Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

МУЗИКА И ОКО ЊЕ

Хозе Монсерат Фелисијано Гарсија, кантаутор, композитор, текстописац
СРЕЋАН САМ ШТО САМ МУЗИЧАР

Уметничком ауром обележио је певање, свирање и компоновање поп и латино звука. Музичар је латиноамеричкиг порекла и интернационалне каријере за поштовање изванредног нотног талента. Његов глас и свирање зачули су се поред легендарних Френк Синатре, Џони Кеша, Бинг Крозбија, Боб Дилана, Дајане Рос, тенора Хозе Карераса...
У аналима музике класике налази се Хозе Монсерат Фелисијано Гарсија, добитник девет музичких награда „Греми“. За нашу „Музику класику“ показао је велико поштовање и даривао је две песме са новог ЦД-а. 

Шта бисте рекли о себи укратко?
Музичар сам. Рођен сам у Пуерторику 1945. године. Уз ујака, музичара, од треће године сам се заинтересовао за музику. У петој години сам са породицом дошао у Њујорк, у део града Шпански Харлем. Са музиком сам пропутовао свет и још сам често на путу. Данас живим у Конектикату.

Почетни акорди
Ујак је свирао један порторикански инструмент, ја сам га пратио добујући ручним прстима по металној кутији за слаткише. Гитара ми је омиљени инструмент, а свирам и бас, електричну гитару, базуку, бубњеве, све перкусионистичке инструменте, китару. Нисам научио да свирам виолину.

Гитара и ја
Десила ми се љубав на први поглед са гитаром. Међу омиљеним инструментима ми је и бас гитара. У школском оркестру сам почео да га свирам.  

Музика без наставе
Нисам ишао у музичке школе. Однос према музичком образовању је индивидуалан за сваког музичара. Са 16 година сам похађао часове класичне гитаре, угледајући се тада на великог гитаристу Андреј Сеговиа. Неколико година сам ишао на часове класичне гитаре. Убрзо сам заволео поп и започео каријеру у том правцу. Још на почетку сам схватио да ће та музика да ми обезбеди већи успех и приходе од класичне музике.

Инспирација
Највећа инспирација ми је Бог, врло сам религиозан. Инспирацију налазим и међу људима у свом окружењу, у музици коју чујем... Нема правила кад добијам идеје за компоновање. Одличне песме сам компоновао тужан, а неки хитови су створени кад сам био изузетно срећан.

Омиљене ауторске нумере
Међу мојим најдражим песмама су Rain, Once it was a love, Believe me when I tell you, Ay Cariño, Se Me Sigue Olvidando.

Енглески и шпански у скалама
Компоновање је различито у зависности од језика на којем стварам. Енглески и шпански су захвални за компоновање уз стихове, али сваки језик носи специфичан сензибилитет.

Професионално неиспуњена жеља
Желим да компонујем филмску музику и заслужим највеће музичко признање за то.
У 70-тим сам почео да компонујем музику за један филм. Нажалост, филмски продуцент тог пројекта је погинуо у авионској несрећи и тај посао није настављен.  

Поређење са другим музичким звездама
Сваки уметник има јединствен стил. Ја сам Хозе Фелисијано 100 посто и нема поређења са другима. Одувек тако размишљам.

Уживам у музици...
Реј Чарлса, а и Сем Кука, научио сам много о певању слушајући његове плоче. Поштовалац сам и уметности џез гитариста Ђанго Рајнхард, Барни Кесла, Вес Монтгомерија... Љубитељ сам величанственог свирања Џими Хендрикса. Чак сам га једном на брзака срео 1967. године у Лондону, али нажалост, никад нисам имао прилике да свирам са њим. Врстан уметник на електричној гитари је и Ван Хелен. Отац свих гитариста на електричном инструменту је Лес Пол.

Владимир Јелић, ТВ водитељ, спикер, новинар
МУЗИКА МЕ НАЈПРЕ АСОЦИРА НА ГЛАС

Издвојио се у плејади ТВ лица одмереношћу и одлучношћу да раздвоји професионализам од аматеризма. Његов добар глас и дикција далеко се чује из Дневника 2 РТС-а и других ТВ формата којима дарује спикерски вокал. Владимир Јелић је ТВ водитељ, спикер, новинар, репортажиста у радно време. У слободним сатима је љубитељ квалитетне музике. Од ове године је и власник престижне регионалне награде „Прес витез“ за допринос спикерској професији.
 
Вoждoвчaнин
На детињство ме подсећа Вoждoвaц, крaj у кoјем сaм oдрaстao. Игрaњe нaпoљу, бeзбрижнoст, oдлaзaк нa прву фудбaлску утaкмицу нa стадион Maрaкaна, пoлaзaк у први рaзрeд у осмолетку „Кaрaђoрђe“ прeкo путa Maрaкaнe.

Чола на Маракани
Mислим дa сaм у том узрасту нajвишe слушao Здрaвкa Чoлићa. Joш ми je у сeћaњу утисaк сa кoнцeртa нa Maрaкaни 1978. године, иaкo сaм имao сaмo три гoдинe. Пoрeд Чoле, најчешће сам слушао и друге музичaре сa дoмaћих екс југословенских прoстoрa.

Мeдиjска прoфeсиjа и ја – међусобно опредељење
Определио сам се да радим у медијима, вероватно oнoг трeнуткa, кaд сe и тa прoфeсиja oпрeдeлилa зa мeнe. Финaлнa пoтврдa мог професионалног избора биo је приjeм у РTС.
Дo тaдa сам рaдиo у мeдиjимa, кaкo сe вeћинoм рaдилo – у лeту и нe зa стaлни ангажман. To je билo врeмe кaдa сaм joш биo нa фaкултeту, уписао сам студије пејзажне архитектуре.
Дoк сaм рaдиo нa телевизији AРT, пoчeo сaм дa схвaтaм кoликo зaистa o тeлeвизиjи мaлo знaм, и кoлику oдгoвoрнoст чoвeк имa, кaд трeбa нeштo дa прeдстaви ширoкoм aудитoриjуму. Прoцeс учeњa никaдa нe прeстaje.

У радној листи
У брзини пoслa чeстo сe зaбoрaви шта се све радило у стажу. Поред осталог, у дoкумeнтaрним eмисиjaма сам пoзajмљивao глaс. Потом сам се запослио у инфoрмaтивном прoгрaму, радећи Вeсти и Днeвник. Двe гoдинe сaм биo дeo eмисиje „Aвaлски тoрaњ“. Стигao сaм и дo Сjeдињeних Aмeричких Држaвa дa снимим сeриjaл o мeстимa кoja нoсe имe нaшeг глaвнoг грaдa. Свaкe гoдинe, у дeцeмбру, вoдим eмисиjу пoсвeћeну нajбoљoj тeхнoлoшкoj инoвaциjи у нaшoj зeмљи и Рeпублици Српскoj. Кao дoмaћин нajглeдaниje инфoрмaтивнe eмисиje Дневник, 18. мaртa 2014. сам oбeлeжиo дeсeт гoдинa рада.

Ангажмани у музичким eмисиjама
Првe кoрaкe у бaвљeњу oвим пoслoм сaм нaпрaвиo кao дeo eкипe радија „Вoжд“, лoкaлнoг рaдиja сa Вoждoвцa. Taмo сaм рaдиo и jeдину eмисиjу кoja би мoглa дa сe нaзoвe музичкa, мaдa je тo вишe биo мини квиз. Пуштaли смo мање пoзнaтe нумeрe дoмaћих рoк aутoрa и пoкушaвaли смо дa зaинтeресуjeмo слушaoцe дa сe jaвe и пoгoдe o кoјој нумери јe реч. И свe тo зa симбoличнe нaгрaдицe. Нa крajу, нaгрaдe слушаоце нису ни зaнимaлe.

Преко нота до музичких познанстaва
Mузичaрe нajвишe вoлим дa упoзнajeм крoз њихoвa дeлa. Дa ли сaм сe сa нeким упoзнao, рукoвao сe, рaзгoвaрao, тo и ниje тoликo битнo. Aкo бих гoвoриo o прoгрaмимa пoсвeћeним клaсичнoj музици које пратим, звучaлo би кao дa рeклaмирaм РTС или Рaдиo Бeoгрaд. Нa тaлaсимa Рaдиo Бeoгрaдa 2 и 3 слушам прeнoсe кoнцeртнe сeзoнe Meтрoпoлитeн oпeрe, eмисиjу „Врeмe музикe“ oд пoнeдeљкa дo пeткa у 14 сати. Гледам нa тeлeвизиjи jeднoм мeсeчнo eмисиjу „Нeдeљoм увeчe“ кojу вoди Дejaн Ђурoвић. Радо окренем и ТВ канал РTС Диџитaл, допада ми се прoгрaм који је у пoтпунoсти пoсвeћeн културнo- oбрaзoвнoм и музичкoм прoгрaму.

На различитим нотним скалама
Нe пратим jeдaн прaвaц у музици. Слушам групу Вaн Гoг, Фeми Кути, Рaтни рeквиjeм Бeнџaминa Бритнa (симфонијски oркeстaр), Бojaна Зулфикaрпaшића, Шaбaна Бajрaмoвића, групу Дпeш мoд, Смак, Инкoгнитo.

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ

МИРКО ШОУЦ, композитор, пијаниста, диригент, аранжер, солиста на џез хармоници
ЏЕЗ ЈЕ ОЗБИЉАН МУЗИЧКИ ЖАНР

 

Мирко Шоуц је један од оних музичара који је својим деловањем и свестраним музичким ангажовањем обележио више од пет деценија српског музичког живота. За „Музику Класику“ говори о себи, почецима и различитим жанровима који су обележили његов опус.

Џез тема „У сусрет облацима“ везана је за почетак вашег деловања?
То је била моја прва композиција коју је снимио џез оркестар и по томе је ова нумера за мене изузетно значајна. Песма је настала једног лета када сам кренуо у Будву да са својим ансамблом свирам у хотелу „Авала“. То лето памтим и по томе што сам тада први пут летео авионом. Летели смо малим авионом који је примао око двадесетак путника. Лет је био ужасан. Труцкало је и брујало, пропадали смо, дизали се, али ја нисам гледао остале путнике и мислио сам да тако треба да буде. Сећам се – зажмурим и осећам се сјајно. И тада ми се јавила мелодија песме коју сам певушио. За десетак минута цела песма ми је била у глави. Тражио сам брзо од стјуардесе парче папира да је запишем, да је не бих заборавио. Тек када сам записао мелодију погледао сам људе око себе. Бубњар се, очајан, крсти, јауче. Остали људи унезверени. Питам их шта им је, а они ми кажу да је лет ужасан и да се надају да ћемо слетети. Ето, од тога што је „ужасно“ ја сам мислио да је „лепо“ и тако је настала ова џез тема „У сусрет облацима“.

Када сте имали први професионални наступ?
Био је 21. септембра 1938. године, у основној школи „Краљ Петар први“. Зашто професионални? Зато што сам тада добио први хонорара од 100 динара, а пре рата је то није било тако мало. Наступ је био  поводом почетка нове школске године.  Врло брзо после тога сам добио ангажман у „Родином позоришту“.

Убрзо сте свирали и на Коларцу?
Да. То је био програм за децу који се звао „Усмени забавник“. Осмишљен је као колаж програм састављен од рецитација, скечева, музике и увек се завршавало са цртаним филмом, Мики  Маус или Попај, наравно то су били црно-бели филмови. Некада сам свирао сам, а некада сам мојим оркестром који се звао „Оркестар хармоника Мирка Шоуца“. Тада сам имао седам година.

Како сте заволели музику?   
Мој тата, угледни кројач, је био изузетно музикалан, свирао је клавир и тамбуру. Имао је и грамофон, што је у оно време била права реткост и често је слушао плоче.  Први инструмент који сам свирао била је усна хармоника. Имао сам четири године када сам по слуху научио да свирам народну песму „Голубице бела“. Касније ми је мама купила дијатонску хармонику. Многе композиције сам научио да свирам слушајући татине плоче. Једном ме је на пијаци, поред које је мој тата имао радњу, чуо господин Александар Саша Теодоровић. Био је одушевљен. Питао је маму ко мене учи да свирам и био је запањен  када је чуо да сам самоук. Рекао јој је да морам да се музички образујем и да ми обавезно купи клавирску хармонику. Тако сам ја прво научио ноте па затим слова.

Где сте купили инструмент?
Моја мама је ишла у Праг, на слет и тамо је купила.  На њој сам дуго свирао.

Где сте све свирали?
Био сам права атракција и називали су ме „вундеркиндом“. Прво сам свирао на баловима којих је у то време било много (Офуцирски, Ватрогасни, Маскенбал, балови разних занатлија), а ни један од њих није могао да се замисли без мене. Сви балови су обавезно почињали „Краљевим колом“.  Затим сам ангажован у тада чувеном Родином позоришту, а од 1939 сам редовно наступао на Коларцу соло или са својим оркестром хармоника. На сачуваним плакатима и најавама програма у Политици, из 1939. године, пише
„Хармоникашка капела Мирка Шоуца“. Не сећам се којим поводом је основан. Занимљиво је да сам кратко време свирао чак и на пројекцијама немог филма!
Свирао сам у Сплиту, Макарсој, Новом Саду. Убрзо је уследио позив са краљевог двора, који су родитељи примили преко радија, јер тада није било телефона. Припреман је концерт за краљевску породицу поводом Материца, 24. децембра 1939. године. Жеља краља Петра Другог била је да окупи најталентованију децу из целе земље и стипендира њихово школовање како би постали уметничка будућност . Сећам се врло јеасно: Краљ би ме ставио на колено и увек је тражио да му прво одсвирам песму „Ај, кад сам синоћ пошла из дућана”. Волео је и друге народне песме: „Ој, Мораво”, „Оро се вије”, „Ој, јаворе, јаворе”. Док сам свирао, било ми је интересантно да се огледам у његовим беспрекорно сјајним црним лакованим ципелама. На жалост, моје лепо детињство нагло је прекинуто, дошао је рат. Била су то страшна времена, ни сам не знам како сам остао жив.

Имате изузетно редак природни дар – природни апсолутни слух  због кога сте понекада имали и проблема.
Апсолутни слух је способност да се без претходне интонације одреди тачна висина једног тона или акорда. Постоје две врсте апсолутног слуха: урођени (тј. природни) и стечени, а и значајна разлика између њих. Стечени апсолутни слух се може стећи временом, свирањем, вежбањем. Он не представља никакво „оптерећење“ већ само надоградњу на већ постојећи музички дар. Међутим, особа која има природни апсолутни слух може и мора да репродукује само тачно тон који види. Дакле, ако ја гледам ноту Ц, могу само да свирам или певам Ц и никад ништа друго.  На пример, особа са природним аполутним слухом никако не може да свира дувачке инструменте „in b“. Моја је срећа да сам највећи део професионалног живота провео у студиу 6 Радио Београда, где је клавир увек одлично наштимован.  Дакле, једноставније је за музичара да има стечени апсолутни слух, што иначе није реткост. Испричаћу Вам две приче. На завршном испиту ниже музичке школе требало је да свирам Моцартову Це-дур сонату за клавир (Facile). Сео сам за клавир и чим сам додирнуо ноту Це тргао сам се јер је клавир био наштимован за пола тона ниже. Ја никако не могу да свирам C-dur, а да чујем H-dur. Oд свирања није било ништа, oтишао сам иза бине и плакао. Тада је на бину изашао Рус, директор школе и свима објаснио зашто ја не могу да свирам. Звучном виљушком је публици показао да клавир заиста јесте  наштимован ниже. Ја сам добио аплауз и положио дипломски, а да ни тон нисам одсвирао. Много година касније, у Радио Београду  је требало да напишем аранжман једне песме са фестивала Сан Ремо, а за Душка Јакшића. Све су се песме „скидале“ са плоча.  Ова је била у де-молу, али су ми рекли да Душку одговрара ха-мол. Ту за мене настаје проблем, јер прво песму морам да запишем у оригиналном де-молу (оном који и чујем на плочи), а затим транспомујем у ха-мол. Дакле, дупли посао.

МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ

Одгонетање кореографског проседеа Александра Илића

 

Непосредан повод за одгонетање кореографског проседеа Александра Илића је недавно гостовање балета Празник љубави чији је он кореограф, редитељ и сценограф, у Кини.
Поновљени позив Министарства културе НР Кине (2012. овај балет је приказан у три града: Дакинг, Урумчи и Шангај) уследио је после великог успеха и освајања награде за њабољи балет фестивала у Шангају 2012. године.
Ове године позив се односио на учешће у XIV Међународном уметничком фестивалу у Пекингу (више од 30 земаља) и наставило се гостовањем у још четири града  (Ђинан, Тџоу, Шангај и Сиџу), у престижним и велелепним салама у којима је преко 5000 љубитеља балета акламацијом поздравило аутора и протагонисте.

Кореографија Александра Илића је веома једноставна, поседује убедљив ефекат телесног изражавања и сигурне организације, која враћа суштини игре покрет да би подсетила на божанско порекло и хармонију универзума. Могло би се рећи да он у својим балетима трага за појединостима које претвара у опште појмове.
Као врсни играч остао је веран култу и тајни игре коју никакав ларпурлар не може да пренесе у најлепше пределе уметности изражене покретом тела.
Цео свој опус остварио је великим радом и знањем и отменим одбиром .
Представа има наративну целину, протагонисти играју широким покретом скициране ликове, који се крећу из слике у слику, из игре у игру. У складу са савременим извођачким захтевима у првом плану је идеја. Игра је као река, непрестано се мења и није могуће зауставити њенток. Кореограф емотивно и мудро пали пред нама чаробну светлост латерна магица и узбуђује око, дух, машту посматрача.
Иако је кореографија Александра Илића на први поглед веома једноставна,прожима је убедљив ефекат мисаоне снаге и доследан след мисли, указујући на суштину којом тело звучи и подсећа на праисконско значење игре.
Кореографија је плод дугог промишљања и извајана је до најситнијих детаља. Александар Илић је стваралац специфичног сензибилитета и посебно негује фигуралну игру. Дела су му препознатљивог рукописа и одликује их хуманост што је и основна порука његовог свеукупног стваралаштва, а то му обезбеђује јединствено место и издваја га из поплаве помодарства.
У овом балету наговештај бајковитости сугерисан насловом уводи нас у причу сазревања осећајне и маштовите шипарице. Кроз њега провејава топлина и зачараност и стрепња и надање одрастања. У малом свету предграђа међу расцветалим воћкама, баштама, шибљу и стаблима сакривено је царство прве љубави.
Инпресионира ауторов кореографски визир, у овој представи као и у ранијим. Магличасти описи, скице покрета које подсећају на титрање у снопу јарког светлосног извора, сваког тренутка до свести гледалацашаљу шапат: „Сада и никада више“.
Поруком игре откључавају се до сада забрављена врата и бивамо даривани новим сазнањем: посматрај покрете тела сазнаћеш истину јер она је простор свеобухватне слободе.
„Празник љубави“  је дело логичке форме, и романтичне (не сентименталне) драматургије: сусрет-упознавање-заљубљивање-празник љубави-сањарење-растанак-епилог.
Почива на дуализму радости и туге и из тог односа израста поема химничног значења: у сваком почетку садржан је крај, из сваког краја извире нов почетак.
У кореографији је видљив специфичан вид варијација који доприноси доследном тематском развијању основне идеје, јер постепена и непрекинута градација игре остварује се на основу радости и поверења. Од носталгичног монолога сећања, до свечаног тренутка катарзе постајања Успомене.
Порука (игре) овог дела скрива у себи емотивни мото: у животу је неодвојив паралелни свет радости и туге, идеала и потребе за остварењем и неумитне пролазности свега.
„Празник љубави“ на први поглед чиста лирика, ризница је свеукупних животних узуса почетка, надања, запитаности, трагања, сазнања и краја. Речју артефакт стварности.
Концепт по коме је рађена представа садржи неодољиву могућност варирања теме коју је аутор искористио до најситнијих детаља.Игра је проткана обиљем инвентивних решења, елегантна, заводљива и привидно лака што је у ствари и једна од основних одлика њеног аутора.
Игру која је духовита, љупка савршено осмишљена, једноставна, с пуно елеганције и изнад свега мере до сада су у њеним извођењима учествовали:Безмаревић Милица, Ивановић Тамара, Иванчевић Ана, Олћан Олга, Стокић Смиљана, Шебез Тијана, Козомара Ивана, Јевић Милица, Маријан Милош, Рус Милан и девојчица Нина Раца, надахнуто и сјајно доприносећи својим умећем и сценичношћу кореографском задатку. Није било лако изводити захтевне подршке, скокове на коленима, физички исрпљујуће положаје тела,све ради осликавња психолошких задатака и захтева кореографије.
Музика коју је компоновао и одабрао Ивица Стјепановић изведена уз клавирску пратњу (Емилија Таирова и Драгана Анђелић Буњац) била је актуелни судеоник збивања на сцени: подстрек, боја, звук, емоција изражених пластиком покрета,наговештавајући ерупције свих градација.
Костими Иде Игњатовић својом једноставном женственошћу допринели су визуелној лепоти представи.
Најзад, али не на последњем месту ваља одати признање Невени Глушици за музику сетне баладе и Александри Радоњић за незаборавну интерпретацију присећања.
Изнад целог играног малог романа о великој љубави и нежности (Цапселла бурса пасторис) сјајем дугиног вела лебдели су мајсторски светлосни штимунзи као поема без речи.
За незаустављива темпа и динамично одвијање представе без застоја и пада залужна је врхунска професионалност вође представе Весне Петровић.
И за крај: препознатљив кореографски рукопис Александра Илића не по устаљеним клишеима него по увек новим кореографским досеткама, заснованим на дубоком понирању у суштину идеје, повод је за покушај одгонетања вешто постављене загонетке чиме се руководи кореограф при стварању новог дела?