У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ

 

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 7
        април - јун 2012.

НА КОЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ

Милена Станишић, харфисткиња
Харфа асоцира на божанску музику

   

Милена Станишић рођена је 1972. године у Београду.  Дипломирала је и завршила последипломске студије у класи редовног професора Милице Барић на Факултету музичке уметности у Београду, где је данас доцент на катедри за полинструменталну музику. Са професоркама Милицом Барић, Љиљаном Несторовском и Дијаном Сретеновић основала је „Фестивал харфе“ 2002. године у Београду. На међународним креативним путевима харфе њено име заузима значајно место.

Младост у нотама „Битлса“, Ђорђа Балашевића и харфе
Одрасла сам уз „Битлсе“ и Ђорђа Балашевића, тј. музику коју је слушао мој старији брат. У мојој породици нема професионалних музичара, али је музика већини главни хоби.
Први пут сам уживо чула харфу на првом часу харфе код професорке Љиљане Несторовске у Музичкој школи „Мокрањац“ у Београду.

Хемија, електротехника, психологија...?
Ишла сам у Математичку гимназију у Београду. Као и многи тинејџери, стално сам мењала мишљење о избору будућег занимања. У оптицају су били математика, хемија, молекуларна биологија, електротехника, психологија... Музику сам дуго посматрала као свој хоби, и нисам озбиљно размишљала о студијама музике готово до краја средње школе.

Студентски дани пуни друштвене студени
Моје студирање не буди многе лепе успомене, првенствено због политичке ситуације у нашој земљи у то време. Студирала сам од 1991.  до 1995. године, па су то првенствено успомене на протесте и често принудно пешачење од преко сат времена до факултета, јер нисам могла да уђем у аутобус. Било је доба немаштине, време кад новостечену возачку дозволу нисам користила четири године, зато што нисмо могли да платимо бензин. Нисмо могли да уживамо у студентским данима, као што би да је друштвена ситуација била иоле нормална. Много сам учила и вежбала, можда и зато што се многе жеље нису могле испунити. Дипломирала сам већ у јунском испитном року.

Инструмент у речима
Сматра се да је харфа један од најстаријих иструмената. Води порекло од вибрирања затегнуте жице код лука и стреле. За мене је у визуелном смислу најлепши инструмент. У току историје, харфа је многим уметницима била инспирација, па су се бавили дизајнирањем и украшавањем харфе (стуб, постоље, резонантна даска). Некад је то у границама кича, а понекад су харфе права уметничка дела, са интарзијама, изрезбареним стубом, осликаном резонантном даском. У музичком погледу, харфа је инструмент великих могућности које се могу користити на разне начине. Већини људи је то прва асоцијација на божанску музику, смирену, лепу, мелодичну, у свим импресионистичким бојама. У том погледу ниједан други инструмент није раван харфи. Музика на харфи може бити и узбудљива, драматична, чак и агресивна. Обиље композиција написаних у 20. и 21. веку за харфу, камерне ансамбле са харфом и оркестар, сведоче о бројним могућностима тог инструмента. Не користи се само у „класици“, већ и у џез ансамблима, у популарниј и фолк музици. Њен звук чује се у нотним традицијама земаља Велике Британије.

СНемања Радуловић, виолиниста
Важно је да се публика на концерту осећа пријатно

 

Име виолинисте Немање Радуловића познато је у целом свету. Пуни најпознатије светске сале, критичаре оставља без текста, публику егзалтирану. У суштини, овај млади човек је прави уметник, који не робује конвенционалности. То се препознаје и у његовом изгледу, свирању, односу према животу и послу којим се бави. У музици је пуним срцем, а то се у његовој уметности и осећа.

У оквиру циклуса „Великани музичке сцене“ наступате на концерту којим ће Коларчева задужбина прославити значајан јубилеј?
Почаствован сам што сам добио позив од Коларца да заједно прославимо осамдесети рођендан Велике дворане. Коларац ме је везивао за Београд, а то ми је постало јасно када сам отишао из Србије. Веза са овом институцијом никада није престајала. Готово сваке године држао сам по један концерт. Коларац је увек знао да ми изађе у сусрет. Нови програми које сам спремао увек су у тој сали били премијерно изведени. 

Да ли то значи да Вам се свиђа сала, њена акустика?
Изузетно ми се свиђа. Кад уђем размишљам о свим великим именика која су ту свирала, а то ми се не дешава нигде у свету. Велика је одговорност да се свира на Коларцу, и да свирам пред београдском публиком.

Где сте срели Александра Седлара Богоева и како је почела Ваша сарадња?
Сарадња је започела преко „Фејсбука“.  О њему сам чуо све саме добре ствари. Када сам добио позив да наступим на једном француском фестивалу, чији су организатори имали идеју да ангажују двадесетак младих композитора из целог света да компонују, одмах сам се сетио Александра. Позвао сам га, питао да ли хоће да напише дело, и он је пристао. У ствари, он је требало да напише композицију за бис, али настало је прелепо дело посвећено мом оркестру Double Sans, које по својој концепцији далеко надмашује бис.

Колико, као уметник, афирмишете домаће ствараоце?
Колико год могу! Ово је била лепа прилика, коју смо на најбољи начин искористили. У Србији има много талентованих музичара. Мала смо земља, и ако сами себе не будемо промовисали, од чекања да нас неко препозна нећемо далеко догурати.

Ваш оркестар је интернационалан. Знамо да у њему свирају и уметници из наше земље. Како сте их бирали?
Ја сам одувек желео да имам оркестар пријатеља. Зато сам окупио моје најбоље пријатеље из Србије и Француске. Име Double Sans сам му дао зато што имам двојно држављанство, и зато што свако у оркестру има брата или сестру, мужа или жену.



Берислав Скендеровић, диригент и директор
Војвођанског симфонијског оркестара
Сан који се остварио

   

Да ли је музика она која покреће или уметник покреће њу? Како продрети у суштину музичког дела, проживети га и ставити на пијадестал какав заслужује? Шта је неопходно да се створи нераскидива нит која спаја уметника и музику, а манипулише душама оних који јој се предају и посвете свој живот? „Када музика почне да „диригује“ нашим животом, а ми то прихватимо, онда се налазимо пред вечитом борбом са њом и уз њу“, прича нам маестро Берислав Скендеровић, директор и шеф – диригент Војвођанског симфонијског оркестра.

Почетак Ваше каријере. Када и како сте почели да „живите с музиком“?
Мислим да се тренутак откровења музике, свесног уживања у музицирању и осећај размене јединствене енергије са публиком догодио још у средњој школи. Једноставно сам, на једном концерту током извођења, осетио да се добро осећам на сцени и уживам у томе што свирам. Мислим да је тај моменат и био одлучујући да се у животу бавим музиком. Почетак моје каријере везујем за студије клавира које су трајале врло кратко, јер сам већ у току студирања, тачније на четвртој години, уписао дириговање и паралелно наставио диригентску каријеру која је убрзо превагнула. Мој драги, недавно преминуо професор Душан Трбојевић, са којим сам и након студија остао у изванредним пријатељским односима, није ми дуго опростио што сам тако рано напустио пијанистишку каријеру, јер сам важио за једног од најбољих у својој генерацији, али дириговање је једноставно био јачи порив и данас мислим да нисам погрешио. У сваком случају, професору Трбојевићу дугујем велику захвалност јер ме је својом безграничном посвећеношћу музици увео у тај фантастичан космички простор.  

Када станете за диригентски пулт, а пред оркестар који чека на Ваш знак, које мисли, а какви осећаји Вас обузимају? 
Све зависи да ли је то прва проба  са оркестром са којим до сада нисте радили и наступали или је то оркестар  који „познајте“ и који „познаје“ вас. У првом случају, основна мисао је успоставити контакт са оркестром као колективом. Назвао бих то извесном алхемијом која ствара енергетски флуид без ког нема праве музике и успешног концерта. Ово обострано упознавање и успостављање тог неопходног флуида најчешће се догађа у првих пола сата пробе и есенцијално је за успешан даљи ток рада. Наравно, што је оркестар бољи, познатији, искуснији, већа је и одговорност јер се са својом интерпретацијом, али и енергијом морате наметнути оркестру који је то дело пуно пута извео и сада треба да прихвати ваше тумачење. Пуно је нијанси у том приступу где свакако ваше знање и искуство игра велику улогу, али неоспорно је и оно што се зове харизма коју оркестар, али и публика непогрешиво препознаје ако је имате. Сам концепт доживљавам као креативан чин и продукт онога што смо на пробама увежбали и покушали да доведемо до могуће техничке интерпретативне перфекције. У тренутку изласка на сцену сву акумулирану енергију треба пренети публици у једном јединственом и непоновљивом моменту. То је управо најважнији задатак диригента и на сваком концерту настојим да у току извођења пренесем музичарима енергију коју носим у себи. И још нешто је врло важно што публици треба да пренесете, а то је радост музицирања.

Имате драгоцено искуство у раду са различитим оркестрима широм света. Три посебно интересантне „епизоде“ Вашег живота?

Опера Хрватског народног казалишта у Сплиту (1981-1985)
У  Сплит сам  дошао  након  ангажмана у Баварској држвној опери. Искуство  Минхена,  постдипломске студије и касније ангажман у Баварској државној опери било је изузетно драгоцено како са аспекта  стицања новог знања и искуства, тако и са аспекта провере сопствених вредности у европском окружењу. Било је заиста изванредно искуство скоро годину дана присуствовати свакодневном раду и пробама  таквих уметника као што су Волфганг Савалиш и Карлос Клајбер са оркестром Државне Опере или Серђу Челибидаке и Леонард Бернштајн са Минхенским филхармонијом. Наравно нисам ни сањао да ћу само годину дана касније победити на конкурсу и добити ангажман у истој Оперској кући. Иако је ово за мене, као младог диригента на почетку каријере, дефинитивно било фантастично искуство и сопствена уметничка потврда, након почетне еуфорије схватио сам да ми ова позиција у суштини резервног балетског диригента на дужи рок не омогућава даље напредовање, а пре свега оно најважније за младог диригента, „освајање“ новог репертоара. С друге стране, био сам одвојен од породице коју нисам желео да жртвујем чак ни по цену каријере, јер мислим да је она ипак у животу човека најважнија.
Зато сам прихватио понуду Опере ХНК Сплита и након успешне премијере Риголета потписао уговор и прешао у Сплит где сам током наредне четири године имао прилику да радим са највећим именима  тадашње  оперске сцене  накадашње Југославије и диригујем великим бројем премијера. Мислим да је тих година Опера ХНК Сплита у новој згради театра, изграђеној након медитеранских игара, била можда и најбоља оперска кућа у земљи са изванредним  продукцијама.



Александар Рахбари, дириген
У Београду се осећам као риба у води

   

Дириговали сте у више од 200 градова, и сви континенти су ту, али до прошлог децембра на тој Вашој музичкој мапи Београда није било. Изненада, поново сте овде. Знате ли за одушевљење оркестра када су чули да ће са вама поново пред публику на Коларцу?
Дириговао сам пет година у Берлинској филхармонији и радио са више од 120 оркестара и ретко се дешава да се све уклопи и да сам баш свиме задовољан, скоро увек нешто недостаје. Или имате музичаре који нису мотивисани, или директора који се боље разуме у политику него у музику или је композитор, па се залаже да се изводе његова дела, или је музички директор истовремено диригент који је у потрази у ангажманима. У Београдској филхармонији сам апсолутно свиме задовољан: и оркестром, и директором и продукцијом, и публиком, у шта је мој менаџер једва поверовао, јер сматра да сам тежак човек (смех). Заиста сам се заљубио у овај оркестар, јер човек са искуством може да осети када је на трагу нечега великог. Они су као златни рудник, млади су, свежи и мотивисани, дивно је радити са њима. Нешто слично ми се десило као тридесетогодишњем диригенту, са Чешком филхармонијом, али тада сам био млад и дуго сам био убеђен да сам све прошао, видео и доживео и да ништа не може да ме дотакне и покрене. Искрено, пре првог доласка нисам знао шта ме чека. Три особе су ме „погурале“ да дођем у Београд, а занимљиво је да су две из Хрватске. Један је новинар Јутарњег листа, Бранимир Пофук, који је знао да нисам могао да постигнем уметнички ниво који сам захтевао од Загребачке филхармоније, где сам био шеф-диригент и који ми је препоручио ову Филхармонију и обећао да ће ми се јако свидети у Београду, друга је моја супруга Паола, која је такође из Хрватске, а трећа је мој менаџер из Швајцарске, господин Хефелин.

Једном давно, били сте у нашој некадашњој земљи, због концерта који се није десио. Шта се тачно догодило, па сте бесни напустили Југославију?
У фебруару 1979. требало је да одржим концерт у у Љубљани, у тадашњој Југославији. Кренуо сам на пробу, са својом палицом и партитуром Штраусовог Дон Жуана у руци, када ме је пресрео човек бирократског изгледа и уручио ми телеграм у којем је писало да је из Београда, из Комунистичке партије, стигла наредба да се мој концерт откаже, јер сам ја омиљени диригент смењеног Иранског краља. Нисам могао да верујем, у Техерану сам лично свирао када је Тито долазио, а тада су ме буквално избацили из земље. И онда се десило нешто што би могао назвати прстом судбине. Када сам хтео да, на путу за Париз, из Франкфурта јавим телефоном својој породици шта се догодило, нисам стигао ни да заустим рекли су ми да су ван себе од среће, јер је на моју кућну адресу управо стигао телеграм од Херберта фон Карајана, којим ме позива да у новембру диригујем на три концерта Берлинске филхармоније. То је био истовремено најбољи и најгори дан у мом животу.

Зову вас иранско-аустријски диригент. Колико су данас далеко та два музичка света?
Људи се разликују свуда у свету, али музичари су свуда исти, ми се савршено разумемо где год да живимо. У Јоханесбургу, Бечу или Мексику, сви растемо уз исте ноте, вежбе, етиде, проблеме... Ми разговарамо о музици, јер је она наш живот. Политика и бизнис познају и праве разлике, људи се у нијансама разликују, а музичари су свуда исти. Две трећине живота живим у Аустрији, једну сам провео у Ирану, али са толико различитих оркестара сам радио, да могу са сигурношћу да тврдим да сам свуда имао исте радости и исте проблеме. И то није само случај у класичној музици, свако ко воли и разуме музику, и поп и уличну нпр, позитивнији је и бољи човек.



Андреја Прегер, пијаниста
Први век Андреје Прегера

   

У недељу, 25. марта 2012. године, на Факултету музичке уметности у Београду, одржан је скуп под називом “Први век Андреје Прегера”. Том приликом је обележен стоти рођендан овог изузетног пијанисте, музичког педагога и доктора правних наука. У великој сали Академије окупиле су се бројне колеге и ученици маестра, породица и пријатељи како би увеличали ово необично славље живота и музике, јединствено спојених у личности, скромног, повученог Прегера, увек пуног оптимизма.

Предвођени деканом ФМУ пијанисткињом Дубравком Јовичић, легенде музичког живота Србије (академик Дејан Деспић, Даринка Матић-Маровић, Александар Павловић, Мирјана Живковић, Милан Михајловић, Никола Рацков, Срђан Димитријевић, Слободан Атанацковић, Драгослав Девић и бројни други) су из свег срца и гласа дочекали и поздравили слављеника рођенданском песмом на три језика: хебрејском, енглеском и српском. Након добродшлице, цењени Прегер се обратио својим гостима: ‘’Велика ми је радост да могу у позним годинама бити у згради, у институцији, где сам провео најлепше и најплодније године живота. Увек сам се трудио да све што могу, што више предајем младој генерацији, да они настављају да буду још успешнији, још способнији од нас старих и да воде ту институцију напред у будућност са што више успеха. Радујем се што сам две деценије био члан ове куће и желим овој кући, институцији, школи много успеха, напредне и што боље ученике, да уживамо у њима и да то буде један велики допринос нашој земљи и нашем друштву.’’

За 100. рођендан Прегер је добио разне поклоне од својих колега, а највеће изненађење је свакако био поклон Факултета. Поред велике торте у облику клавира са прскалицама, деканка  Јовичић је најавила да ускоро стиже још један поклон. Тај поклон јесу компакт дискови са снимцима Прегерових извођења које ће ФМУ објавити како би: ‘’остали за вјек и вјеков свим потомцима да знају шта значи бриљантан пијаниста, пијаниста коме када исклизне столица за свирање настави да свира... ‘



Четрдесет година рада Академског хора „Collegium musicum

   

Централна манифестација поводом прославе великог јубилеја, четрдесет година рада Академског хора „Collegium musicum“ одиграла се пред препуном салом Коларчевог народног универзитета. Посебност ове манифестације огледа се у томе што су поред садашњих чланица, учествовале и многе бивше чланице хора којих има преко три стотине. Неке од њих, желећи да се подсете, како кажу, најлепших година које су провеле певајући у овом хору, дошле су из разних крајева света (Америке, Аустралије, Канаде, Швајцарске, Чешке и из скоро свих бивших држава Југославије).

На сцени Коларчеве задужбине представиле су се и садашње чланице овог хора, али и све бивше. Наиме, након наступа „нових колигијумки“ из публике на сцену су изашле бивше чланице које су под диригентском палицом Даринке Матић Маровић и њене дугогодишње асистенткиње Биљане Радовановић извеле „Четврти духовни стих“ Марка Тајчевића, Димитрија Гостушког „Скерцо ин SCH“ и „Приморксе напјеве“ Стевана Ст. Мокрањца. Са пуно различитих емоција које су преплавиле како учеснице, тако и публику, „Дарине девојке“, бивше чланице хора, су певале као да никада нису ни престајале. И по речима једног посетиоца, страшћу са којом су певале: „одувале су све присутне“. Наступ садашњих чланица хора „Collegium musicum“ није био ништа другачији. Наиме, желећи да се докажу пред старијим чланицама, „нове девојке“ су са пуно страсти, музике, уједначеношћу у звуку показале праву вредност овог ансамбла. Певајући „као једна“, представиле су се делима која су добро позната београдској публици и представљају заштитни знак овог ансамбла, али и неким новим делима која ће тек постати „колегијумски хитови“. Страст и емоције које су све чланице својим певањем исказале долазиле су директно и из покрета Даринке Матић Маровић, која је диригент овог ансамбла од његовог оснивања. Својом упорношћу, радом, трудом, дириговањем уврстила је овај хор у ансамбле од светског значаја. На овом концерту представиле су се и директне наследнице, Дарини дугогодишњи асистенти, Драгана Јовановић и Биљана Радовановић, у којима се на први поглед из самог дириговања, става, односа према сцени, може видети иста она страст и упорност која краси Даринку Матић Маровић.

Посебно је занимљив гест који су „младе чланице“направиле  на крају концерта. Након читавог програма, неколико позива на бис, излазећи са сцене свака девојка, којих је било тачно четрдесет, је диригенту поклонила по једну црвену ружу, као симбол за сваку годину њеног рада са Академским хором „Collegium musicum“. Хор је бројним посетиоцима, пријатељима, учесницима и чланицама приредио несвакидашњи музичко-сценски спектакл уз бројне овације публике. Са много проливених суза радосница, сећања, смеха и радости прослављен и је овај велики јубилеј Академског хора „Collegium musicum“.



Концерт Београдске филхармоније
Коларчева задужбина, 10. фебруар 2012.

   

Упркос вандредном стању, снегу, леду и хладноћи која је обавила Београд претходних дана, сала Коларчеве задужбине у петак 10. фебруара била је пуна. Наиме, сви посетиоци уживали су у још једном у низу концерата Београдске филхармоније у оквиру Класичног циклуса. Под диригентском палицом Уроша Лајовица иведена је Моцартова симфонија број 31 у Де-дуру, познатија као „Париска“, затим Концерт за кларинет и оркестар у Бе-дуру, композитора Јозефа Леополда Ајблера и дело које је посебно занимљиво, а мало познато широј публици. У питању је велико и једино симфонијско остварење аустријског композитора Ханса Рота. Дело које је компоновано у периоду од 1878. до 1880. године бива заборављено све до 1989. године када је поново откривено и од тада не престаје да фасцинира критику и музичке стручњаке широм света. Београдска публика је могла да ужива у делу које је утицало на развој симфонијског жанра, поготову у стваралаштву Густава Малера. Чланови Београдске филхармоније су у савршеном складу, тимском раду и уједначеношћу звука приредили свим посетиоцима још један изваредан концерт. Познати словеначки диригент, Урош Лајовиц, је прецизним и јасним покретима, са пуно страсти и музике довео оркестар до звука који је дочарао јединствену атмосферу 18. и 19. века.

У оквиру нове кампање Београдске филхармоније под називом „Препознавање“ солиста је био члан овог оркестра, први кларинетиста Огњен Поповић. Јединственим осећајем за фразирањем, динамиком, лакоћом звука, наш познати кларинетиста је на својеврсан начин извео једино дело у овом жанру композитора Ајблера (Концерт за кларинет и оркестар у Бе-дуру).

Читав овај музички догађај употпунио је један другачији звук који је допирао са нових дрвених дувачких инструмената, који су купљени од донације компаније Делта холдинг. У знаку захвалности на указаној финансијској помоћи пред почетак концерта чланови оркестра су се јавно обратили директору ове компаније.