ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ   

                                   

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 23                     
         април - јун 2016.                                         

Ђорђе Нешић, пијаниста и корепетитор
НИКАД НЕ ПЕВАЈ ГЛАСНИЈЕ ОД ЛЕПОГ

       

Пијаниста и корепетитор Ђорђе Нешић, који је јануара ове године одржао успешан мајсторски курс за певаче, посветиће се младим српским уметницима и током априла. Богато искуство које има у раду са вокалним уметницима

На који начин сте осмислили предстојећи мајсторски курс у Београду?
На предстојећем курсу на Коларцу у априлу ћу радити са свега шест активних полазника. Они ће приложити две оперске арије за усавршавање, а додатни репертоар ће бити задат и проучен за време курса. Настава ће се одржавати само преподне, а завршни концерт ће бити 23. априла у 18 часова у Музичкој галерији Коларца.

Која је тема курса и шта кроз њега полазници добијају?
Тема предстојећег курса ће бити уроњавање у текст и детаљно изучавање извора либрета или поезије на којој је музичко дело засновано. Радићемо детаљно са оригиналним речима и преводом прво без музике, као глумци, не би ли емотивну интерпретацију базирали на ефекту текста. Као што знамо, емоције произведене из речи су база музике, тако да у њима леже тајне интерпретације са музичке и певачке стране. Друга страна свега тога је поистовећивање са ситуацијама из оперског репертоара које су нама у наше време можда непознате, и покушај приближавања и интерпретатора и публике таквим проблематикама.

Како оцењујете полазнике? Колико су заинтересовани за тему, како реагују, која питања постављају?
Пријављени студенти су увек заинтересовани, интересантни и свестрани. Као и свуда у свету, чист број сопрана који се пријаве је несразмеран и огроман у поређењу са бројем осталих гласовних типова. Увек ми је жао да морам доста сопрана да сврстам у пасивне учеснике или посматраче, иако су дефинитивно вредне презентирања на сцени. Али тако је свуда у свету, увек се пријави најмање троструко више сопрана него осталих.
Такође ми је важно да учесницима и посетиоцима отворим очи и повећам опсег размишљања о репертоару. Налазим превише напредних певача који знају и желе да раде само на аријама са врха топ листе. Имао сам ситуацију да сам понудио некоме арију Бенџамина Бритна, и реакција је била: „Ми овде никад не радимо модерну музику“, а говоримо о композитору који је преминуо пре више од 40 година! Такође има младих певача који се прерано окрену ка превеликом и фаховски неприкладном репертоару, што је врло опасно за здравље гласа. Највише се питања поставља око прикладног репертоара и око састављања успешне листе арија за аудиције. Таква листа не треба да је константна, него прилагођена величини оперске куће за коју се певач пријављује, и репертоар треба да је изабран прикладно. Рецимо, сопран која може да пева улогу Батерфлај у омањој оперској кући у Немачкој од 500-600 седишта у сали, неће моћи то исто да уради у великој сали од 1000-2000, пошто ће се глас напрезати. Значи, свако треба да проучи и пронађе репертоар који му је у сваком тренутку лак и вокално доступан. Ја радим често са једном професорком певања у Њујорку, Рут Фалкон, која каже: „Ако не певаш са лакоћом, значи да је погрешно“, или „Никад не певај гласније од лепог“.

На концерту поводом дана Велике дворане Коларчеве задужбине наступили сте као клавирски сарадник са четири различита уметника. У чему су они, из Вашег угла, највише различити?
То је било за време моје прошле посете, 4. фебруара. Био је то концерт оперских арија и ансамбала поводом осамдесетчетврте годишњице Велике дворане Коларца, а певали су сопран Душица Бијелић, мецосопран Милијана Николић, тенор Розарио ЛаСпина, и баритон Никола Мијаиловић. Све је било организовано од стране „Центра за музику“ при Коларцу, који води Мирјана Мима Лазаревић са својим сарадницима. Свима њима сам јако захвалан на сада већ вишегодишњој успешној сарадњи. Певачи са којима сам сарађивао су наравно различити по гласовним типовима, али то је велика предност, пошто свако од њих већ зна гомилу оперског репертоара, тако да смо ми доста брзо и кроз неколико размена електронских порука саставили програм. Колико се сећам, постојао је само један комад који је један од певача морао да научи, све остало су били комади које су они већ изводили, што је надам се било препознатљиво. Тако је, иако смо оперске ансамбле представили у концертном стилу, било очигледно да је свако био сродан и уживљен са својом деоницом и улогом. Друга ствар: оперски свет је јако мали: ја се са Николом Мијаиловићем знам из детињства, са Душицом Бијелић из дана њеног школовања у САД-у, са Милијаном и њеним супругом Розариом се знам краће, али свако од нас је повезан још са много разних веза, пријатеља, колега, тако да не говоримо скоро ни о једном степену раздвојености, а камоли шест. Поновно састајање са пријатељима и драгим колегама за време скакутања по свету је сигурно једна од најсветлијих тачака ове каријере.

У чему је специфичност бити клавирски сарадник за певаче?
Специфично је развијање начина слушања сензитивности текста. О томе бих могао да напишем посебан чланак, али укратко, сваки различити језик на коме је песма или арија написана захтева други приступ додиру клавира. Ово је све још више изражено у репертоару соло песама него арија. Осећајност за дужину сугласника, покрет фразе заједно са дахом певача, могућност певача да помогне пијанисти да на статичним нотама клавира направи крешендо, итд. Врло је занимљиво слушати соло пијанисту кад свира Шуберта, одмах се чује да ли је упознат/а са његовим соло песмама.

(Комплетан текст можете прочитати у штампаном издању ревије МУЗИКА КЛАСИКА бр.23)



Сташа Мирковић Грујић, харфисткиња
МЕЂУНАРОДНО ТАКМИЧЕЊЕ ХАРФИСТА У ИЗРАЕЛУ

       

Снажна веза између харфе и Израела датира још од времена Краља Давида (907-837 п.н.е.). Очувани артефакти приказују га како свира овај древни инструмент, данашњи симбол нације, спој историје и садашњег времена.
Међународно такмичење за харфисте у Израелу припада најпрестижнијим уметничким догађајима данашњице. Успостављено пре пола века, одржава се на три године са 32 изабрана кандидата. Харфисти имају прилику да освоје позлаћену концертну харфу у вредности од 50 000 долара. Победници и високопласирани такмичари најчешће постају носиоци извођачких трендова, солисти најпризнатијих оркестара и уважени професори.У новембру 2015. године, одржано је 19. такмичење у граду Ако, а прву награду је освојила Yuying Chen из Кине.
О овој теми разговарамо са мр Сташом Мирковић Грујић, ванредним професором харфе на Академији Уметности у Новом Саду. Професор Сташа Мирковић Грујић је на 12. такмичењу освојила специјалну награду, а овом приликом позвана је да представи нашу земљу и као почасни гост.

Шта је по Вашем мишљењу обележило овогодишње такмичење?
Искрено, фасцинирала  ме је Сузан Мекдоналд, уважена харфисткиња, професор са највећим интернационалним достигнућима, иначе организатор јединог ривала овом такмичењу које се одржава у Блумингтону (САД). Иако у позним годинама, овај врхунски професионалац, не престаје да доприноси харфизму својим знањем, не престаје давати пример подршке и доброте. Бити у таквом друштву била је част и задовољство.

Како је изгледало такмичење када сте Ви учествовали, а како Вам се чини данас?
Имала сам срећу да будем у изванредном окружењу водећих харфиста данашњице попут Isabelle Moretti (најмлађи професор харфе на Париском националном конзерваторијуму), Xavier De Maistre (почасни уметник Сонyа), Marrie Pierre Langlamet (солиста Берлинске Филхармоније) итд. Чинило ми се да су они посебно харизматични. Иако млади, били су чудесно интересантни, прецизније, имали су свој лични стил свирања ненарушавајући правила историјског извођења.
Нова генерација коју сам управо слушала је млађа од нас када смо се такмичили и вероватно отуд и мали недостатак аутентичности личног схватања и интерпретирања музике.

Како оцењујете спремност такмичара?
Био је завидан технички ниво, неколицина се истакла од почетка, док је већина тежила прецизном и интерпретаторски умереном свирању који је био изазов сам по себи обзиром на енормно захтеван програм.

Међу задатим композицијама, на сваком такмичењу су и дела савремених Израелских аутора. Да ли нове композиције остају касније на репертоару харфиста?
Наравно да остају! Чак је дело из прве етапе „Mizmor Shir“ Menachem Wiesenberg-а било изузетно занимљиво са етно мотивима, певањем у звучну кутију, а могло се приметити да је некима било забавно и као да би се на тој композији опустили и отишли у неки други свет.

Колико сматрате да је важна победа на великом такмичењу за почетак каријере?
Некада је било мање такмичења и тада је било од изузетне важности да се одлично пласирате. То је, као у мом случају, могло обезбедити даље бесплатно школовање у иностранству, а победницима који су иза себе већ имали врхунске професоре, лансирати каријеру. Данас на велика такмичења долазе већ искусни такмичари, а често се дешава да су и професионалци, као што је победница Yуyинг Цхен из Кине,солиста Шангајске Филхармоније.

Шта по Вашем мишљењу обухвата припрема за такмичење?
Нормалан живот, са акцентом на усавршавање своје интерпретације. Одлична организација времена је кључ; како свог вежбања тако и слободног времена. Ако знамо да организујемо један дан, стићи ћемо пуно навежбати, а уз то успети да се бавимо и другим активностима које нас испуњавају. Тада припрема за такмичење постаје водиља, али никако фрустрација коју не желимо поновити.
Важна је доследност у раду са вером у вредан резултат без обзира на награду.
Такође је важна и знатижеља за откривањем тајни. Она се не треба зауставити на сазнавању о музици и интерпретацији већ прелити на упознавање себе, својих могућности, упознавању сопствених предности и мана. Јер никад се не такмичимо са другима, већ са собом и циљем да увек напредујемо. Једино тада се развијају сви потенцијали.

(Комплетан текст можете прочитати у штампаном издању ревије МУЗИКА КЛАСИКА бр.23)



Квартет ТАЈЈ
ОГЊИШТЕ ГДЕ НАСТАЈЕ МУЗИКА

       

Крајем прошле године објављен је нови компакт диск Гудачког квартета ТАЈЈ са делима савремених српских композитора.    Новосадски гудачки квартет ТАЈЈ данас је један од водећих камерних ансамбала у Србији, који делује већ готово две деценије, остварујући изузетне успехе на домаћој и међународној музичкој сцени. Сем необичног назива, сачињеног од почетних слова имена његових чланица, виолончелисткиње Тимее Калмар, виолинисткиња Александре Крчмар Ћулибрк, Јованке Мазалице и виолисткиње Јелене Филиповић, као и чињенице да је реч о женском ансамблу који од оснивања до данас наступа у непромењеној постави, рад овог ансамбла одликују и друге значајне особености, међу којима пре свега треба истаћи апсолутну посвећеност музици, извођачки перфекционизам и откривалачку радозналост са којом прилазе репертоару разнородног жанровског и стилског спектра, од класичних гудачких квартета и савремене музике до такозване “светске музике” или џеза.

    Прича о Гудачком квартету ТАЈЈ започела је спонтано и готово случајно, 1997. године када су Александра, Тимеа, Јелена и Јованка, тадашње студенткиње Академије уметности на подстицај свог професора, еминентног виолончелисте Иштвана Варге, одлучиле да се опробају у извођењу гудачких квартета. Од самог почетка девојке су кренуле да раде веома амбициозно и предано, подухвативши се најзахтевнијих дела квартетског репертоара, попут квартета Шостаковича, Дебисија и Моцартовог Дисонант-квартета, обраћајући све више пажње извођењу дела савремених композитора, што је временом постало њихов заштитни знак. Уз бројне запажене наступе на домаћој сцени, чланице Квартета ТАЈЈ су са изузетним успехом концертирале у Холандији, Француској, Мађарској, Италији, Румунији, Шведској, Данској, као и у земљама региона, снимивши при том неколико компакт дискова. Крајем прошле године објављен је нови компакт диск Квартета ТАЈЈ насловљен “Моменти”, са музиком савремених српских композитора, који представља круну њиховог готово дводеценијског заједничког деловања. Међутим, упркос радости због новог албума и остварене импресивне извођачке каријере, чланице Квартета ТАЈЈ са подељеним осећањима дочекују блиску двадесетогодишњицу почетка рада овог ансамбла:  
    - Мислим да ниједна од нас, када смо кренуле на ово заједничко путовање није могла да претпостави шта нас све очекује и где ће нас тај пут одвести, - каже виолончелисткиња Тимеа Калмар и додаје: - Живот и судбина су нам донеле неке лепе ствари и неке резултате. Са једне стране би биле неискрене када бисмо рекле да нисмо задовољне оним што смо постигле, а са друге стране би звучало мало претерано да кажемо, да смо потпуно задовољне… Али ипак, човек треба да прихвати све што је урадио и да буде поносан на то. Ја сам, рецимо јуче била у једном другом граду и упознала сам једног од старе генерације челиста, небитно којег, који ми је рекао: - Јао, ја тебе знам, ти си она челисткиња из квартета ТАЈЈ! А тај музичар је неко ко је за мене био неко и нешто када сам ја студирала. И сад, узимајући све у обзир, ипак могу да кажем  да смо задовољне. Људи знају ко смо ми, имале смо неке запажене наступе, публика нас добро прихвата, идемо у иностранство и на крају крајева, није мало достигнуће ни то што толико дуго радимо заједно. Двоје људи деветнаест година не могу да издрже у браку, а можете замислити колико је тешко одржати континуитет рада у гудачком квартету.
    - Данас ме је једна особа питала: “Како сте се ви пробили као квартет?”, - наставља Тимеа: - Умало нисам умрла од смеха, пошто ја нисам ни знала да смо се пробили, зато што мислим да ако се неко негде пробио, онда ваљда треба да зарађује паре од тога … Па бих ја тако волела свечано да изјавим: Али људи, ми од овога не живимо! Ми не свирамо у овом квартету због пара! Ми ово деветнаест година радимо због других ствари! Због чега? Па због музике, ваљда! Због музике, због потребе да четворо људи дођу професионално спремљени на пробу и да свирају заједно. Да им буде лепо, да се баве уметношћу. Зато што у 21. веку, ту где ми живимо, тако ретко можемо да причамо о неким лепим стварима, о неким вишим циљевима и о уметности.
    - Када смо ми почињале да свирамо, квартетска сцена у Србији је била веома сужена, готово да није ни постојала. Није било нотног материјала, ни плоча, ни компакт-дискова. Било је веома тешко, - говори виолисткиња Јелена Филиповић: - Од тада су се ствари ипак покренуле набоље, иако су то можда још увек ситни кораци. Ја сам пуно размишљала о нашем раду у том периоду, као и о садашњој ситуацији у култури у нашој земљи и у Европи, која нигде није ружичаста, кажу да је свугде исто … И закључак до којег сам дошла је да ми свирамо у овом квартету јер морамо то да радимо, зато што је то наша потреба и зато што тај рад даје смисао нашем животу. Ми можда не можемо да урадимо нешто велико на глобалном нивоу, али сваки тај наш мали корак је ипак важан као прилог који обогаћује музичку сцену нашег града и наше земље, такође и као допринос промовисању наше културе у Европи и у свету. Мислим да је то ипак значајно достигнуће и неки корак који је довољно велики за једног човека. Ето, мислим, када би се свако руководио том мишљу и трудио се да мења свет у овим малим, ситним стварима, да би нам свима било другачије и боље, - каже Јелена.
Композитори нас траже
На питање откуд толика њихова склоност ка савременој музици, Тимеа Калмар каже:
    - Ми волимо савремену музику! И нисмо је ми тражили, она је нашла нас. То је давно почело, још на самим почецима нашег рада. После извесног времена, почеле смо да добијамо партитуре нових дела, композитори су нас тражили ваљда зато што смо желеле да изводимо савремену музику, а биле смо клинци, откуд су знали како ћемо ми свирати! Него, добијеш неку партитуру, добијеш неке штимове, па навежбаш и онда, композитори су били одушевљени што је њихова музика добро навежбана и одсвирана. Тако се, на пример догодило да смо једном свирале заједно са Едином Карамазовим, изводећи музику Никите Кошкина. Требале смо да имамо три пробе са њим и на првој проби он каже: “Хеј жене, али ви већ свирате, па ви сте ту музику добро навежбале!” А ми тако приступамо сваком делу које свирамо! Мало сам изреволтирана ових дана, баш, животом и овом ситуацијом, тако да ја стварно имам потребу да кажем људима: знајте да ми за ово не добијамо велике паре, ми свирамо у квартету само зато што то волимо, – говори Тимеа, на шта Јелена додаје: - То је израз наше потребе да се искажемо, што је нормално, као што сваки уметник има потребу да се искаже.

(Комплетан текст можете прочитати у штампаном издању ревије МУЗИКА КЛАСИКА бр.23)

Милош  Петровић, виолиниста
ГОДИНА ЈУБИЛЕЈА
(из документарног дела емисије „Иза виолинског кључа“ Радио Београда 1,
оствареног у јануару 2016. године)

       

Млади виолиниста Милош Петровић, члан Гудачког квартета „Рубикон“ и некадашњи члан и концертмајстор Гудача Светог Ђорђа, крајем октобра прошле године је, након дугогодишње солистичке паузе,  наступио  у Великој дворани Коларчеве задужбине, на јубиларном концерту поводом десет година од премијере Виолнског концерта „Магбет“ Александра Седлара. Почетком јануара је  поново посетио Београд, а за документарни део  Ноћног  програма Радио Београда 1 „Иза виолинског кључа“,  говорио нам је о својим почецима, ангажманима, интересовањима, уметничком путу од Београда, преко Краљева и Лондона до Бамберга, где данас живи и ради.

О ПОЧЕЦИМА
Почело је лудо и брзо и пре факултета, који сам уписао са тринаест година. На тај период до 2003. године сам препоносан, јер сам изнео нешто у шта данас никада не бих уплео своје дете. До „своје“ виолине сам стигао захваљујући осам година старијој сестри, која је свирала виолину у време када сам ја имао 3-4 године. Када је она вежбала, закључавала су се врата „да мали брат не поломи нешто“ (смех)  и онда сам ја „висио“ испред тих врата и све време ме је копкало шта се дешава унутра – какав је то звук, а ја не могу да га видим? У сваком случају, за четврти или пети рођендан сам добио јако жељену  виолину. Ето, тако је дошло до неког првог контакта – кључно је било копкање око затворених врата. Иначе, од друге до осме године смо живели у Краљеву. У то време је на снази  била нека политика да деца пре девете године не могу да упишу музичку школу, али се у мом животу појавио један диван човек, мој први професор, Зоран Илић, који је, не знам на који начин, исфорсирао ситуацију да ме барем пусте на пријемни. До тада сам већ имао неке часове виолине са Милованом Брацом Јовановићем (професором Брацом), вођом других виолина из Филхармоније – он ми је дао прве генијалне вежбице које су се односиле на то како да се играш са инструментом. Моји родитељи и даље чувају ту свеску. Дакле, када се појавио Зоран Илић, ја сам већ био донекле „оспособљен“, заиста сам волео и било ми је интересантно да код куће сам истражујем инструмент уз поменуте вежбице, а и отац је расписивао неке песмице. Он је, наиме, самоуки музичар, зна ноте, свирао је гитару и писао музику за краљевачко позориште. Мама је била глумица у том позоришту, тако да сам и сам провео много времена  у њему – све до седме године сам био присутан на свакој проби. Волео сам то.  Мој први солистички концерт одржан је у децембру 1990. године. Дакле, након свега неколико месеци музичке школе ја сам имао солистички концерт од сат времена! И наравно, одмах ме је заволео цео град, проглашен сам за „културни догађај деценије“ (смех) и кад год су биле неке приредбе – „Ко ће да свира? Мали Миша, наравно!“ (смех). И тако је „мали Миша“ отишао на Копаоник где је упознао  професора Станојла Рајичића и Дару Матић Маровић, који су, одушевљени мноме, разговарали са мојим родитељима и упутили их на професора Дејана Михаиловића, који је радио са младим људима. Е, сада... Моји, наравно, јесу били заинтересовани, али нису знали колико сам ја то тачно добар, у тренутку када је требало да мењају цео свој живот због мене. То никада није лако... У сваком случају, све се поклопило, чуо ме је  професор Михаиловић, моји су се пребацили у Београд и – почели смо да радимо. То је био јануар 1992. Уписао сам, потом, Музичку школу „Коста Манојловић“ и одатле креће бура, преиспитивање да ли сам довољно добар или нисам, па сам почео још интензивније да радим. Уследила је 1993. година, такмичења, „Стреза“, „Петар Коњовић“.... За неких месец дана освојио сам те Прве награде, након чега је професор Михаиловић предложио да убрзам школовање. Већ се распадала земља, није се знало шта ће се десити, било је неко лудо време. Стога сам кренуо да дајем по две године за годину – и у основној и у музичкој школи. Прави пакао је био тај период, али се исплатило, јер сам исполагао и неке диференцијалне испите и са 13 година уписао Факултет музичке уметности.

ДЕВЕДЕСЕТЕ
Временом почнеш да заборављаш ружне ствари. Интересантно је да се из тог периода 90-их не сећам толико оног ружног дела стварности, јер сам – свирао! То заиста јесте била можда и најбоља класа у Србји која се појавила (барем ја не знам другу). Када данас само погледамо какви су резултати свих тих људи са којима сам ја одрастао, а не знам од кога да почнем – хајде од Немање Радуловића, као неког највећег имена од свих нас, па преко Станка Мадића, Тијане Милошевић, која је овде концертмајстор,  те тако редом – деведесет посто тих људи данас је на професорским позицијама наших академија у Београду и Новом Саду. Но, не само да су часови са професором били сјајни, него је дивно било одрастати уз те клинце. Ево како је то, примера ради изгледало: ја узмем  неко ново дело, погледам ко свира из класе, нека то буде Никола Алексић, ја га онда дохватим за рукав „Хајде Никола да ми покажеш!“ И тако редом, од једног до другог. Тако су после радили и остали, и Немања и сви млађи од мене. Додуше, и јесу били  млађи, тада сам фаворит био - ја (смех). У сваком случају, до 1999. било је динамично и интензивно, константно смо, како то ми волимо да кажемо, „пумпали“ програм и као да смо стално били под неким „гасом“. Тада се завршава један период, када добијам турнеју по Америци.  „Шта зна дете шта је 300 кила?“ (смех). Ти свираш и свираш, и заправо уопште не знаш колико је велико то што радиш. Онда је дошао мој први део дипломског – у фебруару '99, када сам сео са професором и кад ми је он, љут на своје колеге што су ми смањили оцену на првом делу, рекао: „Знаш шта? Овде тешко да ће да ти буде боље, гледај да идеш негде, да ископаш нешто...“ Дошло је, потом, бомбардовање - чисто онако да ти после, када одеш, разгори носталгију, јер је у њему, такоодвратном, спајање са људима било  неупоредиво интензивније. Са Гудачима Светог Ђорђа (ансамблом који је на посебан начин обележио мој живот и у који сам ушао 1996. године) имали смо пробе сваког дана. Ја сам живео у Земуну и дуг је пут био до пробе – мајка је  стајала испред иконе и кандила, стрепећи  да ли ћу се вратити кући. Нисам ни знао шта ми је урадило то бомбардовање док нисам накнадно почео да размишљам о свему. И моја прва љубав се десила баш у то време, чисто као за малер. Онда се појавио професор Такено, кога сам познавао преко Гудача. Када желим да причам о њему, увек пазим да не омаловажим оно претходно. Ја нисам највећи Дејанов студент, али за мене је то стварно било невероватно искуство – та константна концертна активност и то прелажење опсежног репертоара док
си млад. Тек када сам прешао и део пута који се односи на педагогију схватио сам колико је битно да кад си млад прелазиш те неке огромне програме. У томе се слажу и моје колеге, звучнија имена од мене – на пример,  Немања каже да и данас свира те композиције које је онда вежбао, чак и ако га пробудите у сред ноћи. Једноставно су урезане. Иначе, чинило ми се тада да сам, у читавом периоду рада са професором Михаиловићем доста ствари радио негде несвесно. На пример, када је реч о осећају за фразу, он је био негде у мени. А онда се појавио Јапанац код кога све мора да има своје објашњење и тумачење. Одједном су почели да добијају на важности предмети попут музичких облика, хармоније – све је то било нешто о чему нисам размишљао, него сам свирао и осећао (аха, ово је доминанта, али ја нисам о њој размишљао тако, већ сам осећао део који треба мало да се нагласи и тако даље).

Интуитивно?
Да, а онда, одједном, за све морам да имам тачно објашњење. И тако, када је већ дошло до тога да морам да одем из земље, једино сам са њим имао контакт у иностранству. Уследили су разговори и он је био одушевљен идејом да одем у Енглеску, али сам рекао себи „Ко ће да живи у Лондону? Од којих пара?“

(Комплетан текст можете прочитати у штампаном издању ревије МУЗИКА КЛАСИКА бр.23)

46. Међународно такмичење Музичке омладине

       

Свечано отварање

Међународно Такмичење Музичке омладине које се увек одржава у последњој декади марта у Коларчевој задужбини отворио је ректор Универзитета уметности у Београду Зоран Ерић поздравним говором на енглеском језику образлажући да је то „званични језик Такмичења“ мада се свуда на свету од туристичких путовања до фестивала увек најпре говори на језику земље домаћина а потом преводи на званичне (и незваничне) језике. Раније је конферансу са много шарма и знањем неколико језика водила Марина Николић – сада је вођство препуштено Милошу Миловановићу.
У програму Свечаног отварања је учествовала двадесетогодишња виолончелисткиња Ирена Јосифоска, најбоље пласирана домаћа кандидаткиња на прошлогодишњем Такмичењу Музичке омладине – која је интерпретирала претешку Свиту за виолончело соло шпанског композитора и челисте Гаспара Касада, која се управо ради превеликих техничких захтева готово никад и не чује на концертним подијумима. Ирена Јосифоска је изванредно ушла у све танане поре ове сложене партитуре, показујући не само изузетну техничку спретност и изванредну музикалност него и суверени естрадни нерв, који би било одлично да поседују и њени колеге виолинисти који су ове године приступили нашем угледном такмичењу.
Потом смо чули Камерни ансамбл „Метаморфозис“ који предводи њихов уметнички директор, виолиста Саша Мирковић, темпераментно и разиграно, што није увек у складу са делима на њиховом програму. Најбоље су комуницирали са „Cartoon“-oм Зорана Ерића, који је, свакако, његово животно дело, ефектно и пријемчиво, изведено на десетине пута.
Далеко мање успешни били су у аранжману Саше Мирковића за виолу и гудаче Вивалдијевог Концерта за фагот и оркестар, при чему је Вивалди био готово непрепознатљив, Adagio без оне племените елегичне изражајности, карактеристичне за његове мелодијски инвентивне лагане ставове, а оквирни брзи ставови више „одстеповани“ него што се у њима обратила пажња на дорађеност и стилску речитост изванредно исклесаних детаља. Још је више сметао све време робусан, бучан, готово анкциозан тон у „Сећању на Фиренцу“ у де-молу опус 70 Петра Чајковског, где је у силној жељи за свирањем што брже и што гласније потпуно изостао не само корални доживљај на почетку другог става, него и неке битне карактеристике које је Чајковски нагласио још уз ознаке темпа (Allegro con spirito, Adagio cantabile e con moto)...

Програми и жири

Штампани програм је ове године променио „имиџ“, постао је шаренији и помало веселији, мада је стилизована виолина дошла некако чошкаста, а и слова су изломљена, као да имају вибрато. Још једна занимљивост што се фотографија тиче: чланови жирија су усликани „нормално“, као на фотографијама за документа, али опуштеније и природније; председник жирија, Професор Дејан Михаиловић и Маја Јокановић – чак са раздраганим осмесима. Остали чланови су странци: Иља Груберт из Холандије, Александар Снитковски из Француске, Магдалена Шћепановска  из Пољске.  И учесници Свечаног концерта, чланови Камерног ансамбла „Метаморфозис“ са виолистом Сашом Мирковићем и виолончелисткиња Ирена Јосифоска, а и Бојан Суђић, који је дириговао финалним концертима – такође на фотографијама које приказују и како су очешљани. Слично је и са клавирским сарадницима – Наталијом Младеновић и Укијем Оваскаиненом. Једино су такмичари – као скалпирани фотографије су их све редом исекле по половини чела!
Срећом, жири их није „исекао“ и много праведније него ранијих година оцењивао је кандидате.
Наша чланица жирија Проф. Маја Јокановић је заједно са руским Проф. Павелом Верњиковим извршила селекцију програма и то су урадили – не може бити боље да се види и техничка и стилска и емотивна култура кандидата кроз три веома захтевне етапе, а да се истовремено пружи и велико задовољство публици која прати такмичење да ужива у најлепшим делима виолинске литературе.
Било је пријављено 25 учесника али је такмичењу приступило седамнаесторо. За разлику од ранијих година, када су у Београд долазили омладинци из целог света, ове године не само да је њихов број смањен, него су они из европских земаља и само једна кандидаткиња је из Јужне Кореје.
Такмичарски ток

Већ у првој етапи издвојили су се фаворити; јер ко зна да осмисли мисаоно једногласје Баха, да одухови виртуозна каприча Паганинија и да проникне у срж и поруке једне од соната Исаија, Прокофјева или Бартока – велики је мајстор свог инструмента!
Једанаесторо њих су успели у томе и прешли су у другу, још захтевнију и сложенију етапу, у којој су се чуле једна од Бетовенових соната и такође једна од обимних Равела, Дебисија, Прокофјева или Франка.
До друге етапе није стигла најмлађа и једина кандидаткиња из Русије, петнаестогодишња Елизавета Глазунова, Британац Томас Алдрен, Јужнокорејка Сунгми Парк, Чех Филип Зајков и наше такмичарке – Наталија и Јована Стошић и Настасја Војиновић.
У другој етапи смо се са жаљењем опростили од Милене Вилке, из Немачке, која је једина цео програм свирала напамет, показујући стилску чистоту у Бетовеновој Сонати у Ге-дуру опус 30 и велику техничку спретност и речитоист у претешкој Првој сонати Прокофјева. Напустили су нас и наши виолинисти Душан Панајотовић, Игор Суботин (који је дошао са својом непознатом пијанисткињом) и Емилија Кортус (која је имала један ређе извођени програм са Бетовеновом раном Сонатом у Ес-дуру опус 12 и Другом Равеловом Сонатом у Ге-дуру и која је стајала некако леђима окренута од пијанисткиње поред поклопца клавира). И Пољакиња Ана Орлик није се пробила до финала доста бледуњавом интерпретацијом Франкове Сонате, али јој је Вијењавски био одличан, што није чудо с обзиром да су земљаци!

Багателе Милана Михајловића

У другој етапи слушали смо обавезну композицију српског аутора Милана Михајловића коју су такмичари морали да свирају напамет. Биле су то Багателе 3 и 4, концизне и контрасне садржине које су се сјајно уклопиле између великих соната и виртуозног комада. Занимљиво је да је и ове године (као и неколико претходних) награду за најбоље извођење српске композиције коју додељује Општина Стари Град (на чијој је територији и Музичка омладина и а Коларчев универзитет где се такмичење одвија) припала сасвим заслужено виолинисти из Швајцарске Назару Федјуку.
Клавирски сарадници

Такмичаре су у другој етапи пратили наши снаја и зет, Рускиња Наталија Младеновић , која од 2001. пружа драгоцену клавирску сарадњу на Међународном такмичењу Музичке омладине и Финац Уки Оваскаинен, који је такође од 2001. уметнички сарадник на Катедри за гудачке инструменте  на Факултету музичке уметности у Београду. Да је требало да жири процени који је од њих двоје креативнији, спремнији да пружи стабилну и музикалну подршку – имао би тежак задатак: сјајни су обоје!

(Комплетан текст можете прочитати у штампаном издању ревије МУЗИКА КЛАСИКА бр.23)

Од 8. до 10. априла у Новом Саду се одржава „Војвођански фестивал класичне гитаре“
КОНЦЕРТИ И МУЗИЧКО ТАКМИЧЕЊЕ

       

Почетком овог месеца, од 8. до 10. априла у Новом Саду ће трајати програм овогодишњег десетог по реду Војвођанског фестивала класичне гитаре, који по већ устаљеном обичају у највећем граду покрајине окупља еминентне концертне солисте, гитаристичке педагоге као и даровите и перспективне младе гитаристе из Србије и других земаља региона. Овогодишњи јубиларни фестивал, који организује Асоцијација гитариста Војводине сведеним обимом и програмом је прилагођен тренутним, културним збивањима сасвим несклоним околностима материјалне оскудице и кризе, па ће овога пута изостати неки од ранијих програмских садржаја, али ће упркос томе ова манифестација публици понудити врло квалитетан и занимљив програм, који ће сигурно привући пажњу љубитеља гитаре и уметничке музике.
    Програм фестивала започиње 8. априла у Музичкој школи “Исидор Бајић” где ће у 13.00 часова бити отворено Гитаристичко такмичење “Др Јован Јовичић”, а у 19.00 часова у свечаној сали Градске куће отпочеће представљање Збирке савремених српских аутора за гитару, објављене у издању Асоцијације гитариста Војводине, у оквиру које ће бити приређен и концертни омаж једном од аутора из ове збирке, преминулом композитору Дејану Саздановићу.
    Фестивалски програм се следећег дана наставља такмичењем “Др Јован Јовичић” и семинарима за младе учеснике, док је за 19.00 часова у Градској кући најављен почетак реситала на којем ће наступити Београдски гитарски дуо и солиста Александар Хаџи-Ђорђевић. Музичко такмичење и семинари се настављају и наредног дана, 10. априла, а увече, од 19.00 часова у Градској кући биће одржан концерт победника такмичења, након којег ће са солистичким програмом наступити београдски гитариста Милош Јањић.
    Као чланови жирија и предавачи на семинарима на фестивалу учествују наши еминентни концертни извођачи и солисти: Вера Огризовић, Зоран Крајишник, Дарко Карајић, већ поменути Милош Јањић и Александар Хаџи-Ђорђевић, као и Војислав Ивановић, Александар Спасојевић, Игор Мотл, Стеван Јовић и други, а у пратећем програму биће приређено и представљање рада домаћих градитеља гитара.

(Комплетан текст можете прочитати у штампаном издању ревије МУЗИКА КЛАСИКА бр.23)

Луис Ален Гонзалес, саксофониста
ИЗВОЂАШТВО КРОЗ ПРИЗМУ ИНТЕРАКЦИЈЕ И ПРОГРЕСИЈЕ УМЕТНОСТИ

       

На овогодишњем Интернационалном фестивалу камерне музике у Крагујевцу, „Convivium Musicum“, од 14. до 17. марта, имали смо  прилику да разговарамо са извођачем чије име има изузетну репутацију у елитним музичким круговима широм Европе. Шпански саксофониста, Луис Ален Гонзалес (1989), усавршава се од своје шеснаесте године у класи професора Хозеа Фунгвеиниња на конзерваторијуму „Lalin“, а своје прве награде освојио је са деветнаест година на текмичењима у Сантјагу де Компостели и Ремангену. Како поједини критичари кажу, његова јединственост произилази из невероватне музикалности, елеганције и експлозивности, које Гонзалес на врло вешт начин комбинује на сцени. Као члан Оркан Квартета (Orkan Quartet) имао је јединствену прилику да упозна велики број људи, стекне нова искуства и склопи блиска пријатељства. Тако је 2013. године основао ансамбл „Трио Афекти“ (Trio Affekti) са колегиницама са „Универзитета за музику и плес“ (Hochschule für Musik und Tanz) у Келну, што се показало као савршен спој наизглед различитих, а заправо веома блиских култура и инструмената. Временом је стил овог ансамбла уобличен употребом новина у погледу интерпретације дела класичне музике, нарочито оних која се не налазе на стандардном репертоару концертних дворана. Као један од чланова, Гонзалез нам открива шта је то што га инспирише, какве изазове има пред собом, који сегмент уметности по његовом мишљењу поседује највећи ступањ оригиналности и још много тога. Разговор са овим уметником смо водили непосредно по завршетку концерта одржаног на фестивалу „Convivium Musicum“.

Да ли сте први пут у Србији и како Вам се чини крагујевачка публика?
Овде сам први пут и могу Вам рећи да сам пријатно изненађен. Мислим да је сјајна ствар што људи и даље имају интересовање за долазак на овакве манифестације. С обзиром на то да се овакав састав трија (виолина, саксофон, клавир) врло ретко виђа на сцени класичне музике у Европи, али и шире, невероватан је осећај видети публику у овако великом броју која је дошла да чује нешто што је потпуно ново за њу.

Како сте дошли на идеју да оснујете Трио Афекти и чија је то била идеја?
Идеја је, заправо, била моја. Желео сам да представим саксофон као инструмент чија улога не мора бити само у сфери џеза, већ и у области уметничке музике. Поред тога, допала ми се комбинација виолине, саксофона и клавира, за коју је врло тешко наћи оригиналну паритуру, али се могу направити добри аранжмани. Аранжмане смо, наравно, урадили уз велико поштовање према ауторима и њиховом начину компоновања - један од њих је Брамсов „Трио у Ес-дуру“, којег смо извели на вечерашњем концерту.

Који су тренутно Ваши највећи изазови?
Има их много, а највећи од свих свакако јесте усавршавање извођачке технике и представљање саксофона кроз нове форме и интерпретације дела савремених композитора. Поред тога, сматрам да је неопходно и константно истраживање и трагање за новим изазовима. Саксофон је инструмент релативно кратке историјске прошлости, тако да можемо рећи да његово време тек предстоји.

Да ли мислите да би публика требало да разликује идеју и сам процес настанка дела од извођења које је такође врло битан сегмент? Ако је тако, како их учинити коресподентним?
Начин извођења мора да буде оригиналан, са јасном намером, и што је најважније од свега, у кохезији са концептом композитора. Оно што волим код музике и уопштено уметности, подразумева постизање успешне интерације између уметника и публике. У сваком случају, не могу да направим оштру границу између тога на шта би публика требало да обрати пажњу, а на шта не, првенствено због саме природе читавог тог процеса који мора бити индивидуалан.

На који начин доживљавате интеракцију са публиком?
Сваки пут када изађем пред публику, постоји одређена доза тензије, јер нико не зна шта ће се заправо догодити и управо ту је чар свега. Увек покушавам да представим дело онако како га ја у том тренутку доживљавам, али истовремено и како је композитор желео да се изведе. Публика наравно, увек има право да изрази сопствене емоције и критичност, а моја дужност као извођача и сценског уметника јесте да их прихватим и доживим као сугестију.

Шта мислите о комерцијализацији која је зашла у сваку пору савременог друштва и да ли се њеном експанзијом променила сврха чисте, уметничке музике?
Уметност сама по себи, непрестано трага за савршенством форме и израза, али у корелацији са актуелним начином живота добија нову сврху и постаје подређена потребама аудиторијума. Немам ништа против људи који слушају mainstream, јер на крају крајева, сви треба да тежимо ономе што нас испуњава. Живимо у екстремно брзом времену, које нам не оставља много времена за истраживање, али ипак, од свега треба пробрати само најбоље, као на пример, када тражите књигу коју желите да читате.

У ком сегменту уметности мислите да постоји највећи ступањ оригиналности и који Вас уметници инспиришу?
Оригиналност је нешто за чиме се вековима трага, како би се досегнуло нешто потпуно ново. Када размишљам о развоју музичке уметности, увек се сетим речи професора који ми је једном рекао да је неминован пут од Хајдна до Шенберга, и од Шенберга до данас, како би се постигао развој постојећих форми и конципирали нови жанрови. Што се тиче уметника који ме инспиришу, желим да поменем Џонатана Брауна, који ми је тренутно највећи узор и један од професора на Универзитету за музику и плес у Келну. То су и Навукуо Маи, Жан-Мари Лонде, Франк Емерсонон, Ференц Радос.

(Комплетан текст можете прочитати у штампаном издању ревије МУЗИКА КЛАСИКА бр.23) 

Марио Стефано Пјетродарки, бандонеониста
ЗВУЦИ БАНДОНЕОНА У КРАГУЈЕВЦУ

       

У Крагујевцу је од 14. до 17. марта одржан трећи по реду Интернационални фестивал камерне музике „Convivium Musicum“. Наступ италијанског бандонеонисте Мариа Стефана Пјетродаркија (1980) са гитаристом Луком Лућинијем (1971) и гудачким квинтетом Constantinus из Ниша, привукао је највећу пажњу публике током трајања ове манифестације. Марио Стефано Пјетродарки је основно музичко образовање започео са девет година, а дипломирао је на Академији за музику Санта Ћећилија у Риму. Учествовао је на бројним интернационалним такмичењима међу којима се издваја победа на „Светском трофеју“ (Тrophéе Мondial) у Француској 2001. године. Сарађивао је и наступао са великим бројем уметника међу којима су Андреа Бочели, Ана Нетребко као и Антонела Руђеро.   

Ово није први пут да сте у Србији. Пренесите нам раније импресије, како Вам се свиђа Крагујевац и шта мислите о нашој публици?
Дивно искуство сам имао 2001. и 2002. године. Провео сам доста времена у Србији и у Крагујевцу. Тај период живота за мене је био веома важан. Упознао сам професоре хармонике међу којима су Радомир Томић, Војин Васовић и Миљан Бјелетић. Веома ценим њихов рад и начин на који музицирају. Такође, упознао сам доста људи и лепих девојака. Био сам веома срећан када сам чуо да управо млади људи организују овакав значајан фестивал. Мислим да је то веома важно за будућност музичке сцене овог града. Ја сам уживао, дао сам све од себе, било је пуно позитивне енергије и чини ми се да се публици то јако допало.

Откуда интересовање за бандонеон? Да ли због жанра tango nuevo у коме овај инструмент углавном доминира и Астора Пјацоле кога радо изводите, или постоје други разлози?
Дефинитивно, моја љубав према бандонеону се родила у тренутку када сам први пут чуо Пјацолину музику. Често изводим његова дела, али желео бих да више свирам италијанску музику – Мориконеа и других композитора који иначе нису писали за бандонеон, али и оних који ће тек компоновати за овај инструмент. Покушавам да пронађем што више композитора попут Пјацоле. Такође бих волео да свирам и друге жанрове поред танга, зато што је бандонеон инструмент на коме можете да свирате све.

Публика бандонеон углавном везује за танго. Колико је овај инструмент распрострањен у свету и да ли је у употреби ван граница самог жанра?  
Бандонеон је пореклом из Немачке. Људи су га свирали у црквама јер је његов звук сличан оргуљама. Када је стигао у Аргентину, на њему су почели да се изводе и други жанрови – најпре танго. Захваљујући овој експанзији, инструмент је постао популаран широм света.

Док сте на сцени правите интересантне покрете. Шта Вас инспирише да тако страствено свирате?
Сваки пут када почнем да изучавам неко дело, а затим и да га изводим, замислим филм у својој глави. Дивно је свирати и гледати тај филм. Што се тиче мог начина извођења, немам објашњење (смех). Не допада ми се када погледам себе и свој наступ, али рецимо да је то неопходно да би моја музика звучала онако како желим. Када год следим овакав начин музицирања, резултати су одлични! Уосталом, природно је играти и кретати се уз музику каква је танго.

Снимили сте музику за филм „Тихи хаос“ 2008. године. Да ли Вас је то навело да истражујете филмску музику?
Наравно, и то није једина моја музика за филм. Снимио сам их пуно јер волим тај музички жанр. У данашње време она је веома популарна. Филм без музике нема смисао. Пуна је емоција, уживам да је изводим на бандонеону и наставићу то у будућности. Иначе, постоји мноштво филмске музике из италијанске кинематографије коју волим: „Живот је леп“ (1997) или композиција „Завођење“ Луиса Бакалова из филма „Танго смрти“ (2002).

Чему тежите?
Мој сан је да представим моју музику целом свету. Људима је потребна музика, емоција и страст. Надам се да ћу наставити да путујем и постижем нове успехе!

(Комплетан текст можете прочитати у штампаном издању ревије МУЗИКА КЛАСИКА бр.23)