У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

ИСТОРИЈА

НЕПОЗНАТЕ СТРАНИЦЕ ИЗ ЖИВОТА ПОЗНАТИХ КОМПОЗИТОРА
Отмени и сентиментални валцери у сећању Мориса Равела

 

Нежан од рођења и осећајан по природи, Морис Равел, по својим делима припада једном давном, готово заборављеном свету. Иако за средства израза употребљава, за своје доба, најсавременије техничке поступке које је донео импресионизам, који је тек у његовим делима нашао пуно оваплоћење и смисао, по амбијенту у коме се често његова музичка мисао креће, по расположењу и начину на који се казује, његова музика је далека и сетна реминисценција Шумана, Листа, па чак и Шабријеа. Био је један од оних композитора за које музика значи више него исповест, то је далека, неухватљива нека звезда, чији сјај је немогуће потамнети, исто као што је немогуће дохватити је, а чини се да је то, на дохват руке. Његово поимање музике биће нам јасније ако томе додамо и сећање, да је, слушајући први пут Шенберговог „Пјера месечара“, тихо промрмљао – „то је бестидно“. Зато у његовој музици тражимо прво доживљај, сплет бираних речи у служби осећања, а не збир техничких новости у служби израза.

Овај „Француз“ рођен је у подножју Алпа, од оца Швајцарца и мајке баскијског порекла. И ко зна шта би се десило да са 14 година није са родитељима дошао у Париз. Можда би кроз овај свет прошао неосетно, нечујно живећи у неком алпском селу као Швајцарац или Баскијац. Овако, у Паризу постаје ученик Жедалжа и Фореа. Овде је први пут срео Ерика Сатија, скромног државног службеника, који је са толико жара радио на обнови француске музике. И касније, као човек, Равел се интересовао само за музику. Никада није имао никакво званично постављење, нити било какву обавезу која би га спутавала – душом и телом се посветио компоновању. У малом селу Монфор л’Амори уредио је кућу са намештајем из времена Луја Филипа, са копијом јапанског салона који је гледао на врт у истом стилу. Одушевљено је радио одлазећи у Париз само повремено да би присуствовао некој изузетној музичкој приредби или свечаности. Међутим, његова музика која је одавде одлазила у живот, наилазила је на веома жестоке дискусије. Још 1906. године критичар „Temps“, веома конзервативни Пјер Лало писао је: „Све то помало подсећа на кафански концерт који кваре необични, чак и непријатни интервали, због чега падам у искушење да предност дам кафанској музици“. Друге новине донеле су велики чланак под насловом „Афера Равел“, бирајући увредљиве речи и поређења. Аутор овог чланка остао је до данас непознат, али се претпоставља да је то могао бити Жил Масне, који је као члан жирија за „Велику награду Рима“ неколико пута дошао у сукоб са Равелом. Но, било како било, ове ситне препирке, расправе и увреде само су дорпинеле популарности и слави Равеловог имена, коју му је већ донела његова музика.

Његова уметност, у ствари је уметност алхемичара, као уосталом и уметност Клода Дебисија, но за разлику од овога више оријентисана ка пластичном преводу, ка верном приказу унутрашњих осећања, а мање спољни ефекат или слика. Иако је она у својој бити, и по свом пореклу, импресионистичка, она више нагиње фовизму или, да употребимо говор сликара, она је више Пизаро него Флеминг. Боја његове музике открива извор емоција рођених из осећања пуноће израза, из дубоког немира у коме учествује цело тело. Сетимо се само његовог „Болера“, „Албораде“ или његове оркестрације „Слика са изложбе“. Тек тада ће нам потпуно бити јасан онај Равел из „Сентименталних и отмених валцера“.

„Наслов – говориће он касније – јасно означава моју намеру да компонујем низ валцера по угледу на Шуберта“. Дело је оркестрирано тек идуће године, надахнуто покретима играчице Труханове. То се догодило пред крај зиме 1912, и већ 21. априла исте године изведено је у новој, оркестарској верзији. Дело се тада звало „Аделаида“, или чак по неким записима „Говор цвећа“, што можда више одговара импресионистичко-романтичном расположењу ове музике, али је вероватно одбачен због одређеног садржаја који тумачи сама музика.

Отменост, префињеност, игра светлости и сенки, кристални одблесци, све то оживљава ову меланхоличну успомену на давна времена романтичара. Иако су били замишљени као кореографска музика, или чак мали балет са одређеним садржајем, ови валцери ипак припадају једном сасвим другом свету. И сам Сергеј Дјагиљев, који је требало да им да покрет одређеном кореографијом, схватио је то, и партитуру вратио композитору.

Равел је сам о томе говорио – „Ово дело сам схватио као апотеозу бечких валцера. То је мој сан у којем се меша импресија фантастичног са реалним, сећања са претпоставкама. У слици, то је царски дворац из 1830. године, мермерни зидови и под, кристални лампиони, све сија, парови заносно играју валцер; све се окреће у једном бесомучном вртлогу сна и јаве, у пијаном заносу који зидови у огледалима лине још луђим и нестварнијим“.



ИН МЕМОРИАМ

Живан Сарамандић (1939-2012)

 

Дугогодишњи првак Опере Народног позориштра у Београду и истакнути уметник Живан Сарамандић преминуо је 30. јануара у Београду у 73. години. 

Рођен је 2. априла 1939. године у Београду. Због бомбардовања, 1941. године цела породица се сели у  Аранђеловац, родни град његових родитеља.

Цела Живанова фамилија и по очевој и мајчиној страни је била веома музички обдарена и талентована. Као  ученик престижне, аранђеловачке Гимназије истиче се као оснивач забавног оркестара, а био је и најистакнутији члан хора.

По доласку у Београд, у време када је био апсолвент Економског факултета (1962), Живан Сарамандић добија позив да пева у великом варијетеу “Орфеум” који је био културна институција од великог значаја.

Први корак, на путу ка великим оперским улогама, било је школовање Сарамандићевог гласа. Бива одређен да похађа часове код једне од највећих оперских певачица тог времена, Зденке Зикове. По завршетку рада са Зиковом, Живан одлази на  аудицију за пријем у оперу 30. марта 1966. године. У комисији су се налазила велика музичка имана:  Мирослав Чангаловић, Оскар Данон, Бранко Пивнички и Бранко Драгутиновић.

Деби Живана Сарамандића на сцени Опере Народног позоришта у Београду био је на отварању сезоне, 21. септембра 1966. године у улози Краља Египта у опери “Аида” Ђузепеа Вердија. У стални ангажман Народног позоришта примљен је 14. фебруара 1968. и то аудиционом представом “Лучија од Ламермура” у улози Рајмонда.

Током дуге и богате карије остварио је низ значајних улога басовског фаха у операма“Кнез Игор” (Кончак, Галицки), “Иван Сусањин” (Иван Сусањин), “Моћ судбине” (Гвардијан), “Фауст” (Мефисто), “Набуко” (Захарија),  “Севиљски берберин” (Дон Базилио), “Борис Годунов” (Борис Годунов), “Кнез од Зете” (Иво Црнојевић), “Ернани” (Де Силва), “Дон Кихот“, „Дон Карлос (Филип, Велики Инквизитор), „Порги и Бес“ (Краун), „Евгеније Оњегин“ (Кнез Грјемин)...

Овај велики уметник, готово до аскетизма посвећен уметности, наступао је на најлепшим и најзначајнијим оперским сценама у свету, попут Бољшог театра и  Карнеги Хола. Певао је и на престижним сценама у Софији, Атини, Будимпешти, Прагу, Варшави, Кијеву, Одеси, Лењинграду, Барселони, Берлину, Паризу, Даблину...

Врстан интерпретатор црначких духовних песама као и руских народних песама из репертоара Шаљапина са којима је у СССР-у имао преко 500 концерата. Дуги низ година наступао је соло рециталом “Торжество Шаљапину“на Сцени “Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду.

Добитник је великог броја значајних награда као и Посебног признања за допринос култури Републике Србије.