У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД

ИНСТРУМЕНТИ

Даире

 

Даире су мембранофони инструмент, карактеристичан за фолклор југоисточних европских народа. Сматрало се да су се у словенским крајевима појавиле по доласку Турака, јер су се појављивале у инструментаријуму њихових капела. Овај инструмент, међутим, има богату античку, оријенталну и грчку историју. С обзиром да су биле ретко приказиване,  могло би се закључити да их балкански народи нису нарочито примили.

Даире се састоје од дрвеног обруча, од кестена или јавора, на коме је, само са једне стране, разапета кожа, најчешће овчја или козја. Кожа се лепи за обруч домаћим квасцем или туткалом,  или се за исти закива. У обручу је изрезано шест до осам прореза, у које се стављају пљоснати метални колутићи који при ударима звецкају. Обично се држи у левој руци, док се прстима десне руке или доњим делом шаке удара по кожи.

То је ритмички инструмент, уз чији се ритам плеше (код нас су уз даире играли и медведи), или се употребљава у саставу неког инструменталног ансамбла. Као солистички инструмент највише га употребљавају жене. Назив даире код нас представља синоним за деф, (турски zilli def, индијски daf), код кога су звончићи у облику прстенова. Даире се највише срећу на Косову, у Македонији и у Босни и Херцеговини. У преисламској Арабији ово је било опште име за све врсте обручастих бубњева, које се пренело и на исламски тамбурин

Појава даири везана је за доба турске владавине, али и за продор западноевропских утицаја. Турци су имали своје музичке капеле, које су биле састављене разних инструмената, међу којима су се налазиле и даире. Оне су коришћене приликом свечаности, или за дочеке иностраних посланстава. Овај инструмент је нашао место и у Вуковом „Рјечнику“, у коме је обрађен читав низ инструмената и њихових делова.

Прикази овог инструмента налазе се и на средњовековним споменицима и фрескама, у српским манастирима из XVI и XVIII века. За разлику од осталих инструмената ових прикази има мало, и ограничавају се, углавном, на турски период.

Даире су, такође, своје место     имале и у религији. У Египту је овај мали ручни бубањ, са једном мембраном, био атрибут Бога Беса, длакавог бога кепеца, у кожи лава, са репом. Његов лик често је служио као талисман против злих духова, и веровало се да он присуствује при порођају и рађању детета. Претпоставља се да је из Понта или Нубије прво стигао у источни Египат, а касније се проширио и по осталим крајевима. Често је представљен са даирама у рукама, које су од најранијих времена сматране женским инструментом, и које су један од малог броја музичких инструмената кога су жене употребљавале. Неки извори кажи да су их употребљавале и египатске плесачице из XVIII века пре нове ере, а и учеснице грчких и римских култова Диониса и Киблеа. Међутим, у деловима где су ови инструменти служили врачевима и шаманима за прорицање и у магијске сврхе (Азија, Сибир), види се они је по мембрани ударано мушким реквизитом, маљицом, рогом или коском, а никако голим рукама. Коришћен су и у сврху терања злих духова и као заштита младенаца. У исламским земљама, где муслимански обичаји нису дозвољавали мешање жена и мушкараца, чак ни приликом свадбених светковинам, чуле су се даире у просторијама где су боравиле жене.

Инструментални ансамбл, који у свом саставу има даире назива се чалгија. То је оријентални, народни оркестар састављен од мелодијских и ударачких инструмената, као и инструмената за бурдон, на којима, обично, свирају професионални музичари. Оркестри чалгија раширени су у исламском свету у различитим саставима. У Ираку оркестар чине: сантур (врста цитре), ђозе (врста народне виолине), таблах (дарабука), и тар (деф). Састави слични овима нарочито су раширени на Блиском Истоку (Турска, Сирија, Либан, Египат). Овакви састави са турским музичарима појавили су се и у Македонији, у јужним крајевима Србије (Врање, Лековац, Ниш), као и на Косову где су их прихватили Албанци.
           
Ана Мартиновић