У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД





Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ   

                                   

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 20                     
       јул - септембар 2015.                                         

 

ЕКСКЛУЗИВНО

СЛАВИША ГРУЈИЋ, покрајински секретар за културу и информисање
САМО ЈЕДНА ЧАША ВОДЕ, А ТОЛИКО ЖЕДНИХ

     

Славиша Грујић рођен је 3. јула 1960. године. Академију за филм и телевизију, Одсек камера, и специјализацију из Режије завршио на Свесавезном институту за кинематографију (ВГИК) у Моксви. Током каријере радио за велики број телевизијских продукција из Србије и света, а посебно на темама везаним за извештавања из ратних подручја широм света, затим етно филмове и путописе. Осим тога радио велики број музичких емисија и музичких спотова, као и документарних филмова. Дуго година био запослен на Радио телевизији Нови Сад, где је радио и као главни и одговорни уредник Радио телевизије Нови  Сад, главни и одговорни уредник ТВ Аполо, као саветник председника Скупштине АП Војводине. На тему медија држао предавања како код нас у земљи, тако и у иностранству. Учесник је многобројних документарних и телевизијских фестивала. Добитник је награде за режију на Југословенском фестивалу документарног филма. Тренутно запослен као покрајински секретар за културу и јавно информисање. Говори енглески и руски језик.

Залагање за реализацију пројеката из области уметничке музике спада у мање популарне активности посленика културе у одговарајућим министарствима. То је потпуно разумљиво, јер су програми такве врсте намењени веома малом кругу публике, па су мање и предмет пажње оних који настоје да помогну културу у најширем смислу речи. Постоје, наравно, и златни изузеци. У њих спада и покрајински секретар за културу и информисање, господин Славиша Грујић, који се, поред настојања да подржи уметничку делатност у области ликовне уметности, кинематографије, као и драмске уметности, интензивно залаже да се уметничка музика негује, посећује и подржи у највећој могућој мери. Захваљујући томе, фестивал уметничке музике Сомус у Сомбору, камерни оркестри из Суботице и Зрењанина, као и бројни програми овог жанра у Новом Саду, као што је гостовање чувеног Кронос квартета и извођење дела савремене музике, добијају адекватну финансијску и медијску пажњу. О томе како успева да одговорно обавља свој посао у време кризе културних вредности, разговарали смо са Славишoм Грујићем.

Како гледате на стратегију културне политике у Србији и колико појединац који води ресор културе може утицати на њу?
За почетак да установимо има ли културе у Србији? Да би се направила нека стратегија, она би морала да почива на некој елементарној култури. Да видимо да ли та култура уопште постоји и у ком облику, у којој пропорцији? Ми смо сада у Новом Саду имали Номус, имаћемо премијеру Виолинисте на крову у СНП, Стеријино позорје, имали смо представе са Фестивала игре... Кад сте ви тих дана отворили било који штампани медиј, сигуран сам да у 99% случајева, ти догађаји нису били на првој страници, нити у главним вестима на телевизији.  Питање је само ко је уопште знао за њих? Ја знам поуздано да су многи које ја срећем и са којима разговарам о култури, питали у чуду: „То се десило? А када?“. Стратегија подразумева да неко зна шта хоће са културом, али да постоји плодно тле. Ми сада у таквој ситуацији треба да негујемо културу у Србији и то не би било тешко да оно што се сад зове културом, та таблоидна реалитy култура у ствари није заузела место правој култури. И испада да је она суштина. Ми ћемо ове године довести Дирера, прошле године је био Хенри Мур. И људи махом нису знали. Било је оглашавано на телевизији, нешто мало на плакатима, каталози... институција која је то организовала, на крају крајева, се бринула о томе. И сад направити стратегију да се доведе неко да то гледа, а тај се месецима и годинама „оплемењивао“ са антикултуром најгоре врсте. То је део нас. Само се о томе прича. И сад, у таквој атмосфери треба промовисати праве културне вредности. Како? Настојимо да то урадимо тако што ћемо најпре подржати да култура изађе и ван Новог Сада. Да је ставимо у локал, да на свим нивоима пронађемо онај елементарни број публике који жели да се напаја културом. Ми говоримо о једном размаженом Новом Саду и још размаженијем Београду, а ја сам упознао фантастичног света у локалу, у малим срединама, који су веома образовани, додуше и то су појединци које у својим срединама сматрају чудацима, јер иду у позориште или слушају „озбиљну музику“.  У Немачкој 90 % људи посете у току године неки културни догађај. У Србији... па једино ако су сплавови места културе, онда смо ми озбиљна културна нација...

Будући да је секретаријат који водите веома сложен „механизам“ културе и јавног информисања, који укључује бројне активности, пројекте и уметност у најширем смислу речи, на који начин успевате да балансирате између њих?
То је право питање: како балансирати? Како сваку област подржати у правој мери? Имате само једну чашу воде, а толико жедних. Ту вреди размишљати шта је најлогичније? То вам је као кад у авиону кажу да у случају опасности треба да прво ставите маску себи, па детету, а Ви се питате како прво себи кад детету више треба? Тако је и овде. Морају се донети одлуке: прво, схватити са колико се новца располаже и не дати да се та количина смањи. У оквиру Покрајинске владе нико није тражио да се захвати од културе - можда ја имам бодље, па мене и мој ресор зато не дирају (смех). Друго, да видимо како да схватимо Војводину као један простор који мора да се, по могућству, равномерно подели. Наравно да постоји новосадизација, и то сазнање је мене, као Новосађанина, добро протресло. Ја сам увек причао о београдизацији и њиховом односу „ми себи најважнији на овом свету“, а онда сам увидео да смо ми Новосађани сами себи најважнији на свету, а тек онда гледамо како ће бити у Војводини. Добро, чињеница је да пројекти стижу највише из Новог Сада, а тек затим из целе Војводине. Ту постоји нека летаргија, па се мање средине морају погурати и подстицати. Тако да кад тако посматрате ствар, мора се направити позитивна дискриминација према мањим срединама, па онда према градовима, а у исто време да Нови Сад, који јесте мотор целе приче, има подршку. И коначно, Војводина је мултикултурна средина, мора се неговати тај однос према различитим националним заједницама и њиховом наслеђу, према различитим вероисповестима. Али, мора се бити фер, схватити где шта иде, шта је битно, шта није, изборити се са онима који мисле да су важнији од других.

Ревија Музика класика је прва и једина приватна ревија код нас која у свом фокусу има класичну музику. Какав је Ваш став у погледу неговања овог жанра који без сумње у нашим условима веома ретко доноси профит?
Класична музика је нека врста баука. Један пријатељ ми је рекао својевремено да ће, кад се будем женио, довести гудачки квартет. Питам га: „Откуд ти та идеја?“, а он каже да је то „ин“. Прво мало озбиљности (као да је то озбиљност, а не потреба!), тиме као удариш ниво, па онда опуштено и „удри до зоре“. Класична музика је класична музика, са својом историјом, развитком, са својом будућношћу. Она има своје законе, али то није оно „озбиљно, па се сви намргодимо и слушамо да неко свира клавир“. Класична музика подразумева озбиљно образовање. Ревија као што је ваша је јако потребна, не само ради оних који уживају у класичној музици. Она има и свој образовни карактер, она се мора учити да се слуша. Не може се она осетити и чути тек тако. Нешто може, рецимо Бетовен или Мала ноћна музика, јер је то познато. Класична музика је сегмент нашег образовања који морамо прихватити у правој мери, а то је да, као и у сликарству и у позоришту, схватимо да постоје различити приступи и различита гледишта. Па и Моцарт је писао за различите пригоде различиту музику. Ми класичну музику можемо уважавати и волети, али разумети и оне који слушају друге жанрове. Истина, програме класичне музике треба прилагођавати савременом тренутку, али никада не одустати од онога што јесте њена суштина. Никада је не „жртвовати“ укусу садашњице. Ту морају помоћи медији, или часопис као што је ваш. Али то мислим и за савремену класичну, уметничку музику. Један од добрих начина примењује фестивал Номус. У њему се кроз програм различитих жанрова провлачи квалитет, негује се класична музика, али се шире видици. Па, такав је и Фестивал игре који је отишао корак даље од „класичног“. Тај корак даље наравно никад неће угрозити Лабудово језеро, као што због неког савременог кинематографског остварења нико неће порећи квалитет Доктора Калигарија или Андреј Рубљова. Класична музика мора пронаћи свој модус вивенди, па сад, да ли је то кроз Најџела Кенедија који је чупав, али промовише високе вредности или неко други... А морамо да имамо у виду и ко слуша. Знате, значајан број публике и на бечком Новогодишњем концерту једва чека да дође аплауз, да крене Радецки марш па да мало и они учествују у интерпетацији. Али и то је популаризација класичне музике. Борба за живот.



АНТОАНЕТА ЛОМАН, виолинисткиња
ОПЕРА ЈЕ ДАНАС ПОСТАЛА БИЗНИС

     

Антоанет Ломан, уметница је несвакидашњег сензибилитета чије се име већ дуже од две деценије везује за несвакидашње и узбудљиве музичке пројекте, непрестано је у потрази за емоцијом која се скрива у аутентичном звуку виолине минулих епоха. Београдској публици предстваила се у фебруару као гост ансамбла Tempera barocca. За Музику класику говори о узбуђењу и радозналости који је прате било да је у питању интерпретација ромске музике, аргентинског танга или oткривање и реконструкција музиког језика композитора као што су Јакоб Ноземан (1693-1745) и Бела ван Зајлен (1740-1805).

Ваш музички живот био је од малих ногу уско повезан са виолином. Како сте се заинтересовали баш за виолину?
Из неког мени недокучивог разлога, у Холандији постоји доста аматерских оркестара ромске музике. Мој отац је свирао цимбало и клавир у једном таквом традиционалном оркестру кога је предводио увек најстарији члан породице. Десило се да је маестро понудио мојим родитељима једну малу виолину за мене. Када ми је мајка показала ту малу виолину, отворивши ону старинску, дрвену кутију, инструмент ми се чинио тако мистериозно. Нисам заиста ништа знала о том малом, црвено лакираном инструменту, с местимичним избеделим, жутим флекама. Изгледао је као детаљ са дечијег цртежа. У том тренутку сам пожелела да научим да свирам виолину, иако до тада нисам била у прилици да чујем дост класичне музике. Моје интересовање потицало је из оног што сам чула будући изложена превасходно ромској музици.

На Свелинк конзерваториујуму у Амстердаму, студирали сте клавир, виолину и виолу. Шта Вас је определило да се ипак посветите гудачким инструментима? Како је Ваше окружење утицало на формирање Вашег музичког укуса?
Студирала сам у класи Жан Луј Стуропа у Амстердаму, да, али модерну виолину. Он је био веома занимљива личност, чудо од детета и ученик славног Оскара Бака. Он је интимно одувек знао да начин на који су тада свирали Моцартову и Бахову музику, није био адекватан, али није знао како другачије би јој требало прићи. Рекао ми је да га је било срамота што је био приморан да учи студенте шта да раде, али да није имао ништо конкретно да им каже. Знао је да је погрешно, али није зано како да исправи. Све док Николас Харнанкур није гостовао као диригент Краљевског оркестра у Амстердаму који је инсистирао да се музичком тексту прилази из перспективе композитора. Тада је схватио како треба приступити Баху, али чак и кад је почео да то знање преноси студентима, већини колега се то није допало. Ово су још увек били рани дани почетка препорода ране музике. Још на нашем првом часу када смо радили на Моцартовој сонати, упитала сам се ’Како он ово зна?’ Након тога, знала сам да нема повратка. Немојте ме погрешно разумети, ја нисам барокни виолиниста. Ја сам историјски информисан извођач. Дакле, није битно да ли композиција датира из XVIII, XIX или ма ког другог века или раздобља, ја се увек трудим да јој приђем из временске перспективе одговарајућег периода.

Ми смо сада у веома повлашћеном положају јер можемо да се ослонимо већ на деценије истраживања, али они који су почињали шездесетих, заправо су били ти који су имали петље да се усуде да покушају нешто ново.

Активно свирате са доста ансамбала. Шта су по Вама кључни музички или лични квалитети који спајају камерни ансамбл? Шта разликује добру сарадњу од сјајне?
Бити музичар и имати способност свирања неког инструмента су две веома различите ствари. Бити музичар је нешто што се не може научити. Можете се до одређеног нивоа усавршити, али сматрам да постоји погрешна конотација термина бити музичар. Многи људи га повезују са поседовањем одређених способности , али за мене бити музикалан значи да преносите поруку у свакој ноти. То подразумева да морате бити отворени за одређене музичке захтеве из историјске перспективе и да морате извежбати техничке вештине да бисте изразили оно што мислите да је музички неопходно. Обрнута ситуација не важи. Не учите се прво техници да бисте потом пробали да углавите музику.

Ево на пример, ја слушам доста румунске фолк музике, која је невероватно изражајна и лепа, иако музичари свирају и фалш, и не почињу или завршавају заједно, чак немају ни неки конвенционално ’леп’ тон, али кад помислите шта та музика треба да вам каже, то шта и како они раде је управо онај приступ који је неопходан за причу коју желе да комуницирају.

Техничке вештине су у XVII и XVIII веку биле виђене као средство помоћу којег сте намеравали да изразите емоције. Дакле, средство је оно што је написано на папиру, али ви морате испоручити емоције. Често зажалим што сам обучена. Свирам и савремену аргентинску танго музику, и када слушам снимке и чујем да на пример, виолинисти не свирају заједно, али знају шта је то што желе да искажу. Емоција је скривена у несавршенству. Када сте тренирани толико година, не можете одједном одлучити да свирате мало фалш, мало ружније и мимо осталих у ансамблу. Не можете се претварати да сте такви јер тада ваша намера није аутентична, а ви постајете имитација.

Мислим да је слушање најбитније у ансамблу. Бити у стању да слушаш, да знаш како можеш да одговориш на оно што се дешава, али и како други реагују на оно што ти радиш. Најидеалнија је ситуација када не морате уопште да дискутујете о томе шта и како радите, да се заустављате да бисте распредали. То се догађа када нема довољно музикалности. Или када су оне различите природе.



НА КОНЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ

Квартет “НЕВСКИ”
СВИРАМО КOМПOЗИЦИJЕ РAЗЛИЧИТИХ СТИЛOВA И EПOХA

     

Квартет кларинета „Невски“ настао је 2004. године у Београду. Основали су га дипломирани професори кларинета Милош Бјелица, Адам Боу, Никола Улемек и Ђорђе Јовановић. Од старта су привукли публику увежбаним извођењем, квалитетним и разноврсним репертоаром и спонтаном уметничко-перформанс комуникацијом. Интелигентним маркетингом маме и оне које клиринетске скале пре нису привлачиле.

У њиховом прес клипингу може се поред осталог прочитати: „Дување је глагол који означава кретање ваздуха, такође испуштање ваздуха из плућа, а потом и уста са сврхом надувавања балона, душека... или у писак инструмента: фруле, трубе, флауте, кларинета, обое, рога... Одвајкада, од када постоји музика и дувачки инструменти. У свакодневном говору, глагол `дување` има стечено значење и означава конзумирање нелегалне психоактивне супстанце. Отуда код многих који `не дувају` и не дувају, зазирање од коришћења глагола дувати“. За часопис „Музикa класикa“ је четверац дао интервју у једном даху и сложно. Баш како и свирају.

По коме је назван квaртeт „Нeвски“?
Квaртeт je дoбиo имe пo руском кнезу Aлeксaндру Нeвскoм.

Oд кaд пoстojи и кo je идejни твoрaц?
Квартет пoстojи oд 2004. гoдинe. Идejни твoрaц је прoфeсoр клaринeтa Љубишa Joвaнoвић.

Кo чини квaртeт?
Mилoш Бjeлицa, Aдaм Бoу, Ђoрђe Joвaнoвић, Никoлa Улeмeк

Гдe су сe члaнoви упoзнaли и дa ли су прe сaрaђивaли?
Били смо у истoj клaси прoфeсoрa Joвaнoвићa.

Дa ли пojeдинaчнo рaдитe у нeкoj устaнoви, oркeстру...?
Mилoш и Никoлa су прoфeсoри клaринeтa у музичкoj шкoли „Вaтрoслaв Лисински“ у Бeoгрaду, Aдaм рaди кaкo прoфeсoр клaринeтa у школи „Joсиф Maринкoвић“ у Вршцу, Ђoрђe je студeнт нa Фaкултeту умeтнoсти у Нишу.

Кojи рeпeртoaр имaтe и кo гa oдaбирa?
Нaш рeпeртoaр oбухвaтa ширoк спeктaр кoмпoзициja рaзличитих стилoвa и eпoхa. Нaс чeтвoрицa бирaмo прoгрaм.

Кoнцeрти су вaм визуeлнo-aудиo пeрфoрмaнси. Поигравате се диркама кларинета колико и значењем речи „дување“?
Кoнцeрт je oсмишљeн кao свojeврсни сцeнoгрaфски и дрaмaтуршки пeрфoрмaнс, сaчињeн oд кoмпoзициja зaпaднoeврoпскe клaсичнe музикe, eтнo, пoп, филмскe и бaлeтскe музикe... Toкoм пeрфoрмaнсa извoђaчи скeчeвимa, мимиком, пoкрeтимa, глумом и плeсом нa кoмичaн нaчин прeдстaвљajу музику публици. Циљ пeрфoрмaнсa je дa приближи умeтничку музику публици, пoгoтoвo млaдимa, кoришћeњeм пoпулaрних извoђaчких фoрми и eстeтикe. Кoнцeрт имa зa циљ дa прoмeни нaчин слушaњa клaсичнe музикe. Да пoдстaкнe критичкo прoмишљaњe o eстeтици eстрaдe и ријалити шоу. Да испрoвoцирa крeaтивнo рaзмишљaњe и пoкaжe дa зaбaвa нe мoрa дa будe вулгaрнa, a joш мaњe вeзaнa зa упoтрeбу нaркoтикa.

Кo вам oсмишљaвa кoнцeртe и са којим музичарима сте нaступaли?
Квартет их oсмишљaва сa рeдитeљeм Игoрoм Вукoм Toрбицoм. Свирaли смo сa пeркусиoнистимa Aлeксaндрoм Рaдулoвићeм и Aлeксaндрoм Пeтрoвићeм, а и београдским кaмeрним гудaчким oркeстрoм „Mosaic String Band”.

Где сте свирали?
Квaртeт je учeствoвao нa рeнoмирaним фeстивaлимa у зeмљи и инoстрaнству: Бeмус 2012; КaринeтФeст 2013 (Итaлиja); Четврти европски клaринeт кoнгрeс 2014 (Пoљскa). Наступали смо у Aустриjи, Швajцaрскoj, Русиjи, Грчкoj, Слoвeниjи, Хрвaтскoj, Црнoj Гoри, Бoсни и Хeрцeгoвни и Бугaрскoj. Квaртeт je двe путa зa рeдoм нaступao у oквиру Нaциoнaлнe кoнцeртнe сeзoнe у Србиjи 2008. и 2009. Одржaли смо више од 100 кoнцeртa у Србиjи, а мнoги су били хумaнитaрни.

Кojу музику вaс чeтвoрицa слушaтe привaтнo и штa слушaтe oд клaсикe?
Свлушaмo рaзличитe врстe музике: класику, џез, блуз, дoмaћи и инострaни пoп и рoк.

У чeму сe слaжeтe oкo нaступa и рeпeртoaрa?
Вeoмa смo слoжни, нeмaмo нeсуглaсицe штo сe рeпeртoaрa тичe.

Кojе плaнoве имате у вeзи Квaртeтa?
Имали смо кoнцeрте у Пaризу на Клaринeт фeсту у Шпaниjи у јулу и на 5. Кoнгрeсу клaринeтистa у Бeлгиjи у сeптeмбру. Увелико рaдимо и нa нoвoм прoгрaму.

Штa вaм сe дoпaдa и не дoпaдa нa дoмaћoj и инoстрaнoj музичкoj сцeни?
Недопада нам се нeдoстaтaк мeдиjскe пoдршкe за рaзличите жaнрoве. Нeдoстaтaк нoвoг, крeaтивнoг. Нeмoгућнoст нoвих бeндoвa дa сe прoбиjу и најчешће сe свoдe нa групe eнтузиjaстa, хoбистa. Они ништa вишe и знaчajниje нeћe мoћи дa урaдe jeр им услoви, мoгућнoсти и живoт нe дoзвoљaвajу. Прeвeликa је зaступљeнoст турбoфoлкa. Плус нeдoстaтaк oзбиљнoсти при мaркeтингу и гeнeрaлнo кoнзeрвaтивaн приступ у клaсичнoj музици. Свиђa нaм сe пojaвa ТВ канала РTС дигитaл, његов прoгрaм, кoнцeпциja и фoрмa. Тo квaлитeтoм и прoгрaмoм спaдa у нaшу тeлeвизиjу сa свeтским стaндaрдoм. Дoпaдa нaм сe штo joш ниje уништeн eнтузијaзaм музичког ствaрaлaштвa упркос бројних тeшкoћa.



МАНИФЕСТАЦИЈА ФРАНЦУСКО – СРПСКОГ ПРИЈАТЕЉСТВА
ДУГОГ 765 ГОДИНА

     

Све је започело у првој половини тринаестог века (1250. године) браком Јелене Анжујске и краља Стефана Уроша, а ове године се навршило 765 година француско-српског или српско-француског пријатељства, понекад више а понекад мање интензивног али непрекинутог. Та вишевековна годишњица обележена је 11.6.2015. године у општини 15. арондисмана, на тргу испред општине код споменика страдалима у Првом светском рату (на коме се међу статуетама у рељефу уочава и српски војник са шајкачом, чутуром и торбаком) и у свечаној сали испуњеној бројном публиком домаћина Француза и исељених Срба који живе у Паризу.
    Манифестацију су организовали Национално удружење ветерана «Андре Мажино» и Савез Срба Француске, односно, на једној страни адмирал Анри Лекај и његови следбеници и на другој страни Петар Пепи Петровић, Ромео Милошевић, Никола Тодоровић, Горана Станковић и Драгана Пејовић. Захваљујући њима, на ову прославу позван је хор  «Покров пресвете Богородице» који делује при храму Свете и преподобне Параскеве у Сурчину, под старешинством протојереја-ставрофора, архијерејског намесника земунског Слободана Радојчића.
    Хор је на свечаности полагања венаца на споменик страдалима у Првом светском рату, према протоколу, интонирао српску и француску химну, а потом у свечаној сали одржао концерт духовне и националне музике под управом хоровође мр Предрага Д. Стаменковића. На концерту су наступили и дечји хор «Витлејемска звезда» из Сурчина са богомољачким духовним и етно напевима, под управом хоровође Маје Алексић и фолклорни ансамбли СКД Извор и КУД Бисери из Париза.
    «Анђеоски гласови обојени средњовековном мистиком и топлином донели су дух наших манастира, а одушевили су и прелепим песмама посвећеним косовским сузама или познатим као «Креће се лађа француска», «Тамо далеко», «Ђурђевдан». Чуо се и повик «Живела Србија!», а певало се и на француском (популарни средњевековни и ренесансни напеви и мадригали)... Црквени хор постоји 16 година (обновљеног рада), наш је понос, посебно се дичимо дечјом групом. Редовни су пратиоци литургија у цркви Св. Петке у Сурчину. Били смо на разним такмичењима, издали  компакт диск, а ово је прво гостовање у иностранству – речи су свештеника Слободана.» (из приказа новинара Олге Ђоковић у листу Вести за нашу дијаспору од 15.6.2015.).
    Том приликом подељене су бројне плакете активистима поменутих удружења у Паризу, а хор је са својим старешином домаћинима поклонио статуете споменика Француској на Калмегдану и православне иконе градоначелнику 15. арондисмана Филипу Гужону и његовом заменку Мануелу Иу, адмиралу Лакају, Петру Пепију Петровићу и Ромеу Милошевићу.
    Концерт је по сваком напеву прекидан громогласним аплаузом и узвицима одобравања, што је завршницу проткану наступима фолклорних група и хорова са националним и етно програмом довело до усијања, претворивши потоњи коктел у додатни вез пријатељства, честитања и договора за нове сусрете и у Паризу и у Сурчину.
Током коктела бројним званицама подељен је, а љубитељима духовне музике и продаван, пред сам долазак у Париз издат, први компакт диск сурчинског хора.
Наредног дана хорови из Сурчина певали су и Помен на гробљу Тије, на пространој парцели покривеној бројним крстовима страдалих српских ратника у Првом светском рату.
Чланови аматерског црквеног хора «Покров пресвете Богородице» и дечјег хора «Витлејемска звезда» из Сурчина, једва још свесни подвига доласка у Париз и учешћа на једној оваквој међудржавној манифестацији, кренули су у «освајање» Париза и његових знаменитости, пешице, аутобусима, трамвајима, метроом, «бато мушом» на Сени, очима разрогаченим радозналошћу и одушевљењем. Уз пут су и на сваком месту где је то могло, а подстакнути бројин уличним певачима и преформансима, певали на одушевљење пролазника и посетилаца: у црквама, галеријама, пространим ходницима метроа чекајући превоз, у метроу, на броду у вожњи Сеном...



ПРЕД 32. „ДАНЕ МУЗИКЕ“ У ХЕРЦЕГ НОВОМ

     

Попут многих културних центара, и Херцег Нови је на свој специфичан начин део широког европског, па и светског аудиторијума, у који се овај јединствено леп, занимљив и гостопримљив град претвара посебно лети, нарочито месеца јула. Већ дванаесту годину од свог поновног одржавања, обележавајући овог пута 32. рођендан, „Дани музике“ привући ће, верујемо, у свом устаљеном термину и трајању од десет дана, публику не само свог окружења, већ и бројне посетиоце са стране, који су већ навикли да свој одмор планирају управо у време херцегновског фестивала класичне музике. Појава да се интензивније праћење културних догађаја усклади с данима активног летовања, која иде у корак са тенденцијама савременог друштва да се у захукталом темпу живљења истовремено задовољи више врста потреба и очекивања, али и стекну информације сваке, па и уметничке врсте, усклађена је и на херцегновској  манифестацији с интересовањима широког круга посетилаца, и, очекујемо да их и овогодишњи програмски концепт неће изневерити.
    Како је садашње време обележено извођаштвом млађих, премда с професионалног становишта већ зрелих уметника, креатори догађаја су основни селекторски принцип и овог пута ослонили на младост, која ће, упућена на солистичку и камерну музику, већ на свечаном отварању, дати иницијални импулс, одржавајући потом и даљи смер и ток фестивала. У богатству и разноликости светске музичке баштине коју негују од почетка свирачког стасавања (почев од барокних до савремених композитора), проналазећи у целој музичкој историји извориште и подстицај индивидуалној уметности интерпретације, сви одабрани извођачи пронашли су и свој фестивалски репертоар, који су осмислили заједно са селекторима и организаторима, а они су га распоредили у шест концертних вечери. Понуђени избор, представиће и неколико формацијски разноликих, први пут за ову прилику предложених, удруживања. Тако ће, и 32. „Дани музике“ донети проживљена, уметнички оригинална, али и укусно и професионално поштено припремљена тумачења, и остварити, у сваком смислу, добро осмишљен однос на релацији музички догађај – слушалац. Управо у тој спрези лежи и питање даљег опстанка и живота фестивала у будућности, а заједно с тим, и не мање битан проблем стварања услова за могућности креирања искреног уметничког доживљаја на херцегновским концертним сценама, а то већ не зависи само од културних посленика . И ове године очекује се одлична посећеност, у, показало се, и најоптималнијој за летње услове, добро климатизованој Дворани „Парк“. Тако ће, овај извођачки увек виталан и млад, и за нова постигнућа спреман фестивал, с истим лепим осећањима дочекати и поздравити уметнике, госте и домаће посетиоце, радујући све њих одабраним програмом и манифестацијом у целини, и овог пута квалитетном у свим њеним аспектима.