Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2015. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

КРИТИКЕ 

Сан Ивањске ноћи
ПРЕМИЈЕРА ХНК ИВАН пл. ЗАЈЦ, 23. јануар

У дуговеком позоришту на размеђи Сушака, Ријеке и Опатије ХНК Иван пл. Зајц, 23. јануара ове године, хладне вечери омотане буром на минус степени Целзијуса одржана је премијера неокласичног балета Сан Ивањске ноћи. Лео Мујић, као кореограф и редитељ представе овим чином је обележио четиристоту годину од смрти Виљема Шекспира, једног од најзначајнијих песника и драмских писаца Енглеске оног доба (1564-1616). Нешто касније његова слава прешла је Ла Манш и зацарила до данашњег дана светским сценама. Нема позоришне куће, а ни уметничке скупине, која држи до свог реномеа да на репертоару нема неко његово дело, било као изворну замисао Шекспира, било као прилагођеном оперском или балетском изразу.
Ова премијера збила се у време чувеног традиционалног Ријечког карневала, и тако нас подсетила да је ондашње поимање света било прожето карневалским духом под дугим утицајем традиције античких пародијских жанрова, а потом и средњевековне народне културе.
Шекспирова комедија, нама позната као „Сан летње ноћи“, била је наручена за извођење приликом свадбене церемоније а доцније прерађена за извођење у јавном позоришту.
Драма садржи три сегмента којих се Лео Мујић у својој режији и кореографија придржавао: заплет на двору; љубавни неспоразум, представа у представи (чест манир Вилијама Шекспира) гротеска ткача Вратила и његове групе о трагичној љубави Пирама и Тизбе, и Оберон, Титанија, Пук и цео вилински свет.
Иза ове метафоре Вилијам Шекспир је сакрио стварност извештаченог великашког понашања, коме је супроставио једноставност обичног живота и вилинско царство сна.
Из текста Леа Мујића, чија је поента: НАЈВАЖНИЈИ ДЕО СНА ЈЕ БУЂЕЊЕ. БУДИМО ЛИ СЕ ИСТИ?
Поштујући дело које је написао Шекспир истражио сам међусобне односе, живот, смрт, сексуалност, плодност. Он нас љуља између сна и јаве у шуми особних жеља, страсти, фрустрација, те туђих захјтева, обавеза и чудесних промена. Ниво свјести у коме се налазимо док сањамо, тко смо и какви све можемо бити у какве се ситуације можемо довести и какве све односе можемо остварити с другим људима, највећа су инспирација за стварање овог балета... осветљавање сподоба и вилењака скривених у нама самима... ШТА ЗНАЧИ КАД НЕТКО КАЖЕ, САЊАО САМ ТЕ?
Аутор овог неокласичног балета имао је на располагању бројан и добар ансамбл и одличне солисте, међу којима се по величини успешно решеног задатка издвајају: Марта Каназир (Титанија, Вилинска краљица), Balint Rauscher* (Оберон, Вилински краљ), Owien Lane (Пук) и Ali Tabbouch (Вратило).
Своју дугу традицију ХНК Иван пл. Зајц започиње давне 1765. године у згради која је за ту намену изграђена у Ријеци. Али како је била скромних могућности, богати ријечки трговац, љубитељ театарске уметности Андрија Људевит Адамич 1805. године саградио је сопствено позориште под називом Театар Адамич. Како ни ова зграда није задовољавала средњоевропске стандарде 1883. године Ријечка градска управа доноси одлуку о зидању нове позоришне зграде. Пројекат је поверен специјалном атељеу за изградњу позоришних зграда у Европи у Бечу, двојици архитеката (Хелнер и Феллнер). Тако је сазидана Ријечка позоришна кућа, пре Сплитске и Загребачке под називом „Опчињско казалиште“ (Театро Комунале). Зграда је била украшена фигуралном пластиком израђеном у Венецији (вајар Август Бенвенути), и сликарским радовима на плафону (Franz Matsch и браћа Густав и Ернест Климт). Бројна гостовања чувених имена тог доба, као што су композитори Ђакомо Пучини и Пијетро Маскањи, тенори Енрико Карузо и Бењамино Ђили... славна глумица Сара Бернар са својом трупом... Током своје дугогодишње историје позориште је променило неколико назива: Театро Верди, крајем 1945. године уместо дотадашњег Театра Стагионе, постаје стално Народно казалиште у Ријеци (хрватска драма, талијанска драма, опера и балет). Најзначајнији догађај у дугом постојању збио се 20. октобра 1946. године, када је на сцени први пут, на хрватском језику одиграна представа (Дубравка Ивана Гундулића у режији др. Марка Фотеза и с Маријом Црнобори у главној улози). Године 1953. позориште још једном мења назив, добија име најславнијег хрватског композитора (опере Никола Шубић Зрински, Амелиа...), свог славног суграђанина Ивана Зајца. Статус националног позоришта добија 1991. године а данашњи назив ХНК Ивана пл. Зајца 1994. године.

*Balint Rauscher је неколико сезона био ангажован као солиста у Народном позоришту у Београду.




47. БЕМУС 2015.

Када ме упитају да упоредим стране и домаће фестивале – замолим колеге или новинаре да одустану од тако тешких питања; јер, чини ми се, то би било као сабирање баба и жаба!
Све је у иностранству другачије, сређеније и сталоженије. Програми су, разуме се, богатији, јер су и земље Западне Европе далеко богатије од наше. Али ипак бих хтела да проговорим о односу према музичком критичару које је тамо врло цењено занимање. Чим се фестивал заврши они вас позивају на следећи наредне године – чији је програм већ направљен и обавезно захвале што сте пратили њихову манифестацију. Реч хвала одавно је избачена из нашег језика. После две године праћења њиховог фестивала више вам не тражће акредитације, а добијате редовно најбоља (и најскупља) места у дворанама.
На нашој конференцији за штампу дан уочи БЕМУС-а уделе вам пропусницу да уђете на концерте (као да сте студент, а не критичар који се 45 година континуирано бави тим послом), траже акредитацију као да вас први пут виде у животу а за седиште вам саветују – снађите се – што значи да сте несналажљиви кад вас посетиоци са улазницама подигну са места. Као да нас има на стотине, а нема нас ни десетак!

Свечано отварање
Београдска елита дошла је на свечано отварање. Ипак, „градски оци“ нису. Градоначелник (без њега се не могу ни замислити фестивали у иностранству и то не само на отварању него и читавим током манифестације) је послао свог заменика, Андреју Младеновића; после интелектуалног говора уметничког директора БЕМУС-а, композитора Светислава Божића, који је сачинио одличан програм, далеко квалитетнији од оних ранијих година – отворио наш престонички фестивал, тачно наводећи његову бројку (ово напомињем отуда што једне године градоначелник Аранђеловца није знао коју по реду отвара Смотру „Мермер и звуци“). Но, мало се забунио код Мењухима (прекрстивши га у Мањухина), одабрао лепи Вагнеров цитат и изразио наду да се очекује рекордан број гледалаца (а ја сам мислила да је музика аудитивна а не визуелна уметност)!
У складу са доминацијом свега визуелног и програмска књижица је понудила једино одлично урађене фотографије уз биографије извођача, на фином папиру, без икаквог коментара о делима, како су то ранијих година озбиљно и савесно опремиле наше музиколошкиње.

Шта се догађа са оркестрима?
Од три београдска постојећа – Београдска филхармонија већ годинама игнорише Београдске музичке свечаности!!! С којим правом и зашто? На њиховим концертима не чују се наши уметници ни интерпретатори ни композитори, дођу понекад и неки који свирају Шопенове концерте из нота, дођу и „водени уметници“ који су створитељи „водених композиција“ па публика у првим редовима добије кабанице и кишобране на послугу, а и публика је необучена, тапше између ставова, звижди као да је на утакмици – а за критичаре – места нема – они су буквално осуђени да се „снађу“ – како то мудро препоручују и организатори БЕМУС-а. Други београдски оркестар – Уметнички ансамбр Војске Србије „Станислав Бинички“ – ради као у строгој илегали – концерте даје само у својој сали, строго конспиративно!

Сав терет пао је на Симфонијски оркестар РТС и диригента Бојана Суђића (који своју палицу не препушта ником) који је и отворио и затворио БЕМУС!
А отворио га је величанствено и по избору програма (композитора и солиста) и по озбиљно увежбаним делима која су веома захтевна и јако ретко, готово никад не извођена код нас! Били су то класици XX века, најмаркантнији руски, амерички, француски представници и међу њима нашао се и наш академик Иван Јевтић чије дело стоји сасвим равноправно са колегама из иностранства!
Обимни четвороставачни Концерт број 1 у це-молу за клавир и гудачки оркестар са облигатном трубом опус 35 (из 1933) Дмитрија Шостаковича сјајно су интерпретирали Маја Рајковић и Младен Ђорђевић. И мада је на конференцији за штампу наш најбољи уметник на труби рекао да је он овде „само Мајина подршка, њена сен, њен зачин“ – ова партитура је и те како јасно поцртала деоницу његовог инструмента. У синтези неоромантичног израза и лирско-романтичарске експресије, а местимично и са одбљесцима џеза – дело је дало могућност овим нашим изванредним уметницима да представе широки спектар полета, рескости и нових звучних комбинација Шостаковичеве партитуре. Маја Рајковић уопште има изузетан сензибилитет за руску музику прошлог века (Рахмањинов је један од њених омиљених композитора), те је успоставила сјајну респонзоријалну поетику са гудачима, а и са репликама трубе, али је била и изразито речита у дугој каденци другог става, са великим градационим луком и у бљештавој, пуној клавирској акордици финала.
У Концерту за кларинет и оркестар Арона Копланда чули смо чувеног италијанског кларинетисту и уметничког директора Арене у Верони – Ђампјера Собрина, који је кроз два става међусобно повезана каденцом соло инструмента приказао „горко слатку лирику“ првог (како је сам композитор назначио) и разиграни рондо са опсежном кодом финалног става у коме су сјајно инкорпорирани и елементи џеза, јер је дело и настало по поруџбини чувеног џез кларинетисте Бенија Гудмана, који га је премијерно и извео 1950. године. 
Кларинетисту Собрина чули смо и у Првој рапсодији за кларинет из 1910. године Клода Дебисија, делу које, за разлику од виталног оптимизма Копландовог концерта показује ефемерну импресионистичку палету највећег француског композитора прошлог века.
У првом делу концерта чули смо добро увежбани гудачки корпус Симфонијског оркестра РТС, а други део започео је Првим концертом за клавир и дуваче (из 1924) Игора Стравинског, у коме смо чули још једног сјајног пијанисту, младог француског уметника Ромена Дешарма, који је спојио прегнантни играчки полет, делимично ослоњен на динамику његових балетских свита са виртуозношћу не само клавирског парта него и изванредно и написане и интерпретиране оркестарске деонице (солиста је на конференцији за штампу изјавио да је тренирао са теговима за овај сажети, ефектни концерт).
И најзад, наш представник који је одавно стекао светску славу, која је добрим делом стицана делима за трубу, те су овогодишње Београдске музичке свечаности отвориле његове фанфаре (које су се чуле и током читавог фестивала), а прво вече сјајно окончао његов Други концерт за трубу и оркестар из 1996, где се представио гост из Француске Ерик Обије, ђак легендарног Мориса Андреа и са 19 година најмлађи солиста Париске опере. Ова веома захтевна неокласична партитура користи у лаганом ставу малу трубу, веома често и демфовану, уз контрасте динамике и темпа.

Друге фестивалске вечери Солисти Санкт Петербурга, на челу са изврсним виолинистом Михаилом Гантваргом интерпретирали су дела XIX и XX века, углавном праве „бисере музичке литературе“, које имају готово сви камерни ансамбли на репертоару, али ниједан, чини ми се, не постиже такву кохерентност, компактност и хомогеност, изванредну лакоћу и беспрекорну синхроност.
Григова Свита „Из Холберговог времена“, настала 1884. у оригиналу за клавир, а касније прерађена за гудачки оркестар, инспирисана је истакнутим норвешко-данским књижевником и мислиоцем из XVII века, те је и написана у барокном духу. Потом смо чули Осам прелида опус 34 Дмитрија Шостаковича и Росинијеву Трећу сонату у Це-дуру, која је настала када је композитору било само 12 године, са веома захтевном деоницом контрабаса, јер је дело посветио свом домаћину Агостину Триозу, код кога је тог лета боравио у Равени и који је био и одличан контрабасиста аматер.
О најлепшој „Серенади за гудаче“ Чајковски је 1880. писао Надежди фон Мек:
„Преплављена је топлим осећањима и ја се надам да има и уметничке вредности!“
Имала их је у изобиљу – управо као и интерпретација Солиста из Санкт Петербурга, који су свој програм закључили са „Шест румунских игара“ Беле Бартока, написаних у духу фолклорног експресионизма, у необузданом ритмичком оргијању и колористичкој имагинацији.

Педесетогодишњи јубилеј прославио је концертом на овогодишњем БЕМУС-у Београдски гудачки оркестар „Душан Сковран“ који је лепоту нашег камерно-оркестарског музицирања пронео у преко 400 градова широм света. „Сковрановци“ су премијерно извели више од 70 композиција, које су им посветили домаћи аутори. На њиховом челу је од 2003. године Обрад Недељковић који је све време у овом ансамблу, најпре на месту вође других виолина, а сада за диригентским пултом, где оркестар води без палице, меким и заобљеним гестом као да и даље милује жице гудалом. За фестивалски програм одабрали су сјајни, ефектни, прегнантни од почетка до краја, са огромном дозом виталности „Концерт за два клавира и гудаче опус 19 бис Душана Радића који су потпуно фасцинантно интерпретирали Соња Лончар и Андрија Павловић који преко десет година музицирају у ЛПДуу стекавши репутацију једног од најуспешнијих камерних ансамбала (на највећем светском такмичењу клавирских дуа у Мајамију марта 2008. били су уврштени међу осам најбољих клавирских дуа из читавог света). О самом делу композитор је рекао:
„Богата ритмика и незаустављив ток разузданог таласања, чине моје основно хтење. Празник двоструког пијанистичког спектакла: пљусак брзих пасажа, стрмоглавих густих акордских блокова, прегледно разгледање мелодијских мотива, неспутана покретљивост и ведрина, намерна једноставност у сваком погледу. Мислим да таква концепција омогућава извођачима пуни размах своје вештине. Укратко, радост музицирања.
Велику радост пружила је ова изванредна тонска палета и посетиоцима БЕМУС-а!
Насупрот тој партитури „Жалобна музика“ Витолда Лутославског посвећена је сећању на Белу Бартока и остварена у местимичној примени дванаестонске технике, са полустепенима и тритонусима и у хоризонталној и у вертикалној димензији звучне архитектуре и поцртаном солистичком деоницом виолончела и у Прологу и у Епилогу, а како је рекао шпански књижевник Еугенио д'Орс – „... песма виолончела је елегија...“
На почетку концерта чули смо „Античке игде и арије“, четвороставачну Трећу свиту Оторина Респигија, великог поштоваоца прошлости и сјајног оркестратора, који је из зборника музиколога Оскара Килесотија преузео старе игре и арије и у три истоимене свите превео их у савремени језик и сензибилитет, остајући веран њиховом елегантном духу. Концерт су завршили младалачком „Једноставном симфонијом“ Бенџамина Бритна у којој су мајсторски искоришћене све тонске могућности гудачког корпуса, а која, као и Радићева музика, поред искрености, јасноће и мелодиозности, зрачи и непомућеном радошћу музицирања.

Једна од добрих страна уметничког директора БЕМУС-а је и што је вратио Концерт младих уметника јер они јесу наша узданница, будући инструментални солисти и оперски прваци. Светислав Божић је добро схватио Голсвортијево да „ако не мислимо на будућност, не можемо је ни имати“ и да су (по кинеској пословици) „сви цветиви будућности у семену садашњости“.
У Скупштини града вечерњи концерт имали су четворо младих уметника! Најмлађа, Галина Николин, има само четрнаест година и прегршт првих и специјалних награда на домаћим и страним такмичењима. Свирала је композиције Ерика Сатија, што у њеном узрасту није нимало лак задатак. Обојила га је превише пастелним нијансама (ноктурна), са дахом и духом плесне дворане (валцери), не форсирано ни у темпу ни у динамичким ознакама, чак ни у „Рег-тајм паради“, која је настала по тексту Жана Коктоа, а по наруџбини Сергеја Дјагиљева. Сценографију и костиме урадио је Пабло Пикасо, а кореограф је био Леонид Масин. „Парада“ је 1917. изазвала скандал у Паризу, а Галинине „нежне године“ преточиле су је у поетско виђење.
Двадесеттрогодишњи виолиниста Душан Панајотовић стицао је знања код најугледнијих уметника данашњице и на концерту на БЕМУС-у показао је високи степен техничкох умећа, посебно у завршним тактовима Равеловог „Циганина“; ипак, у почетним тактовима сете и притајене страсти недостајало је распојасаности и маштовитости, па и виолинског бљеска које дело подразумева. Дебисијева тестаментна Соната, настала у годинама Првог светског рата и његових мрачних слутњи била је још сложенији задатак за младог виолинисту који још није сасвим проникао у концизне мотивске флоскуле и у веома посебну, диференцирану ритмику овог виолинског ремекдела, које се вратило луцидним узорима својих предака, напуштајући класичне оквире. Сасвим примерену (али на моменте доста дискретну) клавирску сарадњу пружила је Александра Драгосавац.
Најталентованији у овој скупини веома обдарених младих људи био је Иван Башић, 19-годишњи пијаниста из чувене класе Невене Поповић, који је једини сасвим проникао у суштину дела и његових порука. Равелова композиција „Купренов гроб“, која је као и Дебисијева Виолинска соната настала у годинама Првог светског рата и сваки од њених шест ставова посвећени су његовим погинулим ратним друговима. Са потпуно решеним техничким проблемима, у овом својеврсном омажу барокној свити Иван Башић је без икаквих патетичних призвука, чисто и поетски (са лебдећим трилерима на крају „Прелида“) уронио у сваки од ставова преносећи их логично и природно и са правим уметничким рафинманом.

Поново је после три године враћен и концерт изворне народне музике, а етно ансамбл Их Цецн из Унутрашње Монголије приредио је концерт у Скупштини града. Улаз је био слободан те је Свечана сала била препуна посетилаца који су са бурним одобравањем и повицима „браво“ поздравили седам интерпретатора на традиционалним инструиментима који владају и стилом тзв. Куми (грленог) певања. Приказали су нам широку скалу осећајности, базирану на шеманској религији која сматра да све ствари имају своју душу. Слушали смо (уз јако озвучење) гласове неразумљивих вокала уз свеприсутну врсту исона и подршку гудачких (виоле у облику коњске главе, како је називају) и трзалачких инструмената које прати ударачки – са циљем да дочара јахање ових врсних коњаника.За нас је њихово музицирање потпуно ново, са сасвим неуобичајеним тонским валерима. У дивном путопису Наде Маринковић –„Кина“ – она је описала музицирање у кинеској опери као „певање налик мјаукању“. Мене је пратња повремено асоцирала на звук дронбуља, а својеврстан куриозитет било је музицирање једног певача који је успевао да произведе двоглас, а и њихово заједничко  музицирање често нетемперованих својстава.

У Етнографском музеју „Кроз Косово и Метохију“ с песмом и игром надахнуто је водио аутор програма Др Димитрије Големовић, објашњавајући порекло речи „Косово“ као праву „рајску башту“ на којој се „косило“ уз песму косова. „Метохију“ није било потребно разјашњавати, јер свима нама (који нисмо у Европској Унији) јасно је да је „метох“ манастирско насеље у коме су живели и радили монаси. На Косову и Метохији су боравили и били уметнички надахнути (између многих других) и Бранислав Нушић и Стеван Мокрањац. Они су га овековечили кроз песму и музику, добијајући исконске подстицаје из ратарских, лазаричких, додолских, сватовских, седелачких, пастирских обичаја и обреда, песама и игара. Лепоту тих једноставних, антифоиних натпевавања и једногласја без икакве пратње чули смо и видели на недељном матинеу.

Клавирски реситал на БЕМУС-у имао је и уметник изузетне осећајности и бљештавог виртуозитета који никада не прелази у грубу вехементност – Николај Лугански који је програм концерта прилагодио свом романтичарском сензибилитету, те се у првом делу чула транскрипција Харолда Бауера „Прелудијума, Фуге и Варијација“ за оргуље опус 18 у ха-молу Сезара Франка, који је и сам био оргуљаш и за овај инструмент оставио читав низ дела, између осталих и тестаментне „Три корала“. Овде је он успоставио крајње романтичарски, религиозно-медитативни израз. Сваки тон Лугански је осмислио личним изразом и духом дубоке резигнације, завршавајући дело са отменим ритенутом. У првом делу чули смо и Четири емпромптија Д 935 (опус постхумни 142) Франца Шуберта, у расположењу маштовите играрије којом као да је провејавао пролећни лахор кроз пасаже, трилере, преплете руку, чинило се у крајњој једноставности, без икаквог форсирања ни у темпу, ни у динамици, са певљивим деоницама у својеврсној клавирској монодији.
И у другом делу програма Лугански је наставио да интерпретира дела намењена тананом слуху, она која се готово никад не чују на концертним подијумима: „Јорговани“ из Дванаест песама опус 21 број 5 Сергеја Рахмањинова, „Успаванка“ из Шест песама опус 16 број 1 и Велику Сонату у Ге дуру опус 37 Петра Чајковског, у чијем лаганом ставу долази до понављања истог (педалног) тона и истог мотива у постизању градационог лука, што подсећа на својеврсну антиципацију минималистичке музике.
А онда, потпуно изненађујући бисеви: два од три била су сасвим у духу џеза, бујна и захуктала, потпуно другачија од свега претходно одсвираног. Али, како је говорио мудри Милутин Миланковић, чије се име нашло (и буквално ) међу звездама свако мора да има и неко „резервно“ занимање“ које ће учинити да оно основно буде још делотворније и упечатљивије. Он сам био је и градитељ и страсни љубитељ опере; Мика Алас, легендарни математичар, ловио је рибу и бесплатно је давао српској сиротињи после Првог светског рата, а био је и велики путник у сталној жеђи за откривањем нових светова.
Николај Лугански, уметник небеско плавих очију и крхке грађе, чије романтичарске интерпретације заустрављају дах, показао је и да су његови „излети у џез“ подједнако заносни, сјајни и узбудљиви!

„Бајадера“
Руски уметници означили су и на 47. БЕМУС-у највише домете фестивала; уз троје сјајних балетских уметника дошао је и њихов земљак, диригент (и кларинетиста) Алексеј Богорад, који је пре четири године победио на Међународном такмичењу диригента Ловро фон Матачић у Загребу и који диригује у чувеном Бољшој театру. Публици, која је до последњег места испунила Велику салу Сава центра огромно задовољство пружили су, пре свих, Светлана Захарова (рекламирана приликом претходних гостовања у нашем граду као „најлепша балерина Русије“), Михаил Лобухин, солиста Бољшој театра и Ана Тихомирова, солисткиња Државног музичког позоришта у Ростову. Уз веома изражајан и подстицајан Балет народног позоришта интерпретирали су „Бајадеру“, један од 16 балета композитора (и виолинисте, диригента и педагога) Лудвига Минкуса, Бечлије који се афирмисао у Паризу, а у Москви је радио најпре као солиста оркестра Бољшој театра, а потом – као надзорник свих музичких позоришта и професор конзерваторијума. Његово животно гесло било је да „музика мора класичном играчу пружити све услове да успе“ у чему му је несумњиво много помогао познати играч и кореограф Маријус Петипа, чији су и отац и брат били балетски солисти, а он је, сједињујући највише домете француске и италијанске балетске школе поставио преко шездесет кореографија, са виртуозном разрадом солистичких партија при чему се свака игра чврсто ослања на метрику музике, те се он с правом сматра утемељивачем академског класичног балетског стила.
Са оваквом поставком и оваквим извођачима „Бајадера“ је не у устима него у души успоставила управо такав слатки траг.

Хор АКУД „Иво Лола Рибар“
Готово 9.500 певача прошло је кроз Хор „Лола“; преко 3.000 концерата одржали су широм света; овенчани су Октобарском наградом Града Београда, „Златном значком“, „Златним беочугом“, „Вуковом наградом“... Свој концерт на БЕМУС-у посветили су стогодишњици страдања српске војске 1915. године. Интерпретирали су на челу са диригентом огромне емоционалности Милованом Панчићем духовна дела Кедрова, Рахмањинова, Христова, Чеснокова, Чајковског, чак и нашег барда религиозне мисли – Стевана Мокрањца, све са циљем да уведу у дубоко потресни садржај „Плаве гробнице“ Милутина Бојића, коју је сјајно музички осмислио композитор и сам исконско духовно биће Светислав Божић. Веза између Панчића и Божића  је аристотеловска („једна душа у два тела“) – један је стваралац, аутор тананих тонских боја на граници стварности – други – његове руке које имагинарно претварају у стварно, на начин праве повезаности која спаја два бића сродне имагинације. „Плаву гробмницу“ доживели су као прави родољуби, са дубоким поштовањем, како ови крајње потресни стихови и заслужују. Изазивајући у сваком од нас најдубље емоције  певајући о српским војницима који су далеко од отаџбине завршили свој живот у плаветним дубинама Јонског мора, јер на малом грчком острву није било места за гробове!
Сам песник, живео је само 25 година и ову родољубиву лирску поему објавио је у збирци „Песме бола и поноса“ у Солуну. Умро је од тифуса у солунској болници и сахрањен је на Зејтинлику. Испевана је у облику апострофе, где свака строфа има четири стиха у којима се описује узвишени бол и туга без пребола. Песник ове храбре војнике, који су личили на живе лешеве, који су лежали на голој земљи под кишом која је данима непрекидно падала, назива – „прометејима наде и апостолима јада“, а композитор је створио величанствено опело о светој води Јонског мора и о душама 4.847 војника који су „међу алгама и уснулим шкољкама“ нашли пут у царство небеско. Не прекидајући овај дирљиви молебан, на „Плаву гробницу“ је атака настављен став „Вјечнаја памјет“, најпотреснији део „Опела“ у гис-молу Светислава Божића.

Финално вече БЕМУС-а
Право велико финално вече београдског фестивала било је у знаку највећих представника руске музике XX века и тридесетогодишњег уметничког јубилеја диригента Симфонијског оркестра и хора РТС, Бојана Суђића. Одлично увежбани и понесени очаравајућом моћном лепотом партитура Стравинског и Прокофјева они су увукли и публику у праелементарну снагу „Посвећења пролећа“, у њене вулканске звучне громаде, у тајновите, древне и исконске пулсације земље, у дамаре рађања и енергију тла. С правом је Артур Хонегер назвао ову музику „Атомском бомбом музике“ чији је значај за XX век исти као што је био онај Бетовенове Девете симфоније за XIX век!
Још једно ремекдело изведено је у финалној вечери: антологијско остварење руске и светске кинематографије „Александар Невски“ Сергеја Ејзенштајна из руске историје XIII века, када је новгородски кнез 1242. поразио крсташку војску на залеђеном чудском језеру. Убрзо после филма композитор је сачинио и кантату са седам ставова пуних екстатичног набоја, а наши радијски ансамбли упечатљиво су дочарали маршевске ритмове, уздржану мелодику, бодра антифона одмењивања у мушким скупинама хорских певача, преплете вихорних руских тема. У „Поље мртвих“ сјајно је увео ламентозни оркестарски став, а сва туга као да је стала у својеврсну „Lacrimosu“ гудачког корпуса који је у претпоследњем ставу увео солисткињу предивно обојеног изражајног гласа, гошћу из Русије Ану Викторову. На крају кантате – химнички завршетак – Улазак Невског у Псков!

На крају Београдских музичких свечаности
треба честитати свим уметницима који су се својски потрудили да се у нашем граду у десет вечери осете праве свечарске ноте које су славиле лепоту младости и традиције, оркестарског и хорског звука, камерних ансамбала из света и са нашег подневља. Као и Сајам књига, који је ове године текао готово паралелно (заправо он се увек и отварао 25. октобра, али је наш БЕМУС „закаснио“ јер се ранијих година завршавао раније) и који је у знаку Русије – и нашем фестивалу припале су не само дивне вечери руског музицирања (Солиста Санкт Петербурга, пијанисте поетске имагинације – Николаја Луганског и највеће балерине света – Светлане Захарове), него су се руске ноте чуле и на отварању и на затварању БЕМУС-а (Шостакович, Стравински, Прокофјев) а и на концерту Хора АКУД „Иво Лола Рибар“. Уметнички директор, Светислав Божић, одабрао је одличне интерпретаторе, а они су потпуно оправдали високим степеном извођаштва указано им поверење. Ниједан концерт а и ниједан уметник није „залутао“ на наш фестивал и својим високим дометима могли би да се нађу и на програмима светских манифестација.



Камерни оркестар „Amoroso“ из Лесковца,
20. март, Коларчева задужбина

Камерни оркестар „Amoroso“ из Лесковца са 14-годишњим уметничким стажом гостовао је на променадном концерту у Коларчевој задужбини. У првих пет година водио га је Шериф Дамаџић, а од онда (као и наша Београдска филхармонија) немају сталног диригента већ сарађују са гостујућим диригентима, што, свакако, није добро. Срећом, „Amoroso“ има одличну „концерт-мајсторицу“ – Мају Душек Цакић и она сигурно и поуздано води своје колеге гудаче.
Њихова посебна делатност везана је за младе таленте којима се омогућава наступ са оркестром. Тако је било и на београдском концерту, где се чула Бахова музика и троје младих и веома перспективних пијаниста. Лео Борисављевић, студент треће године у класи сјајног уметника, Лесковчанина, Владимира Милошевића, интерпретирао један од најпопуларнијих Бахових концерата , у де-молу (чије је елементе Бах инкорпорирао и у хорски Adagio у кантати „Морамо проћи кроз много мука да бисмо дошли у царство твоје“). Двадесеттрогодишњи пијаниста показао је много умешности у дочаравању енергичних, токатних карактеристика, али и доста нервозе  у прелепим каденцама (пре развојног дела и на крају почетног става). У молском Adagiu oчекивали смо раскошније и садржајније понирање у један од најлепшиох лаганих ставова, а у завршном ставу – маркантније поцртавање двоструког контрапункта.
Право откровење донео је сусрет са 19-годишњом ученицом Сарах Скопљак из Тузле, која је у Баховом Концерту у еф-молу представила танане динамичке осцилације и велику музикалност, наглашен виртуозитет и веома добру комуникацију са оркестром.
Чули смо и „Концерт за два клавира и оркестар у це-молу“ који је настао прерадом „Концерта за две виолине и оркестар“, задржавајући виртуозитет и покретљивост карактеристичне за гудачке инструменте, али и хармонску стабилност и богат акордски фон које омогућују клавирске деонице. Уз Леа Борисављевића деоницу првог клавира преузео је двадесетогодишњи Иван Башић, који је већ овенчан бројним наградама, између осталих и часописа „Музика класика“ „за најбољег младог уметника – извођача 2013. године“.
Штета што нисмо чули и неку од Бахових прелепих оркестарских свита чиме бисмо стекли потпунији утисак о самом оркестру, али и ово што смо чули заслужује сваку похвалу, јер оркестар свира без диригента и пружа сасвим солидну подршку младим музичарима пуним треме и ненавикнутим и на свирање с оркестром и на представљање у нашој најбољој концертној сали.



Вокалне ноте
(Рођендан Коларчеве задужбине; „Набуко“; Вокални концерт у „Мадлениануму“; Београдски гудачки оркестар „Душан Сковран“;Премијерна обнова „“Плашта“ и „Сестре Анђелике“; Сретењски концерт у Крушевцу; Вече шансоне; Симфонијски Оркестар и Хор РТС-а – Јаначекова „Глагољска миса“)

На најлепши начин, Оперским гала концертом, прослављен је 4. фебруара 84. рођендан Велике дворане Коларчеве задужбине у којој је до сада одржано преко 17.000 концерата. Представило се више од 14.000 солиста, више од 3.500 ансамбала и више од 1.500 диригената. Изведено је преко 35.000 различитих композиција. Током године у Великој дворани се одржи више од 300 музичких програма пред преко 70.000 посетилаца.
За рођенданско славље одабрани су наши сјајни уметници који наступају у светски најпознатијим оперским кућама: Душица Бијелић – у Краљевској опери  у Лондону, коју је британски Индипендент уврстио у осам највећих младих талената у 2014. години; Милијана Николић, која је дебитовала у миланској Скали и у њујоршком Метрополитену, а тумачи Кармен, Амнерис и Венеру у сиднејској Опери; Розарио Ла Спина (наш зет, Милијанин муж), лауреат такмичења тенора у Академији Скала и Међународног оперског такмичења Марио дел Монако  који интерпретира водеће улоге у сиднејској Опери и Никола Мијаиловић, добитник награда на такмичењима Марио Ланца, Лучано Павароти и Лејла Генчер који је наступао у четрдесетак главних улога на оперским позорницама широм света. Пратио их је изванредно музикално пијаниста Ђорђе Нешић, који у Њујорку ради са оперским певачима, припремајући их за оперске улоге, концерте и аудиције, који је и на концерту у нашој најакустичнијој дворани пружио набројаним уметницима дискретно дозирану уметничку сарадњу, дозвољавајући певачима да лепота њихових младих, чистих, звонких и дивно обликованих гласова дође до пуних изражаја.
Чули смо најлепше арије и камерне вокалне ансамбле италијанских и француских (и једног шпанског, Федерика Морена Торобе) аутора, од најпопуларнијег квартета из „Риголета“ који осликава четири различита карактера кроз четири различита емотивна стања главних протагониста преко најмаркантније мецосопранске арије Далиле – „Моn coeur s`ouvre à ta voix” (Moje cрце се отвара на твој глас) и најпопуларнније италијанске канцоне „О sole mio“ – испеване на начин Паваротија, широког даха, са дивно исклесаним пијанима и градацијама, уз изузетно одабране дуете и терцете, све до рођенданске „Happy birthday to you“ коју никада нисам чула у чистијој и музикалнијој интерпретацији.
Непосредно после додељивања годишњих награда за музичке уметнике (чак и за музичког критичара, што се ни у свету није успоставило) ревије „Музика класика“ у Музеју Народног позоришта – не Великој сцени приказана је опера „Набуко“, којом је Верди стекао светску славу и која се и данас изводи на свим сценама. Стрепела сам да после наших легендарних Николе Митића у насловној улози, Радмиле Бакочевић као незаборавне Абигаиле, Живана Сарамандића као Захарија – уопште слушам „Набука“. Међутим, они су, у смени генерација, добили достојне замене: краља Вавилона тумачио је Драгутин Матић, великог јеврејског првосвештеника изванредни Драгољуб Бајић, Исмаила – одлични Ненад Чича, но највише ме је изненадила Ивана Петровић Гашић, коју сам чула први пут и која је потпуно изграђена уметница велике изражајности, која гласом може да изрази најтананије емоције и најсложеније захтеве ове (у вокалном и емотивном сликању) једне од најзахтевнијих драмско-сопранских рола, прелепим и пуним гласом у свим регистрима! Треба свакако послушати овог новог „Набука“, сигурна сам да ће га прави љубитељи а и познаваоци оперске уметности – заволети, пре него што се ти дивни, једри и свежи млади гласови отисну негде у свет попут толиких наших уметника којима смо дали крила од Данице Мастиловић и Оливере Миљаковић, преко Жељка Лучића и Николе Давида, до уметника који су улепшали Гала концертом рођендан Коларчеве задужбине!
Поводом Славе Три Јерарха у Мадлениануму концерт су приредиле три младе уметнице: сопранисткиње Бранислава Подрумац и Јасмина Михајловић и пијанисткиња Драгана Анђелић Буњац, одабравши најлепше соло песме руских аутора, Глинке и Рахмањинова, са бујно разрађеним клавирским партом и интонацијом руске народне песме и духом романсе, у дивној узајамној сливености лепих, свежих неистрошених гласова. Певале су их са великом осећајношћу и доживљеношћу текста, у речитости спорих темпа и осенчености прекрасних валера њихових камерних вокалних палета, изосећано уронивши у ове праве мале интимне тонске драме у свакој од песама. Интерпретирале су и „Јесењу елегију“ (по стиховима Војислава Илића) и „Јапан“ (по тексту Јакамокија из VIII века) Милоја Милојевића, у којој се аутор трудио на самосвојном мелодиком и архаично-модалном хармонском подлогом дочара егзотичну атмосферу. Чули смо и дуете из опера Офенбаха („Хофманове приче“) и Делиба („Лакме“) и арије из Дворжакових, Флојдових, Пучинијевих и Шонбергових опера и оперета. Показујући велики драмски и музички потенцијал, могло се констатовати да се „Ребека“ (Бранислава Подрумац) одлично „пресвукла“ у водену вилу „Русалку“ и „Сирену“, а да је Јасмина Михајловић могла да унесе и више страсти па и динамичких сенчења у набујалим „Пролећним водама“ Рахмањинова.
И на концерту Београдског гудачког оркестра „Душан Сковран“ са диригентом Обрадом Недељковићем чуле су се три младе вокалне уметнице које су интерпретирале арије (и речитативе) из Хендлове опере „Алчина“. Заслужују посебне похвале јер се код нас барокне опере готово не изводе а оне су, сходно сопственим могућностима, урониле у њих врло простудирано. Сопран Весна Марковић (која је већ наступала у Персловој „Дидони и Енеју“ и Хендловој „Крунисанју Попеје“) исказала је осећајност у почетном спором темпу, али јој је недостајало бриозности у јубилусним сегментима арије; „колоратурка“ Александра Јовановић интерпреетирала их је лако и меко, са „птичјим“ трилерима, а одлична мецосопранисткиња Зорица Белоица (која је била лауреат Такмичења „Српака соло песма“ у Младеновцу) показала је да је подједнако добра и у барокном репертоару, посебно у дивним лагама пиана у еху. 
На београдској оперској сцени обновљене су две Пучинијеве једночинке!
У „Плашту“ у режији Дејана Миладиновића и диригентском виђењу Зорице Митев Војновић  је заблистала Ивана Петровић Гашић у роли Ђорђете својим чистим једрим и моћним гласом, уз одговарајуће партнере, поузданог и изражајног Јанка Синадиновића, младог и окретног, веома сценичног Ненада Чичу (коме увек „западне“ да игра пијанце, али то одлично уради) и веристички бруталног Вука Зекића.
У другој опери – „Сестра Анђелика“ представила се нова екипа извођача: за диригентским пултом био је Ђорђе Станковић са сложенијим задатком да од углавном ефемерне готово импресионистичке партитуре успостави снажни градациони лук и са још захтевнијим изазовом за редитељку Ивану Драгутиновић Маричић да од затвореног круга недешавања у манастиру из XVII века обликује музичку драму која ће имати не само унутрашњу буру него и спољну динамику. Ту ни једнолични костими Катарине Грчић Николић (која је урадила и оне за оперу „Плашт“) ни огољена сцена нису били од помоћи. Све је у носиоцима две роле, највише насловне у којој су се огледале највеће сопранске диве света и коју је представила коректно али доста уздржано чак и у завршној секвенци – Александра Стаменковић Гарсија и њеној тетки – кнегињи – коју је управо тако – круто, недодирљиво и без емоција представила сјајно (као и пре две деценије када је у овој роли забриљирала још као студенткиња) маестрална – Наташа Јовић Тривић.
Бројна крушевачка публика доиста је уживала у лепо одабраном програму у коме су се смењивале популарне хорске и играчке нумере, а чули лепи солистички гласови у песмама тзв. старије сеоске традиције – „Јечам жела“, „Магла паднала“, „Расти, расти, мој зелени боре“ – али и веома захтевне хорске нумере у неправилним метричко-ритмичким ознакама и најпопуларнији хор из опере „Кнез Иво од Семберије“ Исидора Бајића – „Српкиња“. Полетним играма из јужне и централне Србије у костимима који су комбинација стилизоване народне ношње и оп-арта, Ансамбл „14. октобар“ улепшао је ово слављеничко уметничко вече у коме су сви, чак и диригенткиња свирали и певали напамет, без партитура.
Кроз свет француске шансоне на најлепши начин, песмама које су певали (и испевали) Едит Пјаф, Жорж (Ђузепе) Мусетики, Ив Монтан, Жилбер Беко, Шарл Азнавур и Драган Стојнић повео нас је својим баршунастим баритоном на савршеном француском језику и уз помоћ властите гитаре и пратње на хармоници Ондреја Магловског – Лоран Прокопић улепшавајући посетиоцима у Дворани Коларчеве задужбине Дан жена, сећањима на младост, на Париз, на лепоту, на боеме, на Јелисејска поља, на Натали, на љубав.
На концерту Симфонијског оркестра и хора РТС изведена је „Глагољска миса“ Леоша Јаначека, његово тестаментно ремекдело, настало само осам месеци пре смрти, у коме је сажео сва своја претходна музичка знања и истраживања. Наиме, овај син сеоског учитеља је већ као десетогодишњак прешао у августинску манастирску школу у Брну. Учио је певање, клавир, оргуље и виолину. Трогодишње студије у Оргуљској школи у Прагу завршио је за годину дана (касније је и основао оргуљску школу у Брну), а у „Глагољској миси“ претпоследњи став је ефектни и дубоко експресивни монолог соло-оргуља, својеврсна верска апотеоза коју је на скромном сурогату од оргуља доста нервозно представио Золтан Борбељ. Јаначек се усавршавао на конзерватоиријумима у Лајпцигу и у Бечу, а са филологом Бартошем објавио је неколико хиљада записа са објашњењима. Постао је професор на Конзерваторијуму у Брну и почасни доктор филозофије Универзитета у овом граду. Он сам је говорио: „... Колико различитих варијанти исте речи сам налазио!... Ја сам у мелодији речи поимао нешто много дубље – осећао сам у њој ток тајне уздржаних унутрашњих збивања. Примећивао сам у њој тугу или разбукталу радост, одлучност, колебања. Укратко, у мелодији говора открио сам ТАЈНУ ДУШЕ“.
У нашем брзом, отуђеном и „недушевном“ времену чини ми се да ни интерпретатори „Глагољске мисе“ нису успели да проникну до тих његових како их је назвао „прозора у душу“ у којима су мелодијски мотиви дисали својом топлином, сијали сопственом светлошћу. Говорне мелодије, које је прикупљао од своје 25. године биле су преточене кроз његову духовну стварност у лапидарности израза, економици техничких средстава, изузетној динамици звучног тока. Као и Платон и Јаначек је сматрао да између говорне и певане речи нема праве разлике, а његов начин стварања сматран је изразом дубоке љубави према животу, пуном саосећања и сажаљења према човеку који страда.
Милан Кундера (који је био син музичара и који је имао емоције за Јаначекову музичку палету) сматрао је да је он једини прави експресионист, припадник плејаде великих антиромантичара Централне Европе као што су Кафка, Музил, Гомбрович, Брох и Фројд, а Марекас – да је „Глагољска миса“ најаутентичније његово дело натопљено словенским пантеизмом и филозофијом вечитог обнављања.
Мада је био старији од великих романтичара (четири године од Пучинија,. шест од Малера и десет од Рихарда Штрауса) а чак три и четири деценије од Бартока, Стравинског, Хиндемита и Шенберга – он је увек био усамљеник и новатор, изграђујући сопствени стил, са другачијом генезом, коренима и карактером. Сматрао је да „треба писати само апсолутно неопходне ноте“ , без технике прелаза, развоја, контрапунктске обраде, те је тежио да увек и свуда музику ослобађа стереотипа, да је упути на загонетку музичке семантике у којој су најистанчанија и најскривенија осећања човека.
Огромни задатак да уроне у то основно ткиво Јаначекове музике био је на вокалним солистима, пре свега Јасмини Трумбеташ и Вањи Бисерчићу (и Небојши Бабићу и Дини Травици), али, како се код нас Јаначек не изводи (од времена Радмиле Смиљанић, која је била најбоља „Јенуфа“ на свету) они су га – борећи се и са потпуно непознатим старословенским текстом – интерпретирали у оперском духу, трудећи се пре свега да надјачају велики оркестар и хор, који је за ову прилику постављен сасвим у дну сцене, чиме му је онемогућено да се јасније изрази. Изванредно динамичне оркестарске реплике (повремено и у техници стрета) са поцртаном улогом тимпана, болним фрагментима унисона дубоких гудача (виола и виолончела), високом вапају соло виолине, специфичној боји лимених дувачких инструмената – представили су праве одсјаје Јаначекове богате имагинације (у оквирним ставовима мисе) до које вокални уметници нису досегли.



Moцартов Реквијем у интерпретацији Клавирског дуа

Ако се икада иједна музика успела да приближи Богу, онда (ја мислим) да је то Моцартова у Реквијему. Можда је Вердијев Реквијем монументалнији, али није емоцијама дубљи и болнији од Моцартовог. С правом је Хајдн рекао да „само ово дело обезбеђује аутору непролазну славу“.
Две пијанисткиње, Јелица Глигоријевић и Наталија Младеновић премијерно су у Београду представиле ово ремекдело у Чернијевој обради за клавир четвороручно. И мада су недостајали моћ гласова и сви они танани валери оркестарске партитуре, осетила се душа дела – бол без пребола у потпуно божанственим тактовима духовног мира. Уосталом, дело је и остало недовршено и управо је у клавирском изводу (са јасним ознакама наступа хора и вокалних и инструменталних солиста) оно што је остало забележено руком генија. А он сам је да би што упечатљивије дочарао трагику и патњу и постигао моћни звук без сјаја изоставио из оркестзра флауте, обое, кларинете и хорне. Тромбони, трубе и удараљке, по угледу на Хендлове ораторијуме, истичу величанствене и драматичне тренутке.
Две пијанисткиње истанчаног сензибилитета (јер само такве би и могле да посегну за овом чудесном „мисом за мртве“) представиле су тактове за које на моменте помислимо да му је диктирао сам Бог: његово трагично осећање смрти и неизмерну дубину људских страдања и патњи и огромну снагу надања и љубави за човечанство. Са богатим искуствима барокне полифоније, уткао је  салцбуршки геније двоструку фугу у ставу „Kyrie“, монументалну слику Страшног суда у „Dies irae“ (Дану гнева), али и танано проницање у најскривеније куткове људске душе, у „Lacrimosi“. Недостајао нам је на том променадном концерту оно што само гудачи могу да изразе својим тремолима и широким градационим луковима - моћни хорски звук, али је сачувана и кичма и идеја једног од најзначајнијих дела у читавој музичкој литератури.



„Моја домовина“ Беджиха Сметане,
(12. март, Коларчева задужбина)

Увек је доживљај да се чује интегрално извођење Сметаниних поема „Моја домовина“. Колико се сећам, у Београду их је са Уметничким ансамблом Војске Југославије интерпретирао диригент Владимир Мустајбашић као свој магистарски рад. Повремено су се изводиле појединачно, углавном на концертима Београдске филхармоније са чешким диригентима (Петар Вронски, Јиржи Белохлавек), а овога пута слушали смо Симфонијски оркестар РТС и белгијског диригента Роналда Цолмана.
„Моја домовина“ глорификује лепоту чешке земље, њену историју и легенде. Иако му је у симфонијским поемама велики узор био Франц Лист, он се није поводио за његовом изразитом дескриптивношћу, већ је, како је сам истицао, остављао слушаоцу могућност да сам изгради лични визуелни доживљај. Сметана их је писао када је већ сасвим изгубио слух, ослањајући се на снагу унутрашњег слуха и на сопственој концепцији. Програм за сваку од шест поема исписао је Сметана, а песнички га је обрадио његов пријатељ и каснији биограф Зелени.
Београдско извођење започело је доста бојажљиво, интродукцијом соло харфе, на коју су се надовезале интонативно нестабилне хорне и двопеви дрвених дувача, фугирани одломци, моћне драматске и нежне лирске сцене, у којима су оживљене чешке Амазонке и древне влтавске виле, у којима је љубављу осликана лепота и историја композиторове отаџбине.
За похвалу је што су симфоничари РТС-а извели комплетан циклус, али што се уметничког утиска тиче – интерпретација није досегла више домете.

Трио Артиум
(УК Палилула, 22. март)

 

Трио Артиум је камерни састав којег чине сопран Маријана Радосављевић, кларинетиста Милан Ракић и пијанисткиња Анита Здравковић. Јединствен је по томе што својим постојањем, публици  са ових простора даје могућност упознавања са музиком која ретко може да се чује са концертних подијума. Клавир, кларинет и људски глас, комбинација је инструмената која наводи на пасторално-лирски призвук. Тако је и програм концерта триа Артиум могао да се схвати као историја лида која стоји изван званичних токова развоја овога жанра. Песма ноћног луталице Хајнриха Јозефа Васермана, Пасторала Ђакома Мајербера и две песме Франца Лахнера Од када те угледах и  На крилима песме, представљају композиције испуњене лирском или идиличном атмосфером, којој посебан штимунг даје кларинет. Маријана Радосављевић је сопран чији леп тембр и интензитет гласа  представљају добру основу за интерпретацију лида. У комбинацији са меканом и добро извајаном бојом кларинета, овај ансамбл је заиста успео да оствари атмосферу „радосног сањарења“, да парафразирамо Хајнеове стихове по којима је Франц Лахнер написао своју песму. Деоница клавира је сасвим дискретно, али довољно чујно, уклопљена у целокупан звук. Евидентно је да су чланови триа Артиум доста радили на укупној звучној поставци и да су са те стране успели да остваре добар баланс међу деоницама. Извођачки веома захтевна била је песма Слутња, савременог аустријског композитора Албина Фриса која засићеним звуком и наглашено дугачким фразама, указује на зенит романтизма. Кроз формално добро уобличене мелодијске фразе пропуштене кроз густу клавирску фактуру и обогаћене кантабилном деоницом кларинета, овом песмом је на прави начин дочарана идилична атмосфера блиска последњим песмама Рихарда Штрауса.
    Међутим, немачка традиција соло-песме није била једина којој је био посвећен концерт триа Артиум. Значајан део програма, чиниле су песме британских аутора ХХ века. Три идиличне песме Арнолда Кука, могле би да се повежу и са претходно изведеним немачким песмама, а у њима је очигледна и врста лиризма коју су енглески композитори ХХ века најрадије везивали за пасторалу. Изузетно мелодичне и са неколико колоратура, две песме, Барски костриш и Маслачак, мање су познати бисери жанра соло-песме. Испевавање говорног текста у комбинацији са великом мелодијском амплитудом, чини их незахвалним за извођење. Сопран Маријана Радосављевић је успела да изнесе њихову специфичну атмосферу, са нарочито упечатљиво оствареним дијалогом соло-кларинета и гласа у другој песми. Овом низу требало би придодати још и композицију Кад се беле раде зашарене Томаса Арна коју је за овакав ансамбл прилагодила Памела Вестон, чувена британска кларинетискиња.
    На крају концерта, изведене су композиције домаћих аутора, Хочеш ли ме, Александра Вујића, као и аранжмани народних песама Каранфилчето и Играле се делије Бојана Станковића. Овакав скуп употпуњен је песмом Ехо Ернеста Келера,  указујући на жељу извођача да остваре ефектан завршетак концерта, у чему су и  успели. Требало би похвалити ентузијазам чланова триа Артиум јер су се потрудили да публици представе дела мање познатих аутора у којима су ипак, осварени високи уметнички домети.

„Манон Леско“

Није прошла ни цела деценија како је Пучини чуо Маснеову оперу „Манон“ по тексту опата Превоа. Садржај га је одушевио и не плашећи се успеха опере француског академика (једно време и председника Француске академија) решио је да напише оперу по истом тексту. Говорио је:
„Масне доживљава 'Манон' на француски начин, са пудером и менуетима, а ја је доживљавам као Итралијан са великом страшћу“!
На либретру су радили Леонкавало, Прага, Олива, Илика, Ђакоза, Рикорди, ипак, највише сам Пучини, обрачајући пажњу на детаље и на карактере главних личности. И доиста, дао је дело натопљено емоцијама, пуно страсти, у коме се на најлепши начин сједињују тековине белканта и веризма, у предивним, широким љубавним изливима и рафинирано обојеном оркестарском партиотуром.
После неуспеха његове претходне опере – „Едгара“ издавачи нису смели да причу о жени посрнулог морала представе у миланској Скали, чему се композитор надао. Тако је премијера била у Театру Регио у Торину 1893. и одмах је доживела велики успех, чиме је и започела Пучинијева светска слава.
У Метрополитену „Манон Леско“ је први пут изведена 1907. године, Де Гријеа је интерпретирао Енрико Карузо, а насловну јунакињу Лина Кавалери. До данас је на овој сцени оживљена 215 пута. Преко Синеплекса  прича о несрећној, лакомисленој и прелепој девојци из француске провинције из XVIII века, коју је у богато и речито рухо позног романтизма оденуо Пучини а која је представљена у Метрополитену – стигла је и до нас, са костимима Фотими Димоуа из прошлог века. На сцени се појављује и локомотива (зашто, кад Манон стиже кочијама у Амијен) и део огромног брода и велики хор који коментарише збивања и уплиће се у њих и обавезне степенице без којих изгледа да не постоји нигде никаква сценографска поставка (сценографија је Роба Ховела). Манон је предсставила прелепа Кристин Ополаис, заводљива и женствена као Мерилин Монро, са дивним и гласом и стасом. Њена најчувенија арија из четвртог чина – Sola, perduta, abandonata, која се наставља са – „Све је свершено, сада. Мој једини мир је гроб. Али ја не желим да умрем“ – изречена је у огромном градационом и емотивном луку, а њене последње речи су – „Моји греси ће бити заборављени, али моја љубав никад умрети неће“ – што је навело водитељку програма из Метрополитена да ову љубав упореди са „Ромеом и Јулијом“ и „Тристаном и Изолдом“ – што мислим да је потпуно неодговарајуће, Манон је од друге врсте, лакомислена, која касно увиђа вредност и величину праве љубави. Уосталом, ни људе, а поготово не њихове емоције – где су они најтананији – не треба упоређивати. Де Грије је био чувени Роберто Алања, коме је Пучини подарио две прекрасне арије у првом и у трећем чину, који их је отпевао доживљено, срчано, потресно. Режија Сер Ричарда Ајра вешто је водила протагонисте не дозвољавајући да публика види да су исте висине (што ме је подсетило на изврсну представу „Боема“ у сиднејској Опери, где је сјајни италијански тенор Теранова био знатно нижи од своје изразито високе Мими па га је режија редовно стављала да клечи или њу да лежи или седи поред њега). Но лепота његовог гласа и изузетна сценичност и доживљеност роле потпуно је потиснула у други план његову висину. Одличне партнере имали су у Масиму Кавалетију и Брендли Шерату, а изнад свега у сјајном диригенту Фабију Луизију, који им је не само пружио поуздану подршку у сваком тренутку (то се од диригента у „Мету“ с правом и очекује) него је доиста незаборавно осликао оркестарски интермецо на почетку трећег чина, са соло виолином у високом регистру, која је готово одболовала судбину несрећне Манон осуђене на прогонство.



„Турандот“

На последњем оперском ремекделу о свирепој кинеској принцези „Турандот“ Пучини је радио задње четири године живота не успевши да напише и завршне тактове. Готово читав његов стваралачки опус, са изузетком неколико сетних соло песама, био је посвећен операма. На њима је радио стрпљиво и темељно, проучавајући све детаље везане за драмски сиже. Основни фаталистички став тестаментне Пучинијеве опере среће се још код древних кинеских филозофа; у помало измењеној форми среће се у старој индијској драматургији, затим у персијским бајкама, потом у касној ренесанси, у обради Карла де Гозија. Његов велики савременик Фридрих Шилер преузео ју је и обрадио на романтичарски начин. Иста тема јавила се и у нашој народној приповеци коју је записао Вук Караџић. Композитор је помно проучавао књиге о старој кинеској музици са описима аутентичних инструмената , које је намеравао да употреби у својој опери. И доиста, оркестарска палета је широка и разноврсна, од гонга до бас ксилофона, челесте и харфе, до алт-саксофона и читаве скупине ударачких музичких инструмената које је маштовито инкорпорирао у партитуру, у њене пентатонске токове, да што пластичније дочарају скупину различитих ликова, окрутне источњачке принцезе, татарског неустрашивог принца, нежне робиње Лиу. Поред тога. Пучини је прикупио и у Британском музеју нешто материјала о аутентичној музици, а и преко пријатеља, барона Фасинија, који је годинама боравио у Кини и поседовао богату збирку кинеских умотворина. Све то помогло му је да обликује најсуптилније финесе у контрастима, у солистичким и хорским нумерама. Управо тај хорски квалитет издвојио је ову оперу од осталих његових дела у којима је тежиште радње на солистичким и камерним вокалним поставкама. Овде ни они не изостају, а хорови су готово ораторијумски статични и све то доприноси и звучној и драмској експресији. 
Као и све опере које заслугом Синеплекса можемо да пратимо у нашем граду и „Турандот“ из Метрополитена је постављена перфекционистички са довођењем упечатљивих солиста: Нина Стим (у насловној улози, која пева и Вагнерову Брунхилду), Анета Хартиг (као робињица Лиу, која је у разговору са водитељком програма, чувеном примадоном Рене Флеминг, рекла да се готово уплашила од толиког броја хориста, статиста и балетских играча и да се упитала – „где сам ту ја?“ – али Пучини јој је сасвим јасно одредио место да буде контраст свирепој принцези, а и супротност свим тим бројним царским стражама, дворјанима, свештеницима, мудрацима, трубачима и слугама. Марку Бертију припала је захвална улога Калафа не само исказана кроз две предивне арије – „Не плачи Лиу“ (Non piangere Liu) из почетног чина и „Нико нек не спава“ (Nesum dorma) из завршног (која је прославила Паваротија а и он њу), него и храброг и непоколебљивог принца сигурног у себе и у снагу своје љубави. „Кичма сценографије“ (на степеницама, са мостићима) веома подсећа на ону коју смо недавно видели у „Ловцима бисера“, али је овде пресвучена у далеко раскошније сценско рухо царске палате. Маске – као у пекиншкој опери, дивни костими од кинеске свиле, руком извезени, до перфекције увежбани балет и хор са врхунским солистима вођени диригентом Паолом Карињанијем и чувеним редитељем Франком Зефирелијем – учинили су да метрополитенска „Турандот“ буде незаборавна!



„Ловци бисера“
Жоржа Бизеа

Жоржу Бизеу је било само 24 године када је написао „Ловце бисера“, оперу пуну младалачке свежине и живахности за коју је с правом Недељко Грба, велики познавалац музичке сцене, констатовао да је она била „одраз једног ентузијазма који мали број људи зна да изрази са толико жара. Те квалитете зрело доба обуздава несумњиво из страха да их не изгуби“.
Композитор који је говорио – „за мене постоје само две врсте музике: добра и лоша“ – створио је доиста дивно дело, прави пример француске лирске опере обогаћене егзотичним тонским валерима и сањалачким страницама љубавне поетике. Све то обасјано је месечином, маштањима и чежњом, озарено хорским нумерама, улепшано дирљивим призорима искреног и дубоког пријатељства. Најзад – и одрицању љубави у име праве љубави и правог пријатељства, том величанственом жртвом која је у Бизеовом времену XIX века сматрана вреднијом чак и од љубави саме.
После премијере опера је изведена само двадесетак пута! Појавила се поново у Паризу 1889. године поводом Четврте светске изложбе, са италијанским називом „I pescatori di perle“.
А пре тачно стотину година у „Мету“ су постављени „Les pècheurs de perles“. У роли Надира наступио је Енрико Карузо. Сада нам је захваљујући Cineplexx-у пружена могућност да присуствујемо представи иако смо на другом континенту, да будемо део милионског гледалишта које са одушевљењем прати сваки пренос из једне од најславнијих оперских кућа света. Јер није се узалуд говорило – у XVIII веку престоница света је био Беч, у XIX Париз, а у XX – Њујорк!
Режију је потписала Пени Вулкок и њен „женски рукопис“ (у најбољем смислу речи) осећа се у нежности њене уметничке кичице, у осликавању ноћи, у такорећи лебдећим рониоцима – ловцима бисера. Диригент Ђанандреа Нозеда аудитивно је допунио њене замисли својом палицом нежно вајајући прекрасне сцене – дует Надира и Зургеа – „У дубини светог храма“ (Au fond du temple saint) у темпу Andante у коме су представили сјајни уметници – тенор Метју Поленцани који је дебитовао ну овој улози и пољски баритон Маријуш Квјечењ, који је Зургеа тумачио и у Реал-опери у Мадриду. Прекрасну каватину свештенице Лејле са хором иза сцене у другом чину интерпретирала је изванредна Дијана Дамрау, која ју је тумачила претходне сезоне у Бечкој државној опери, као и свештеник Нурбад Николаса Тесте који је поред Беча ову улогу интерпретирао и у Валенсији. Потпуно софистицирани оркестар дочарао је цејлонску егзотику: ноћ пуну љубавне чежње и месечине подржавајући сопранисткињу у њеним раскошним букетима колоратурних украса.
Ни грдне степенице које су ушле у сценографију ове опере ни осавремењени детаљи у виду компјутера, телевизора и фрижидера (мада мислим да су они потпуно непримерени)  - нису уништили поетску лепоту ране Бизеове опере, коју је композитор првобитно желео да преточи у комични жанр, а за коју је његов колега, Хектор Берлиоз с правом констатовао:
„Партитура ове опере заиста је успела. Она савдржи знатан број експресивних делова пуних ватре и богате колоратуре... Партитура ове опере у највећој мери служи на част господину Бизеу, који ће морати да буде прихваћен као композитор упркос његовом ретком таленту пијанисте“.



„Спартак“

„Спартак“ је ремек дело Хачатурјанове уметничке реторике, балет „par exelence“, како га је назвала водитељка програма из Бољшој театра, Катерина Новикова. На течном енглеском, француском и, разуме се, руском језику, она није крила узбуђење, сматрајући да је ово „вечни балет“, јер говори о љубави и чежњи за слободом, а то су категорије за сва времена. Он говори о сваком од нас – јер сви то носимо у себи; пун је катарзе и лепоте.
Ми смо га видели (уживо) 2002. године у Сава центру приликом гостовања кијевског балета „Тарас Шевченко“ са којим је и наш првак Константин Костјуков (који је уметнички живот започео у родном граду управо у овом театру) прославио десетогодишњицу деловања на нашем тлу, а Сава центар је том приликом обележио четврт века постојања.
Балет је завршен 1954, годину дана после Стаљинове смрти. Био је инспирисан новелом италијанског писца Рафаела Ђовањолија. Четрнаест година касније поставио га је Јури Григорович у Бољшој театру; представом је дириговао Генадиј Рождественски. Успех је био феноменалан и то је поновљено након четири године 1972. у Паризу, на сцени Велике опере.
„'Спартак' је наше богатство, наша визит-карта“ – рекла је Катерина Новикова. Он исказује лепоту и чежњу; нема у њему ничег вулгарног, овоземаљског. Главни ликови су окарактерисани сопственим музичким темама, а појављују се такође и други лајтмотиви (Рима, потлачених робова итд).
Сам композитор је рекао о свом балету:
„Сматрам да је 'Спартак' монументална прича о снажној античкој побуни робова који су бранили слободу људске личности – побуна којој ја желим да одам признање и дубоко поштовање!.
Кореографија Григоровича обновљена је у Бољшој театру почетком нашег века 2001. године и ми смо ту поставку видели у Синеплексу, са диригентом Саладином. У насловној улози гледали смо Михаила Лобухина; у роли Егине „најлепшу балерину Бољшоја“ – Светлану Захарову, која је у више наврата гостовала у нашем граду.
Мада је ово прави „мушки балет“, са тридесетак мушких играча – лирске секвенце су изванредне, нежне и речите, а градационин лукови широки, монументални, стрпљиво и дуго грађени. Опраштање са мртвим Спартаком је крајње дирљиво, у нарастајућој емотивно-симфонијској градацији.
А и Бољшој театар је специјално уметничко место на свету; сећам се да је Галина Вишњевска у својој обимној аутобиографији најпотресније секвенце управо везала за опраштање са овом кућом: клекла је, пољубила „дасле које живот значе“ и заплакала. Казала је да га је обожавала, али и мрзела истпвремено јер јој је одузимао од живота, од породице, од деце. На снимању иза завесе пре почетка представе – видели смо да је једна од балерина пољубила своје патике пре него што их је обула (и наш глумац, Драган Николић, кажу да би увек пре и по завршетку снимања пољубио камеру; говорио је млађим колегама, да ако ви волите камеру и она ће волети вас; пијаниста Душан Трбојевић је пре свирања редовно помиловао клавијатуру)... А у паузи смо чули и великог Владимира Васиљева који је испричао једну анегдоту: када је Рудолф Нурејев први пут дошао у Бољшој био је у обичним ципелама, али га је поздравио на позорници са једним белетским „jété“ и рекао је колико је срећан што је на овој сцени!
Ми смо срећни, такође, што балетске поетике из Бољшој театра посредством Синеплекса долазе и до нас!



Укроћена горопад



Пре десетак година у Будимпешти сам први пут видела (и чула) балет „Укрочена горопад“ (који је имао светску премијеру у Штутгарту 1969. године, а који је Шекспир написао 1592) у уметничком виђењу по мом најбољег кореографа данашњице – Јури Вамоша и била сам одушевљена динамиком и аутентичном атмосфером која је успостављена на сцени. Кулиси су потпуно одговарали италијанском граду из доба ренесансе, костими нису били много балетски, пре драмски, тешки, дугачки у свим нијансама смеђе боје. Вамош је инсистирао на детаљима из Шекспировог текста, на Петручијевој грубости и обесности Катарине, на њеном изглађивању, на духовитим сценама са кројачем и модискињом, сјајно притом следећи и Шостаковичев музички предложак.
„Укрочена горопад“ из Бољшој театра (најстаријег и једног од најславнијих балетских ансамбала на свету, основаног 1776. године) је потпуно другачија: сцена је готово потпуно без кулиса, играчи у црно-белим одорама који истичу женственост и савршени склад тела играчица. Француском кореографу Жан Кристофу Мелоу, који је претходну сезону радио у Монте Карлу, а који је специјално за Бољшој поставио Шекспирову причу, (и имао је консултације и са Шостаковичевом удовицом, која живи у Паризу) имао је за циљ да развије добру енергију и успостави радост игре и оживљавања покретом ове изванредне комедије коју је на сјајан начин озвучио Дмитриј Шостакович. Код њега нема грубости и зближавање Катарине и Петручија иде од првог сусрета, развијајући се као љубав на први поглед. Он концентрише радњу на игру саму, на предивне дуете који местимично подсећају на фигуре у уметничком клизању, где нестаје осећај земљине теже у високим скоковима а у  пируетама као да су им и Шостаковичева Аllegra преспора да изразе њихову унутрашњу динамику.
Из афиша се није могло сазнати готово ништа, чак ни имена носиоца главних рола, имена извођача на крају представе  такође се котрљају пребрзо, а и водитељка је исто тако у темпу Presto најавила извођаче (Екатерина Крисанова, Владислав Лантратов, Олга Смирнова). Не сазнасмо тако ни име (одличног) диригента, мада су на одјавној траци забележена и имена свирача чак и на ксилофону и пиколу. Али, после толике и лирске и драмске лепоте игре, ја једноставно нисам могла да ухватим пребрзи темпо  са именима учесника.   



„Српски бандонеон” за Пјацолин рођендан
Концерт Александра Николића и Гудача Светог Ђорђа

У четвртак, 28. јануара 2016. године,  у Великој дворани Коларчеве задужбине наступио је наш једини концертни бандонеониста Александар Николић уз пратњу Гудача Светог Ђорђа. Специјални гости били су гитариста Зоран Анић и пијанисткиња и певачица Ивана Николић
     „Инструмент који је у основи дијатонски и производи различити тон на отварање и затварање меха, а истовремено има потпуно хаотичан распоред дугмади”, како је написао Александар Николић у програму концерта, “задаће вам много главобоље током процеса учења, добрано искушавати ваше стрпљење и надјачавати вашу тврдоглавост очекујући да већ једном сами себи кажете „Доста је било – одустајем!” . Славни Астор Пјацола је имао обичај да каже да је бандонеон ђавољи инструмент анђеоског звука, док особа која жели да научи да га свира мора бити бар мало луда. Александар Николић наводи да му лудила и смелости у том тренутку младости није недостајало, па је након неколико дана „пребирања по чудноватој кутијици” стегао петљу и одсвирао неколико нумера на препуном Коларцу. Тада је у најзначајнијој српској музичкој дворани засвирао, како додаје Николиц, “први аутентични српски бандонеон”. 
    Концертом који је одржан 28. Јануара заправо је обележено 95 година од рођења славног аргентинског уметника Астора Пјацоле, али и деценија и по од премијерног појављивања “првог српског бандонеона” на Коларцу. Након композиције „Asleep and Fear“, после 15 година поново смо могли да слушамо концерт „Hommage a Liege” за бандонеон, гитару и оркестар Астора Пјацоле. Александру Николићу се том приликом, на сцени придружио наш реномирани гитариста Зоран Анић. Врсни индивидуалци изнова су показали како је могуце успесно стопити разлиците темпераменте и остварити изузетну међусобну комуникацију, те све наведено, уз максимално залагање Гудача Светог Ђорђа − изнети кроз предиван звук музике Астора Пјацоле. Уследиле су још две композиције поменутог аутора: „Аве Мариа“ за бандонеон и песма из танго опере „Марија из Буенос Аиреса“. На жалост, због неадекватног озвучења у дворани, нису могли да дођу до изражаја и сви вокални квалитети Иване Николић, која је дипломирала клавир и соло певање на Факултету музичке уметности у Београду. Она је и једна од ретких танго уметница која се публици представља у вишеструкој улози − као пијанисткиња, певачица и плесачица, што је 28. јануара имала прилику да види и чује београдска публика.
    Иако није био подељен официјелном паузом, концерт је у ауторском смислу имао два дела. Тако смо, након Пјацолиних остварења, слушали Николићеве композиције за које се, иначе, често истиче да представљају “својеврстан микс наше музичке баштине и танго музике”: најпре „Saint George and the Dragon“ за бандонеон, клавир, вокал и гудаце , у чијем је настанку учествовала и  Ивана Николић , а потом и „Балканску танго свиту“, за бандонеон, гитару, клавир и гудаце.  
    Почев од свите, која је у односу на Пјацолин третман истог облика овде само банално узета као оквир, преко рада са материјалом, одређених  композиционих решења и  уопште начина на који музика тече у времену − остварења Александра Николића пре би се могла разматрати у оквиру популарне, а не примењене музике. Наиме, свака од музичких ситуација поменутих композиција, на нивоима динамике, агогике и артикулације личи на претходну, док слушалац, у ишчекивању евентуалног врхунца који никада не долази, на крају стиче утисак постојања својеврсне матрице, а не добро осмишљене музицке драматургије. Другим речима, избор материјала и сам композиторски таленат Александра Николића нису спорни, али у његовим радовима суштински нема одступања од рефренског односа карактеристичног за популарну музику. Стога можемо да закључимо да је реч о питким делима, са богатом, али и опрезном применом фолклорних елемената и добро одабраним медијумом, али да је на нивоу макро и мифроформе у поменутим радовима, осетан недостатак такозваног занатског дела композиторског позива. У том контексту, извођење његових композиција „раме уз раме” са Пјацолиним било је претенциозно, а с обзиром на повод, чак и неприкладно.
    Са друге стране, Александар Николић је носилац награде „Premio Astor Piazzola” за допринос у развоју танго музике у свету и једини бандонеониста из Европе који је на позив Министарства културе Аргентине наступио на Светском танго фестивалу у Буенос Аиресу. Поред тога, по повратку са магистарских студија у Братислави, 1998. године основао је и  први аутентични танго ансамбл на простору Балкана, „Белтанго“. Оснивач и председник Београдске танго асоцијације, уметнички директор манифестације „Београдски танго фестивал“ и од недавно директор  МШ Др Војислав Вучковић, остаје за сада и наш једини концертни бандонеониста завидног извођачког умећа, изузетне музикалности, специфичног сензибилитета и харизме. Он је, дакле, као извођач, добар узор младим уметницима, те се надамо да ће се међу њима ускоро ипак појавити и неко довољно смео да достојно одговори изазову званом бандонеон.



Две стране Пучинијевог веризма
ДОГАЂАЈ: Премијерна обнова опера Сестра Анђелика и Плашт Ђакома Пучинија
ПРОДУКЦИЈА: Опера Народног позоришта у Београду



Оперски триптих Ђакома Пучинија - Ђани Скики/ Gianni Schicchi, Сестра Анђелика/ Suor Angelica и Плашт/ Il tabarro – нису међу композиторовим најизвођенијим партитурама. Можда зато што је композитор испрва био одлучан у дефинисању овог сегмента свог опуса као недељиве целине, односно, инсистирао је на томе да све три једночинке формирају једну целовечерњу представу. То је  чинило напор за аудиторијум, у шта се у своје време уверио и Пучини, дозволивши одступања.
Раздвајање трију опера пракса је и на домаћој оперској сцени. На сцени Народног позоришта, актуелна инсценација Плашта у режији Дејана Миладиновића датира из 2011, а Сестре Анђелике Иване Драгутиновић Маричић из 2012. године. Опет, након присуствовања обнови двају наслова, датих у оквиру исте вечери (говоримо о представи одржаној 16.3.2016), чини се да је идеја о целини - барем две једночинке - сасвим упутна. (Напомињемо да је иста оперска кућа неколико сезона раније, 2006, поставила и оперу Ђани Скики која овом приликом није укључена).
Сестра Анђелика, лиричнија страна Пучинијевог веризма, добија лепо обликовану интерпретацију: диригент Ђорђе Станковић деликатно обликује структуру текста и води слушаоца кроз рафиниране акустичке просторе, односно, атмосферу и емоције у којима бивствује сестринство једног римокатоличког самостана. Подела је углавном адекватна; успешне епизоде имале су Маријана Шовран (сестра Ђеновјева), Невена Матић (сестра болничарка), упечатљива је појава Дубравке Филиповић (кнегиња, Анђеликина тетка). Насловни лик тумачи Невена Павловић - тешко да се могу замислити боја гласа и изражајност који би прикладније изразили интимни свет злосрећне Анђелике. Опет, проблеми који су се јављали у високом регистру донекле су реметили одличан утисак. Надамо се да се ради само о тренутној индиспонираности.
Да ли због узбудљивије музичке структуре и фабуле (ради се о примеру композиторовог веризма другачије врсте, са реским натуралистичким заоштравањима), уз беспрекорно промишљање сваког такта партитуре и изванредно припремљен ансамбл (што је заслуга диригенткиње Зорице Митев Војновић), Плашт, извесно, јесте занимљивија половина датог концепта.
Плашт доноси атмосферу која немало асоцира на ону из Леонкавалових Пајаца (људи маргине, прељуба са убиством као последицом); опет, поседује типичан Пучинијев колорит, најближи оном из Тоске. Динамичност приче и музике инспиришу протагонисте - ово је заиста једна од најатрактивнијих поставки на репертоару Опере националног театра. Јанко Синадиновић (Луиђи) пружа одличну партију, страствено урања у лик лучког радника без наде у боље дане (у том смислу, издвајамо потресно тумачење арије о животу као ропству, „Hai ben ragione, meglio non pensare“). Улогу Луиђијеве љубавнице, младе газдарице Ђорђете, тумачи Слађана Сарић. Она даје тежину овом карактеру, чинећи га не само сензуалним, већ и неочекивано узбудљивим. Mецосопран Љубица Вранеш виртуозно удружује ведрину којом зрачи Фругола са невеселом животне приче ове јунакиње (нарочито кроз „Ho sognato una casetta“). Mикеле Вука Зекића јесте наизразитија вокална креација у овој подели. Моћан је певач, доминира сценом. Истовремено, свом лику обезбеђује пластичност: упркос младим годинама, уверљиво урања у мучну интиму суровог остарелог капетана мале речне лађе.