Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

НЕПОЗНАТЕ СТРАНИЦЕ 

АСГЕР ХАМЕРИК (1843-1923)
Заборављена звезда данског музичког неба

Aсгер Хамерик је рођен  у Фредериксбергу, предграђу Копенхагена, 8. априла 1843. године. Потиче из веома угледне музички  образоване данске породице, која се дружила са чувеним бајкописцем  Хансом Кристијаном Андерсеном. Хамериков отац Фредерик био је свештеник  и професор црквене историје на Универзитету у Копенхагену. Пет година млађи брат Ангул  (1848-1931), први је доктор наука историје музике и предавач истог предмета на данском универзитету, а оснивач је и Музеја историје музике у Копенхагену. Асгерово друго дете, син Ебе Хамерик (1898-1951), деловао је као успешан композитор и диригент, све дотле док му се живот није трагично угасио у невремену на Северном мору.
Први контакт са музиком Асгер је остварио уз помоћ мајке Јулије Аугусте која га је подучавала Бетовеновим клавирским сонатама. Њој је посветио своје првенце написане већ са тринаест година: младалачки реквијем и егзотичну песму Пустиња (1856). Школовао се потом код најбољих данских професора музике друге половине 19. века - Фредерика Емила Хорнемана (1840-1906), Јохана Петера Емилиуса Хартмана (1805-1900) и Нилса Wилхелма Гадеа (1817-1890), са којим је био у роду, са мајчине стране, а учио је код још врснијих немачких и француских педагога, попут Ханса фон Билова  (1830-1894) и Хектора Берлиоза (1803-1869). Својим богатим инструменталним ( седам програмских симфонија, камерна музика и дела за оркестар), вокално-инструменталним (Реквијем, соло песме),  али и значајним сценским опусом (пет опера), оставио је дубок траг у данској музичкој култури.

Познанство са Берлиозом

Након краћег боравка у Лондону, одлази у Берлин (1862), где му часове клавира и дириговања даје угледни немачки композитор Ханс фон Билов. Хамерик тамо започиње рад на својој првој опери Tovelille (Мала Тове) оп. 12 у пет чинова, на сопствени либрето (1863).
Са избијањем непријатељстава између Данске и Немачке 1864. године, када је Данска у ратним превирањима препустила некадашњу кнежевину Шлезвиг-Холштајн Пруској и Аустрији,  Асгер је у знак протеста променио своје немачко презиме Хамерих у данску варијанту Хамерик. Напустио је тада Берлин  и настанио се у Паризу. По препоруци фон Билова, постао је Берлиозов ученик (1864-69). Контакт са овим цењеним француским композитором значиће младом двадесетогодишњем Асгеру толико много да ће оставити неизбрисив траг на његов потоњи живот и стваралаштво. Поштовање је било обострано. Берлиоз је Хамерика ценио као „младог композитора са много жара и талента“, а Хамерик се нашао Берлиозу у Паризу у његовим најтежим, кризним годинама, када је, попут Асгера, изгубио сина. По сопственом признању, Хамерику је приликом оркестрирања опере  Мала Тове Берлиоз знатно помогао: „[...] он даноноћно брине о мени као да сам му син“. Коначно 1865. опера је завршена и већ 6. маја премијерно је изведена, али у  деловима у чувеној Salle Pleyel у Паризу. Концерт је организовао Берлиоз, уз подршку тадашњег француског премијера Емила Оливијеа. Највеће признање, међутим, Хамерик је добио од чувеног Виктора Игоа (1802-1885) на чије је стихове из циклуса Les Orientales написао соло песму Le Voile (Вео), која је такође премијерно изведена на истом концерту. Наиме, Иго му је честитао на „племенитој музици“ и „изванредном третману текста“ његове песме. Бериоз је тада био пресрећан, јер је сматрао да знање француског језика двадесетдвогодишњег младића није баш задовољавајуће. У наступу одушевљења, Берлиоз је наручио од данског сликара Давида Јакобсена, ученика славног француског импресионисте Камија Писароа (1830-1903), који је тада боравио у Паризу, портрет свог младог штићеника. Охрабрен успехом Хамерик одлази у Штокхолм, где за време кратког боравка пише по наруџбини Химну слободи за хор и оркестар оп. 16 у част промене шведског устава. О томе колико је Берлиоз био одушевљен својим учеником, сведочи и писмо великог композитора Хамерику (од 1. децембра 1865), у коме између осталог стоји: „Заиста ми се допада твоја страст према музици, [...] твој ватрени однос према њој, твоја вера у лепоту, твоја снага воље и твоја несавладива истрајност и подсећају ме на то какав сам ја био пре четрдесет година“.

Утицај Берлиоза на Асгера је приметан у грандиозном саставу оркестра који обојица користе у својим делима, техници оркестрације и спровођењу ideé fixe у симфонијама. Тако је Асгер за своју Химну миру, написану за солисте, хор (700 учесника) и велики оркестар (са два пара оргуља, чак 12 харфи и четири групе звона) и изведену на Париској изложби у Лирском театру уз подршку Националне гарде, добио златан орден за „наглашену сервилност“ од самог Наполеона III Бонапарте. Партитура је, на жалост, изгубљена за време Париске комуне 1871. године.
Захваљујући свом омиљеном учитељу, долазио је у контакт са тадашњим цењеним европским уметницима и књижевницима, добијајући вредне награде и признања, остварујући се као композитор у потпуности. Са таквом страшћу посвећеног уметника, након Берлиозове смрти, отиснуо се у Сједињене Амерчке Државе, где је постигао значајан успех као педагог, диригент и пропагатор првенствено нордијске музике, остављајући готово неизбрисив траг на америчку музичку културу.  Пуних двадесетседам година, провео је као директор конзерваторијума Пибоди института у Балтимору и као диригент тамошњег оркестра, чији је репертоар обогатио делима Берлиоза, Глука, Глинке, Свендсена,  промовишући  музику савремених америчких аутора, на концертима под називом  „Националне вечери“. Начинио је Балтимор „музичком Атином“, привукавши тако бројне европске уметнике попут Чајковског, фон Билова, Рубинштајна, Саливана да гостују на америчком континенту. Његово најзначајније дело ¬– Реквијем, изведен  на концерту у Пибоди институту поводом обележавања сто година од рођења његовог оснивача Џорџа Пибодија (1795-1869), подсећа својом масивношћу, фанфарама лимених дувача и оперским ефектима на Берлиозову Велику мису за мртве.
Године 1890. одлази на кратку концертну турнеју у Санкт Петербург, где је добио одликовање витеза царске Русије. Године 1894. оженио се тада најбољом студенткињом музике на Институту, Маргретом Вилијамс талентованом америчком пијанисткињом и композиторком, родом из Тенесија (Колумбија), која је била млађа од њега двадесетчетири године. Са њом је имао две кћерке и два сина и сви су били музички образовани.
Након диригентске турнеје по Европи, настанио се трајно са породицом 1900. године  у вили у свом родном месту, гајећи руже.
Године одсуствовања са домаће музичке сцене оставиле су дубок траг на његов професионални живот и није од тада заузимао важније место у данском музичком животу. Умро је 27. јула 1923.  у осамдесетој години. Сахрањен је на Западном гробљу у Копенхагену, у породичној гробници са монументалном статуом жене која клечи испред лире, рад његовог омиљеног вајара Рудолфа Тегнера.


Лудвиг ван Бетовен (1843-1923)
Месечева соната

  

Иако су настале пре скоро 200 година, Бетовенове сонате по својој специфичној мелодици, по хармонији, по формалном јединству и изнад свега по снази израза до данас нису превазиђене. Попут његових симфонија свака од њих представља јединствен уметнички доживљај, богатство човечанства, које га чини племенитијим и узвишеним док му прича о невидљивој снази која сигурно, судбински води руку и перо ствараоца на његовом путу у непознато, кроз кошмар хтења и пределе јаве и сна. У својих 38 клавирских соната колико је укупно написао, Бетовен износи сву судбину душевних збивања из подсвести једног генија, из мрака магновења у светлост доживљаја не измишљајући при том ни један једини тон, ни знак, ни динамичку ознаку, ни ритам, све је то рођено у њему, јер Бетовен не измишља музику коју пише као ни коша што не измишља облак из којег ће пасти.
    Године 1800. Бетовен је у Бечу. Надвојвода Рудолф и кнезови Лобковиц и Кински обезбедише му годишњу ренту у износу од 4000 гулдена, но и поред тога мора да се бави подучавањем. Једна од ретки ученица која је могла да се похвали да је Бетовенов ђак била је необично лепа седамнаестогодишња Ђулијета Гвичарди. Бетовену је тридесет година. Он први пут помишља да живот настави у друштву једне жене. Она му узвраћа осећања и чини се као да ништа не може да их заустави на путу ка срећи. У последњем моменту умешали су се њени родитељи – „удати ћерку за Бетовена, то је лепо, али бар да има сталну службу, бар да има свој дом, а не да се, по свом обичају, сели са једног краја Беча на други“.
    Растанак је композитору нанео много бола, али можда је то одлучујући потез судбине која није дозволила да се сталном везом зароби дух ствараоца. Двадесет и три године после ових догађаја он се још увек сећа своје ученице, што се сасвим лако да закључити листајући странице његових свезака за конверзацију на којима су записани дуги разговори са Шиндлером.
    Овој успомени са ликом Ђулијете Гвичарди посвећено је дело које данас знамо под називом „Месечева соната“. Та топла Бетовенова музика слика је далеке визије која као неумољиви чувар бди над успоменама. То није сањарење романтичара ни хладна, чак охола љубавна прича неког грофа из доба барока, већ топло, људско размишљање о једном давном сусрету и једном давном расположењу. У бити ове музике почива мир и као да се ништа не догађа - све је тихо. Понекад тек, отме се сетна стрепња и лаки дрхтај мелодије без почетка и без краја. Чак ни одређени формални оквири не постоје. Бетовен као да не жели да своја осећања зароби тешким оковима, сувим и с муком примењеним музичким правилима. Ништа није припремљено, ништа унапред израчунато. Пишући „Месечеву сонату“ Бетовен није ни о чему размишљао. Прислушкивао је бујицу осећања у себи и вођен духом генија ужурбано записивао оно што је чуо. Ако је на њега утицала девојка, онда је тај утицај заиста био чаробан. Овај начин изражавања који се од Бетовена, фанатичног поклоника припроде и гласног бунтовника никад није очекивао, није се више никад ни поновио. Адађо ове  Сонате чиста је лирика расположења – прва романтична музичка песма. Да је Бетовен наставио овим путем, музички би се романтизам јавио за једну генерацију раније. Својом снагом унапред био отео Шуберту, Шуману, Менделсону и Шопену оно најбоље, као што је Гете унапред отео каснијим немачким лирицима оно најбоље. Лирском Адађу додао је још два става: страствени Финале, а као интермецо – дражесни Алегрето. Међутим, сам је сумњао у јединственост овог дела па је можда због тога написао поднаслов „Quasi una fantasia“ – као фантазија. То све звучи као молба за опроштај што се одважио на овај експеримент. У Бечу су је називали „Lauben sonata“, јер се причало да је Адађо настао у сенци велике липе у Бетовеновом дворишту. Но, најснажнији поднаслов дао је Франц Лист, називајући је „Један цвет између два бездана“.
    Иако је ову сонату необично волео, Бетовену је сметала њена изузетна популарност и једном је рекао: „Увек се само говори о сонати цис-мол, а ја сам, међутим, компоновао и дела која су јој далеко супериорнија“.




МУЗИЧКА ПРИЧА 

Ђаволица на труби

Кад је прошло годину и по дана, Алиса Балсам је тако лепо држала трубу на обема розе-усницама да би јој симетрала лица, повучена из средине чела ка средини браде, прошла тачно кроз писак (моундштик, или једноставније: муштик), односно, „посекла“ би joj обе уснице на тачној средини и прошла између и горњих и доњих „јединица“ зубâ. За својих 35 година службе и толико држања часова деци-полазницима на труби, ово је профи било први пут да ученик успе у постављању такве импостације (положаја). Била је идеална. Алиса је могла одсвирати „треће C“, као да се игра. Професор се бојао да захтева од ње да свира више ноте од С-3, јер би то могло да јој поквари „амбажуру“, а то је онај ојачани део усана на који прилеже писак или муштик, па да после већ не може тако лако да свира и ниже ноте. Међутим, једном док је професор прилазио просторији за одржавање часова, чуо је како Алиса свира још пет нота више од „трећег C“. Била је то F-дур лествица. Баш кад је отворио врата и ушао, ученица је свирала F-3, погледавши профу плавим очима, и тим плаветнилом доносећи му и ту исту ноту у лице, да је остао нем, и није могао да јој каже ни реч укора. Само се питао како је све то могуће: и тако чист тон и тако брзо доћи до тога?
Али тај идеал поставке трубе на уснама и зубима, а иначе чудо довољно и само по себи, донео је и једну другу идеалну последицу: Алиса је свирала етиде и вежбе са таквом интерпретацијом као да је десет година пре тога негде учила музикалност и извођење,  била је само почетник. Професор је убрзо почео да захтева да му свира и оне комаде којима никада није одгонетнуо смисао, односно, оне које и сам није могао да одсвира како је мислио да треба. Све је то Алиса од срца, и из прве износила до уха професоровога, да је овај остајао  у шоку. Најбољу и најтежу свеску за учење трубе Жана Батисте Арбана прочитавала је као да то није на труби, него као да чита ђачку лектиру. Наставник је чекао да се стигне до Арбановог Карневала у Венецији. Има један став, варијација друга, коју ни професор није могао никада да одсвира како је мислио да треба. Занимало га је како ће то учинити Алиса. Кад га је одсвирала, и то из прве, тек тада је педагог на труби схватио да он то, и тако, никада није. Одмах је морао да поверује да овде нису чиста посла: Да ли је то Алиса била у својој земљи чуда? Али ја нисам никакво чудо. Само је она, дакле, чудо. И то велико! – помишљао је и ћутао не откривајући ником тајну, да не би било преурањено и урекао малог генија.
После су почела да се ређају дела, комади и композиторске нумере, познате за поједине узрасте. Ту је Алиса пролазила још брже. Јер, имала је већу склоност да одсвира дело него етиду за вежбање и разраду технике. Дело јој је пружало могућност интерпретативности, а ту је била несхватљива: сваки пут би кроз усвојену интерпретацију доносила нешто ново у односу на свирање тог истог дела претходни пут. Гоедиков концерт је заправо показао какав је та девојка имала удар језика, дупли, трипли, као да пева. Било је невероватно…
И једном је дошло време да профа са својим успоменама остане сам, а Алиса Балсам је отишла на даље школовање и специјализације, све померајући своје освртање из Енглеске и Француске према истоку –  Аустрији и Немачкој, па и Русији, веома се интересујући за Докшицера. Нови професори и ментори су наставили да са њоме доживљавају своја чуда. Професор Ејзенштајн у Бечу прима је као фаворита, али не може да верује да је она већ печени маестро на труби.
Једном се збио никада расветљени догађај у Ејзенштајновој школи трубе: док Алиса није свирала Концерто Јохана Непомука Хумела, Ејзенштајн се никада није био определио за стављање једног од двојице композитора, Хајдна или Хумела на прво место трубачког композиторства. Пре би рекао да је то био Хајдн, и то не зато што је за самог младог Хумела написао концерт који је овај пред њим, композитором изводио у Лондону, већ зато што је Хајднов концерт за трубу некако звучао савршеније. Осим тога професору Бечке школе за трубу није се допадао Хумел просто и зато што се поигравао са пријатељством оболелог Бетовена, а којега су зато  ученици, попут Чернија, остављали, и узимали Хумела, а све због новог и бољег прстомета на клавиру. Сада, већ у почетку Хумеловог концерта за трубу, који је Алиса са таквом чудном лакоћом изводила, а меканога тона, као женско лице, тона који никада није чуо, нови профа се лако одлучио. На основу Алисине интерпретације било је му је јасно да је то, коначно, аутор Хумел већи стваралац за трубу, над Хајдном. Разрешио је животну дилему.
Али то не беше све. Гòре, сасвим трагично чудо догодило се кад је Алиса била на средини истог, Хумеловог 9-оминутног концерта: Ејзенштајн је, код једног трептаја тонова који су се у гомили одвајали сасвим понаособно, као кад се отвара небо, видео, и јасно угледао, нико га не би могао да разувери да није, саму прилику Јохана Непомука Хумела, који је, не улазио на врата, него силазио са плафона у једнаком лебдењу и спуштању, онакав каквог га је мајка Словакиња родила, мушки лепог, као и његов концерт за трубу, са уздигнутим реверима тренчкота који је волео да носи. Кад је Непомук, не дајући ни по мука свом лебдењу, додирнуо под и немо се упутио ка Ејзенштајну – овај је само клонуо главом на груди, доживљујући вероватно срчани удар, јер је било нешто као предсмртна кома. Све је изгледало као да је заспао, па је Алиса завршила свој концерт, и тек тада приметила трагедију, да би позвала у помоћ.
Другим се менторима, јер девојка је наставила учење трубе, догађала друга чуда: одсвирала би дело онако како је учитељ то замислио пре почетка, а да јој није рекао да тако буде. Други су је, видевши шта се догађа, остављали и удаљавали, а многи је нису ни примали, јер се било чуло да је „ђаволица на труби“.
Најприбранији је био неки професор Чех Нотицки. Питао ју је како она то све зна унапред  да изведе, баш онако како је предавач то и замислио; не чује ли она дело и тон унапред?, што је она потврдила. Због тога се један други ментор, Јеврејин Алкибијад, он јој је био последњи, са њим је завршила студије трубе, досетио и никада није унапред замишљао како да девојка одсвира дело, не би ли се тако спасо сваке неочекиваности. Али тада, било је то на дипломском, она је одсвирала најбоље. Професор је запањен у себи, хладно упитао, како то да је сада интерпретација, а радило се о Хајдновом концерту, понајбоља, а да он није ништа замислио унапред.
Зажарена уста су се отворила и јаки и темељити предњи бели зуби су се тек раздвојили да би се чуло умиљато: Па професоре, ваљда је и композитор био нешто замислио! Заиста више није било сумње да посла нису баш чиста, ако она може да уз партитуру види и композиторову жељу намере, осећање, поруку и све друго, као на пример: како то све извести…

… Дани су пролазили. Неки су професори трубе и умрли, као што то и бива код озбиљне музике. Рокери и народњаци живе дуже. Алиса је сазревала и сазревала. Избегавши педагогију, посветила се краљевској,  ројал-музици и концертима. Стигла је и до Париза. У готово најпознатијој музичкој сали  Сал плејел изводила је Хајднов концерт. Први јој професор, већ у поодмаклом добу, г. Орлић, који тешко хода, од три карте које је имао, за велику срећу, две је понудио своме ученику Д., из Србије и његовом „деки“ који га већ осам  година води на часове трубе, на  конзерваторијум Фредерик Шопен, код професора који је и Алису Балсам први учио да свира. Тај „дека“ је ваш скромни записивач ове сторије.

Да, нашли смо се сва тројица на балкону сале Сал плејел. (Професор Орлић, којем ја стално говорим како су његови преци вероватно дошли са Балкана кад има такво презиме, које се једино од свега задржало у том облику, са латиничним слово „С“ на крају, али без акцента за „Ћ“, елем, професор тврди да је са балкона најбоље слушати трубачке концерте и сола, јер тај тон произведен устима директно у муштику, а обликован кроз метални левак, настоји да се прво над извођачем попне увис, ка Богу, па пошто од високог плафона над сценом, даље не може, он се повињава простору и путује под плафоном те тако, на балкон, стиже прво нама у ухо. Топили смо се, барем професор и ја, унук се више радовао гламуру сцене.
А почело је тако што се она појавила испод галерије, балкона и прошла између два блока редова у партеру. Попевши се на сцену, прво је, стиснула јако руку и, уз осмех, поздравила диригента, а потом и публику. Сафирно плаветнило из враголастих очију путовало је као ласерски одаслат светлосни зрак према свету у партеру. Затим се попело и до нас тројице. Осетило се као прострел, сем, можда, код унука.
Тек тада смо запазили да је у панталонама, црним и узаним, имала и тело витко, и за грубо уво неухватљиво. Могло би се посве и из танане руке извући. Чекајући прве оркестарске тактове, приносила је трубу  устима и смешила као да је дошла да позира за рекламу или новине. Ко је био ближи могао је да примети да, као сви трубачи, нема разбијену горњу усницу од дугог вежбања и притискања муштика на њу. Уста и зуби нису одавали некога ко стално држи метални комад и свира. Ако је ипак имала издајника на своме лицу то су била она два танка набора која се испод носа под малим углом шире ка горњој усни, мало тек бежећи укосо колико да оцртају неки  трапезић нежног улегнућа у којем обично бораве први дах и топлота, кад клизну преко врха горње усне у васељену. У улегнућу су и оне нежне, претежно беличасте маље. Дуге косе, плавуша, остављала је утисак лепотице, али узане, па још црне панталоне, које неутралишу полове, преводиле су ову појаву ка неком мало другачијем облику – жене која може бити и мушко, бар кад је свирање на овом тешком дувачком инструменту у питању.
А кад је дошла прва нота њеног дела партитуре, и кад се, том њеном  предњом маском чула као изнесена на небо, сви су се протресли. И ми на балкону. Кад је почела разрада теме од пола па надаље, свирање је постајало ђаволско. Распусна плавуша је, преко прслучета које је било исто тамне боје, али и мушкога и женскога тембра, прелазила на такође ђаволску половину у доњем делу тела којем није много фалило па да се  огласи витким мушким, а кад се дода и извођење трилера на два суседна места, после средине партитуре, онда и да се огласи ђаволским, јер човек то заиста не би могао да изведе. Сала се, утонувши у мук, претворила у Божје уво, јер људско је било недовољно да испрати лепоту извођења.
Кад су престале овације, млада жена се вероватно већ била и пресвукла, у гардероби, у друго, да је на улици не бисмо могли ни познати. Кад смо изашли, можда је прошла покрај нас, али све су жене биле у сукњама. Професор је, за чудо, одлично ходао, чак и потрчкивао до аута.
На растанку г. Орлић додаде нешто, што бù и једино што је до своје куће изговорио: Кад јој се уста зажаре и све од трубе поцрвени, ви бисте јој се предали, не питајући ништа, па макар је и ђаво, и изиђе. Да, унук је на ове речи остао недодирнут. Можда чак није ни знао шта то  професор говори, штета, јер можда се ипак све тицало трубе (?).