У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

РАЗГОВОРИ

МУЗИКА И ОКО ЊЕ      

Јасна Димитријевић, директорка Коларчеве задужбине
Коларац је модерна установа културе

 

Четвртог фебруара ове године обележено је осамдесет година Велике дворане Коларчеве задужбине. Дворана је одавно постала синоним за уметничку музику, а Коларчева задужбина за читав низ културних и научних догађања, која се одвијају у оквиру различитих програма који се у Коларцу организују. На челу ове институције налази се Јасна Димитријевић.

Отићи на Коларац и слушати концерт уметничке музике јесте оно што је људима који се баве музиком први синоним за овај музички жанр.
Четвртог фебруара 1932. године отворена је Велика дворана. Пројектована је (арх.Петар Бајаловић) за концерте класичне музике, извођење оркестарских дела, па је тако почела са радом  наступом орекестра Београдске филхармоније .. Доследност и програмски континуитет у преддстаљању уметничке музије јесте оно  по чему је Коларац   препознатљив. Велика дворана је незабораван утискак  за све оне који који су наступали, за све великане европске и светске музичке сцене, као и за  оркестре и ансамбле,солисте, врсне домаће и стране  уметнике.

Данас је питање уметничког престижа свирати у Коларцу. Дворана окупља не само музичаре, већ и људе који воле ту уметност. Но Коларчева задужбина није само место за музику. Она је, по својим садржајима, знатно богатија.
Пред крај 19. века, Илија Милосављевић Коларац је сву своју имовину и новац, тестаментом  оставио  за развој књижевног фонда, односно за финансирање издавања књижевних дела, а у једном делу тестамента наложио и дао упутства како  да се направи здање које ће служити образовању у уметности и култури, а које ће увек бити допуна универзитетском образовању . Педесет година након  тога, изграђена је зграда Народног универзитете, чији рад је почео отварањем Велике концертне дворане, а након тога је изграђени и остали део простора за које је оквире прогрмаког концепта дефинисао Александар Белић који је био и председник Одбора до 1941.године. Тако да Коларац данас има, поред Велике дворане, две сале у којима се одржавају предавања из свих области друштвених и природних наука, музичку галерију, библиотеку, 17 учионица у којима се организује настава Коларчеве Школе страних језика,  Галерију, књижару, библиотеку  и друге, мање програмске просторе за различите врсте презентација и радионица. Модел отвореног универзитета је нешто што постоји свуда у свету, а оно по чему се Коларац издваја је континуирани рад  и развој делатности , трајање 134 године.

Када је почела предавачка делатност?
Исте године када је отворена Дворана, октобра, 1932. Годину дана касније , 1933. године почела је са радом и школа страних језика, прва школа страних језика у Србији.

Шта је, по Вашем мишљењу, суштина вишедеценијског интересовања за садржаје на Коларцу?
Доследност у програмском концепту, континуитет у раду , визија и препознавање важних тема у актуелном времену, чување старог без којег нема новог у просвећивању народа.  Чињеница је да је  потреба за културом и образовањем трајна потреба сваког друштва. Школство никада неће бити тако организовано да може да задовољи све потребе за знањем и новим информацијама. Уосталом, потреба да се учи, усавршава и допуњује знање, не завршава се  школовањем. Увек ће бити потребне институције у којима може  да се представи и  чује нешто ново, другачије, да се научи нешто више,без обзира на године.  и да се чује и осети  нешто  што користи личном духовном напретку и просвећивању, онако како  ми то радимо, било да је реч о музици, предавању из различитих области природних и друштвених наука,  уметничкој презентацији.



Костас Коциолис, директор “Гитар Арт” фестивала
У Београду сам као код куће

   

Гитариста Костас Коциолис је, на неки начин, већ постао заштитни знак „Гитар арт“ фестивала. Присутан у Београду од његовог оснивања, као учесник, члан жирија, предавач, или као гост. Његово насмејано лице и ведар дух уочљиви су на први поглед. Од ове године он је и директор овог престижног фестивала, који је од 16-21. марта и ове године окупио еминентне гитаристе из целог света.

Какво је Ваше мишљење о „Гитар арт“ фестивалу? Да ли је он познат у свету?
Веома је познат. Мислим да је концепција фестивала интересантна и јединствена, јер комбинује све жанрове музике за гитару. То је изузетно важно, јер публика има могућност да слуша различите врсте музике, и то на истом инструменту, а то је гитара.

Да ли сте без размишљања пристали да будете директор „Гитар арта“?
Када ми је Бошко (Радојковић) то предложио био сам веома изненађен. Не постоји ни један фестивал у свету који има странца за уметничког директора. Међутим, ја се у Србији, у Београду, осећам као код куће. Овде долазим већ много година. Много пута сам свирао са различитим оркестрима. Имам и велики број студената из ваше земље. Шта да кажем – ја сам овде код куће.

Како бисте оценили програмску концепцију фестивала?
Највишом оценом! Обједињени су многи музички стилови. Није то само музика за гитару, већ и за инструменте који су јој слични, као што су, на пример, бузуки, ситар или португалска гитара. На прошлим фестивалима слушали смо фламенко гитару. Укратко – овде се могу чути сасвим различите ствари.

У Београду сте присутни од првог „Гитар арт“ фестивала. Да ли се сећате тих дана?
Тешко ми је да се сетим, али знам да је у односу на данас то било сасвим друго време. Међутим, корак по корак, Бошко, који је веома талентован за организацију, фиксирао је његов идентитет. Пронашао је прави пут да свако ко воли звук гитаре има избор у слушању.

Када сте упознали Бошка?
То је било пре двадесет година. 

Како бисте га описали? Каква је његова личност?
Он ми је као брат. Он је мој сјајан пријатељ већ годинама. Брзо мисли. Има способност да људе окупља око себе. Рекао бих да је веома способан за живот.

Ви сте гитариста и професор.
Ја сам првенствено гитариста. То радим већ четрдесет година. Први концерт са оркестром имао сам 1972. године. Професуром се бавим четрдесетпет година. Имам много студената на које сам поносан, јер сам преко њих освојио преко 1000 интернационалних награда на такмичењима. Бавим се успешно и организацијом. И ја сам оснивач једног гитаристичког фестивала у Грчкој, који је почео још 1978. године. И Бошко је био учесник фестивала, а то је било пре двадесет година. Мој Фестивал је намењен искључиво класичној гитари.



Хор “Звездице”

   

Вредност једног народа мери се садржајима којима васпита и образује младе нараштаје. Србија има богату усмену традицију преношења знања са најстаријих на најмлађе, кроз песму и певање, што је, кроз векове,  одржало и језик и нацију. У XIX веку,  развојем грађанског друштва, ову традицију преузела су певачка друштва, која су гајила свој подмладак. 

Неуспели покушаји спајања, наизглед сродних јужнословенских народа у XX веку,   умањили су значај српског дечјег певања, док је период социјализма ту традицију користио у пропагандне сврхе. Требало је велике мудрости и племенотисти да се у тим околностима, при институцији каква је државна радиотелевизија оснује хор, који ће се  уместо осликавања социјалистичког раја, сав предати врхунском музицирању. То је успела једино Милица Манојловић,  оснивач и диригент-педагог надалеко чувеног дечјех хора КОЛИБРИ. Уметнички резултати њеног четрдесетогодишњег рада, био је готово недостижни узор српског дечјег хорског певања. Њен губитак, за хир КОЛИБРИ је сасвим сигурно ненадокнадив. 

Свесна значаја музике за децу, трудим се да будем на услузи младим музичарима који се  њоме баве. Тако је избор мојих композиција, које је изводио хор КОЛИБРИ, дошао је до  хора ЗВЕЗДИЦЕ. Пошто су својом интерпретацијом остварили леп, дечји звук, моје је било да му додам мало подстицаја и свог искуства да би лакше дотакао небо, (како је о истинском музицирању говорила мој професор Мирослава Лили Петровић).

Хор ЗВЕЗДИЦЕ (40-оро деце предшколског и школског узраста), основала је 2002.године , Јелена Цветковић (данас доцент Факултета уметности у Нишу), заједно са корепетитором и уметничким сарадником проф. Мирјана Костић, најпре под покровитељством The United Nations Development Programme (UNDP). Данас ЗВЕЗДИЦЕ да раде при Градском музичком центру Лесковац, који хору пружав одличне услове за рад, а сам рад са хором је волонтерски.

Готово десет година пратим рад овох хора, свесна да је, рад са дечјим хором, за сваког диригента, сизифов посао: сваке године одлазе искусни, а у хор улазе нови, неискусни певачи, које тек треба увести у колектив, у основе вокалне технике, културу певања, интерпретације.  Иако сваки овако деликатан ансамбл, са својим диригентом осваја музички свет, на себи својствен начин, квалитет певања зависи од вокалне спремности диригента, јер се енергија у таквом ансамблу непосредно прелива. Деца су увек огледало свог диригента.  Овако преданим радом, хор ЗВЕЗДИЦЕ је на правом путу да постане нови узор српског дечјег хорског певања. 

У прилогу је дата богата библиографија, велики број концарата, турнеја. Разноврсни програми од a capella композиција, преко песама за хор са клавирксом пратњом, до певања уз гудачки оркестар (најчешће Amoroso из Лесковца).



Бранко Цвејић (1882-1951) као мелограф карловачког појања

   

Протојереј Бранко Цвејић припада оном кругу мало познатих личности наше културне историје који заслужују пажњу како истраживача српске црквене музике, тако и православног свештенства.

Рођен је 1882. године у месту Чалма у Срему, а школован је у Новом Саду и на Богословији у Сремским Карловцима. Био је угледaн професор веронауке у гимназијама у Руми и у Београду, познавалац страних језика (латинског, грчког, јеврејског, немачког и руског), добар математичар, хорски диригент и значајан мелограф. Читав живот посветио је бележењу и проучавању српског народног црквеног појања. Оставио је петнаест рукописних зборника мелографских записа готово целокупног карловачког појања и један Уџбеник црквеног појања и правила, такође у рукопису.

Највећи део Цвејићеве заоставштине (Осмогласник из 1905. године, десет зборника карловачког појања из 1941. и Уџбеник из 1950. године), откупила је Народна библиотека Србије још 1974. године од његових директних потомака (синова Жарка, првака  Београдске опере и Богдана, диригента). Два зборника (Осмогласник и Опште појање, оба из 1920. године) поседује Музиколошки институт САНУ, а две Збирке црквених песама (прва и трећа из 1948. године; друга књига није сачувана), у власништву су породице (унука,  глумца Бранка и праунука,  музиколога Бојане и Жарка).

Скоро целокупна заоставштина Бранка Цвејића остала је, на жалост, у рукопису до данас, осим три зборника из 1941. године – Триода, Пентикостара и Србљака – који су седамдесетих година прошлог века, на иницијативу др Димитрија Стефановића, а уз издавачку подршку епископа шумадијског Саве (Вуковића, 1930-2001), објављени као факсимили рукописа.

Десет зборника карловачког појања (Опште појање у две књиге, Осмогласник, Триод, Пентикостар, Минеј за септембар, Минеј за октобар, новембар и децембар, Минеј за јануар, фебруар и март, Минеј за јуни, јули и август и Србљак), Цвејић је бележио калиграфским рукописом црним мастилом на укупно две хиљаде страница током невероватних седам месеци 1941. године у манастиру Врдник – Раваница, где се склонио за време окупације. Његов рад на записивању осмогласника (појачког зборника према чијим напевима појци кроје песме за недељне службе посвећене Христовом васкрсењу, а које се певају у свих осам гласова и  циклично понављају  током црквене године), одвијао се у чак три животне етапе (1905, 1920, 1941), што је верујемо јединствен пример у историји нашег појања. Као плод искуства стеченог вишегодишњом појачком праксом (службовао је као хонорарни наставник црквеног појања са правилом на  Београдском православном богословском факултету, у периоду од 1938. до 1941. и од 1947. па све до смрти), а захваљујући раду на бележењу и проучавању карловачког појања, оставио је пред сам крај живота,  на 830 страница, капитални Уџбеник црквеног појања и правила  (писан плавим и црвеним мастилом, савременим и црквенословенским штампаним ћириличним писмом). Реч је вероватно о до сада једином познатом уџбенику овакве врсте у историји српског црквеног појања, иако постоје непроверене информације да је епископ бачки Иринеј Ћирић (1884-1955) написао уџбеник црквеног појања у периоду између два светска рата.



СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ

Дејан Михајловић, виолиниста и педагог
Тајна је да тајне нема!

 

Дејан Михајловић је професор из чије је уметничке радионице изашао велики број врхунских виолиниста. Област виолинске педагогије јесте основа његове уметничке делатности, његово професионално и животно опредељење. Посвећен младима, и сам је задржао младалачки дух, који је препознатљив у несвакидашњој енергији у пружању знања талентованим ученицима.

У чему је тајна Ваше педагогије?
Тајни, заправо, нема. Сав мој напор који сам уложио да кажем и покажем мојим ученицима и студентима био је усмерен у правцу да управо докажем да нема никаквих тајни. Знам да то чудно изгледа. Та мистификација присутна је у сваком времену. Данас се од педагогије направила читава наука, читав низ теоретско-уметничких разматрања, која педагогију посматрају, анализирају. Наравно да то треба да постоји, али у самој пракси те ствари су у другом плану. Све оно што један уметник данас мора да уради, и све оно што један педагог мора да уради са ученицима било је у потпуности познато још пре 150-200 година. Сви педагошки поступци проверени су кроз праксу, а потом и теоретски доказани. Мењали су се само критеријуми, захтеви, естетски погледи на музику, и неумољива очекивања од стране публике.

Свако време постављало је велике захтеве пред велике интерпретаторе.
Да, и то није везано само за виолину. Али, ако већ помињемо овај инструмент да поменемо Корелија, Тартинија, и Паганинија, на пример, који је до данас остао звезда водиља за све музичаре, виолинисте.

Колико се година бавите педагогијом?
Много дуго. Од 1951. године. Тада сам био студент прве године Академије. Позвали су ме на замену у МШ „Станковић“ у Београду, и мени је то веома импоновало. Врло брзо сам видео да је то врло одговорна ствар, а нарочито када у класу дође талентовано дете. Одмах сам схватио да час са оваквим учеником не може тек тако да се одржи. Без обзира колико је мало, дете тачно схвата шта му је речено, да ли сте му рекли истину и праву ствар, или не знате како да му објасните. 

Како се сећате тих дана?
Сећам се као времена у коме сам научио моћну лекцију да није довољно да се само на одређеном нивоу бавим извођаштвом, већ да постоје и нека знања која треба покупити.

Многи наши педагози сматрају да је Вама лако да радите, кад код Вас долазе само талентована деца. Колико су деца заиста талентована, односно колико њихов таленат развија правилно педагошко усмерење?
Знам да се то данас говори. Али и ја сам почео као професор у чијој су се класи нашла деца која су радила са професором који је променио школу. Он је све најбоље ученике повео са собом, а ја сам остале, које је он одбацио – наследио. Они нису били баш толико славни. Затим су ми придодали, такође безуспешне, из других класа, али ја сам са њима здушно радио, трудећи се да свако од њих да свој максимум. 

Да се вратим на Ваше питање са почетка – у чему је тајна?
Ако има тајна, она је у томе да сам био веома заинтересован за тај посао. Када Вам у учионицу дође дете са осредњим способностима које је вредно и жели да ради, Ви не можете да будете индолентни, већ треба да се трудите да учини све што може. Увек сам се трудио да свако дође до свог максимума. Свако дете је било задовољно, јер је кроз рад афирмисало осећање да је урадило максимално што је могло.



МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ   

Хозе Карлос Мартинез, балетски играч и кореограф
Не постоје границе међу уметностима

 

Од 28. марта до 12. априла Београд је домаћин балетској уметности. „Београдски фестивал игре“ и ове године публици представља најновија достигнућа из области балетске уметности. Гост овогодишњег Фестивала је и балетски играч и кореграф, директор Националне плесне компаније из Мадрида, Хозе Карлос Мартинез, који је за „Музику Класику“ рекао:
- Београдски фестивал игре, сада већ, има дугу традицију и високу репутацију међу светским стручњацима за игру. Његова програмска шема га је довела на висок положај у европским играчким круговима. Са овим наступом започињемо наш интернационални пут у новом периоду Националне плесне компаније и то нам причињава велико задовољство.

Плесна компанија, на чијем сте ви челу, отвара овогодишњи 9. Београдски фестивал игре, реците нам нешто више о делима која ће бити изведена те вечери.
Београдски фестивал игре ћемо отворити са триптихом; „Сувише близу“, шпанског кореографа Алехандра Серуда, „У транзиту“, белигијанке, колумбијског порекла Анабеле Лопез Очое; и „Лудак који хода“, шведског кореографа Јохана Ингера.

У којој мери се разликују њихове кореографије?
То су три савремена дела чији се рукописи међусобно веома разликују. Алехандро Серудо је млади шпански играч и кореограф, који се истакао у задњих неколико година  са компанијом “Hubbert Street Dance Company” чији је и стални кореограф. „Сувише близу“ је неокласичан комад рађен на музику Филипа Гласа, где сценографија има веома важну улогу, како покретни панели који откривају и скривају играче, тако и бело перје с којим деле сцену. Други комад, премијерно рађен за Националну плесну компанију из Мадрида, као аутора има кореографа Анабелу Лопез Очоу и носи назив „У транзиту“. Овде се говори о осврту на људске односе и ситуације у којима се налазимо док чекамо у транзиту, на било ком светском аеродрому. Дело рађено за 17 играча  истиче њихову композицију и могућност да промешају моменте максималне експресивне моћи, у којима учествују сви извођачи, са дуетима и моментима где их је само троје или четворо на сцени и када они на изузетно леп и интиман начин дочаравају ствари, можда лепше него када се сви налазе на сцени. Вече затвара дело „Лудак који хода“, Јохана Ингера, кореографија је рађена на музику Болеро, Мориса Равела, и у коме нас чудни ликови упознају са светом снова. Комад се завршава дуетом изражене осећајности на музику Арна Парта. Сматрам да је овај програм лепо избалансиран и до сада је наишао на одличан пријем публике.

Да ли сматрате великим изазовом Вашу нову позицију директора компаније као што је Национална плесна компанија?
После 25 година играчке каријере у Париској опери, лично, била ми је неопходна промена. Играо сам пуно и имао сам жељу за новим авантурама. Појавила се могућност да станем на чело једне велике комапније, као што је Национална плесна компанија у моменту када сам жудео за променом. Министарство културе Шпаније желело је компанију која ће објединити и класику и савремено, која ће бити мотор, покретач игре у Шпанији, а са мојим искуством играча, кореографа и балет мајстора сматрао сам да могу да подарим много својој земљи.
Мислим да је вођење, било које плесне компаније тешко и комплексно. Уметнички директор, осим што осмишљава програм, мора да решава велики број бирократских послова, а да притом остане и време које ћете поделити са играчима у студију. С друге стране, ова компанија је у незавидној позицији, јер у моменту када је Начо Дуато напустио директорско место, а ја заузео исто, нашли смо се у ситуацији да Национална плесна компанија нема репертоар. Морали смо да јој дамо нови идентитет. Надам се да ће у будућности ствари тећи нормалним током те ћу имати више времена да се концентришем и на уметничку страну.



Александар Милосављевић, Управник Српског народног позоришта
и директор Драме СНП-а у Новом Саду
Заштићена зона

 

Александар Милосављевић је у Српском народном позоришту од 2003. године. У овој установи је радио као уметнички директор, директор Драме и саветник за уметничка питања, пројекте и медије.

Којим активностима обележавате јубилеј?
Мислим да је значајно рећи да смо због реновирања зграде одлучили да јубилеј обележавамо током две сезоне. Тиме смо обезбедили могућност да буде завршено реновирање зграде, да бисмо у пристојним условима обележили велики јубилеј. Мислим да је та одлука била исправна, пошто је тек пошлог лета окончано реновирање зграде, пада, као што видите, радови још нису готови, али је барем завршено оно што је неопходно да бисмо могли да функционишемо. Којим активностима ћемо обележити јубилеј? У свакој уметничкој јединици смо одредили по једну представу којом та уметничка јединица обележава сезону. У Драми то су “Сеобе” Виде Огњеновић, у Опери то је “Милева” Александре Вребалов, а у Балету ће представа тек бити реализована. Почеле су пробе, Сташа Зуровац ради балет о Милеви Ајнштајн. Затим, на Дан Српског народног позоришта, 28. марта, биће организована Свечана академија на којој ћемо доделити специјална признања институцијама за које сматрамо да су важне у историји Српског народног позоришта, као што је Градска библиотека која је некада била читаоница Матице Српске. Доделићемо награду и Матици Српској, затим Народном позоришту у Београду, које је такође основао Јован Ђорђевић седам година пошто је основао Српско народно позориште, као и Хрватско народно казалиште из Загреба, којима ће такође бити додељена признања. Поред ових награда, то ће бити прилика да поменемо и друге институције које су нам помагале током свих ових година. Затим, приводимо крају припреме на издавању Енциклопедије Српског народног позоришта. То је веома значајно јер се та енциклопедија овдe спрема већ тридесет година, па је сада прилика да и тај посао завршимо.

Како изгледа енциклопедија?
Понудићемо јавности издање које ће се односити на првих 130 година рада позоришта. Консултовали смо озбиљне енциклопедисте из Србије и иностранства и нашли решење: 130 година ће бити системски урађено као енциклопедија, а последњих 20 година ће бити дописано у виду апендикса у којима ће бити поменута имена, наслови представа Српског народног позоришта. Енциклопедије су жива материја. Оне никада нису једном за свагда завршене. На територији бивше Југославије само Хрватско народно казалиште има енциклопедију, а у Србији ни једно позориште још нема своју. Пошто смо најстарија професионална театарска институција у Срба, мислим да је важно да је објавимо. Отворићемо и велику изложбу кoja ће приказати које су представе обележиле тих 150 година у историји Српског народног позоришта. Милош Хаџић је сигурно најуспешнији управник СНП-а. Наручили смо његову бисту и она ће бити откривена управо на Дан Српског народног позоришта. То што смо после 150 година живи и што радимо у овим економским условима држим да је велики успех. Не треба да Вас подсећам да је у овој економској ситуацији низу позоришта, као рецимо београдских, готово замрла активност. Ми не само да нисмо дозволили да станемо с радом, него и правимо нове представе. Водимо рачуна о томе да, као национална кућа, обезбедимо континуитет и улажемо у будућност српске театарске уметности. “Милева” је 52. опера у историји српске оперске уметности. Ксенија Крнајски проба представу “Најављено убиство” Агате Кристи, а имали смо премијеру “Пресрећних људи” Предрага Штрбца у Драми. Концем прошле године смо представили велику балетску представу “Крцко Орашчић”. Трудимо се да обезбедимо уједначен развој све три уметничке јединице. Ако се осврнете на прошлост СНП-а видећете да је увек једна уметничка јединица одскакала. Сада покушавамо да то буде уравнотежено и да све три имају просперитет. Значајно је и што је дефинисан оснивач Српског народног позоришта – Влада Аутономне покрајине Војводине, али нам је исто тако важно да обезбедимо и перманентно, системски решено финансирање програмских активности Српског народног позоришта и од стране града, јер мислим да је сасвим логично да Нови Сад буде поносан што има СНП. Желимо да обезбедимо финансирање и од стране Републике, јер ми одлазимо у инстранство као представници Србије. За те активности промоције наше културне мисије, мислим, да треба да имамо и подршку министарства. Покушавамо да нађемо модус како ће то системски бити решено. Када је у питању позоришни живот ове државе сматрам да је Српско народно позориште, уз Народно Позориште у Београду и Југословенско драмско позориште, најрепрезентативнија институција на том пољу.
       
Опера “Милева” је наручена. Зашто сте изабрали баш Александру Вребалов? Да ли сте одабрали тему опере или је имала одрешене руке?
Дали смо Александри Вребалов одрешене руке. То је наруџбина коју је направио претходни управник, др Миливоје Млађеновић. Кад кажем претходни управник, уопште нећу да скинем одговорност са себе. Ја сам, као уметнички директор, био присутан тим договорима и потписујем их апсолутно. Зашто Александра Вребалов? Зато што је то тренутно, по нашем мишљењу, једна од најпроминентнијих музичких персона која нас репрезентује у свету. Она живи у Њуjорку и  предаје тамо. Кронос квартет” ексклузивно изводи њене компoзиције. Чинило нам се логично да јој понудимо да направи оперу. Сугерисали смо да тематски буде везана за миље Новог Сада и Војводине. То је била жеља, али није била део наруџбине. Александра је размислила и рекла да би њу интересовала прича Милеве Ајнштајн. Пошто је Вида Огњеновић написала драму “Милева Ајнштајн”, питали смо Александру Вребалов да ли јој одговара да сарађује са Видом Огњеновић. Одговарало јој је, па су се договориле да Вида Огњеновић направи либрето који је драматуршки гледано окосница приче. Али прича коју је кроз своју оперу испричала Александра прича је не само о Милеви Ајнштајн, него и о судбини жене. Зато се опера не зове Милева Ајнштајн већ само “Милева”. Постоји велики одмак између драматургије и драматуршке окоснице, приче коју је драмом испричала Вида Огњеновић, те онога што је у оквиру опере реализовала Александра Вребалов. Ми смо направили представу која је заиста прошла феноменално, и ја не очекујем да се ту прича о  опери  “Милевa” заврши. Очекујем да она буде пасош с којим ћемо ићи и у иностранство, јер смо заиста направили репрезентативну ствар. Надам се да ту није крај сарадњи између Српског народног позоришта и Александре Вребалов.



Александар Којић , диригент опере Српског Народног Позоришта у Новом Саду
Психологија је кључна ствар у дириговању

 

Александар Којић од наслова сталног репертоара Опере СНП, диригује опере: „Травијата“, „Трубадур“ (Верди), „Позоришне згоде и незгоде“ (Доницети), „Боеми“ (Пучини), „Пикова дама“ (Чајковски), „Милева“ (Вребалов), „Дон Ђовани“ (Моцарт).

У Српском народном позоришту диригујете само опере?
Радим искључиво оперу за сада, али ван куће радим и симфонијско дириговање.  Поново смо почели да радимо спорадично и симфонијске концерте оркестра СНП-а. Oд оркестра СНП-а je кренула иницијација да изводе и симфонијску музику. Тако смо кренули са, условно речено, лаганијим програмом, мада нема лаганог програма, али се не распуцавамо са неким Рихардом Штраусом, итд, него се држимо класичног репертоара. До сада је било два концерта, a сада ће и трећи.

Веома сте млади за овакву позицију.
Јесам. Када сам дошао био сам најмлађи диригент у историји куће. У принципу дириговање је позив друге половине живота. Ја то добро знам, и маестро Јагушт је то много пута говорио, као и други диригенти. Питање је талента колико брзо можете да савладате технику и руковање оркестром, односно вођење проба на најефикаснији могући начин. Суштина дириговања је у правилном вођењу проба, после они функционишу као тим, а диригенти се мењају. Ако их квалитетним вођењем пробе у старту усмерите како ваља, после их само каналишете на представи, односно концерту. Одговорност је велика, сви су старији од мене, искусни свирачи, али сам ја овај позив јако давно изабрао. Диригентски посао ми је већ пред крај основне школе био јасно дефинисан. Када сам пошао у средњу школу нисам уопште имао дилема шта ћу да радим. Само то, па то. Касније сам отишао у Београд на ФМУ, после тога сам 2007-08. био у Бечу, а потом сам се вратио назад. Знам какво је стање, диригената није било много, репертоар је био значајно ослабљен. Oвде је била само једна колегиница, долазили су гости диригенти. Ја сам се јавио. Нисам одмах примљен, јер је било друго руководство и кад се оно променило - знате како то иде са изборима - просто су ме позвали. Ја сам тада био у музичкој школи “Исидор Бајић” где сам водио симфонијски оркестар. Могу вам рећи да се рад са децом често не разликује у односу на рад са професионалним музичарима. Било ми је занатски корисно да радим са средњошколцима и да објашњавам све од нуле, корисно за оно што сам касније радио и што сада радим овде у опери.

Колико од диригента зависи успеx опере и балета?
Доста зависи, али зависи и са ким радите. Као кувар који спрема јело, ако има добре састојке може да направи добро јело или добру торту. Наравно, добри састојци у рукама лошег кувара ништа не значе. Али изузетно добар кувар који има лоше састојке може мало да направи. Трудите се да око себе имате квалитетне музичаре, што овде јесте случај, па у сарадњи са њима, разменом искуства и заједничким радом на истој идеји није толико тешко да направите квалитетну представу. Нема опструкције и нема лоших вибрација. Лепо је.



Катарина Јовановић, сопран
Певање остаје моја суштина

 

Катарина Јовановић дише као уметник. Бојама сопрана пише своје оперске биографске странице у Србији и иностранству. У њеној пословној агенди има места и за педагошки рад са нашим студентима соло певања, а и снимање ЦД-ова на којима се меморише њен артистички дух за сва времена. Да би ослушкујући себе, наставила професионално напред у оно што верује, после годину дана, затворила је једно од пословних поглавља и дала оставку на радно место уметничког директора опере у београдском Народном позоришту.

Кад се слегну професионалне и медијске буре, олује и прашине, остану утисци. Како данас гледате на своју, сада већ бившу функцију директора опере Народног позоришта у Београду?
Поднела сам оставку 14. новембра 2011. године на радном месту уметничког директора опере Народног позоришта у Београду, после готово две године проведене вредно радећи на наизглед једноставној идеји - свеопштом напретку ансамбла. Имала сам прецизну идеју на који начин то треба спровести. Од почетка сам била врло јасна у својим намерама. И консеквентна. И непопустљива. Трудила сам се да личним примером покажем да је промена могућа. Радила сам дневно по десет, 12, а понекад и 14 сати. Без викенда, празника и боловања, са великом енергијом коју сам понекад тражила и од других. Понекад ми је успевало да људе око себе „заразим“ одушевљењем, љубављу према оперској уметности и обожавањем позоришта и процеса стварања. Често ми није успевало. То ме није обесхрабривало. Сматрала сам да је донекле природно, да се у једној уметничком ансамблу који је вођен без идеје, осим о сопственој промоцији, без труда и зантересованости, без плана, без бриге о појединачном напретку сваког члана солистичког ансамбла, о побољшању начина и услова рада оркестра који је темељ сваке оперске представе и база на којој се гради свака оперска представа са музичког становишта и враћања самопоуздања и вере у напредовање хора, свакодневно морам крваво борити са лењошћу, неодговорношћу, необразованошћу, непознавањем основних принципа функционисања ансамбла који мора бити вођен тимским радом, а на уштрб свеопште самозадовољности, самодовољности и идеје да постоје они којима нешто припада заувек и онима који никад не могу добити шансу, некритичност, самозаљубљеност. Проблеми су били толико велики и запарложеност „најбољих“ свих врста таква, да се више није ни постављало питање како неко ради свој посао, да ли га ради на време, да ли је спреман за пробе, да ли зна о Чему пева, да ли је научио/ла ноте или не... Ансамбл пре свега није навикао да неко интензивно прати њихов рад, долази на готово све представе, записује све, има мишљење, изражава га, критикује, подстиче, решава проблеме. Једном речју ПРИСУТАН ЈЕ. Ја сам била присутна и у тренуцима, кад су се дешавале недоличне ствари, каквих је много у Народном позоришту. И улазила сам у сукоб са људима који нису радили свој посао и угрожавали су представе и пробе. „Малих“ инцидената у Народном позоришту има свакодневно, параноична особа би могла помислити да су смишљени и намерни да дестабилизују ансамбл, изазивају управу и уносе хаос, у којем се не види ко шта све није урадио, а требало је. Тако се фокус премешта са решавања проблема и акције, на стално трпљење неактивности и некомпетентности других. Ти други су свуда у Народном позоришту. Воде важне секторе попут Технике, седе (свесно употребљавам глагол седе, а не раде) на месту шефа диригента, шефа Службе маркетинга. То је само почетак застрашујућег списка проблема. Реалних и смртоносних за цео ансамбл! Ја сам то покушала да решим. И уз претње смрћу, пребијањем, завршавањем у буџаку, уништењем мене и мог здравља нисам одустајала! Јер таква сам, упорна, није ме лако застрашити, није ме лако поколебати, јер сам строга према себи, самокажњавајуће дисциплинована и спремна да рушим сулуда правила хијерархије да бих постигла квалитет, полет и напредак ансамбла. Има много талентованих људи у Народном позоришту. Треба им дати прилику да буду најбољи, а то могу да буду и то искључиво својим гласом и глумачким умећем. Треба им вратити самопоуздање, научити их, уколико не знају шта је тимски рад. Потребно је и научити их, да за боље певање није потребно мрзети и оговарати колеге, а да су кланови смишљени да би неспособне управе лакше владале солистима уништеним сујетом и јурњавом за егзистенцијом и у сталном страху од губљења позиција. Кључ је у елиминисању стања страха од ствари које су неуметничке. Бављењем неуметничким стварима, солиста губи фокус шта је суштински важно. Престаје да се бави собом и својим вокалним, техничким или сценским проблемима, постаје огорчен, зао и опасан. Пре свега за себе. Победник је ко успе да се са тим избори. Има много потенцијалних победника у оперском ансамблу Народног позоришта. Надам се да ће да наставе да буду препознати  и подржавани. Што се процеса рада тиче, прва и природна одлука ми је била да се више не дозволи, да се представе, и то поготово премијерни наслови, спремају за два до три дана музичких ансамбл проба и касније у процесу рада са три до четири сата режијских проба. Уведене су пробе у трајању од шест сати, распоређене су у делове од по три сата са обавезним десетоминутним паузама после 90 минута рада и једном великом, барем једносатном паузом после три сата рада. Ефекат је био спектакуларан, а то могу потврдити сви људи који су радили наслове „Луција од Ламермура“ и обнову „Севиљског берберина“. И касније, премијеру „Фигарове женидбе“, обнову „Адријане Лекуврер“, обнову „Бала под маскама“, премијеру „Заљубљеног у три наранџе“, обнову „Атиле“. Ту су представе које су изашле из душа и тела чланова ансамбла опере, оркестра, хора, радионица, кројачница, сликарница Народног позоришта у време док сам била директор опере.

Зашто сте поднели оставку?
У јуну 2011. прихватила сам предлог управника Народног позоришта, да је због напретка других уметничких ансамбала, важно почети сезону 2011/2012 без премијере. На тај начин свесно сам се одрекла јесење премијере у опери. И у мојој глави је та одлука рационализована идејом, да ћемо то време искористити да до „савршенства“ доведемо све постојеће наслове, поправимо што не ваља, освежимо  идеје, нађемо друга изражајна решења и привучемо што више публике. Нисмо имали проблема са продајом карата за нове наслове које сам поменула. Представе су биле савремене у изразу, неке веома анвангардне за наше поднебље и комуницирале су са данашњом публиком. Наравно, имала сам услов, а то је било постављење новог шефа диригента. Садашњи шеф диригент, а некадашњи директор опере и некадашњи управник Народног позоришта, по мом мишљењу није радио свој посао, није водио рачуна о ансамблу, није учествовао у раду дирекције опере, осим да мени прети батинама и то од првог дана. Управник је о томе био обавештен. Није ништа предузео да заштити директора опере, то јест мене. Наставила сам да радим у атмосфери претње и линча која је била вођена од назови шефа диригента. И чекала сам моменат кад ће управник разумети ко је рак рана. И управник је после два гостовања маестра Кристијана Мандеала, потврдио да разуме да нам је потребан нови шеф диригент. Неко ко је заиста компетентан, вредан, искрен, храбар, јасан, човек који држи до себе и своје речи. И речено ми је да ћу га добити од септембра 2011. године. Ушла сам у преговоре, добила од маестра Мандеала прецизне знаке да је заинтересован за посао, а чак је био спреман да узме трећину свог шефовског хонорара који је имао, на пример у Букурешту. Идеална ситуација. Дошао је август и прошао, па и цео септембар. Уговор са Мандеалом  није био спреман. Речено ми је да се за промену шефа диригента нису стекли услови, али да Мандеал треба да диригује нашу једину промијеру ове сезоне – „Кармен“. Успела сам да изгладим све са Мандеалом и кренула да правим кастинг, разговарам са редитељем Небојшом Брадићем који ће режирати „Кармен“. Ушла сам у прављење распореда проба. Позвала сам Милијану Николић да буде наша премијерна „Кармен“. Али никако да видим управника. После тешких месеци некомуникације, у току изградње Музеја, ушли смо у још теже дане некомуникације поводом реконструкције Мале сцене. У то време имала сам уговор са Народним позориштем, који ми је омогућавао да водим ансамбл и кад нисам у Београду и то интернетом, скајпом, телефоном, а то сам и радила. Са мојим помоћником и колегама сам у време одсуствовања, проводила четири до пет сати дневно, радећи преко интернета. Осим наравно, оних дана, кад сам имала сценске пробе или наступе. У септембру, управник под притиском једног члана Управног одбора  Народног позоришта, раскида тај део уговора са мном и намеће уговор, по коме су ми одсуства дозвољена само ако за свако тражим слободне неплаћене дане. Анекс је ступио на снагу одмах, и ја сам с обзиром на то да сам пола августа провела на лечењу последица хируршких интервенција и инфекције од које сам готово изгубила главу, отишла на боловање, на које у Народном позоришту немам право и то тако што сам узела неплаћено одсуство. Неплаћено је трајало девет дана. Наставила сам да узимам неплаћена одсуства, кад сам морала идем у иностранство да певам. Макар то било и на пет дана. И све ми је уредно одбијано од плате. Нисам се бунила. Мада, било ми је мало увредљиво, с обзиром на то да нисам добијала додатак на плату за свакодневни рад које је далеко премашивао осам радних сати дневно, а и рад преко викенда и празника. Наравно да нисам тражила ни проценат на плату, кад сам певала две улоге у београдском „Народном“, а то су „Амелија“ у „Балу под маскама“ и „Грофица“ у „Фигаровој женидби“. Јер сматрала сам да је добро показати управи, колико ми је стало да будем део те дисциплине и својим примером подржим њихова настојања да влада ред. Наравно, ред је владао само у мојој глави. И мојој машти, рекла бих. После  више десетина неуспелих покушаја да разговарам са управником од септембра до новембра, ја сам му 14. новембра послала СМС поруку са трећег спрата Народног позоришта, где је моја канцеларија, на други спрат позоришта, где је његова, са једном реченицом: МАНДЕАЛ ИЛИ НЕ? Одговор је после три месеца чекања на састанак, овог пута стигао одмах и гласио: ЗА САДА НЕ. Истог момента поднела сам неопозиву оставку, спаковала ствари и напустила Народно позориште. Лаж је разлог моје оставке. Лаж и немоћ. Више нисам била спремна да радим у атмосфери линча, лажи и немоћи.



НАШИ У СВЕТУ   

Тамара Стефановић, пијанисткиња
Пијанисткиња са “Grammy” номинацијом

   

Почетак интервјуа доле потписане за Политику давне 1997. (субота, 8. март) овако гласи: ‘Први сусрет са пијанисткињом Тамаром Стефановић (рођена у Београду 1973) био је пре нешто више од десет година када је на једном концерту, уз другу децу, свирала, тада веома млада, 12-годишња Тамара. Са 13 година уписала је Музичку академију, са 17 дипломирала, а са 19 магистрирала’. Клавир је почела да учи са пет година, а свој први јавни наступ имала је са седам. Године 1991. добила је Октобарску награду. До своје 23-ће, завршила је још две магистратуре: у САД-у (код Клода Франка на Curtis Institute of Music у Филаделфији) и у Немачкој  (Hochschule für Musik код Пјер-Лорана Емара у Келну). ‘Још веома младу, слушали смо је на концерту Београдске филхармоније са диригентом Младеном Јагуштом како изводи Шуманов клавирски концерт у а-молу. Савршено и иновативно. /…/ У њеном сталном и сигурном развоју и сазревању није било застоја, али није било око тога ни велике рекламе. /.../ Разговор вођен пред одлазак Тамаре Стефановић у Немачку открива младу уметницу, дубоко замишљену, контемплативног интелектуалца - неуобичајено зрелу за своје године – извођача који се стално преиспитује и мудрог музичара који се нада да ће музиком оплеменити овај свет.’

Тамара Стефановић је данас тражена, позната и веома цењена у свету, и поред бројних наступа у најистакнутијим концертним дворанама (Карнеги Хол у Њујорку, Берлинска Филхармонија у Берлину, Сала Келнске Филхармоније, Mozarteum у Салцбургу, Wiener Konzerthaus у Бечу, Concertgebouw у Амстердаму, Suntory Hallу Токију, Royal Festival Hall, Royal Albert Hall, Barbican Centre и Wigmore Hall у Лондону), са најпрестижнијим оркестрима (из Кливленда и Чикага, The St Paul Chamber Orchestra , Симфонијским оркестрима Баварског радија и  Севернонемачког радија) и са реномираним диригентима. (П. Булез, Е-П Салонен, В. Јуровски, итд), предаје на Келнској академији где је на њену иницијативу уведен посебан курс савремене музике за најмлађе. Такође, учествује у образовним пројектима Келнске Филхармоније,  Луксембуршке Филхармоније и у Barbican центру  у Лондону.

Године 2010. за своје умеће Тамара Стефановић је, уз Пјер-Лорана Емара, Пјера Булеза и Лондонског симфонијског оркестра, номинована за Grammy награду за снимак Бартоковог „Концерта за два клавира, удараљке и оркестар“, у издању Deutsche Grammophon-а. Овај ЦД је добио номинацију и за МИДЕМ  и награду Gold Record Academy. Тамара Стефановић је снимила и Моцартов „Концерт за два клавира“ са П-Л. Емаром и оркестром Camerata Salzburg под управом Џонатана Нота за телевизијску мрезу АРТЕ; Тамара је снимала и за куће AVI и Harmonia Mundi, укључујући и реситале уживо са делима Рахмањинова и Лигетија, као и Баха, Моцарта, Хајдна и Стравинског. Већ је легендаран њен концерт са „Етидама“ С. Рахмањинова и Ђ. Лигетија –наизменично- у једно вече, поред светских премијера дела написаних за њу, а уз редовне концерте (све Бахове „Партите“, на пример) и са делима савремених аутора (Ј.М. Штауд, Олаф Лервик, Марко Стропа, Ј. Хелер, П. Етвеш, Е. Картер, О. Месијан), али и годишњицама посвећеним Лигетију, Булезу, Бартоку и Ђерђу Куртагу (2011. - 85 година од рођења).



ЊИХ ЋЕМО ТЕК СЛУШАТИ 

Андрија Мамутовић, пијаниста
Потајно прижељкујем иностранство

 

На републичким и међународним такмичењима већ десетак година освајате прве и специјалне награде. Волите да се такмичите?
Немам претерано изражен такмичарски дух. Ипак, такмичења су добра у том смислу да се младим уметницима пружа шанса да одреде свој ниво у односу на остале извођаче. Битно је да велика жеља за тренутним успехом не поремети главни смисао, а то је љубав према музици и верној интерпретацији. Данас постоји огроман број такмичења, а то је и прилика да млади ступе у контакт са добрим професором. Мислим да је на самом почетку најважнији таленат, временом се стичете знање, а са такмичењима је боље почети што касније. Онда, управо то одмеравање има смисла.

Да ли сте задовољни пласманом на такмичењу Chopin in memoriam у Варни?
То такмичење је било 2010. године. Тада је цео свет обележавао Шопенову годишњицу и на такмичењу у Варни је све било у духу овог великог композитора. То је давало додатну инспирацију. Ниво извођаштва је био висок и било је такмичара из Русије, Пољске, Италије, Бугарске..., у жирију угледни професори попут Катарине Попове-Зидрон, бугарског пијанисте и педагога Атанаса Куртева и легендарног руског пијанисте Виктора Мерзанова. Како је ово прво озбиљније такмичење на којем сам учествовао, изузетно сам задовољан освојеном наградом и пласманом. Најважније је ипак да сам се у тако јакој конкуренцији добро осећао док сам свирао.

Зашто сте одлучили да студирате баш у Нишу?
Нижу и средњу музичку школу сам завршио у класи проф. Боривоја Младеновића. Наш однос је био пре свега пријатељски и искрен, и сматрам да је то узајамно поверење најважније на релацији професор-ученик. Учио сам и упијао од њега што сам више могао. Сматрам га изузетно заслужним за мој развој и уопште, однос према музици. Имао сам и ту срећу, да на Факултету уметности у Нишу предаје наш истакнути пијаниста проф. Александар Сердар, код кога сам иначе желео да студирам још док сам био у средњој школи, па тако није било неопходно да идем у Београд. Све то има велике предности. Код куће сам, а добијам врхунско знање о пијанизму које је проф. Сердар стекао студирајући и усавршавајући се у Америци и Италији. Када већ имам овакве услове, одлука да останем у родном Нишу била је лака.

Фондација Constantinus вам је доделила признање “Најбољи млади уметник” за 2008. годину...
Невероватно је пријатан осећај када за свој рад добијете овакво признање. Поред овако високог признања, морам да нагласим да је награда била и новчана, а добио сам концерт у великој Сали Факултета, што ми је пуно значило. Затим сам на Фестивалу Constantinus наступио у Синагоги, која има најспецифичнију акустику од свих сала у граду. Лепо је када овакве награде стижу, имате осећај да неко стално брине о вама.



ИСПОВЕСТ

Дубравка Дуца Марковић, новинар
Царевац

 

Била је то још једна од оних досадних породичних вечера. Фамилија и још неки важни доктори, који су мом оцу спасли живот, дошли су на прославу његовог првог новог роеђндана ( 1976. године му је већ годину дана радио пејсмејкер). Зашто сам ја са својих петнаест година била са њима, не знам. Не сећам се о чему се све разговарало, знам да су се они лудо забављали, нека од оних чувених Скадарлијских кафана, и ТА музика. Оркестар се врзмао око њихових глава . Отац је рекао „знаш ли Свилен конац“?
Виолиниста је кренуо и жамор је престао. Допало се и мени. Вечера је завршена, дошли смо кући, а мени је та виолина остала у ушима.

Питала сам касније оца, шта је било то што је поручио. Погледао ме је преко своје писаће машине, са лулом у устима, и одговорио „мој пожаревљанин Царевац“. Добацио ми је рукопис са гомиле на столу. „Ево, читај ако те занима, написао сам фељтон за „Политику“, немам ја времена да ти сад причам. Видиш да радим“.

Читање је, у то време, за мене било нормална ствар, и прогутала сам причу о музички неписменом виртоузу на виолини. Изненађена што је свирао у оркестру Радио Београда, што је радио са чика Рафом Бламом, кога сам знала као татиног друга. Једна потпуно невероватна животна прича. Један од оних који је био светски човек, а наш. Коме је једино виолина била важна. Компоновао је невероватне музичке теме, а највише волео кафанске свирке... Срећом његове композиције су препознали озбиљни музичари, те направили нотне записе.

Рекли су ми озбиљни извођачи на виолини да то што је он свирао са лакоћом у кафани за њих није нимало једноставно. Извлачио је из виолине звук који иде право у срце и, чак и мене, рокера у души, додирне. Све чешће, радећи на радију, преслушам нешто од тонских записа који су сачувани. Како да објасним. За музику нема објашњења, она вас додирне, увуче, обузме... То што сте панкер, рокер, класичар нема везе кад је нешто оно право... слуша се.   

Тако и ја, ако се нађем у кафани, па ме терају да поручим нешто, кажем, „знаш ти онај Свилен конац, дај да чујемо мало Царевца“.



МОНОЛОГ 

Дуни ветре са банатске стране

 

Идеја за овај пројекат потекла је спонтано, уз помоћ уског круга пријатеља, којима сам извела песму ”Целе ноћи ‘ладовина”. Лирски текст и мало богатије хармонизована мелодија их је подстакла на питање ”Шта је то?”, на шта сам ја у шали изговорила: „То је банатски блуз!”

Убрзо сам се обрела у Секретаријату за културу, АП Војводине и пријавила на Конкурс за очување традиције и културне баштине, са предлогом и идејом да обрадим банатске песме, дам им нови, модернији звук и тако их приближим ширем аудиторијуму, а самим тим и сачувам од заборава.

Прича је кренула у једно дуго и сентиментално путовање, ослањајући се и на књижевна дела банатских аутора и њихове импресије. Определила сам се да ми, осим мелодије песме, буде битан и садржај, односно текст. Највише су ме привукле песме лирског карактера.

Девет нумера, које припадају својеврсној групи ”свакидашњих песама”, уједно представљају и најбогатију фолкорну категорију вокалне традиције Баната…. Извори којима сам се руководила у овом истраживању су објављене збирке и књиге аутора: М.А.Васиљевића, Нице Фрацилеа, Антона Еберста, Селене Ракочевић и Марка Нешића.

Песме махом спадају у српску грађанску лирику 18. и 19.века, док три нумере својим наслеђем и историјом заокружују целину: ”Банаћанско коло” је један од главних симбола Баната; ”Вино пије Дојчин Петар” је по тексту оригинална, јер потиче из 16.века, описујући одбрану војне/банатске границе од Турака а композитор је Корнелије Станковић; по оцу и широј фамилији Вршчанин; песма”Пролазе ноћи” је од Марка Нешица,чији се отац родио и дуго живео у Вршцу.

Композиције су пролазиле кроз разне фазе аранжирања, првенствено због тога јер су у бити вокалне. Тако је у појединим песмама било битно да ту кантилену задржим и оживим без претераних измена у хармонској основи.

Намера је била да им дам простор и атмосферу како би живеле  у различитим ситуацијама и на различитим местима, под утицајем различитих праваца – највише позног романтизма, са малим искораком у импресионизам, али мислим да се у мојој интерпретацији у највећој мери може уочити утицај Јосипа Славенског, Беле Бартока, Ерика Сатија и Кит Џерета.