Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

МУЗИЧКО  ПОЗОРИШТЕ

Игор Киров, играч и кореограф
СА КАРТОМ У ЈЕДНОМ ПРАВЦУ

 

Током фебруара месеца ове године студенти Института за уметничку игру имали су прилике да присуствују радионици коју је држао Игор Киров, играч и кореограф из Македоније, који има веома успешну каријеру у свету.

Колико је трајао Ваш курс?
Мој курс је трајао три недеље, а радио сам као професор модерног балета, кореографске игре и класичног балета. Час сам осмислио на бази кореографија које ја радим. У питању је био модеран балет са комбинацијом покрета који долазе из класичног балета.

По чему су карактеристичне Ваше радионице?
По интензивном раду. Мој циљ је да сваки полазник добије оно што га највише интересује, да искористи потенцијале часа, а то је и увид у оно што је у домену покрета модерно у свету.  То је техника која се базира на мојим кореографијама. Са полазницима радим делове тих кореографија, како бих им показао саму суштину онога што ја радим. Мислим да је то интересантно и полазницима као плесачима, и као упознавање са мојом техником.

Први пут сарађујете са студентима Института за уметничку игру.
Да, јер је мој распоред веома густ и тек сада смо пронашли термине који свима одговарају. Међутим, у Београду сам већ радио са трупом „Balkan Dance Poject“.

У којој мери млади играчи у Србији, али и у земљама некадашње Југославије, имају могућност да се информишу о актуелним тенденцијама у свету модерног балета на светским балетским сценама?
То је тешко питање, обзиром да живимо где живимо. Са отварањем Института у Београду, Академије у  Скопљу, институција у Хрватској и Словенији, играчи имају могућности да се упознају са дешавањима у свету модерног покрета, али то је много мање него што то имају могућност играчи у свету. Међутим, примећујем велики интерес код младих људи да знају шта се дешава у свету, јер им та спознаја даје могућност да пронађу себе и у неким другим балетским жанровима, али и у неким другим земљама.

Од самих почетака били сте опредељени за модеран плес.
Ја сам балет почео да играм са осамнаест година и имао сам срећу да имам све предиспозиције за игру. Био сам свестан да је у тим годинама веома тешко да постанеш Принц у неком класичном балету, и зато сам рекао: ако не могу да будем Принц, онда ћу увек да волим класику, али је модеран плес за мене био велики изазов. Велики преокрет у мојој каријери био је одлазак на Академију у Ротердаму, када сам положио пријемни испит, и ево, двадесет година касније ја сам још увек у том граду.

Шта Вас је усмерило ка плесу?
У време када сам ја одрастао, у време старе Југославије, постојали су Пионирски домови. У Штипу, где сам живео, у том Дому је постојала само балетска секција у коју сам редовно ишао. Ја сам био први мушкарац који се учланио у ту секцију. Тада сам имао четрнаест година и већ тада сам желео да у домену игре направим нешто више. Зато сам и одлучио да контактирам једног певача који је наступао на фестивалу МАКФЕСТ и предложим му да моја партнерка и ја играмо током његовог наступа . Тада сам се први пут појавио на телевизији. Балет сам почео да учим тек када сам отишао у Скопље. Родитељи нису хтели да ме пусте да одем све док нисам завршио средњу школу, а завршио сам ветеринарску школу. Они су мислили да ћу ићи на Ветеринарски факултет, који сам и уписао, али ту се све и завршило.  
Док сам још био у Штипу, на македонској телевизији су од осам до пола девет увече емитовали програм МТВ телевизије и ја сам сваки дан једва чекао да гледам нове спотове, посебно Мадоне, Мајкла Џексона и Џенет Џексон, у којима је увек било много сјајних играчи.

Шта се дешавало када сте уписали Средњу балетску школу?
Мене су одмах уписали у трећи разред средње школе, јер сам имао много година. Професор ми је рекао да станем у средину и да покушам сам да ухватим кораке. Тако сам учио. То није било лако, али мени је некако ишло. Стално су помињали мој таленат.

Како сте одлучили да одете на аудицију у Ротердам?   
Обзиром да је школовање у Америци за мене било превише скупо, одлучио сам да видим шта се на плану образовања из домена модерног плеса дешава у Европи. Моја другарица је у то време била у Ротердаму и ја сам преко ње послао видео касете, што је довољно за пријемни испит. Око 420 људи се пријавило на ту аудицију, и ја сам био међу двадесет који су они те године примили – десет мушкараца и десет девојака.

И тако сте купили карту у једном правцу...
Да! Моја професорка ме је саветовала да никада не купујем повратну карту. Рекла је:“ Са картом у једном правцу ти ћеш увек да будеш тамо где си!“

Међутим, ипак сте све више на Балкану.
Да, све више радим у земљама Балкана. Новембра прошле године је била премијера трупе „Balkan Dance Project“ на сцени „Раша Плаовић“ у Београду, дакле у питању је интернационална балканска денс продукција између Македоније, Србије и Словеније, чији су иницијатори Институт за уметничку игру из Србије, македонско Министарство културе и фестивал „Велење“ из Словеније. Урадили смо пројекат где смо Александар Саша Илић и ја повезали играче из некадашње Југославије у пројекту који је носио назив „Диптих“. Ову представу имала је прилике да види публика у Велењу, Штипу, Скопљу, Битољу и Београду. Све представе су биле продате и добили смо фантастичне критике. Такође, наступили смо у оквиру „Сарајевске зиме“. Ово је био пројекат „Balcan Dance Project Vol. 1“, а већ за следећу годину припремамо „Balcan Dance Project Vol. 2“, чију ће продукцију преузети Србија. Планирамо да домаћим „Balcan Dance Project Vol. 3“ буде Хрватска и да тако укључимо играче, композиторе и кореографе са простора некадашње Југославије.

Каква је атмосфера у трупи?
Фантастична! Ми смо ипак потекли са истих простора и ми имамо исти хумор, гледали смо исте филмове...једноставно – разумемо се, без обзира што свако прича свој језик.

ИН МЕМОРИАМ

Невена Поповић (1955-2016)

 

У Београду је, 30. марта, преминула Невена Поповић, пијанисткиња, редовни професор клавира на Факултету музичке уметности.
    Невена Поповић рођена је у Београду, где завршава нижу и средњу школу „Ј. Славенски“ у класи проф. Јеле Кршић. Факултет музичке уметности уписује 1972. године, а дипломира јуна 1975. године са оценом 10 из главног предмета и просечном оценом 10, у класи проф. Андреје Прегера. Магистарске студије завршава 1977. године на Академији „Santa Ceccilia“ у Риму, у класи познатог професора Vicenza Vitalea, затим у Фиренци као стипендиста америчке академије “Rosary college of fine Arts“, као и на Факултету музичке уметности у Београду.
    Усавршавала се и на мајсторским курсевима код познатих пијаниста Алда Чиколинија, Владимира Ашкеназија (одабрана међу 9 од 90 пријављених кандидата за активно учешће на његовом курсу и наступ на коцерту у оквиру Луцернског фестивала 1981. године).
    Добитница је бројних награда у земљи и иностранству: седам првих и специјалних награда на републичким и савезним такмичењима као ученик и као студент, награда фонда „Олга Михајловић“ 1974. године, Октобарске награде 1974. године и награде фонда „Емил Хајек“ 1976. године (први добитник ове награде). Осваја награде на међународним такмичењима 1975. године у Senigallii, 1976. „Alfredo Casella“ – Напуљ (троетапни конкурс, члан женевске федерације), у Риму – „Franco Manino“ 1976., златну медаљу у Амалфију 1977, награду фестивала „Inetrnational Masterplayers“ у Минхену 1983.године.
    Наступала је као солиста, камерни музичар и са оркестрима у нашој земљи на БЕМУС-у – 6 пута, НИМУС-у, Будва – град театру, Данима музике у Херцег Новом, Мермеру и звуцима, Меморијалу и иностранству у Италији, Швајцарској, Немачкој, Француској, Финској, Мађарској, Аустрији, на турнејама по Русији, Молдавији, Грузији, Летонији и другим земљама бившег СССР-а, као и на многим значајним фестивалима у земљи и иностранству, са диригентима као што су Томас Сандерлинг, Емил Табаков, Антон Колар, Ванчо Чавдарски, Јорма Панула… Снимала је за радио, телевизију и ЦД као солиста и са виолинистима Мајом Јокановић и Сретеном Крстићем…Снимала је често за београдску, али и италијанску, француску, швајцарску, немачку, финску и совјетску радио-телевизију.
    Од 1979. године радила је на Факултету музичке уметности у Београду прво као асистент, затим доцент, а од 1998. године у звању редовног професора за ужу уметничку област Клавир, а на Академији умјетности у Бањалуци ангажована је од њеног оснивања 1998. године.
Њени студенти освојили су до сада велики број награда на међународним такмичењима широм света. Њих десетак ради на Факултету музичке уметности у Београду и спада у наше најуспешније уметнике (Милош Михајловић, Владимир Милошевић, Владимир Цвијић, Небојша Максимовић, Соња Лончар, Јасна Туцовић, Дејан Суботић), а велики број их делује успешно у иностранству (Европа, САД, Канада, Аустралија).
Била је члан међународних жирија у нашој земљи, у Италији, Француској, Грчкој, Грузији. Одржала је бројне мајсторске курсеве у земљи и иностранству.

Невена Поповић сахрањена је у Алеји заслужних грађана у Београду.

МУЗИЧКА ПРИЧА

ТИШИНА У БАТАКЛАНУ
Саксофонисти који је остао на бини

Отац и син Ори и Киди никада нису могли да се договоре око једне ствари, а свирали су у истом џез-оркестру. Отац је свирао клавир, а синџез-трубу. Нису могли да се договоре око хармоније за један део од четири такта у песми-џез-стандарду „Ноћ у Тунису“, коју је написао ДизиГилеспи, иначе, чувенитрубач и композитор, али још и учитељ на труби.Он је подучавао у свирању на труби и једног ВинтонаМарсалиса који се бејаше истакао као најбољи ученик на овом инструменту, и који је такође, по угледу на свога учитеља, касније, имаосвоју школу трубе коју је управо похађао Киди. Сад је, после дужег времена, ВинтонМарсалис прешао океан и стигао на гостовање по Европи. Требало је да наступи у познатој париској сали за џез-музичаре, у 11. кварту – Батаклану, дана 13. новембра 2015. То је била прилика да се Киди, који је живео у Букурешту, знајући за датум наступа свога учитеља, спреми и дође у Париз.
    С оцем Оријем договорио се да на паметном телефону сними шта хармонски инструменти свирају у том трајању од четири такта, када би „на јединицу“ престао да свира претходни извођач, а баш ту почео своју импровизаторску деоницу следећи солиста. Јер та четири такта нису имала мелодију у компонованој партитури него само хармонију (за пратеће инструменте), а око које су се отац и син и спорили. Та четири такта су тактови број 13, 14, 15 и 16, у делу „Ц“, после којих иде опет тема од почетка, односно, импровизује своју деоницу следећи извођач. А тема је сложена по шеми: А, А, Б, А, после које иде тај нови мелодијски део „Ц“. Он је више као мост који се свира између већ одсвиране теме ААБА и поновног свирања те исте теме-мелодије. А служи и томе да се солисти баш у њему лакше смене у солирању, односно, у та његова четири последња такта. Композитор Дизи Гилеспи је предвидео да у та последња четири такта дела Ц,  за мелодију писану у „Д-молу“, иде следећахармонија: F maj, Fmaj, Em7b5 и A7b9.Киди је сматрао да се други од та четири такта, са изворном хармонијом Fmaj, може заменити са Н7b9, и опет лепо ући у трећи такт Em7b5, те наставити даље до краја како је и компоновано. Ори је тврдио да није на њима, и посебно на њему као пијанисти и „главномхармоничару“, да поправља Гилеспија, докје Киди тврдио да ВинтонМарсалис баш тако чини, иде преко Н7b9. Био је тренутак да се то потврди у Паризу и чује „велики учитељ“ из прве руке. Слободно место у авиону је то,тога дана, и омогућило, али благајница на шалтеру, и готово затворена сала нису. Рекла је да је баш све попуњено, до последењег места. Љут због малера да нема карата, а ипак је само због тога стигао из Букурешта, Киди јенехатно и сочно опсовао, на румунском, а благајница га, просто случајно Румунка, лепо разумела.Тада је гласно, како би је чули и чувари из безбедности и портири на вратима сале,рекла: „Па, у реду, кад сте окаснели новинар из Букурешта, уђите“, а вратару још и јаче довикнула: „Новинарска исказница му је уредна!“…
    Киди се раскомотио на своме седишту, негде на средини сале и у средини реда. Дошао је ред и на „Ноћ у Тунису“, готово у средини програма. Одсвирана је тема ААБА, почео је део „Ц“, и цурило је његових првих 12 тактова, све према хармонији коју јеКиди познавао. Паменти телефон је био укључен да се сними све. После 12-ог такта, на „јединицу“13-ог, сви други инструменти су стали, као укопани, осим баса и  ритам-секцијекоји су наставили, да би Винтонту започео свој импровизаторски соло, елегантно, као кад скакач прелази трамбулину, те даби се још елегантнијеотиснуо у бесконачну плаву прозраку Неба, на којем станује наш Господ, као да би желео да му се доближи и покаже колико човек настоји да досегне Лепоту, која има Његове, божанске димензије. Киди је начуљио ухо. Да, у 14-ом такту је ишла хармонија Н7b9. Паметни телефон је то забележио. У 15-ом и 16-ом такту Винтон Марсалис је направио такав „брејк“ да само мало дете не би на јединицу дела основне мелодије ААБА ушло са толико мирноће и достојанства у 1. и 2.такт ове дивне композиције кроз хармонију Eb7и D mol7,настављајући и даље са таквом чудном инвенцијом импровизацију учитељеве„Ноћи у Тунису“, да се са одахнућем могло рећи да се није узалуд стигло чак довде, из Букурешта, да се све ово чује на директни начин.
Винтонова импровизација се приближавала крају првог основног дела композиције. Поново су се сви музичари спремили да свирају део „Ц“ јер је то такав обичај, пошто, на јединицу 13-ог такта дела „Ц“ иде: СТОП иследи нови солиста. Видело се да лако устаје и испред свих излази саксофониста, који као да је био брат ВинтонаМарсалиса, јер толико је на њега личио. Киди је извукао и други од оба своја мобилна телефона, које је понео са доста плаћеног роминга и брзо позвао свога оца у Букурешту, да чује ово место у хармонији са Н7b9, кадаимпровизујућу соло-деоницу преузима саксофониста. Откуцавао је 12-ти такт дела „Ц“, сви су били напрегнути, јер то је најузбудљивије, уобичајено ипрепознатљиво место у композицији; веза је била успостављена, и Ори је све слушао. Долази то место где опет сви стају на јединицу 13-ог такта. Тако и бù, сташе, али, уместо саксофона и његовога излета у брејк ради стварања музичког суспенсиона, затрешташе меци из калашњикова… и народ се по инстинкту, као и погођени тако и непогођени, просу по поду између седишта. Киди такође.
    Док су рафали прштали неки од људи поскакаше на бину и срећом унеколико заклонише музичаре, а други се винуше ка извесним вратима из сале, од којих више њих бејаху затворена. То наљути четворицу муслиманских камиказа те се распоредише на све стране око гледалаца, да их држе под нишаном. Када је већ готово цео живаљ са балкона, недосупан цевима које су бљувале ватру, искочио кроз нека „отворенија“ врата, то још више наљути атентаторе, па још једном запуцаше у масу у партеру. Још један откос људи положи се по поду. Срећом техиљаду људи камиказе нису успеле да убијају систематски. Било их је само четворица. Ноније тешко убити 250 људи, али је тешко да се синхронизује међу бесним псима, па да свак убије „својих“ 250 и тако побију све. Ал то је и дало прилику многима да се спасу. Ипак, готово најнесрећнији, њих око стотину, остало је у партеру,многи на поду. Међу њима мало мање несрећни били су они који су још дисали.
    Киди је залегао тако да му је телефон са очевим гласом остао близу уха, да је могао да чује чак дисање запањенога Орија, али му се, наравно није смео одазвати, јер би то привукло пажњу убојица. Једноставно, остао је залеђен, колико и да је погођен. Други телефон који је све снимао и којега је држао у унутрашњем џепу сакоа, још је активно обављао своју улогу.
    Пролазили су часови. Најстравичније је било када су, после два сата таквог „замрзнутог“ стања са непомерањем нити једног „лежећег гледалаца“, почели да звоне мобилни телефони. Читав Париз био је свестан да се догодио терористички напад. Знало се да је,ипак,најгоре у Батаклану. Забринути родитељи и сва блиска родбина настојали су да добију свога ближњега на телефонској вези, па су бесомучно позивали, стално и без прекида. Једном се догодило да су изгледа сви неискљученимобилни телефони звонили: мртви се нису могли, а живи нису хтели одати. Створи се панични звук целе те множине свих телефона, јер позиваоци нису престајали, а био је трећи сат удржању таоца у масакру. Ори је здружене звукове телефонске звоњаве чуо као грмљавину у судару бесних планета. Кад нико није „подигао слушалицу“, терористи, којима се злокобан звук увлачио у кости и подсећао их на њихову земну маленкост, умало не излудеше, и, без договарања, а у истом трену, развукоше по тимзвуцима на поду. Испразнише целе шаржере. Ставише нове. Киди је још лепо дисао, али од страха тако тихо да га ни отац на телефонској вези више није чуо…
    А онда је улетела полиција за таква антитерористичка дејства,специјално обучавана за овакве прилике. Од четворице, тројица самоубица су се разнела, а четвртог су убили специјалци. Опет је маса гелера измешана са људским месом прштала по сали у партеру, али и по подовима. Тада је телефон на Кидијевом уху „замро“ и изгубио везу са Румунијом, јер га је гелер погодио, али је тако спасао свога газду од парчета гвожђа из ручно прављене бомбе. И други је телефон стао са снимањем из неких других разлога, можда слабост батерије, тек ниједан није снимио узвике полицајаца да се може устати јер је ликвидација свих терориста завршена…
    Смештајући сеу фотељу кафића у близини, чији су се метални застори тек сад отворили и из којега су излазили други, мало мањи несрећници, које је полиција исто толико сати држала затвореним у ресторану, како би ускратила прилику могућим, новим атентаторима који су се могли однекуд појавити, Киди је зачудо размишљао о томе да ли за оца има доказе о измењеној хармонији на 14-ом такту песме „Ноћ у Тунису“, а не о томе како је избегао смрт – ту се није имало шта закључити, јер је све било у Божјим рукама. Човек је мален да би испланирао сопствену смрт– прође му кроз главу, па отпи последњи гутљај из шољице кафе, коју је газда кувао бесплатно, пре но што ће га полиција, са неколико других сведока из сале, повести у станицу ради давања изјаве.
    Последње што још промисли пре но што се попе у марицу, би то да „ако телефон-сниматељ није сачувао доказе о промењеној хармонији на 14-ом такту, док је солирао његов учитељ ВинтонМарсалис, онда се још једини доказ о томе налази у живом уху његовога оца који је то морао чути на „погођеном“телефону, те да ће њих двојица целога живота то морати да, најзад међусобно усклађени, свирају баш тако, због успомене на једног заслужног музичара, и то оног саксофонисту, што је личио на Винтона, који је био први погођен, и који је пао на бини баш у тренутку када је, по други пут, „ишла“ јединица 13-ог такта предивног Гилеспијевогџез-стандарда „Ноћ у Тунису“.

13, петак, новембар, 2015, Париз, к.к.
Властимир Станисављевић Шаркаменац