерарха“ из Крупња и такође камерни хор „Покров Пресвете Богородице“ из Београда, што и није добро јер су неминовна поређења, која, разуме се, иду на уштрб Хора из Крупња, али је за сваку похвалу што је уопште хор успостављен у овом малом граду. Много је лакше доћи до квалитетних хориста у милионском граду, где је већина њих и музички образована, што сигурно утиче на квалитет извођења. Међутим, Хор из Крупња, кога води професор хармонике Горан Андрић „осмелио се“ да интерпретира веома сложене странице Глазунова, Чеснокова, Говедарице и Мокрањца, који је на програму свих хорова на Фестивалу.
После њих, београдски хор – деловао је као хор професионалаца! Води га Мр Невена Ивошевић, права „Дарина наследница“ (Даринке Матић Маровић, у чијој је класи и дипломирала и магистрирала), нежним, лепо извајаним и јасним потезима кроз веома сложене партитуре антифоних кретања Чајковског, милозвучних еха и хорских вокализа Мирољуба Аранђеловића Расинског, великих духовних и динамичких експресија Миодрага Говедарице, реска хармонска сазвучја Марка Тајчевића, чедне почетне тактове поверене само женском хору Мокрањчевог „Акатиста Богородици“ који симболизују верску радост...
Веома леп молитвени утисак као да се слушају монахиње за певницом оставио је Женски камерни хор „Свети архангел Михаило“ из Јагодине. Нежним, одмереним гестом, на начин како су то чинили још хоровође у античкој Грчкој дајући знак да ли се мелодија диже или спушта - води га Александра Димитријевић, доктор пољопривредних наука.
Двадесетак мушких чланова Вокалног ансамбла „Кир Стефан Србин“ из Београда звучали су као професионалци, са изнијансираним динамичким кретањима и осећањем за духовни слог. Њихово специфично обележје је што певају без диригента, али им је уметнички руководилац Миомира Станишић-Шпирић, истакнути вокални педагог.
Мешовити камерни хор при храму Светог Великомученика Георгија из Старе Бежаније наструпио је са диригенткињом Мирјаном Лукић Младеновић, која је упорно, све време веома гласно певала сопранску деоницу чинећи својеврсне обраде духовних композиција чиме је нарушавала њихову аутентичност, уз својеврсну кореографију што није било примерено ни простору цркве „Светог Саве“ ни веома захтевном програму.
На концерту Хора „Србадија“ из Бијељине, који је основан још далеке 1899 (исте године кад и прва музичка школа у Београду, данашња школа „Мокрањац“) као диригенткиње су се представиле мајка и ћерка, Десанка и Јелена Тракиловић. Искуснија и са много нежнијом руком, заобљенијих и мекших покрета Десанка Тракиловић поседује и неопходни диригентски нерв. Овом приликом највише је засметао простор који је уступљен биографији Хора (читаве четири стране) и то не од оснивања – што би са историјске стране било интересантније, него од доласка Др Десанке Тракиловић, чија је биографија заузела две од ове четири странице, са све подацима да говори руски, списком објављених радова и чланства у разним организацијама. Такву (дужину) уметничке биографије једино је приложио Бојан Суђић.
Исте вечери чуо се и Хор „Мокрањац“, који је 1931. године основао композитор и теоретичар Коста Манојловић, а који данас музикално и молитвено води Јелена Јеж, негујући речитост и испеваност лаганих темпа. С обзиром да овај хор при храму Светог Саве сачињавају аматери избор програма био је претежак – Мокрањчеве Три статије, које и представљају најлепше духовне странице српског православља, посебно Трећа, која је својеврсна његова тестаментна опорука и коју је незаборавно интерпретирао Хор РТС два дана пре њих.
Дечји хор „Ваведење Пресвете Богородице“ са диригенткињом Мајом Лучић Обрадовић, броји двадесет чланова (међу којима је само један дечак). Успешно је остварио не само еха, него и ускршњу верску радост. Сами по себи дечји гласови су анђеоски; певали су без нота захтевни програм карловачких, руских и традиционалних напева афористичког трајања до четворогласног Мокрањчевог кондака „Возбраној војводје“. Њихова диригенткиња је и композиторка те је сачинила и аранжмане за овај састав.
Иста уметница води и Вокални ансамбл „Обреновачке девојке“ у чијем смо извођењу слушали и две њене композиције посвећене недавно преминулој пијанисткињи и клавирском педагогу Мирјани Ђорђевић  где смо чули и лепи глас њихове солисткиње Сање Николић, у дугом псалмодичком солу, која је у Мокрањчевим Антифонима на Васкрс стихове читала са изузетним духовним разумевањем.
Исте вечери на програму је био и Камерни хор „Alliluia“ из Београда са четрдесетак чланова и диригенткињом Милицом Радивојевић, која је и оснивач овог ансамбла. Инсистирајући на композицијама са вокалним солистима упознали смо лепо формиране  оперске гласове Јане Милишић, Ђорђа Филиповића, Маје Мијатовић и Павла Жаркова и у једној од најлепших молитвених ткања православља, Мокрањчевом „Тебе појем“ нежни и молитвени баритон Александра Новаковића.
Камерни хор „Свети Краљ Милутин“ из Козјака дошао је са диригентом Дарком Несторовићем и десетогодишњим „стажом“ у току кога су остварили запажене резултате и на међународним манифестацијама, мада га сачињавају аматери - верници. За сваку похвалу је што је њихов диригент успео да нешколовани музичари певају Корнелија Станковића, Тихомира Остојића, Александра Архангелског и, разуме се, Стевана Мокрањца, са истанчаним ехом и нежним пијанима која се тешко постижу и код професионалних хорова.
Камерни хор „Свети Симеон Мироточиви“ из Београда са диригенткињом Милицом Тишма представили су духовну музику православља у дугом следу година, од Исаије Србина (из друге половине XV века) до савремених страница Ивана Јевтића, Владимира Милосављевића и Вере Миланковић, чија је композиција „Богородице Дјево“ исказана женски суптилним рукописом.

 Духовна академија “Ваистину Васкресе“

Пре две деценије празнична емисија Драмског програма Радио Београда насловљена „Ваистину Васкресе“ дала је повод за покретање фестивала духовне музике. У јубиларној години поново су у оквиру духовне академије „Ваистину васкресе“ инкорпорирани одломци текстова из завршних поглавља четворојеванђеља које је сачинио Мр Предраг Стаменковић, у поставци 23-годишње Миленије Стаменковић, добитнице плакете „Витомир Богић“ за најуспешнијег младог аутора и редитеља у 2013. години. Интерпретирали су их уз драмске уметнике и вокалне солисте и Вокални ансамбл „Свети Сава“ и Камерни хор „Деспот Стефан Лазаревић“, на челу са Мр Предрагом Миодрагом, који је своје танано музичко и теолошко умеће усавршавао на чувеној Петроградској Духовној Академији.
Мени лично као превасходном музичару засметало је што су најлепше духовне странице нашег православља – Корнелија Станковића, Стевана Мокрањца, Тихомира Остојића послужиле само као звучни фон, што су ти величанствени тропари, ирмоси и кондаци и међу њима и потпуно херувимска „Статија трећа“ највећег српског композитора, пред којима затрепери душа сваког верника – утишани и били потпуно подређени тексту.
Публика у Саборној цркви била је запахнута васкршњим расположењем које је зрачило са свих страна - у стерео техници - са проповедаонице, са хорског балкона, са простора испред олтара. Доиста смо осетили Христове речи – „Ево ја сам с вама у све дане до свршетка света“.
Други део програма био је концертни; текао је у антифоним смењивањима женских и мушких гласова, руског и грчког појања, у пасхалним стихирама, све до завршног химничног „Христос воскресе“ Александра Шишкина.

Хор Радио телевизије Србије

На Фестивалу „Хорови међу фрескама“ чуо се и наш једини професионални хор – Хор Радио телевизије Србије са диригентом Бојаном Суђићем. Хористи су музицирали продуховљено, без егзалтација којима су често склони аматерски хорови, интонативно и верски чисто! Са идеално успостављеним балансом између женских и мушких гласова – заслужили су све комплименте. Успоставили су дуга унисона  у антифоним одмењивањима, укусно издржане короне, праву верску нарастајућу радост у Мокрањчевом „Акатисту Богородици“ по VIII гласу, чији се текст приписује патријарху Сергију из VII века, у коме се поред уводног стиха „Бог Господ“ појављује и тропар „Повељеноје тајно“ и кондак „Возбраној воеводје“ уз рефрен „Радусја невјесто неневјестнаја“. Хор је изванредан у пијанисима, са прецизном дикцијом, чак и при групи сугласника. Сви хористи сливени су у јединствено звучно тело, без искакања гласова, молитвено, сугестивно, речито, исповедно. Они би морали бити подстрек и звезда водиља свим аматерским хоровима, чему они треба да теже да досегну по свему – по добро наученом тексту – партитуре су само подсетници, све очи су упрте у диригента и следе његове интенције. Имају праву меру у свему, па и у еху, у испеваности лаганих темпа, у унутрашњем доживљају текста.
Разуме се, заслуга за овако доживљену тонску лепоту припада диригенту одмереног и укусно дозираног геста Бојану Суђићу и, свакако, јединственој уметничкој палети Стевана Мокрањца, са потпуно специфичном хармонско-полифоној и мелодијској имагинацији, чија је атмосфера духовне музике често поистовечавана са оном на фрескама наших средњовековних манастира и која не подлеже никаквој ни временској ни било каквој другој дистинкцији.
Као гости концерта Хора РТС – чуо се Вокални ансамбл „Бели анђео“ са анђеоски чистим гласом свог уметничког руководиоца и солисткиње Катарине Божић. Њихово музицирање своди се на њен псалмодички соло над брујом мушког секстета (кога сачињавају одлични, изузетно квалитетни певачи, солисти Хора РТС и Првог београдског певачког друштва) што је потпуно налик на оно које са својим хором успоставља и Дивна Љубојевић.

Концерт Хора Факултета музичке уметности у Београду

И студенти Факултета музичке уметности у Београду посветили су свој хорски концерт у Коларчевој задужбини стогодишњици Мокрањчеве смрти. Диригенти Биљана Радовановић, Драгана Јовановић и Бојан Кљајић водини су Хор ФМУ и Академски хор „Collegium musicum“ на начин како је то чинила „легендарна Дара“ (Даринка Матић Маровић), али она је имала јединствену харизму, сценски шарм, естрадни нерв, комуникативност са извођачима и са публиком. Извели су најлепше нумере из Мокрањчевог духовног и световног стваралаштва, из Литургије и прегршт руковети, међу којима и најпопуларније Другу и Десету, али и ређе извођене Трећу и Седму и Четврту која је заправо соло песма са хорским рефреном. Притом су „форсирали“ баса Ивана Дајића, врло неспретног и у Литрургији  и у Четвртој руковети коју увек интерпретирају тенори. Чули смо и прошлогодишњу победницу Такмичења Музичке омладине Евгенију Јеремић, која је интерпретирала (уз клавирску подршку Младена Стефановића) неколико Мокрањчевих народних песама.
Разуме се, ово су хорови професионалаца, те је и њихов звук управо такав, са нежним пиjанима и упечатљивим градацијама.

Округли сто Фестивала „Хорови међу фрескама“

У оквиру Фестивала „Хорови међу фрескама“ организован је у крипти цркве Светог Марка Округли сто са темом „Стеван Стојановић Мокрањац и српска православна духовна музика“, на коме су уз медијатора мр Предрага Д. Стаменковића учествовали и музиколози др Бранка Радовић, мр Предраг Ђоковић, Наташа Марјановић  и потписница ових редова која је замољена да говори о Мокрањцу и његовом стасавању и односу према духовној музици.
По мом мишљењу – неодвојиво је јединство између његових световних и духовних композиција; наиме, лако би било одвојити литургију од руковети, али она управо носи народски дух, спонтану и срдачну певљивост, стопљеност музике и текста, а руковети имају неку врсту отменог црквеног достојанства, чак и у песмама које су брзе и хуморне. Ово не треба да зачуди јер је Мокрањац угледао свет недалеко од Старе цркве у Неготину, у чијем се дворишту играо и ослушкивао напеве за певницом и упијао звуке који су допирали са богослужења, али и са улице, где се певало о Хајдук Вељку, о јунаштву, о вину... касније је то забележио, хармонизовао, стилизовао, додао ону јединстгвену носталгичну ноту коју сви носе који су далеко од места свог детињства и онај лични печат, карактеристичан за све велике композиторе.
Већ у седмој години био је у Београду; стриц му је био свештеник и он је много времена проводио у Саборној цркви... али и на Калемегдану... и ту су неке друге воде и мириси напајали његов дух. Али, као и прве љубави и завичај у нама утисне неизбрисив траг. Није у Београду нашао бадем-дрво из његовог дворишта у Неготину, али га је оживео песмом и пренео у град на ушћу двају великих река...
Рано је почео да пева у Београдском певачком друштву и ту су људи имали не само музикалне уши да уоче његов лепо обојени глас, него су интуитивно наслутили да у том младићу, још гимназијалцу, могу добити будућег хоровођу. Ипак, вероватно ни највећи оптимисти међу њима нису могли да предвиде да ће тај сањар који бежи са часова из Прве београдске гимназије да би слушао појање и записао неку мелодију која би му пала на памет – постати највећи диригент у историји Београдског певачког друштва и највећи српски композитор! Јер његова Шеста – најродољубивија руковет о Хајдук Вељку Петровићу, највећем јунаку Неготинске крајине – својеврсни је достојни пандан Сметаниној „Влтави“ из циклуса „Моја домовина“ и чак и Вагнеровој оперској тетралогији о „Прстену Нибелунга“ (мада сасвим у кроки потезима), а „Херувимска песма“ из Литургије, по мишљењу др Драгутина Гостушког, „најлепша је духовна композиција на свету“!
Поменула сам и да је у емисији „Класику молим“ Другог програма Радио Београда она проглашена „хитом 2013. године“!
Мокрањац је имао среће са Београдским певачким друштвом управо колико је и Друштво имало среће са њим; јер, он је одмах могао да чује своје композиције за разлику од толиких композитора чија дела „труну по фијокама“ (причао ми је композитор Душан Радић колико пати што се његова дела не изводе), а и Друштво је под његовим равњањем не само имало прилике да стално богати сопствени репертоар него је и преузимало бројне турнеје, на којима је дочекивано и испраћано овацијама.
Када се вратио у Београд, после студија у Минхену, Риму и Лајпцигу, после силних писама надлежнима  и министарствима за новац – да може да настави студије, да изнајми клавир, да купи ноте, да посети бајројтски Фестивал (с правом је др Гостушки константовао да се „читава историја српске музике своди на кукњаву за новац“) – затекао је само мушки хорски састав у Београдском певачком друштву. Отуда је његова Прва руковет и била написана за мушки хор, за разлику од свих осталих које су намењене мешовитом хорском саставу, јер се хор проширио, а ево и како!
Заједно са братом на хорске пробе почела је да долази и Мица Предић, госпођица из угледне куће београдских интелектуалаца и то је учинило да у Београдско певачко друштво почну да пристижу и не само њене пријатељице, него и девојке „из бољих кућа“, јер су родитељи сматрали да кад Предићи могу да пусте своју љубимицу, треба и они тако да поступе.
Мица – млада и неискусна, још у другој деценији живота, одмах се заљубила у готово два пута старијег хоровођу и убрзо за њега и удала. Но, то је већ нека каснија и срећнија и спокојнија прича о Мокрањцу!
Хтела бих још нешто да додам овом мом слову! Др Бранка Радовић поменула је да је на једном концерту у Неготину у оквиру „Мокрањчевих дана“ било само седморо посетилаца у сали. Наш „Округли сто“ пратило је десетак људи у публици, а Београд је за разлику од малог Неготина милионски град и била је недаља поподне, када људи немају друге обавезе и леп пролећни дан!
Често се питам: за кога ми причамо, пишемо, свирамо, певамо? Јер како је мудро речено: „не треба тежити да се уметност приближи публици, него да публика постане уметничка“!
Морам да приметим да су чак и учесници Округлог стола одустали од вечерњег концерта, а такође и да нико од тих силних хориста није дошао да чује размишљања наших музиколога о Стевану Мокрањцу, чија дела сви имају на репертоару!

Професору Војиславу Илићу с љубављу

Последње фестивалско вече подарило је два програма у Саборном храму „Светог Архангела Михаила“!
Одржан је петнаестогодишњи Помен Професору Војиславу Илићу, са епископом Викарним и Ремизијанским Господином Андрејом и Хором „Свети Деспот Стефан Лазаревић“ под управом Предрага Миодрага. Подсетила сам се драгог професора са Академије, чији су часови и пробе хора нама студентима значили много: не само сусрет са врхунским познаваоцем вокалне литературе, него и правим верником и господином који нас је учио не само како да певамо Баха и Мокрањца, него како да им служимо, да их волимо до обожавања, да смо њима испуњени и надахнути. С обзиром да ми је био и комшија, често смо се виђали и после мог дипломирања и увек су ми ти сусрети били изузетно драги – од ословљавања – „Добар дан Козима“ или „Како сте Изолда?“ знајући за моју безмерну љубав према Вагнеру, до увек професионалне заинтересованости – на чему радим, шта пишем, планирам ли скоро одлазак у Немачку? И, разуме се, било је незаборавно како смо те далеке 1964. припремали и извели на Коларчевом универзитету прегршт Мокрањчевих руковети и избор из најлепших делова његове јединствене Литургије!
Професор Воја Илић (како смо га сви звали из милоште и из љубави) – основао је пре две деценије Фестивал духовне музике „Хорови међу фрескама“ и не сањајући да ће он, ево, доживети и јубиларни двадесети рођендан на коме ће се чути 31 хор! Годину дана после његове смрти 2000. године Фестивал је установио награду „Војислав Илић“.
Основао је овај велики визионар који је сјајно умео да гледа унапред и Хор „Collegium musicum“ и диригенткиња Даринка Матић Маровић која га је од њега преузела извела је са сјајном солисткињом Мајом Мијатовић и својим „дјевојкама“ (чланицама овог хора) његову веома захтевну композицију „Нема леба“ по запису из Дечана из 1492. године, чија је тематика, нажалост, актуелна и данас, где на број 1033 Епархија Рашко Призренска моли да се пошаље SMS за један оброк гладнима на Косову и Метохији.
Видно узбуђен Његова Светост Патријарх Српски Господин Иринеј захвалио се извођачима и и сâм подсетио првог сусрета са тада младим богословом Војиславом Илићем, рекавши да никада ни пре ни касније није чуо лепши глас од његовог!

Прво београдско певачко друштво

У најнесрећнијим ратним и послератним годинама (од 1942. до 46. године) Професор Илић је водио Прво београдско певачко друштвцо, желећи да оснује и Дечји хор при Друштву, за који, разуме се, онда није било услова (и то је био један од његових погледа у будућност) а који постоји данас!
У завршној фестивалској вечери најстарије београдско певачко друштво, подсетило је на његове корифеје – крхког и крајње побожног Корнелија Станковића („Христос воскресе“) и Јосифа Маринковића („Оче наш“ – најлепшу молитву у православљу, лепшу чак и од „Оче наша“ Чеснокова), а готово читаво вече посветило концертном извођењу Мокрањчеве „Божанствене литургије Светог Јована Златоустог“ са диригенткињом префињеног уметничког геста – Светланом Вилић уз дивне гласове презвитера Славише Поповића и протођакона Радомира Перчевића. Управо ову Литургију са Хором „Collegium musicum“ и диригентом Војиславом Илићем Српска православна црква и Продукција грамофонских плоча РТБ снимила је као прву плочу наше духовне музике.
И као и са плоче, опет су пред верницима и љубитељима духовне музике (овог пута без звона Саборне цркве, која се на плочи чују, али под њеним сводовима) одјекнули Мокрањчеви возгласи и јектенија уз предивна хорска одговарања по српском народном напеву у духу и руху Осмогласника преломљене његовим истанчаним слухом у звучне фреске јединствене уметничке лепоте, успостављајући прави духовни мир и склад на путу ка „индивидуализираном свемиру“ – што је дефиниција Бога француског писца и антрополога Едгара Морена, ка „највишој манифестацији Бога у чистом духу и чистом телу“ – јер „Бог је у срцима оних који га прате“ – како је сматрао индијски филозоф, писац и јоги Сри Ауробиндо, у „Истини“ – јер – „то је Бог“ – по Гандију, пошто је још древни Хомер у VIII веку пре нове ере констатовао  да „сваки човек жуди за Богом“.
Ми смо те вечери у Храму Господњем заједно са божанственим нотама Мокрањца и Хором Првог београдског певачког друштва – жудели за Богом!

Победници

С правом је мудри Момчило Настасијевић констатовао: „... У свему што је сјајно испало много је заслужних, али мало награђених“.
Заслужан је сваки хорист и солист и диригент, сви ти певачи и хоровође из Панчева, Крушевца, Сомбора, Крупња, Сремске Митровице, Бијељине, Јагодине, Обреновца, Бежаније, Новог Београда и Београда који су сате и сате одвајали за увежбавање својих програма и изводили их најбоље што могу.
На крају, жири у саставу Његово преосвештенство Епископ викарни и ремезијански, Господин Андреј – председник, Мирољуб Аранђеловић Расински – композитор и Владимир Милић – диригент -
    „Констатовали су да је на Јубиларном 20. Фестивалу учествовало 33 извођачких ансамбала, од тога у такмичарским категоријама 27 извођачких ансамбала (8 дечјих хорова, 4 вокална ансамбла, 11 камерних хорова и 4 велика хора) на 14 концертних вечери у београдским храмовима (Саборни храм – Св. Архангела Михаила, Крипта храма Св. евангелисте Марка и црква Св. Саве) са почетком у 20 часова, у периоду од 1.4. до 4.5.2014. године, у терминима: недељом, уторком, четвртком  и суботом.
    Пошто је код кандидата констатовано, највећим делом или у целости, испуњавање, Статутом Фестивала, одрђених пропозиција за Награду «Војислав Илић» и «Посебну похвалу» Фестивала (у програм уврштена барем једна или више композиција или капитално дело Стевана Стојановића Мокрањца, великопосни триодски и пасхални пентикостарни напев, по барем једна или више композиција савремених аутора и најмање 60% програма домаћих старих и савремених српских аутора са циљем обнове, очувања и унапређења српске православен духовне музике).
    Жири је једногласно одлучио да се:
    У категорији – Дечјем хору
    За аутентично извођење духовне музике, Награда «Војислав Илић» додели Дечјем хору РТС- а – под управом Снежане Деспотовић; Предложи Скупштини Удуржења Хорови међу фрескама за «Посебну похвалу» Дечји хорови: ПСЦПД, Панчево – под управом Борјане Ловрић Стражмештеров, „Свети кнез Лазар“, Крушевац – под управом Весне Пешић  и Ваведеље пресвете Богородице, Обреновац – под управом Маје Лучић Обрадовић;
    У категорији – Вокалном ансамблу
    За аутентично извођење духовне музике, Награда «Војислав Илић» додели Вокалном ансамблу „Бели анђео“, Београд – под управом Катарине Божић; Предложи Скупштини Удуржења Хорови међу фрескама за «Посебну похвалу» Вокалне ансамбле: „Кир Стефан Србин“, Београд – под уметничким риководством Миомире Станишић Шпирић, „Обреновачке девојке – под управом Маје Лучић Обрадовић и „Миленко“, Черевић – под управом Давида Тихојевића;
    У категорији – Камерном хору
    За аутентично извођење духовне музике, Награда «Војислав Илић» додели хору „Свети Архангел Михајло“, Јагодина – под управом Александре Димитријевић; Предложи Скупштини Удуржења Хорови међу фрескама за «Посебну похвалу» Хорове: „Vox Salvicum“, Београд – под управом Кристине Петрић, „Покров Пресвете Богородице“, Београд – под управом Невене Ивановић и „Свети Симеон Мироточиви, Београд – под управом Милице Тишма;
    У категорији – Великом хору
    За аутентично извођење духовне музике, Награда «Војислав Илић» додели ПСЦПД, Панчево – под управом Вере Царина; Предложи Скупштини Удуржења Хорови међу фрескама за «Посебну похвалу» Хорове: „Београдски мадригалисти“ – под управом Александра Брујића, Црквено певачко друштво Србадија, Бијељина, РС-БИХ – под управом Десанке и Јелене Тракиловић и „Аллилуиа“, Београд – под управом Милице Радивојевић;
    У категорији – Диригенту
    За истраживачки рад и извођење дела старих српских аутора духовне музике
Награда «Војислав Илић» додели Предрагу Миодрагу, Београд – диригенту вокалног ансамбла „Свету Сава“ и камерног хора „Свети Деспот Стефан Лазаревић“; Предложи Скупштини Удуржења Хорови међу фрескама за «Посебну похвалу» Милица Тишма, Београд – диригент хора „Свети Симеон Мироточиви“, Јелена Јеж, Београд – диригент хора Певачког друштва „Мокрањац“ и Влада Ђурковић, Сомбор – диригент дечјег хора „Мали појци Светог Георгија;
    У категорији – Диригенту
    За истраживачки рад и извођење дела савремених српских аутора духовне музике Награда «Војислав Илић» додели Маји Лучић Обрадовић, Обреновац – диригенту дечјег хора „Ваведење Пресвете Богородице и вокалног ансамбла „Обреновачке девојке“; Предложи Скупштини Удуржења Хорови међу фрескама за «Посебну похвалу» Мирјана Лукић Младеновић, Добановци – диригент хора „Свети Великомученик Георгије“, Катарина Божић, Београд – диригент дечјег хора „Свети Василије Острошки“ и вокалног ансамбла „Бели Анђео“ и Милица Радивојевић, Београд – диригент хора „Аллилуиа“.
    Жири, такође, предлаже Скупштини удружења Хорови међу фрескама да се,  композитору Миодрагу Говедарици као најизвођенијем савременом српском аутору, хору РТС-а и диригету Бојану Суђићу за вишегодишње учешће на Фестивалу додели «Специјална похвала» Фестивала.
    Жири је констатовао раст квалитета понуђених и изведених програма и Фестивала у целости, са око 30% премијерно изведених дела старих или савремених аутора духовне музике и преко 60% домаћих старих или савремених аутора духовне музике на репертоарима готово свих хорова. Посебно похваљује ангажовано прихватање, свих диригената и хорова, задатих напева из „Триода“ и „Пентикостара“. Предложио је, такође, да се новоустановљени термин одвијања Фестивала – током априла месеца – и у београдским храмовима задржи и наредне године а по основу изузетне посећености концерата, акустичких својстава «концертних простора» и узорне организације концерата којој се и Српска црква придружила на изванредно примеран начин а по основу Благослова Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја и ангажовања старешина  храмова протојереја ставрофора Петра Лукића, Радивоја Панића и Трајана Којића.
    Посебно је наглашена (Епископ Андреј) недовољна посета свештенства и (организатор) диригената и чланова других извођачких ансамбала концертима Фестивала, који могу и треба да свима послуже као пример организације и место унапређења образовања свих посленика у области духовне музике“.
    На крају Фестивала Његова Светост Патријарх Српски Господин Иринеј лично је уручио директору Фестивала Предрагу Стаменковићу Грамату.



КРИТИКЕ

Бахова Миса у ха-молу       

Највеличанственије вокално-инструментално дело икада створено је Бахова Миса у ха-молу, једно од највиших домета музичког стваралаштва свих времена, у коме су сједињени медитативност и раздраганост, нежност и моћ, бол и кликтава радост. Највећи барокни композитор уткао је у ово ремекдело сензибилност, филозофију и естетику песника и филозофа, новатора и верника, као својеврсни музички тестамент који је исписивао годинама тешући га најсуптилнијим средствима своје вишедимензионалне тонске палете.
Нова београдска поставка са Хором и Оркестраом Радио телевизије Србије под вођством Бојана Суђића само је делимично уронила и пренела многозначност овог ремекдела. Афирмисан у вођењу монументалних вокално-инструменталних дела, маестро је и овом приликом стао пре огроман ансамбл, што је већ на почетку изазвало сумњу у аутентичност јер је Бах, пишући делове ове мисе сигурно размишљао о много мањем броју извођача али је пред њих поставио врхунске интерпретативне захтеве, као уосталом и у већини својих остварења. Отуда су под сводовима Коларчеве задужбине разноврсни видови вокалне полифоније, на челу са фугом као централним обликом његовог стваралаштва, остали недовољно јасни и речити, почев од четворогласне (у ставу „Kyrie“), преко петогласних („Gloria“, „Credo“) до шестогласне („Sanctus“) фуге, фуге са три теме („Confiteor“) и раслојавања гласова до осмогласја у ставу „Hosanna“. Хор као да се тек у другом делу потпуно „упевао“ и сродио са текстом, постао је креативнији, изражајнији, речитији, успевајући да досегне нијансирани piano у одломку „Crucifixus“ и јубилусне гроздове у хорском „Et resurrexit“.
Meђу вокалним солистрима успешније су биле Ана Цветковић. Стојнић и Марија Јоковић од својих мушких колега, Новосађанина Саше Штулића и Небојше Бабића, како у дуетском комплементарном сагласју сопрана („Criste eleison“) и сопрана и тенора са флаутом („Domine Deus“), а и у солистичким нумерама, у предивној арији другог сопрана са соло-виолином („Laudamus te“), у једној од најлепших Бахових арија са риторнелом обое д’аморе („Qui sedes“) и у скрушеној, експресивној алтовској арији у ге-молу („Agnus Dei“). У басовој арији уз пратњу хорне и три фагота („Quoniam“) изостала је неопходна мужевна маестетичност, а у његовој пасторалној da capo арији уз две обое д’аморе у А-дуру у 6/8 такту („Et in Spiritum Sanctum“) – лежерни дах баркароле. Тренутак лирског предаха и интимне контемплације донео је тенор уз пратњу соло виолине у ставу „Benedictus“. Инструментални солисти били су врло добри.
У целини и овога пута задивило је публику бескрајно богатство Бахове инвенције удружено са изванредним контрапунктским и формално-архитектонским умећем.



Три „Тоске“

     

Једна од најомиљенијих опера свих времена је Пучинијева „Тоска“, дело јаких емоција, узаврелих страсти и снажних трансформација. Обилује интензивном драматиком и прекрасним аријама; стоји на граници нежног бел-канта и бруталног веризма.
На београдској сцени оживео ју је први пут пре сто година Станислав Бинички, само четрнаест година после светске премијере 1900. Од почетка је била изазов свим светским примадонама: тумачиле су је највеће оперске диве – Марија Калас, Рената Тебалди, Милка Стојановић. Милка Трнина слављена је у Лондону и у Њујорку као најбоља Тоска.

Радмила Бакочевић прославила је са „Тоском“ и 25-годишњицу и 30-годишњицу рада (1987, када је за партнера довела у Сава центар Пласида Доминга, који је петнаест година пре тога интерпретирао у Народном позоришту Каварадосија са Милком Стојановић). И Радмила Смиљанић је „Тоском“ обележила две и по деценије оперског деловања. Вјера Микић-Мирановић је годинама такође изванредно тумачила „Тоску“. У поставци из 2005. дебитовала је млада Босиљка Стевановић, која се, као својевремено Милка Стојановић „Тоском“ попела на врх оперског Олимпа!
Најновија београдска премијера изнедрила је три „Тоске“!
Сјајна, озбиљна, студиозна, поуздана, зрела уметница Јасмина Трумбеташ Петровић, која за собом има двадесетак главних рола у италијанским, француским, чешким, немачким, америчким и нашим операма такође је изабрала да „Тоском“ обележи свој двадесетогодишњи јубилеј, јер, како сама сматра, за њу је потребна и зрелост и сценско искуство. И певачки и глумачки она је сазрела до „Тоске“, отмена је, поносита, заљубљена, љубоморна, посесивна, лепа, права жена и права дива и кретњама и гласом. Али, како је сматрао Андрић – „око љепоте су увијек или мрак људске судбине или сјај људске крви“ – Тоскине руке умрљане су крвљу моћног и силног Скарпије (и стасом и гласом), кога је сјајно тумачио гост Борис Трајанов. За такве, још је древни кинески филозоф Лао Це рекао да „такви неће умрети лаком смрћу“. И ма како да су и писац Сарду и композитор Пучини налазили оправдања за њено убиство - „Злочинци имају мрачну срећу“ – како је констатовао Виктор Иго и њена „мрачна срећа“ трајала је тек часак, док је маштала о слободи и одласку из Рима са вољеним човеком.
У дочаравању ове снажне, веристичке драме суделовала је одлична екипа: диригенткиња Ана Зорана Брајовић, која је још као двадесетогодишњакиња неустрашиво стала за пулт и представила Моцартово ремекдело – „Чаробну фрулу“. Овде је подвукла снажне, громогласне веристичке акценте, али и нежне тонске боје у својеврсној „симфонији јутра“ којом започиње трећи чин (али не и у вођењу квартета виолончела испред чувене арије Каварадосија „Звезде су сјале“). Упечатљиви хорски „Те Деум“ ипак није носио довољно побожности.
Гостујући скопски редитељ Дејан Прошев, који је и дипломирао и магистрирао и оперско певање осетио је и сцену и поставио кретње певача лишавајући их претераних вратоломија – како то многе његове колеге данас чине – умерено – управо зато што је певач и што зна да глас треба да је незаморен, моћан и свеж. Сценограф Мираш Вуксановић дао је класично решење: само је у првом чину донекле засметало што се свод куполе нашао некако у дну сцене а не на врху храма и што се на крају опере у висинама појављује биста анђела, а ниједан лик у овом делу није анђеоски: Скарпија је тиранин, Тоска убица – а за убиство нема оправдања ни када се брани сопствена част и руководи љубављу за вољеног човека; па чак и Марио Каварадоси   склон је ситним лажима у првом чину да би заштитио пријатеља, кога ипак одаје Тоски да га чува у бунару  (а тајна, знамо то, најдуже траје ако има најмање чувара). Костимограф Катарина Грчић Николић обукла је и обула извођаче у прелепе одоре (не знам да ли је баш неопходно да све и пређашње „Тоске“ као и ова садашња имају хаљине са дугачким плаштом, који би могао да их спута у сцени убиства и у сцени самоубиства? Видео продукција Петра Антоновића  створила је утисак звездане ноћи којој је Пучини посветио једну од својих најлепших арија („E lucevan le stelle“). Одлични су били и носиоци тзв. малих улога: Павле Жарков (Михајло Шљивић), Дарко Ђорђевић (Данило Стошић, Игор Матвејев), Вук Матић (Александар Пантелић, Страхиња Ђокић), али – и познато је да нема малих улога, само малих (и великих) извођача.
На репризи насловну ролу тумачила је Сузана Шуваковић Савић са много женствености и страсти, што је сценски допадљиво, али Флорија Тоска је примадона охола и свесна својих вредности и отуда мислим да ју је Јасмина Трумбеташ Петровић исконскије осетила. Али је Сузана Шуваковић Савић уложила огроман труд да свој још увек младодрамски сопран стави у функцију изразито драмског сопрана (јер је „Тоска“ права „коска“ и за изразито драмске сопране) и то се посебно осетило у дубоким регистрима роле, где је она углавном прибегавала парланду. У кључном артиклу у  првом чину – лепези – око које се развија Тоскина љубомора – лепезе на репризи није било и неко крпче покушало је да је замени!
Њени партнери – Јанко Синадиновић као Марио Каварадоси хтео је да покаже све време моћну волуминозност свог лепо обојеног гласа, па је и две најлепше арије које је Пучини њему подарио започињао и све време водио кроз упорни форте.
Миодраг Д. Јовановић годинама тумачи барона Скарпију на нашој сцени – веома упечатљиво и то је потврдио и на репризама нове поставке „Тоске“. Потпуно је неоправдано што је у првом чину ушао у цркву са бичем и штап са којим је у „Те Деуму“ представљен премијерни Скарпија сасвим је довољан да представи његову свирепост.
Друга реприза представила је Ану Рупчић у насловној роли, у свој лепоти драмског сопрана. Гласовно најподобнија, она је од прве појаве када пет пута изговара „Марио“ то учинила увек другачије обојеном артикулацијом, мада је у том чину била доста глумачки крута, са много афектирања (Јасмина Трумбеташ Петровић овде је била спонтанија, Сузана Шуваковић Савић – женственија). Но како се радња даље одвијала, она се и глумачки све више поистовечавала са ликом Тоске, не само у прелепој арији из другог чина („Vissi d’Arte“) у којој је њен особени piano дошао до пуног изражаја него и у глумачки упечатљивом убиству, у најстраственијем загрљају са Каварадосијем у трећем чину и у сцени самоубиства где ме је доиста уверила у самоубиство бацањем са тврђаве Сан Анђело у Тибар као једино решење за Флорију Тоску.
Њен партнер Дејан Максимовић је глумачки веома упачатљив – алтруиста у првом чину када помаже политичком затворенику у бекству Чезару Анђелотију, стављен на муке у другом од барона Скарпије у палати Фарнезе, осуђеник на смрт у трећем, али у аријама, посебно у првој – „Recondita armonia“ нисам осетила ону задивљеност пред лепотом слике, она дивна piana која су прославила Бењамина Ђиљија, Лазара Јовановића, Марија дел Монака, Ђузепе ди Стефана, Франка Корелија, Пласида Доминга, Хозе Карераса, Лучана Паваротија - који су у лик Марија Каварадосија уградили и енормне личне емоције и сво богатство и лепоту сопствених гласова.



Концерти Симфонијског оркестра РТС

     

На концерту Симфонијског оркестра РТС и Дечијег хора РТС са диригентом Станком Јовановићем и вокалним солистима Олгом Малевић-Ђорђевић и Тањом Обреновић оживела је својеврсна Перголезијева духовна тужбалица „Stabat Mater“ која описује узвишену јеванђелистичку тугу Богородице пред распетим сином Исусом. И многи други композитори застали су на овом тексту: Жоскен де Пре, Палестрина, Алесандро Скарлати, Јозеф Хајдн, Бокерини, Шуберт, Росини, Верди, Дворжак, Пендерецки. Али Перголезију је било само 26 година и била је то и последња  година његовог ужасно кратког живота! Већ је створио прво ремекдело италијанске буфе – „Служавку господарицу“, али је умирући од туберкулозе испевао потресну кантату о патњи и боли. Гласови дечијег хора дали су извођењу анђеоску благост мада је текст са свим замкама барокне полифоније и са јубилусним гроздовима у финалу веома захтеван и за одрасле извођаче.
У другом делу бриљирао је виолинист Јован Богосављевић, син концертмајстора Драгутина и ученик Татјане Олујић, спајајући на диван начин врхунску музикалност, очаравајућу виртуозност и беспрекорну чистоту тона и израза преко чудесне Тартинијеве Сонате „Ђавољи трилер“ и јарких тонских боја шпанског поднебља „Интродукција и рондо капричозо“ Камија Сен-Санса.
На крају концерта премијерно је представљена двоставачна „Норвешка рапсодија“ Едуарда Лалоа, у споју грмљавине северних ледених ветрова и вечне романтичарске чежње нордијских народа за пролећем кроз које је провејавао и народски, играчки дух.
Изузетно уметничко вече посвећено Прокофјеву приредили су у Коларчевој задужбини Симфонијски оркестар РТС, диригент Бојан Суђић и пијаниста Александар Маџар, подвлачећи све битне карактеристике композиторовог рукописа: јасноћу форме, смелост хармонија, оригиналност мелодијске инвенције, моторичност у необузданим ритмичким импулсима.
Наш прослављени пијаниста Александар Маџар интерпретирао је два прва клавирска концерта (од укупно пет): Први у Дес-дуру опус 1, који је Прокофјеву прибавио Златну медаљу и концертни клавир  на Такмичењу „Антон Рубинштајн“, написан у слободној форми као једноставачна концертантнио-симфонијска поема, у коме је Маџар сјединио бљештаву виртуозност бисерно-пасажне етидне технике са лириком најнежнијег, готово Дебисијевски етеричног кова и обимни четвороставачни Други у ге-молу опус 16 у коме се у триолским фигурама почетног става осетио призвук баладе, у моторици следећег – захуктали пулс токате, у трећем – својеврсни гротескни марш, а у финалу – уз вехементне ритмичке оргије осетила сам у другој теми и меланхолични призвук успаванке.
У другом делу концерта чули смо (поред Прве) најпопуларнију, монументалну Пету симфонију у Бе-дуру опус 100 (коју је као и претходне концерте у којима је интерпретирао солистичке деонице, овога пута – дириговао и то је било 13. јануара 1945, последњи пут да је Прокофјев стао за диригентски пулт). Бојан Суђић сјајно је пренео сво богатство ове изванредно драматичне оркестарске композиције  настале под утисцима ратних догађања, за коју је с правом Нестјев констатовао да је доживљава као „најзначајнију синтезу композиторових искустава“ упоређујући њене токове: „... Као што реке утичу у океан, тако многе његове раније композиције хране визије и тематско богатство Пете симфоније, уливајући се у њу десетинама живих токова“.



Концерт у Смедереву

     

Србија је земља пуна изненађења. Тако, ако сте којим случајем у четвртак 12. јуна случајно пролазили кроз Смедерево, могли сте да откријете да у Дому културе у 20 часова почиње солистички клавирски концерт. по себи се разуме, нико не би очекивао да ће се нешто велико догодити у провинцији, па још и слободан улаз! То и јесте изненађење које можете да доживите у Србији. Ван свих претпоставки ту у Смедереву се појављује интернационални пијаниста високог реномеа, који ове године у Аделаиди затвара концертну сезону. Реч је о Марији Бајалици, српској пијанисткињи, чија биографија наговештава највише стандарде пијанизма.
    Основне студије клавира је завршила у класи код чувеног руског пијанисте и педагога Константина Богиноа, на ФМУ у Београду. Ако се зна да је Богино понео све најбоље карактеристике чувене руске пијанистичке школе, са радошћу констатујемо да је Марија Бајалица наставила да иде баш том стазом. Магистрирала је код Мирјане Шуице Бабић, а докторске студије клавира завршила је у Аделаиди („PhD in piano Performance at The University of Adelaide”), а професори су јој били David Lockett и Charles Bodman Rae. На истом факултету Марија држи редовне и магистарске студије на главном предмету клавир. Пре ангажмана на Универзитету у Аделаиди, Марија је предавала клавир на Факултету за музику на универзитету у Преторији (Јужна Африка). Током школовања освајала је награде на разним такмичењима; прво место на Интернационалном клавирском такмичењу „Carlo Soliva“ у Италији, финалиста на Интернационланом клавирском такмичењу „Citta Di Denigalia“. Током докторских студија била је носилац аустралијске државне стипендије (Australian Postgraduate Award).
    Марија је свирала концерте широм бивше Југославије, Јужноафричке Републике, у Аустралији, Италији и Француској. Снимала је за Радио Београд, SABC (South African Brodcasting Corporation) чији је била стални уметник, ABC (Australian Broadcasting Corporation), 5MBS FM и Radio Adelaide.
    За почетка Смедеревског концерта Марија је изабрала „Andante con varoazzioni“ у еф-молу Јозефа Хајдна, у којима се приказала као изванредан стилистичар, са осећајем за форму и бригз о свакој фрази, са дивним клавирским тоном и укусно распеваном кантиленом, док су брзи пасажи били савршено изједначени.
    У наставку смо чули циклус од седам валцера „Племенити и осећајни валцер“ Мориса Равела, дело које је настало 1911. године. Ово дело је Равел, као изванредан оркестратор, приредио и за оркестар. У свирању Марије Бајалице баш та црта је дошла до пуног изражаја. Клавир је звучао као оркестар, извлачила је изузетне боје са изванредним осећајем за меру. Од највећег усхићења и грмљавине до најтананијих прелаза, толико убедљиво донето да је публика пала у занос.
    Концерт је завршен „Полонезом фантазијом“ опус 61, Ас-дур Фредерика Шопена. За ово Шопеново дело потребна је велика зрелост и осећај за разне хармонске боје. Марија на је презентовала дивну причу, и имали смо осећај слушајући како свира „Полонезу фантазију“ као да се наслађујемо старим вином, које има велику вредност, јер је одлежало и сазрело. Ако исто тако буде свирала у Аделаиди, на затварању сезоне, убеђен сам да ће доживети овације публике, јер је њена музичка и техничка зрелост достигла високе стандарде интернационалног пијанизма.
    Сматрам да би Марија Бајалица свакако требало да се поново појави на концертном подијуму у Београду, а на радост београдске публике. Она има шта да нам прикаже.