У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

РЕЦЕНЗИЈЕ

ЦД ИЗДАЊА

         

СТРАВИНСКИ
Лидија Бизјак, клавир
Сања Бизјак, клавир
(MIRARE, 2012)
       
Тандем Бизјак слави вечито пролећно Посвећење. Остали смо без даха!
Деветог јуна 1912, годину дана пре бурне премијере Руског балета Сергеја Дјагиљева у Театру Шанзелизе, Посвећење пролећа су, као предпремијеру на Плејелу париског критичара Пјера Лалоа, извели у четири руке Дебиси у басовима и Стравински у дисканту! Критичар је остао без даха: “Када су завршили, остали смо неми, прегажени као после урагана који је стигао са почетака времена да нам наше животе отргне из корена“. Уместо звучног сведочанства овог првог читања, остала нам је оригинална четвороручна партитура Стравинског, која је служила Нижинском за пробе његове кореографије, док је композитор завршавао оркестрацију.

Том истом партитуром се и дан данас одмеравају различити пијанистички тандеми, који се не плаше дивље ритмике примитивних плесова – Игра отмице, Пролећно коло, ни снажних атака, које захтева тешко марширање паганских процесија – Процесија мудраца, Призивање предака.

После сестара Лабек и сестара Пекинел, две сестре пореклом из Београда (да ли четвороручно свирање захтева породицне и женске гене?) успеле су у овом изазову, на задивљујуће брилијантан начин. Као да је Посвећење прошло највећом брзином кроз X зраке! Рендгенски снимак његовог ритмичког костура и његова хармонска мускулатура нам, као у негативу, омогућава да на још бољи начин схватимо ефикасност оркестрације Стравинског - пресијавање ретких боја, изненађења неуобичајених промена начина свирања. Ова црно-бела верзија Стравинског је боља од часа симфонијске анатомије: то су практични радови из алгебре и музичке алхемије.        

Жил Макасар, “Тélérама”, 4. фебруар 2012.



         

ПЕСМЕ И АРИЈЕ КОЈЕ СУ ОСВОЈИЛЕ СВЕТ
Славко Николић, тенор
(Музика Класика, 2012)

Пројекат „Песме и арије које су освојиле свет“ по свом имену препознатљив је широкој публици. Концертно представљен у многим градовима наше земље, али и у иностранству, доживео је велики успех и од стране публике и критике. На новом диску налазе се снимци које су остварили Славко Николић, тенор, Петар Голубовић, који свира балалајку, бузуки и мандолину, и пијаниста Миодраг Чолаковић, а један број снимака реализован је уз оркестре ВС „Станислав Бинички“ (диригент П. Медаковић) и Симфонијски оркестар РТС-а (диригент М. Недељковић). Избор музике чине најатрактивније наполитанске песме, као и музика Русије, Грчке и Србије. Мелодије које својим емоцијама слушаоце не остављају равнодушним, интерпретиране како у симфонијским, тако и у аранжманима за камерни састав уметника који их изводе, чине разноликост овог диска, који не само да представља ретроспективну популарних мелодија, већ гарантују и дорбо расположење. Интерпретације Славка Николића, које су већ више од деценије проверене на сцени, добијају нову димензију. „Песме и арије које су освојиле свет“ освајају својом енергијом, потцртаном сугестивним доживљајем солисте, који је добром дикцијом и препознатим темпераментом, стилски успешно донео изведена дела. Ако се зна да је музика са овог диска препознатљива уху најширег слушалишта, и да су снимке многих песама снимила најчувенија светска имена, онда је познато колико је тешко бити и остати аутентичан у њиховом извођењу. Славку Николићу, и уметницима окупљеним око пројекта „Песме и арије које су освојиле свет“  то је успешно пошло за руком, што се може закључити већ на прво слушање овог диска.



         

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ УМЕТНИЧКЕ СОЛО ПЕСМЕ
Славко Николић, тенор
Миодраг Чолаковић, клавир
(Музика Класика, 2012)

„Антологија српске уметничке соло песме“  представља својеврсну ретроспективу овог музичког жанра у домену домаћег музичког стваралаштва. Избор Славка Николића чине дела која се активно налазе на његовом репертоару, а која обухватају период од времена између два светска рата па до данас. Песме Станислава Биничког, Петра Коњовића и Стевана Христића чине почетак овог диска, као слика времена у коме је соло песма, после Јосифа Маринковића, творца српског лида, добила надградњу, а потом и дела саврмених аутора Милована Филиповића, Властимира Станисављевића, Зорана Јовановића и Константина Бабића. Но, без обзира на дистанцу времена између њих, избор који је Николић направио чини да у самом слушању препознајемо континуитет развоја овог музичког жанра. Песме савремених композитора, иако у музичком смислу носе печат новог времена, у самом звуку ослањају се на традицију прошлог времена. Пијаниста Миодраг Чолаковић поуздани је клавирски сарадник, чији доживљај клавирског парта умногоме доприноси самој драматургији Николићеве интерпретације. У песми Властимира Станисављевића солисту прати оркестар ВС „Станислав Бинички“, са диригентом Павлом Медаковићем, што представља интересантан пример симфонизираног инструменталног парта саме пратње.
У домаћој извођачкој пракси Славко Николић је препознатљив као уметник који континуирано интерпретира соло песме српских композитора. Њихова јавна презентација истовремено представља и афирмацију овог музичког жанра код заинтересоване публике.



         

ДУНИ ВЕТРЕ СА БАНАТСКЕ СТРАНЕ
Татјана Гердец Мрђа, клавир
(2011)

Још је у 19. веку постојао проблем утврђивања порекла поједних песама које су се изводиле на тлу бивше Аустроугарске, данашње Војводине. Њихов репертоар бележен је заједно са песмама компонованим на стихове овдашњих песника.
Поетика текста ове музике, мелоритмичност и друге категорије, уласком у грађанску средину, удаљиле су се од традиционалног народног вокалног израза, па је зато прихваћен термин „варошке песме“, или како их је назвао наш угледни музиколог др Драгослав Девић
„песме градског стила“. Оне се, као такве, сматрају аутентичним представницима овдашње варошке музичке традиције, својеврсним музичким „лицем“ Војводине.
Овде начињен избор песама Донјег Баната, један је од „израза“ тог лица. Његов назив, „Дуни ветре са банатске стране“, по истоименој песми која је део тог избора, симболише једну ширину културе коју тај „ветар“ разноси по панонској равници и даље, изван ње. У њему су обрађене нумере из већ издатих збирки фолклорних записа етномузиколога Миодрага А. Васиљевића, Ницеа Фрацилеа и Селене Ракочевић, потом један опус војвођанског композитора Корнелија Станковића (1831-1865) „Вино пије Дојчин Петар“, посвећен историјској личности значајној за одбрану банатске границе, и коначно песма „Пролазе ноћи Марка Нешића“, пореклом Вршчанина.
Све оне као заједничко имају распеване мелодије, чије инструменталне варијанте јесу један од могућих „нових“ погледа на ту музику ауторке Татјане Гердец Мрђе. Њен уметнички сензибилитет „уткао“ је у ове нумере „романтичарски“ тон близак данашњој поп музици, џезу и другим начинима савременог музичког обликовања, сведочећи о композиторско-пијанистичкој креативности дубоко наклоњеној традицији. Само таква врста оданости сопственој култури дозвољава и њено ново „тумачење“, ново „певање“, које се онда разуме као Игра, без које нема праве уметности, али (као што знамо) ни света.
Заједничко за ове обраде јесте то да су намењене за слушање у уском кругу пријатеља, ономе који је пре једног века боравио у грађанском салону војвођанског дома. Нешто што се данас дешава кад се клуб затвара и остају само они блиски, домаћи, са којима не треба ни разговарати, већ само слушати. По редоследу ствари, да бисмо се разумели, потребно је најпре слушати. Ова музика на то наводи и то јој је намена, да нас научи како треба и изван ње. Није ли то задатак сваке уметности?



         

BYZANTINE MOSAIC
Јасмина Кулаглић, клавир
(NAXOS, 2012)

У издању издавачке куће „Naxos“, објављен је компакт диск под називом „Byzantine Mosaic“ („Византијски мозаик“), чији је наслов преузет из истоимене композиције композитора Светислава Божића, која се налази на овом диску. Пијанисткиња Јасмина Кулаглић, чија се уметничка каријера веома успешно одвија у Европи, определила се за музику овог композитора дубоко инспирисану културом, уметношћу и националном историјом. Божићева музика, као жива слика, у интерпретацији Јасмине Кулаглић добија нову димензију, која представља извођачки доживљај интерпретаторке, изразитог лирског сензибилитета, истанчаног музичког укуса. Кроз композиције „Византијски мозак“, „После једног рата, са мало наде, кроз кишу“  и „Сећања предака“ Кулагић својим сугестивним извођењем у потпуности показује да разуме партитуру, односно да разуме срж стваралачког израза аутора чија дела интерпретира, дескриптивна у оној мери у којој нас музика наводи да је визуелизујемо, да размишљамо, да у активном слушању учествујемо у њеном стварању. Нимало лака за извођење, клавирска дела Светислава Божића јесу уметнички изазов за пијанисту, у истој мери колики је изазов савладати њихове техничке захтеве. Јасмина Кулагић успешно решава све пијанистичке проблеме, суверено влада техником, зналачки гради музичку фразу, изграђујући форму у којој је музика на пиједасталу, у односу на занат.
Посебно треба похвалити чињеницу да Кулагић у свету афирмише дела домаће пијанистичке литературе, као и да је издавачка кућа „Naxos“ литературе, као и да је издавачка кућа „Naxos“ објавила дела једног српског композитора.



         

ПРВИ КОРАК (FIRST STEP)
Kings Of Strings
(Guitar Art, 2012)

Трио гитара „Kings of Strings“ чине три сјајна музичара, гитаристи, од којих је свако врхунски у свом фаху – Томи Емануел, Стокело Росенберг и Влатко Стефановски. Окупљени као пројекат Guitar Art фестивала, на почетку европске турнеје, представљају се компакт диском на коме се налазе нумере по којима сваког од ових уметника препознајемо, као и светски хитови, увек радо слушани. Све нумере преаранжиране су за три или две гитаре, а слобода импровизације домирира у гитаристичким деоницама сваког од њих. Различити по сензибилитету и по доживљају саме музике којом се баве, Емануел, Росенберг и Стефановски стварају музику у којој се њихови сензибилитети прожимају, и резултирају занимљивим звуком, у коме се гитара препознаје као језик, као говор, као знак распознавања.