Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

МУЗИКА И ОКО ЊЕ

НЕНАД ВАСИЛИЋ, џез музичар
МУЗИКА ЈЕ НАЈМАТЕРИЈАЛНИЈИ ОБЛИК ДУХОВНОСТИ

Пар речи о себи.
Рођен сам у Нишу 1975. године. Још као мали сам добио надимак “Васа” који ми је остао и до дан данас за блиске пријатеље. 

Које образовање и где сте стекли?
Са 5 година сам добио један мали црвени клавир-играчку за рођендан, који сам непрестано свирао тако да ме је мајка послала на часове клавира код легендарног “деда Ђолета”, нишког клавиристе и клавир штимера из старих времена. После две године, дакле са седам година, уписао сам музичку школу у Нишу где сам, на моју, несрећу морао две године да свирам виолину, док коначно нисам намолио родитеље да ме упишу у нижу музичку школу на одсек клавира. затим сам кренуо у средњу музишку школу у Нишу, на теоретски одсек, а упоредо ишао на часове класичног контрабаса код проф. Милована Димића и “стажирао” у нишком симфонијском оркестру као средњошколац.
Са 19 година сам уписао Џез академију за контрабас и електрични бас у Грацу у Аустрији.
Оно подједнако битно ако не и битније неформално музичко образовање стекао сам на бини, свирајући најразличитије музичке жанрове са разним музичарима.

Шта сте као дете маштали да професионално постанете?
Дуго сам маштао да постанем војник. Вероватно због тога што је моја генерација била преплављена партизанским ратним филмовима .

Коју музику сте волели као дете и тинејџер?
Листа је дуга… Прве плоче које сам чуо са 5-6 година биле су музика из представе „Мачак Тоша“ и “John Travolta Saturday night Fever”, а уз то сам се заљубио и у прва класична дела која сам свирао на часовима клавира, највише у Баха.
Касније уз први грамофон сам се одушевљавао плочама Бајаге, Рибљом чорбом, Азром па групама Deep Purple, Iron Maiden, Haloween, Dire Strates…. Прва озбиљнија музика коју сам слушао био Chick Corea, Weather Report, Stanley Clark, Billy Cobham, Miles, Marcus Miller итд… Касније, када сам још озбиљније ушао у џез, дошао сам до комплетног опуса Miles Davis-a, Bill Evans-a, Dave Holland-a, Red Garland-a, Osar Peterson-а и многих других. 

Наведите своје најважније ставке из радне биографије?
Издвојио бих осам солистичких албума које сам урадио до сада као и гостовања на преко 20-так албума као контрабасиста, композитор и/или порудуцент. Преко 400 концерата као бенд лидер са својим солистичким пројектима широм Европе од 2000. године до данас као и велики број концерата са пројектима других уметника.
Неколико награда као нпр: World Music Preis in Austria 2002, Hans Koller номинација за најбољи џез албум 2003, Културни амбасадор културе и интеграције у Аустрији 2014 итд….
Посебно ми је важан мој композиторски опус који је скроман, али мени врло битан са неких 40-50 композиција од којих су многе снимљене на мојим солистичким албумима, као и албумима других уметника.

Од кад сте у Бечу и чиме се бавите?
У Аустрију сам дошао 1995. и живео сам у Грацу до 2004. године од када сам у Бечу. Бавим се искључиво музиком и родитељством. Поред свирања и путовања, продукцијом својих пројеката, доста радим у свом студиу у Бечу где се бавим музицком продукцијом. Студио је уско специјализован за висок квалитет снимања и аудио продукције ансамбала са акустичним инструментима било то world music, џезз, класика или неки други музички правац. 

Где сте све радили и на којим радним местима?
Имао сам ту срећу (или несрећу) да се бавим само музиком до сада тако да су ми радна места биле бине, студија и просторије за вежбање.

Са којим сте музичарима сарадјивали у Србији и у иностранству?
Надам се да нећу изоставити неке драге људе. Са људима са насих простора сам имао среце да радим са Влатком Стефановским, Стејпком Гутом, Биљом Крстић, Бојаном Зулфикарпашићем, Armend Xhaferiem, Амиром Медуњанин, Тамаром Обровац, Бором Дугићем итд…. Са уметницима из иностранства Richie Beirach, Mark Murphy, Sheila Jordan, Laurie Anotnioli, Peter Ralcev, Stoyan Yankulov, Martin Lubenov и многи други…

Где сте све наступали широм света?
Наступао сам у скоро целој Европи и Балкану. Поред тога у Скандинавији, Турској итд.

Како оцењујете савремени џез?
Савремени џез дефинитивно пролази кроз једну тешку фазу… Музичка индустрија је скоро десеткована, а џез индустрија, може се реци, практично постоји само у некој врло нејасној измаглици…
Дисциплина прављења комплетних албума изумире и индустрија своди ову врло битну форму израза у џезу на download појединачних песама. Музичарима старог кова који препознају важност прављења албума или чак серије албума једне тематике којом се тренутно баве ће требати пуно времена да се навикну на ову нову дисциплину која је сведена на youtube и остале web мреже. Од лајкова се не живи нити се плаца ни мало јефтина продукција једног албума…
Џез фестивали су преплављени поп и world музиком и то углавном вокалним бендовима којима се на брзину налепљује етикета џеза док је преостали простор резервисан за пар светских џез имена који наступају са полунавежбаним и недовршеним пројектима и продају публици уместо музике своја имена…. Организатори фестивала и продуценти су се примили на причу да целом свету треба удовољити зарад боље зараде итд….
Са друге стране музичари као и увек до сада налазе начин да се и даље баве својим послом и то је добра вест.

Који је Ваш правац у том жанру?
Мени је врло тешко да дефинишем било који жанр, а камоли своју музику. Оно по чему ја разликујем правце у музици је звук једног бенда/ансамбла. После тога полазим од форме песме и делова за импровизацију што је карактеристично за џез. Користим често фолклорне мотиве у писању и оно што је најбитније покушавам да дођем до нових форми преко којих импровизујемо. Користим језик импровизације који је препознатљив и за џезере, а и за људе са простора са којих ја долазим и чију музику најбоље разумем.
У Европи овај правац често називају Балкан џезом, а ја волим да мислим о њему као о нечему што ће људи тек провалити касније му и смислити неко ново боље име.

Напишите неку реч зашто сте се определили за инструмент који свирате?
Па рекао бих Божја воља. Стварно немам друго објашњење.. Свирао сам бас гитару као клинац док нисам угледао контрабас и добио жељу да пробам тај инструмент… Нисам имао појма какав је то инструмент ни како звучи, једноставно ме је привукао. Од када сам га први пут узео у руке нисам га пустио до данас…
Контрабас има невероватну перкусивност и моћ/снагу/дубину коју бас гитара рецимо нема, а уједно је гудачки инструмент који гудалом може прелепо да изнесе тему, мелодију и соло деонице. Јединствен инструмент са врло јаком функцијом у ансамблу.

 

КАТЈА ЛАВСОН, административна директорка Pre-College Devision
на Џулијард школи у Њујорку
ПРИПРЕМА ЗА ЏУЛИЈАРД

У зимском семестру ове академске године, као стипендисткиња Фулбрајт Масариковог програма Фулбрајтове комисије Чешке републике, упознала сам се са системом професионалног и општег музичког образовања у држави Њујорк у Сједињеним Америчким државама. С обзиром на моју ужу професију (директор сам Основне уметничке школе на Прагу 5 – Стодулки, а професор педагошких предмета на Музичкој академији у Прагу ХАМУ) мој пројекат је примарно био фокусиран на истраживање начина и припреме будућих професионалних музичара и музичких педагога на светски познатим високим музичким, приватним или државним, образовним институцијама као што су, на пример, „The Academy of Music“ у Филаделфији, „The Juilliard School“ у Њујорку, „Еастман School of Music University“ у Рочестеру и „Aaron Copland School of Music“ на „Queens College CUNY“.

У професионалном музичком оспособљавању и  припремању ђака за даље студије музике, за разлику од чешког система мреже основних и средњих музичких школа, у држави Њујорк постоје у склопу поменутих високих музичких институција, тзв. prep-school (припремне школе), које припремају децу и омладину за студјие на музичким факултетима. Светски позната школа Џулијард која има специјализације за музику, балет и глуму, једна је од најбољих школа тог типа. Зато сам и била заинтересована да се ближе упознам са начином примања ђака, радом, и припремама будућих професионалних музичара на њиховој prep-school. Имала сам част да проведем неколико дана на „Pre-college Devision“ на Џулијарду у Њујорку и да  разговарам са административном директорком ове школе, госпођом Катјом Лавсон.

Колико дуго постоји Pre-college Devision на Џулијарду?
 Џулијард је основан 1905. године, а њена Juillirad Prep неколико година касније,1918, с тим што је шездесетих година прошлог века Juillirad Prep променила назив у „Pre-college Devision Juilliard“. То значи да нас 2018. године очекује прослава стогодишњице постојања.

У руководству школе раде два директора, административни директор и уметнички директор. Можете ли нам рећи у чему је основна разлика између ове две функције?
Уметничка директорка, госпођа Веда Каплински, поред осталих задатака, предаје приближно 30 сати недељно. Примарно је укључена у надгледање образовног процеса и води консултације у уметничком и педагошком смислу за целу школу. Уопште се не укључује у свакодневно функционисање и рад школе, што значи да се не укључује, на пример, у процес организације пријемних испита, састављања распореда, правних или финансијских ствари школе. Све ове ствари, пре свега у свом опису рада, ради административни директор. Док је уметнички директор глава школе у уметничком погледу (на пример, бира репертоар за школске оркестре), он у исто време активно учествује у тражењу спонзорстава за школу, и одржава контакте са свим партнерима. То је особа која у јавности иступа као главни носилац свих циљева и визија целе институције. Позиција административног директора изискује основно музичко образовање, али човек на овој функцији мора бити, пре свега, способан да буде добар организатор, и мора да има велико знање и искуство из области школске легулативе и да добро познаје правне норме.


Можете ли нам у кратким цртама описати начин организације и критеријуме пријемних испита у Вашој школи?
Наш програм, који је усмерен искључиво на музичко образовање, један је од најпрестижнијих програма у Америци и уопште на целом свету. Код нас се образују ђаци, практично из целог света, Кине, Русије, Канаде, Јужне Кореје, Јапана, Европе, Мексика итд. Ђаци који се пријављују за нашу школу, морају да знају да свирају одабрани музички инструмент. Примамо ученике једино на основу такмичења, које организујемо за сваки инструмнет посебно. Када се ради о најтраженијим инструметима, као што су, на пример клавир и виолина, у том случају кандидати морају прво да пошаљу свој портфолио и музички снимак. На основу овог првог квалификационог круга могу се квалификовати и ући у други круг пријемног испита, који се свира у школи.

Са колико година деца постају ђаци Ваше школе?
Граница година није чврсто одређена. Деца почињу да се образазују са десет или једанаест година, али могу почети и знатно млађи, на пример у седмој години, под условом да савладају тражени репертоар (на пример, полфону композицију, касичну сонату и романтични комад). Питање година је веома индивидуално. Такође, имамо и веома индивидуалан приступ према сваком ђаку школе. Тренутно се код нас образује 300 ученика, а за сваког од њих школа прави индивидуални образовни програм и распоред.

Да ли знате тачан број колико деце се пријави на пријемни испит, а колико њих буде примљено у школу?
За школску годину 2014/15 пријавило се 427 деце из целог света, а примили смо од њих 88. На пријемном испиту морају да покажу ниво свирања на одређеном инструмент. Не постоји провера знања из солфеђа и музичке теорије, ми то знање од њих на пријемном испиту не тражимо. Овај приступ и начин нам се показао као веома добар, јер свако дете које покаже високи ниво владања музичким инструментом има основно знање музичке теорије и солфеђа. Виши ниво осталих музичких и теоретиских дисциплина достићи ће током студија код нас. Ми ћемо их то научити.

Колико дуго се код Вас ђак може образовати?
Трајање студија на Pre-College такође није лимитирано. Дабоме, постоји правило, ђак не би требало да наставља студије код нас, када паралелно заврши средњу школу. У случају да се то деси, наставак студија код нас дозвољавамо само у изузетним случајевима. На пример, ученици који код нас студирају су такође веома успешни и у другим академским областима. То значи да средњу школу могу да заврше и у краћем року. Тада им омогућавамо да код нас наставе са студијама још неколико година и после завршетка средње школе. Како сам већ рекла, у нашој школи се трудимо и имамо максимално индивидуални приступ ка сваком ђаку, који примењујемо и са тачке гледишта дужине студија на нашој школи.



МУЗИЧКО ПОЗОРИШТЕ

НАГРАДА ТЕРПСИХОРА И СПЕЦИЈАЛНА ПОХВАЛА 2015.

Поздрављајући присутне у Музеју Народног позоришта на свечаности поводом Светског дана игре, и уручивања Награде и Специјалне похвале Терпсихора Ђорђу Макаревићу и ауторском тиму представе Балерине, председник Професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога Србије, Александар Илић на следећи начин обратио се присутнима:

Девет је број небеских сфера; у Исланду сићи низ девет степеника без пада, значи савладати девет вештина... Сваки број је девет, по персијском филозофу и метематичару Авицени, или његов производ; то је архетипско тројство које представља Суштину, Материју и Живот. Број девет по грчком филозофу Пармениду односи се на апсолутне ствари: девет Муза представљају целокупну људску спознају кроз науке и уметности; девет као последњи број у низу бројева најављује крај и почетак, прелазак на виши ниво.Девет плус три чини дванаест, што је број Универзума, а ако га поделимо с три добијамо четири што тачно означава редни број овогодишње Награде и Специјалне похвале Терпсихора које ће данас бити уручене. У доба Старе Грчке, колевке уметности и сваколике знаности, богови који су владали светом ради лакше контроле поделили су најважније делатности прво на три дела и поверили их на управљање трима музама. Увидевши да је то у ствари нагомилавање моћи решили су даих расвласте, и све обавезе поделе на три пута три, односно девет Муза. Тако су кћери Мнемосине и Зевса постале владарице учености и лепих вештина. Деветој по реду, Терпсихори поверено је да свету дарује игру, и да бди свеколиким разумевањем над вештином која доноси радост и катарзу.Терпсихора, митолошка заштитница игре и музике, сложеница је од грчких речи које значе: она која воли да игра. Атрибути су јој лира, цимбало и ловоров венац.

1864. године откривена је мала звезда, астероид која се не може видети голим оком али краси савежђе, названа Терпсихора.

Наша Терпсихора и ове године припала је звездицама као признање и подстрек да не посустану и наставе путем пер аспера ад астра...

Међутим, на жалост, овогодишње признање неће имати материјални део. Надамо се да ће награђени уважити тешке материјалне прилике, не само у култури, већ и у свим областима које су неопходни део живота и опстанка, не само појединаца, већ и целе земље. Али како сваку Награду чине два дела, морални и материјални, при чему јеморални знатно важнији, сигурни смо да ће, и ако материјално ускраћена Награда Терпсихора који добија најбољи међу једнакима, а додељује је Жири, састављен од најбољих међу једнакима, бити као и до сада, не само признање за досадашњи рад, већ и подстрек да се и даље стреми ка најбољем.

Срећан и Разигран Вам празник.

Трочлани жири који је састављен од еминентних личности чинили су Ксенија Дињашки, педагог класичног балета, теоретичар игре и критичар, Роса Милић балетски уметник и педагог класичног балета и Слободан Бештић, драмски уметник, одлучили су да Награду Терпсихораза 2015. годину доделе кореографу и редитељу Ђорђу Макаревићу за представу „ОНИ“, а да се Специјална похвала додели ауторском тиму представе Балерине.

Изабрана тема балета Они, је психички поремећена породица и младић који на свиреп начин убија младе девојке, била је вишеструко инспиративна у стваралачким настојањима кореографа и редитеља Ђорђа Макаревића. Сукобљавајући се са несвакидашњим садржајем представе, желећи да проникне у најбитнији проблем ове приче, како настаје убица, Макаревић нам је послао поруку о важности васпитања деце и младих људи. Пратећи захтевност сценског приказивања сурових догађања, кореографским језиком је долазио до најдрагоценијих стваралачких резултата. Имајући избор да у кореографском истраживању крене путем који му највише одговара, изабрао је класично балетску основу у споју с неопходним слободним – савременим покретом. Управо је тај спој показао делотворност кореографског учинка и представља пример чистог и јасног приступа начину кореографског изражавања.

Жири је истакао да су ауторке награђене представе Балерине у саставу редитељка и драматуршкиња Милена Богавац, кореографкиња и асистенткиња режије Оливера Ковачевић Црњански и коауторке и извођачице: Јелена Алемпијевић, Соња Батић, Фросина Димовска, Милена Кркотић, Андреја Кулешевић, Јелена Марковић, Сања Павић, Иста Степанов и Сара Тошић, дале велики допринос у разумевању друштвено запостављене уметничке институције класичне и савремене игре код нас. Оне разоткривају на изглед гламурозну професију, откривајући колико рада, труда, љубави и посвећености је потребно да би се бавило уметношћу игре.Балерине су јединствена креативна целина избалансираних секвенци плеса и текста уједначеног уметничког захвата. Оне су спој до детаља искореографисаних плесних, текстуалних и свих других сценских кретњи, без импровизација, нејасноћа и пропуста у току комплексног уметничког тока збивања. Балерине су представа о љубави и лепоти, уметничко дело трајне вредности јер на нов и посебан начин расветљавају живот у игри и око ње.

Форум за нови плес, чију представу награђујемо, је ансамбл савремене игре који делује од 2002. године у оквиру Балета Српског народног позоришта из Новог Сада. Форум се годинама успешно бави едукацијом плесача и публике и афирмацијом савременог плеса, дајући значајан допринос развоју савремене плесне сцене у Новом Саду и Србији. Препознатљив је по успешним продукцијама, публици која цени форумску стваралачку мисао и по наградама на домаћим и иностраним фестивалима.

Свечаност доделе Награде и Специјалне похвале употпунило је отварање изложбе фотографија које су ауторски рад студената Института за уметничку игру у оквиру предмета Покрет и слика који воде доц. др Милан Радовановић и доц. Немања Мараш.

Награду и Специјалну похвалу Терпсихора подржали су Министарство културе и информисања и Институт за уметничку игру.




РЕСЕО

Овогодишње, заседање РЕСЕО-а  под насловом „Опера, музика и игра за ране године“ одржано је 14. до 16. маја у Лисабону (Португалија). Тема дводневног рада била је актуелна и значајна и односила се на методе, искуства и достигнућа у остваривању плана раног утицаја музике и игре на најранији (0-3) узраст. Искуство је показало да се интересовање за организован звук и покрет јавља врло рано код деце, а нешто касније и жеља за подражавањем.

Систематски и простудиран рад спровођен у радионицама уз присуство родитеља, а руковођен стручно обученим инструкторима, уз контролу педијатара подстицајно утиче на даљи развој свести и креативности у том добу.
Не само аудитивно, већ и визуелно учесници скупа су имали прилику да чују и виде начине на које се приступа реализацији циља.

Значајан сегмент рада представља и утицај на стварање навике за групно стицање искустава, ослобађање од устручавања, и социјализација родитеља.

Визија, мисија и намера Ресеа
Визија
Уметност и култура сматрају се кључним елементима европског културног живота. Равноправан приступ уметничкој креативности и креативном учењу на основу опере, музике, плеса и образовања представља основне елементе за трајање и опстанак европских друштава.

Мисија
Мисија РЕСЕО-а је да подржи, заговара и сарађује с организацијама и појединцима у Европи како би пружили иновативни приступ у креативном учењу преко опере, музике и плеса по највишим стандардима за публику у најширем смислу.

Циљеви:

1. Размена
РЕСЕО омогућава размену уметничког и креативног учења, процеса, вежби, наступа, производа, пројеката за професионалце у области опере, музике и плеса, највишег квалитета.

Приоритети
Да се повећа број професионалаца са овим звањима: уметници, стручњаци у образовању, академски истраживачи и наставници који имају прилику да размењују знања, учествују у професионалним тренинзима, посматрају и дискутују о радном процесу.

2. Тренинзи
РЕСЕО пружа платформу за дељење и оцењивање вештина и пракси у области оперског, музичког и плесног образовања како би се побољшао квалитет уметничког образовања.

Приоритети
Мапирање могућности за тренинге у области уметничког образовања у Европи: каква је понуда за вође оперских, музичких и плесних радионица, у чему се састоји њихова експертиза?
Развијање модела тренинга за професионалце, нпр. уметнике, вође радионица, предаваче, социјалне раднике (запослене у здравству, затворима), административно особље,  експерте у различитим областима пословања, студенте.

3. Намера 
РЕСЕО подиже квалитет свог профила и рада у културном сектору и међу политичким и културним доносиоцима одлука.

Приоритети
Доносиоци одлука у култури, образовају, сектору здравља и радне политике, као и други учесници да схвате важност и значај овог рада.
Члановима се помаже да подигну видљивост профила у европском образовном простору (образовање у области уметности) с доносиоцима одлука у политици.
Подстиче се чланство на основу подизања свести о РЕСЕО унутар националних и међународних организација у извођачким уметностима.
Наглашава се значај широм Европе на основу размене и сарадње између различитих уметничких сектора који могу да ојачају сектор уметности и произведу јачи утицај.
Подиже се свест о вредности креативности у друштву нпр. на основу науке, стандарда, друштвене одговорности, и сл.
Пружа се подршка условима за рад и препознавању професионалаца у образовању.

4. Истраживање
РЕСЕО подстиче иновацију на експериментисању нових пројектних модела, представљањем и подржавањем нових уметника. РЕСЕО подстиче истраживање нових начина оцењивања креативног образовања да би се унапредила пракса и промовисао развој сектора.

Приоритети
Успостављање нових модела да би се омогућила иновативна платформа за уметнике који би преиспитивали нове облике.
Успостављање и развој начина на који би се приступило развоју активности у креативном образовању.


У раду заседања учествовао је мр Александар Илић као представник  Мадленианум Опере и Театра, и Института за уметничку игру из Београда чије је представљање ове, нове, и једине код нас високошколске институције изазвало велико интересовање. У времену које је било предвиђено за ту намену он је кратко и сажето изложио: Оснивање и значај Института за уметничку игру у Београду, прву и једину високошколску институцију за уметничку игру у Србији, која нуди основне, мастер и докторске студије из области класичног балета, савремене игре, кореографије и педагогије класичног балета.Такође је представио и репертоаре Балета Народног позоришта, Мадленианум Опере и Театра и Битеф данце компаније, намењених најмлађој публици ради њихове едукације. У свом излагању посветио је пажњу значају публикација из области ових уметности и представио месечну публикацију СТЕПАРТ за уметничку игру и тромесечну ревију МУЗИКА КЛАСИКА посвећену опери, музици и плесу.

Своја искуства приказали су представници институција из 13 земаља: Белгија, Данска, Финска, Француска, Немачка, Италија, Пољска, Португал, Руска Федерација, Србија, Шпанија, Шведска, Холандија…
Рад Ресеа пратила је уредница Степарта проф. Тедора Сујић.




НЕПОЗНАТЕ СТРАНИЦЕ

Пасторална расположења и револт

У време када су први таласи револуције 1789. године већ запљускивали Париз и кад је у пламену 14. јула нестала Бастиља, Беч је био храм музике. И док су Моцарта славили као свеца, Хајдна су поштовали као надбискупа, Бахове прелудијуме и фуге су изводили са побожном достојанственошћу и страхопоштовањем, а Хендлове ораторијуме као богослужје. На далеко је био чувен неки опат, по имену Галинек и једва је чекао час када ће се у палати кнеза Лихновског такмичити са неким непознатим конкурентом. „Тај нека запамти овај дан“, хвалисаво  се разметао. Међутим, следећг дана је поражено признао: „У том младићу се крије провиђење. На тему коју сам му задао импровизовао је боље од самог Моцарта. После тога свирао је своје композиције бизарно, узбудљиво, чудесно, извлачећи из клавира ефекте о којима никада нисмо ни сањали“.
    А ко је тај осамнаестогодишњак?!   Низак, црн и по изгледу тврдоглав младић, кога је тата-Хајдн довео са собом из Порања, зове се Бетовен.
    Давно пре него што је прво његово дело било објављено прославио се као виртуоз на клавиру. Сада му је 35 година. Подне живота. Био је у зениту својих стваралачких и животних снага. Доживео је љубав која се памти.  Грофица Брунсвик, његова бивша ученица била је спремна да се због Бетовена одрекне свега, благостања, титуле. те године настало је седам великих дела – „Виолински концерт“, „Четврти клавирски концерт“, „Пета симфонија“, три квартета по наруџби грофа Разумовског и „Апасионата“ – соната над сонатама. Кажу да се музичка идеја за ново дело родила у Бетовену за време једне од његових дугих шетњи по шуми. Вративши се кући нестрпљиво је сео за клавир и дуго тражио оно што је дубоко у себи тако добро чуо. Полако је настајала прва тема, а затим друга, идеја за други став и финале, а онда је изненада све то поцепао и почињао из почетка. Дуго је пишући, бришући и цепајући оно што је већ написао тражио средину између инстинкта и разума.  Најзад, у коначној верзији опет је уписивао на много места велико латинично слово „V“ што је значило „vide“, још боље проверити, још мењати. Правог ствараоца у Бетовену још треба тражити у оном човеку који ноћу лута улицама и који са првим пролетњим јутрима нестаје у шуми. Тај човек који дуго пише, брише, цепа и исправља био је отелотворена исконска снага музике.
    У јесен те благословене Бетовенове године, 1806, ушао је Наполеон у Беч. Неки је француски државни саветник хтео да посети славног композитора. Сви су му саветовали да одустане од тога, јер је Бетовен бесни јакобинац и мрзи све што има везе са царем. Презирао је немачку војску која је пред Наполеоновом сасвим затајила, а до лудила су га доводиле приче о непобедивости француског императора. „Да сам тако вичан ратовању као музици, брзо бих се ја са њима обрачунао“ – говорио је револтиран. Та су немирна времена ипак утицала на његово стваралаштво. Довршио је симфонију коју је годинама носио у себи као опсесију. Била је то „Пета“ са мотивом куцања за који се говорило да тако судбина куца на врата. Ово је музика разбеснелих олуја политичких страсти и њену снагу једва да је икада ико надмашио. Није то успело ни Берлиозу кога су карикатуристи видели као командира топовских батерија, ни огромним оркестрима уопкос томе што су употребљавали најбучније инструменте и најоштрије дисонанце. Бетовенова тајна се састојала у изванредном сједињавању противречности које допуњавају једна другу. Из најтишег пиана зна да загрми читава канонада да би се опет све изненада стишало наговештавајући нову буру. Бетовенов револтирани упад у политички свет био је само почетни такт једног периода у коме је своју уметност, најетеричнију међу уметностима непрестано испуњавао објективним и дубоким садржајем.
    Сваког пролећа када су стабла поново олистала, обузимао је Бетовена неки чудан немир. кроз снег и кишу пешачио је до околних излетишта, стижући тамо два месеца пре свих, предајући се потпуном миру. Као вечити путник или птица селица имао је два дома. У граду је становао само због посла. Прави његов дом налазио се  далеко, у некој шуми, за њим је стално чезнуо и често се њему враћао. И не би то био Бетовен кад за ову своју велику љубав не би изрекао и своју захвалност. Његов дар природи, највећем феномену у његовом животу, је „Шеста Еф-дур „Пасторална“ симфонија“. То је химна коју је Бетовен испевао природи, свом најомиљенијем уточишту које никада није престао страсно да воли. Волео је самотне шетње кроз поља и пењање по брежуљцима са којих му се поглед губио у недогледним даљинама. Све што је у природи доживљавао – јутарњу тишину и свануће, свечани вечерњи мир, повијање стабала пред снагом ветра, игру сеоских момака и девојака, забринутост сељака пред олују и њихову песму захвалницу кад олуја прође – све то живи на страницама ове партитуре.
    „Пасторалну“ и „Пету симфонију“  извео је Бетовен први пут пред публиком на једном од оних концерата које је сваке године приређивао у сопственој режији. На програму се осим обе симфоније налазио и „Клавирски концерт у Ге-дуру“, затим једна клавирска фантазија и велико хорско дело са клавиром, у ствари арије и химне из једне мисе. Данас би то било довољно за три концертне вечери, ако се узме у обзир да су ти концерти трајали и по пет сати, а да су се одржавали у незагрејаним просторијама. Бетовен је овај необични концерт одржао као дар за опроштај, јер му је било понуђено да заузме положај дворског капелника Вестфалског краља. Наполеонов брат је хтео да своје ново царство и свој престоукрси присуством најславнијег музичара Европе. Сад кад је изгледало да ће  га изгубити схватили су његову праву вредност, те су га неки његови  заштитници за царску престоницу везали златним ланцима. Надвојвода Рудолф  и кнезови Лобковиц и Кински осигураше му доживотну ренту – 4000 форинти годишње. Уговор којим се обавезује да остане саставио је Бетовен  сам, унисећи такве захтеве на какве други уметници нису могли ни да помисле. Осигуравши завидна средства за живот, бетовен улази у нову фазу свог стваралаштва. Његова дела све више добијају биографски карактер, постају плодови личних, унутрашњих доживљаја – постају исповести.

Минијатурна прича о стварњау света

„Све недаће овога живота произилазе из усамљености“, говорио је Даријус Мијо, скитница по навици, али композитор по убеђењу. Жељан живота и у потрази за његовим најскривенијим чарима, много је путовао. Овај провансалац рођен у Ексу узвикнуо је једном – „Ја сам Медитеранац, али са Медитерана који се протеже од Цариграда до Буенос Ајреса“. Његова машта се нахранила музиком свих предела и свих доба интересујући се исто тако живо и за књижевност и сликарство. Он је уметник, хуманиста и истраживач.
    Рат је прекинуо његове студије на Париском конзерваторијуму када се управо спремао да учествује на конкурсу за Велику награду Рима. У то време импресионизам је већ харао француском музиком и он га је тако мрзео. Иако врло млад, супротстављао се Дебисију и његовим ученицима говорећи: „Чим сам почео да компонујем открио сам опасности које се крију у импресионистичкој музици. по моме суду ове сјајно-црвене бљештаве играрије ове небулозности, овај ватромет, наговештавајући крај једног музичког периода чији је маниризам изазвао у мени највећу одвратност. Песници су ме спасли“.
    Око 1908. године, а тада је имао 16 година, из овог симболистично-поетичног дремања пробудили су га стихови Френсиса Џејмса и потпуно нов свет открио се пред њим, свет који се обраћао директно њему, а да није могао да га тражи откривајући велове симболизма. Песничка уметност поново се рађала на извору свакидашњег живота, и он је у њој тражио снагу која га сједињује са природом.
    Из 1911. године датира друго значајно пријатељство Даријуса Мијоа. Упознао је уметност Пола Клодела. „Од тога времена датира сарадња која је у мојој уметничкој каријери постала најдрагоценија, тада је почело једно пријатељство које је мој највећи понос“. Године 1917. Клодел је именован за француског амбасадора у Бразилу. Мијо је отишао са њим као секретар. Овде се по први пут упознао са црначком музиком која је касније извршила веома снажан утицај на нека његова дела. Вративши се у Париз 1920. године, након три године проведене у земљи пуној најразличитијих изненађења почев од природе, пејзажа, предела и климе па до људских навика, темперамента и страсти, Даријус Мијо, тај неуморни трагалац осетио је умор. Био је препун утисака. Настанио се у малој улици Гејар на Монмартру који је у то доба личио на заспао кутак неког провинцијског града. У то време Мијо је млад човек, густе црне косе која је уосталом и у његовој седамдесетој години била таква, нежних црта лица, али резервисана и озбиљна погледа, тако да се човек нехотице пита да ли он уопште личи на Француза. Ово утолико пре када се зна да он води порекло из једне јеврејске заједнице у Прованси, једног од првих пунктова насељавања Јевреја у Европи. Но, и поред привидног умора, одмах је приступио групи француских авангардиста – „Шесторица“, коју је управо уз велику буку организовао Жан Кокто. Има се утисак да је он презирао неке од авангардних теорија ових француских револуционара, али не треба заборавити да га је баш то одвело на путеве сопствених опредељења. Његов први балет „Во на крову“ изазвао је прави скандал у позоришту на Шензелизеу 1921. године, али он је већ и сувише самоуверен да би му то сметало. Сматрао је ово неразумевање његове музике снобизмом и волео је да се диви његовој помахниталости. У позоришту је куповао увек она места у ложи са којих се није видела позорница, али су се зато врло добро видела лица присутних гледалаца са свим својим нијансама неуверљивих одушевљења.
    Немиран дух какав је био ни овде није могао дуго да остане. Одлази у Америку. Сунчана Калифорнија га је од увек привлачила. Био је убеђен да ће овде наићи на буну нових догађања које је једна земља у захукталом развоју нудила целом свету. Међутим, овде је доживео најнепријатније изненађење. Постао је жртва артритиса, тешког облика реуматизма који га је за увек приковао за столицу. И онда када су сви очекивали да је то смрт његовог духа, у њему се родила удвостручена енергија. На једном концерту са Би-Би-Си оркестром дириговао је своју свиту „Кентакијана“ из колица тако темпераментно и оригинално као никада до тада.
    Његово интересовање за музику црног континента са којом се упознао још за време свог боравка у Бразилу, није било пролазно. Слушајући једном у Лондону оркестар Били Арнолда у њему се поново пробудило одушевљење за џез. Посматрао је „професионалне“ играче, такси-боје и њихове девојке, одушевљавао се покретима и ритмом. За њега је то био нови музички феномен који је требало искористити. Шанса за реализацију овог дела указала му се 1923. године, када му је Шведски балет поручио дело на сценарио Блеза Сандрара који је имао за основу призоре из примитивме Африке на почетку живота. Тако је настао балет „Стварање света“ једно од најснажније инспирисаних дела Даријуса Мијоа, понос европске нежности и дивље виталности афричке музике. Новина ове музике лежи у оригиналној употреби контрапунка и џез ефеката, у мелодијама изузетне снаге које се смењују са варварским ритмовима у присној лирици која дочарава и најнажнија осећања. Осамнаест музичара чине цео инструменатлни апарат, сваки од њих је солиста, са саксофоном који представља виолу међу гудачима.
    После мрачног увода достојанственом, старозаветном мелодијом саксофона коју прате загонетни ударци тимпана и тајанствене фигуре, завеса се диже. Изнад једне конфузне, безличне масе, која представља хаос пре стварања света која пева магичне инкантације, уздижу се три огромна бога. Музички ово подвлачи тема тромбона коју оплакују саксофони уз глисанда лимених дувача, да би остварили конструкцију која би се могла упоредити са највећим контрапунктским структурама Јохана Себастијана Баха. Изненада почиње да расте дрвеће; лишће које пада добија облик животиња. Мијо то у музици прати блузом најскромнијих средстава са соло флаутом, обоом и енглеским рогом. Неуобличена маса узима људске облике. Појављују се једна огромна нога, монструозна леђа, космата глава. Оштри ритмови подвлаче зебњу стварања. Из овог хаоса покрета, мелодија и ритмова извиру тела – човек и жена. Први људски пар изводи игру пожуде; њима се придружују животиње, вештице и обожаваоци фетиша. Музика за ову бестијалну оргију почива на једном остинатном мотиву који је ритмички идентичан са чувеним мотивом из Бетовенове „Пете симфоније“, над којим се уздиже мелодија соло кларинета. Божанства нестају, у мелодији трубе и саксофона доминира љубав као њихов највећи дар. Гудачки инструменти и саксофон оживљавају радост и тугу битисања. Једна мелодија флауте као фантастични ехо подсећа на почетак. Чак и завеса која пада не разрешава немир ове минијатурне приче о постанку света и љубави.