Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

КРИТИКЕ 

Више од кашичице оптимизма
(Београдска филхармонија, 28. мај 2015)

Претпоследњи концерт у сезони 2014-2015 из циклуса „Оптимизам на кашичицу“ камерних ансамбала Београдске филхармоније имао је звук лимених дувача (Никола Ћирић и Мирко Марић, хорне; Александар Солунац, труба; Драган Целевски, Јован Савић, Слободан Бајић и Срђан Ђаковић, трубе, Тибор Балинт, Иван Јовановић, Никола Миланов и Игор Ранковић, тромбони; Корнел Папишта, туба), којима су, по потреби,  придруживане и удараљке (Борис Буњац, Милош Весић, Никола Красњук и Радош Ћапин). Роланд Сентпали, први тубиста Мађарског националног оркестра, једнако активан и као композитор, осмислио је програм - распона од касне ренесансе до савременог доба и популарних уплива у домен високе уметности – циљајући да подвуче изражајне могућности инструмената од којих махом имамо другачија акустичка очекивања. Сентпали је аранжер већине изведених дела (осим мотета Ђованија Габријелија); вешто трансформише полазне партитуре и постиже занимљиве структуре, које се мењају у односу на партикуларне карактеристике композиција којима се обраћа. У том смислу варира и извођачки састав (између 11 и 15 извођача на сцени).
    Чланови овог ad hoc састава су врсни уметници: Габријелијев мотет „Angelus ad pastores“, ће у потпуности задржати утисак антифоних  „натпевавања“ типичних за Габријелијев вишехорски стил; Хендл (химна крунисања „Свештеник Задок“ и марш из ораторијума „Јуда Макабејац“) добија додатну раскош; у „Играма“ савременог америчког аутора Џона Стивенса потенцирају лакоћу тренутног прилагођавања популарним музичким тенденцијама. Финале „Четврте симфоније“ Чајковског у њиховом тумачењу сведочи о томе да сваки текст има безброј могућности - када знате како да их уочите.
Програм није преобиман. И није намењен само слушаоцу који долази из (професионалних) музичких кругова. Прилагођен је, дакле, и оном уху које уметничку музику тек треба да усвоји и заволи. Таквој пракси Роланд Сентпали доприноси на још један начин. Речју о музици.  Наиме, свака интерпретација уведена је најавом. Сентпали то чини духовито, непретенциозно, кроз атрактивне анегдоте и податке везане за одабане партитуре. А извесно је да ће, на пример, слушалац ненавикнут на барокне текстуре Георга Фридриха Хендла постати барем за трунчицу заинтересованији за овакав звук уколико, на пример, сазна да је управо наведени композитор написао музику која се чује као најавна шпица за планетарни спортски феномен који знамо под именом „Лига шампиона“ (ово, додуше, важи превасходно за припаднике мушке популације!).
    Сентпали није све време за диригентским пултом (што ће, користећи се асоцијацијама на филмску уметност - овде, конкретно, холивудским blockbuster серијалом „Ратови звезда“ – шаљиво назвати „тамном страном“). Повремено заузима место у ансамблу и демонстрира блистав виртуозитет, употпуњујући тако концерт који је понудио далеко више од кашичице оптимизма.



АКИКО СУВАНАИ И ТОШИА ЈАНАГИСАВЕ НА КОНЦЕРТУ У КОЛАРЧЕВОЈ ЗАДУЖБИНИ

Када нам се спуштају Богиње са Олимпа да нас напоје музиком , онда и без скоро никакве рекламе је велика сала задужбине Илије Коларца у Београду ( субота 27. јуни 2015 ) пуна жељне, рафиниране , зналачке  публике . Београд, доказујући тиме да је права метропола,  може да буде поносан што је звезда  међународне музичке сцене ,  Акико Суванаи , која перманентно наступа са водећим светски оркестрима,  изабрала престоницу Србије за свој први наступ са Балканским камерним оркестром, под руководсвом енергичног и полетног  Тошиа Јанагисаве диригента,  који је  већ дуже време музички активан у региону. Поред музичког, овај концерт је имао и посебан значај,  јер се у  садашњим  веома напетим међународним односима кроз музику молио за светски мир.
Концерт је пригодним говором отворио отправник послова амбасаде Јапана у Србији ( амбасадору Њ.Е. Масафуми Курокију је истекао мандат па се вратио у Јапан) Њ.Е. Масахиро Суга спомињући  прошлу 2014. годину када се обележавало сто година од првог светског рата, и ова,   која  обележава  70 година од краја другог светског рата, у коме су атомским бомбама разорени Хирошима и Нагасаки. У свом говору је напомену  да  народ Србије веома добро разуме патње Јапана, јер је и сам прошао кроз слична искуства. „Концерт за светски мир“   замишљена као серија концерата , почиње баш у Београду, а наставиће се  редовним годишњим извођењима у разним  местима у свету. За  свечани почетак ове величанствене идеје  маестро Тошио Јанагисава  је позвао светску виолинисткињу Акико Суванаи , а као госта концертмајстора Осака симфонијског оркестра реомираног Који Моришита . Члановима оркестра су се овог пута поред музичара са Балкана придружили и водећи музичари из симфонијског оркестра  Радио Франкфурта, Беча, Рима, Амстердама, Брисела и Њујорка. Балкански камерни оркестар је наступио на генералном заседању Уједињених нација у Њујорку пред председницима  балкаских земаља. Концертирали су и у Бечу у чувеној сали Музик ферајн а реализовали су и турнеје по Јапану ( Токијо, Нагано, Каназава, Нагоја....) у 2009. 2012. и 2014 години. Балкански камерни оркестар  нема стално место пребивалишта, али поседује снажну жељу да повеже срца људи кроз музику као универзални језик.
Као наставак,  после уводног говора,  концерт је почео делом Кјо-Га јапанског композитора Каору Вада, тамним доњим регистром соло виоле у оркестру у лаганом темпу, као драматично подсећање на све жртве ратова,  са тематским материјалом који су касније прихватили остали гудачи. Овај потресни почетак се развија, и композиција у средњем делу убрзава темпо, да би се на крају поново смирила.  Већ у првом делу оркестар је показао своје изванредне могућности, које је маестро Јанагисава мајсторски искористио.
Акико Суванаи, звезда вечери, је најмлађи победник у историји светског међународног такмичења Чајковски и сада суверено влада светском музичком сценом.   Њени многобројни наступи обухватају концерте са Би Би Си филхармонијом, филхармонијом из Осла, турнеју по Јапану НХК симфонијским оркестром под управом Еса-Пека Салонена, па турнеја са Филаделфиским оркестром, Лондонским симфонијским оркестром ( Валери Гергијев), Чешким филхармониским оркестром, Париским оркестром... У галерију диригената са којима је сарађивала спадају Владимир Ашкенази, Сер Ендрју Девис, Давид Робертсон, Сузана Мелки, Неме Јерви, Сакари Орамо и Сеиђи Озава.
Посебан значај има  турнеја у Јапану са оркестром нациналне академије Санта Ћећилија као и са немачком Камерном филхармонијом Бремен и турнеја по Русији са фестивалским гудачким оркестром из Луцерна. Дебитовала је са Ван Кувер симфонијским оркестром  а наступиће и са Финским радио оркестром као и са Бамбершким симфоничарима, а узеће учешћа и на фестивалу у Бергену.
Суванаи је уметнички директор међународног музичког фестивала НИПОН, који је она основала 2013. У оквиру тог фестивала је приредила добротворни концерт 2015. за пострадале у земљотресу у Јапану.
Њен репетоар обухвата дела од Баха до савремених стваралаца. Недавно је снимила са пијанистом Итмаром Голаном компакт диск под насловом  Емоције.
Акико Суванаи је Менделсонов концерт за виолину и оркестар е мол оп. 64 на Коларцу свирала на виолини Страдиваријус „Долфин“ из 1714, коју је пре ње поседовао Јаша Хајфец, а јапанска музичка фондација НИПОН је њој дала на употребу.
После оваквих података из њене биографије, жељни аудиторијум се препустио уживању Менделсоновог концерта за виолину и оркестар . Већ од првог тона публика је осетила да су се музичари у оркестру, надахнути њеним доприносом на пробама, претворили у равноправног партнера, активно учествујући, захваљујући енергичном маестру Јанагисави, њеном бриљантом, проживљеном, са невероватном техничком лакоћом кристално чистом интерпретацијом. Публика је имала комплетан музички доживљај; са једне стране солистиња невероватних остварених могућности, са рафинираним нијансама,  при том никада не запостављајући целину, уз понирање у дубину другог става, у коме је приказала невероватне могућности нијанси боја на Страдиваријусу и затим  прелази у радосне кликтаје веселог, озареног и оптимистичног трећег става; са друге стране оркестар под будним оком маестра Јанагисаве као активни учесник у изградњи величанствене зграде Менделсоног  популарног виолинског концерта, потпуно се подређујући интерпретацији богиње музике Суванаи. Колико срећни су били изабраници у оркестру , који су учествовали у овој креацији која је  приуштила огромно задовољство присутним београђанима. Како су сијала њихова лица од задовољства. Аплауз се проломио  салом.  Публика се није смирила док после пет излазака Суванаи није подарила и један бис.
Крај концерта је припао идејном творцу како Балканског камерног оркестра тако и серије концерата за светски мир – диригенту Тошију Јанагисави. Студирао је оркестарско дириговање Паризу, а усавршавао се и код Џејмса Левина  и Курт Мазура.  2000. године је освојио другу награду на Токијском међународном диригентском такмичењу. Као гост диригент дириговао је Новом јапанском филхармонијом, Јапанском филхармонијом, Токијском филфармонијом, Токијским метрополитен симфонијским оркестром, Токијским симфонијским оркестром, Градском филхармонијом Токија, Симфонијским оркестром Сапора, Сендајском симфонијским оркестром, Гунма симфонијским оркестром, Нагоја филхармонијом, Симфонијским оркестром Кјота, Осака филхармонијом, Кансаи филхармонијом Оркестарском ансамблом Каназава од 2005-2007г. 2007. је  именован за шефа диригента Косовске филхармоније са којима је имао турнеју у Јапану 2010. Ради повезивања балканских народа је основао 2007. Балкански камерни оркестар. Са њима је остварио концерте у Београду, Скопљу, Тирани, Сарајеву, Њујорку, Бечу и Јапану турнеје у 2009, 2012, и 2014.  У Србији је дириговао Београдском опером, Симфонијскимј оркестром РТС, Нишким симфонијским оркестром, Сарајевском филхармонијом, Албанским радио оркестром, Прашким симфонијским оркестром, Храдец Кралове симфонијским орлкестром, Симфонијским оркестром Западне Баварске, Истанбулском опером, Симфонијским оркестром Ст. Петерсбурга....
После , обзиром на актере, очевиване врхунске интерпретације Менделсоновог виолинског концерта изведена  је такође Менделсонова четврта симфонија у а молу оп. 90 „Италијанска„. Инспирисани претходном интерпретацијом, ниво музицирања је остао на истом високом нивоу. Оркестар је у хомогеном звуку, полетно, прецизно  музикално, стилски аутентично тумачио виртуозну партитуру , што је свакако заслуга успешне сарадње не само полетног диригента маестра Јанагисаве него и искусног и веома реномираног  концертмајстора Симфонијског оркестра Осаке Који Моришита . Наравно , атмосфера коју је у рад унео прекаљени концертмајстор допринела је да се максимално ангажују  сви  музичари, тако да одличан резултат није изостао.
 Публика ће дуго памтити ову молитву посвећену светском миру.
 



„Успон и пад града Махагони“

Курт Вајл је почео да компонује са шест година иако дотле није знао ни ноте; са петнаест година већ је пратио соло певаче на клавиру; са осамнаест је дириговао, а у 27. је створио оперу „Успон и пад града Махагони“ у сарадњи са писцем Бертолдом Брехтом који је пронашао својеврсни формулар једноставности у компликованим стварима живота. Ипак, његова поезија имала је аналитичку оштрину и мисаону јасноћу и велику унутрашњу музикалност. Управо та висока музикалност и ритмичност његове поезије осећа се у свим делима овог аутора. Занимљиво је да се готово све песме младог Брехта певају и да их је он сам и компоновао. Увек, чак и у најслободнијим облицима, наилазимо на специфично брехтовску ритмичку архитектуру, са иманентним ритмом синкопе. Сматрао је, исто тако, да између живота и смрти постоје само ступњеви интензитета, да су и живи захваћени смрћу и да се њихова душа већ гаси.
Сусрет двојице уметника – истомишљеника дао је свету опере „Успон и пад града Махагони“, која је изазвала многе позоришне скандале. Паул Акерман – Џими у оперском тексту (одлични Курт Стрејт), дрвосеча из Аљаске, полази са тројицом својих другова у жељи да купи срећу. Ево како је они замишљају:
„Прво, не заборавите, долази клопа
Друго, долази љубавни акт
Треће, бокс да се не заборави
Четврто, локање, каже контракт“.
Пошто му је понестало пара дрвосечу чека тужан крај. Аналитичка оштрица Брехтове сатире нашла је прави одраз у ритмичкој лазури Вајлове музике. Димензије су померене, светле, свакидашње ствари примају веристички заоштрене контуре, али су поруке изречене једноставно и непосредно, како би их заједница схватила и прихватила. Аутори Брехт и Вајл нападају илузионизам на сцени и протерују га из свог театра. У суштини, њихови јунаци желе да буду добри, али су принуђени да поступају противно својој природи да би могли да егзистирају. Њихов језик више подсећа на гравиру или цртеж, него на широки потез кичице, али ипак успоставља огромну динамичку снагу. Наслућујемо из њихових пера Џимијеву чежњу за конверзацијом, за људскошћу (у првом лину) и очај (у другом) када му се чини да никада неће сванути и да ће небо заувек бити мрачно. Он као оковани Прометеј чезне за гигантским боровима и седам дугих зима на Аљасци. Последње речи су му: „Био сам задовољан у граду Махагони, али нисам био срећан, пио сам али сам остао жедан“. И пита: Хоће ли ми неко дати чашу воде?“
На сцени је тајац. Кроз круну на његовој глави пролази струја.
Џени (Кристин Рајс) носталгично пева о месецу над Алабамом и ту налази срећу (Аlabama song с нотом црначког џезираног ритма). Али за Џимија срећног повратка нема иако је прешао дуг пут кроз сочне и дисонантне хармоније, кроз савремене плесове и наговештаје џеза, кроз лутања гротеском и пародијом. Џими је заувек остао у граду Махагони.
А Курт Вајл?
Са бујањем нацизма прешао је у Париз, а затим у Њујорк, али је његова бујна и јединствена стваралачка имагинација остала у Немачкој (као и Рахмањинова у Русији). У „Нови свет“ стигла су њихова тела, али је душа остала у земљама где су рођени.
Но, њихова дела вратила су се поново у Европу, на концертне подијуме и музичке позорнице света! Опера „Успон и пад града Махагони“ први пут је изведена у Лајпцигу; у време нацистичке Немачке била је забрањена, а на Бродвеју је и данас велики хит.
Кроз кабаретски хумор и цинизам које стоји на граници опере, регтајма, џеза и популарне музике сјајно је музичаре водио диригент Марк Виглсворт, уз оркестар Royal Opera House, у редитељској поставци Џона Флајмса. Лондонска премијера 1. априла била је распродата. Посредством  901 биоскопа преношена је у 24 земље света. У нашем Сава центру било је само двадесетак људи!




„Чаробна фрула“ – премијера

Славни италијански диригент Ђузепе Синополи, који је у Бајројту незаборавно водио Вагнерове опере, говорио је да се никад није усудио да диригује „Чаробну фрулу“. Код нас је то учинила двадесетогодишња Ана Зорана Брајовић, али она је била право „диригентско чудо од детета“ и као што је и Моцарта за последње његово музичко-сценско ремекдело озарила божанска искра, тако је вероватно и тој нашој „музичкој омладинки“, пијанисткињи и диригенткињи, сам бог шапутао како да води представу.
    Сада, после двадесетак година, поново је диригентска палица била у рукама једног младог човека, 32-годишњег Стефана Зекића, који је држао све нити ове сложене партитуре, али који није дорадио детаље, не инсистирајући на пијанима и спорим темпима, па чак ни на прецизној синхронизацији вокалног и инструменталног парта. Уопште, утисак је да се више пажње поклонило визуелном него аудитивном делу, почев од Увертире са видео игрицама до огромног броја (дечјих) статиста, који су на малој сцени нашег Народног позоришта деловали непотребно, само стварајући гужву! И костими Катарине Грчић Николић уклопили су се у ту гломазност, са много оптеречујућих детаља који су морали учинити да се у њима певачи не осећају удобно. А управо Моцарт је инсистирао на томе и говорио је да се „певач и у арији мора осећати удобно као у старој ципели“! Овде се добио утисак да је тако једино Владимиру Андрићу као Папагену, једином из старе поставке, сценичном и пријатног гласа, коме је улога „легла“ и слегла у свим детаљима. И опет о костимима: зар је морало бити утрошено толико новца да Три даме промене своје (смешне) хаљине из првог чина, кад се зна да је опера и тако скупа уметност, а да београдска Опера једва саставља крај с крајем! Учинило ми се као да се са свим тим скаламеријама на себи у првом чину нису осећале удобно, па су промениле одећу у другом! Асоцирало ме је то на костиме у „Нижинском“ који су израђени у најчувенијој радионици сценских костима у Русији (московском „Гришку“), али су балетски уметници изјавили после премијере да их они спутавају у игри, те их је госпођа Мадлена Цептер одмах комплетно заменила! Али једна је задужбинарка „Мадленианума“! Осим тога црвена хаљина (у првом чину) Краљице Ноћи – никако не одговара, управо као и црно одело Сарастра!
    Толико о костимима, јер и они су део тог свеукупног утиска које опера оставља за собом! Чак и у великим светским кућама, на фестивалима у Салцбургу и у Бону нисам видела да ни Краљица Ноћи мења костим а камоли Три даме! Управо премијерна Краљица Ноћи Снежане Савичић Секулић одлично је певачки савладала те читаве гирланде ефова које је Моцарт написао у најтежој колоратурној арији из другог чина. Притом, она је и променила фах, што је такође веома опасно (као и сама арија) у шта се упуштају смели, али можда је то непотребно, ако су се већ сасвим добро афирмисали на одређеном терену! Не може иста особа бити  и добар аутомеханичар и алпиниста! Велики научници (Мика Алас, Милутин Миланковић) сматрали су да је јако добро имати и неку врсту „резервног занимања“ као релаксацију оном основном – они су то и остварили! Али Краљица Ноћи никако не може бити релакс ничему, чак ни ако се третира као излет у изазов, али и онда је то непотребни егзибиционизам, коме су уметници доста често склони (Стефан Миленковић је у детињству возио ролере, а сада се бави падобранством)! Режија Иване Драгутиновић Маричић ишла је „у корак“ са временом, комбинујући видео бимове са аждајом! И све је некако било: пола – пола! Сарастро Ненада Јаковљевића – лепог гласа и одговарајућег држања, али са дугим монологом на почетку другог чина открио је (доста добро кориговано) котрљајуће „ррр“; прикладна глума принца Тамина Дејана Максимовића удружила се са скромним гласовним могућностима, нарочито израженим у високим регистрима почетне „портрет арије“ у првом чину; гласовно упечатљива Памина Софије Пижурице (ипак не тако незаборавна као Дуња Симић, својевремено у предивној предсмртној арији у ге-молу у другом чину) била је глумачки потрпуно невешта (као да се радило о другој особи, па бих јој искремо препоручила да свој лепи и чисти глас доучи и на том плану).
    За похвалу је што су се млади певачи укључили у ову поставку – Три даме, Три дечака (који су девојке обућене у кимона? – јер квалитетне дечаке певаче који би одговорили захтевном Моцартовом тексту – немамо) – али онда треба ставити искусног диригента да их води – као што је то својевремено и био случај управо на овој сцени и са овом опером а и са „Фигаровом женидбом“ и са маестром Јованом Шајновићем, или на новосадској поставци „La finta semplic“ – коју је водио и наслов превео са „Наивна варка“ маестро Младен Јагушт. Треба да постоји равнотежа у увођењу младих снага – ако се уводе певачи дебитанти треба да их помаже и упућује их искусни диригент, ако се ставља млад диригент на пулт – користити ветеране певаче да га сопственим искуством подрже! Сећам се да је пре неких десетак, двадесетак година  у једном тренутку направљена слична грешка у Београдској филхармонији – одједном су инструменталисти ветерани замењени младим снагама, а требало је оставити једног искусног и једног новог за истим пултом – да старији поучи млађег. Тих пар година наша филхармонија је доиста звучала лоше и када се сада говори о њеном квалитету – свирачи су се „само“ уходали, а пострупак би био бржи и не толико приметан да се нису учинили груби резови!
    Но сваку премијеру треба поздравити и одати хвалу свима који су јој допринели, од кројача и обућара до режисера и диригента и свих певача који су уложили у ово остварење огроман труд и знање.

Јован Богосављевић и „Хебриди“

Троје музичара који су уметничким деловањем везани за Ниш – виолинисти Јован Богосављевић и Марија Рајковић и пијаниста Стеван Спалевић приредили су са Гудачким камерним оркестром – који су они и оформили пре три године – променадни концерт  у Коларчевој задужбини са најлепшим делима барокне и преткласичне литературе. Душа овог концерта је Београђанин Јован Богисављевић, син угледног виолинисте и концертмајстора Драгутина, школован у класи Татјане Олујић, која је у њему продубила не само љубав за музику (која му је и од рођења дата) него и црту алтруизма, тако да је и Јован, као и Тања приредио на стотине хуманитарних концерата. Он је сада у зениту својих изражајних могућности: са својим инструментом може да се поиграва, ниједан и најсложенији технички захват за њега више не представља никакав проблем. Још 2006. године добио је награду Удружења музичких уметника Србије за најбољег младог уметника, а шест година касније и награду часописа „Музика класика“ за извођача године.
Са оркестром чудног имена – „Хибриди“ (хибрид је биће настало од двеју различитих врсти – а овде је реч о гудачком саставу) и чудног и састава (од само једног виолисте) успоставио је одличну комуникацију држећи се идеалног захтева да буде „први међу једнакима“, мада је његово умеће далеко превазишло (скромне) могућности овог ансамбла.
Уз све те квалитете Јован Богосављевић ипак нема „психологију солисте“, не тежи да се у свакој прилици наметне, препуштајући пијанисти (у недостатку чембалисте) да исплете своју кантилену у Larghettu Вивалдијевог „Концерта за четири виолине у ха-молу (опус 3 број 10)“. Поред овог Вивалдијевог концерта у коме су се Марији и Јовану придружили и њихови студенти Јелена Рубаковић и Јован Тешић, чули смо и његов Концерт за две виолине у а-молу опус 3 број 8 „L’Estro armonico“ (који је инспирисао и великог Јохана Себастијана Баха, који је од његових дванаест концерата из овог опуса, објављених 1711 – обрадио половину)!
Ипак, у Тартинијевој најпознатијој Сонати „Ђавољи трилер“ у ге-молу дошао је до пуног изражаја лепо обликован певљиви тон Јованове виолине, са укусно дозираним ритенутима и сјајним, бљештавим, бриљантним пасажима и трилерима којима је композитор антиципирао фантастику романтичарске епохе.



„Боеми“

Поучен искуствима свих претходника, мајстора италијанске опере, а и бројних предака – музичара из Луке, Пучини је створио готово идеални музички језик, у коме су се сјајно стопили сви елементи драме и музике, танане истанчане психологије ликова са елементима белкантистичке традиције у готово савршену целину. Таква је и опера „Боеми“ чија се радња догађа у Паризу 1830. године. Пучини ју је преузео из романа „Призори из живота боема“ Анрија Миржера, у коме су оживљени Латински кварт и Монмартр, али још више скуп различитих емоција у соби на мансарди. Почетак опере оставља утисак да ће се радња развијати у духу комичне опере, али са појавом Мими настају и драматуршки и музички обрти; арија Родолфа, у широком мелодијском луку досеже и „високи це“ већ у почетном чину, а до краја опере и сам Пучини доспева до сопственог „високог це“ мамећи и осмехе и сузе над окрутним стицајима животних ситуација и чудесно рељефно извајаним ликовима својих протагониста. Таква је управо Мими, која од почетка има трагични силазни ток, толики да је њен изванредни тумач на сцени Ковент Гардена – Ана Нетребко измамила сузе не само слушатељству у 24 земље света где се опера емитује, него и такође одличној Џенифер Џовли која је сјајно дочарала лик лакомислене али и дубоко осећајне Мизете.
Кроз представу је водила и са протагонистима разговарала Кајстри Верк, подсећајући и на раније Мими и Родолфа (Катја Ричарели – Пласидо Доминго, Кири Те Канава – Лучано Павароти), али и садашње Родолфа (Џозефа Калеја), Марчела (Лукаса Мичама) и, разуме се, Мими (Ану Нетребко, за коју је рекла да је отмена у срцу, лепа али без кокетерије и истински прожета љубављу, што је она на сцени сасвим и потврдила).
Предности (али и мане) оваквих преноса су што камера шета и „зумира“, снима из неких својих углова, откривајући у гро плановима што шта – али и утисак да су Мими и Родолфо доиста доживели истинско љубавно озарење. У паузи се видело и шта се догађало иза завесе (у „бек стејџу“, како ми волимо да кажемо), од намештања кулиса до доношења реквизита и разговора са Даном Етинџером – диригентом (са фризуром „a la Tasovac“) који је рекао да су му омиљени композитори с једне стране Моцарт, а с друге – Вагнер, а да је Пучини у средини, између њих. Ову продукцију сматра старинском, али да је она управо таква – на правом путу.
Прва два чина ишла су без превода (на енглески) и звучно прилично демфовано, за разлику од синеплексових преноса из Метрополитена који су (у „Ушћу“) – прегласни. Од трећег чина, заправо, проговорио је прави Пучини, са способношћу да узбуди нерве публике парирајући квартету из Вердијевог „Риголета“ (квартетом Мими – Родолфо, Мизета – Марчело), користећи лајтмотивске оркестарске најаве Мими и њено поступно опраштање од живота све до својеврсне „љубавне смрти“ у жељи да умре поред вољеног човека. „Волим те, ту си читав мој живот... моја љубави, увек ћу бити са тобом... топле руке и сан...“ – последње су њене речи.
На крају, угледасмо истинске сузе на лицу Мизете, које није могла да заустави ни при поклањању публици.
Ја излазим из Сава центра делећи мишљење Џозефа Калеје (Родолфа) изречено у паузи:
„Ја сам сигуран да ће и за хиљаду година Пучини бити последњи композитор кога ће публика заборавити“.
 

Дечји хор РТС

На концерту Дечјег хора Радио телевизије Србије у Коларчевој задужбине слушали смо одабрана дела музичких великана. Малишане основно-школског узраста већ више од двадесет година води музикално и без икаквог форсирања гласова, али са форсирањем квалитета и љубави за скупно музицирање и за музику уопште Снежана Деспотовић, која их ненаметљиво научи и о законитостима строфичних и прокомпонованих песама, о троделној форми da capo, o aнтифоном комуницирању... И можда, што је још важније, учи их (личним примером) колико је бављење музиком дивна ствар, колико може да уздигне и оплемени. У свој програм уврстили су дела највећег генија музичке историје, Волфганга Амадеуса Моцарта, који је већ у њиховом узрасту компоновао и изазивао дивљење свих који су га чули („Чежња за пролећем“ и божанствени, најлепши од свих икада написаних мотета – „Ave verum corpus“), затим „Анђеости концерт“ („Panis angelikus“) Цезара Франка и нежну „Успаванку“ Јоханеса Брамса, која је нашла место и у уџбеницима музичког васпитања и у музичким кутијама. Инсистирајући на јасној дикцији – коју често немају ни хорови одраслих – Снежана Деспотовић их је научила да поштују и заволе и нашу народну традицију („Ластавица“ Стевана Христића и „Враголан“ Петра Коњовича) али и савременике које смо упознали преко својеврсне оде нашем граду („Бели граде, мој бели лабуде“ Мирка Шоуца), или за клавиром („Путујемо, путујемо“ и „Плави цвет“ Радета Радивојевића). Биља Крстић их је повела у метричко-ритмички богати „Рум, дум, дум“, а кроз цео програм одмереном и отменом речју – ни предугачко ни премало и сама доприносећи њиховом укусу за лепо  водила је те озбиљне и музички предане мале певаче који су цео програм интерпретирали напамет – музиколог Александра Паладин, која је пре пар година надахнута њеховим музицирањем објавила монографију о њиховом савесном и озбиљном раду.


Концерт Наташе Тасић Кнежевић

Отварајући други концерт у оквиру 47. Калемегданских сутона председница Музичке омладине Београда Татјана Војнов, држећи се изреке старих кинеских мудраца који су рекли – док једеш слатки плод сети се и оног који је воћку посадио - подсетила се дивног пијанисте и човека Душана Трбојевића који је основао „Калемегданске сутоне“ подаривши Београђанима и аудитивно уживање док шетају једним од паркова са најлепшим видиком на свету где сунце оставља златне зраке над ушћем Саве у Дунав.
    Наша певачица са ретким колоратурним сопраном који јој је од Бога дат, пун и волуминозан, који из ње извире моћно као горски кључ са висинама које се не траже него спонтано и лако досежу, насловила је свој програм – „Од романсе до соло песме“. Интерпретирала је две најлепше „очне“ романсе – „Те твоје очи зелене“ и „Очи чарније“, у споју шарма и кокетерије, страсти и сете. Певала је и дела композитора са ових доскора наших простора – Словенца Даворина Јенка, Босанца Милана Пребанде и, разуме се, Србина Станојла Рајичића у чијој је соло песми „Рибарчета сан“ сјајно и одглумила стихове Бранка Радичевића. Чули смо и једну од најлепших раноромантичарских готово Шубертовских одраза у соло песми „Ластавица“ Стевана Христића, топлог и лирског сензибилитета. Остала је у области словенске музичке поетике са стиховима патње Сергеја Рахмањинова („Како ми је тешко“) и нежности („Успаванка“) Антоњина Дворжака. Најзад, чули смо и чувену арију Русалке из првог чина истоимене Дворжакове опере из 1900. године по либрету Квапира према лирској народној бајци са импресионистичким описом тајанствене водене виле која чезне за људском љубављу.
    Принцеза Јелисавета Карађорђевић, редовни посетилац опера које је приказују у Београду, препознала је особеност и непоновљиву лепоту овог гласа те је стипендирала студије певања Наташе Тасић Кнежевић.



Наташа Јовић Тривић

Програм насловљен са „La Donna ideale“ (по једној од песама авангардног италијанског композитора)  Лучана Бериоа приредила је на сцени „Раша Плаовић“, своје матичне куће, Народног позоришта, мецосопран раскошне гласовне обојености Наташа Јовић Тривић са групом инструменталиста, чији је камерни фон још више поцртао њен природно прелеп, волуминозан и богат нијансама глас. Прецизна у скоковима, музикална у вођењу фраза – приказала је читаву скалу контрастних расположења својим захтевним програмом какав се још није чуо на београдским подијумима, без ичег комерцијалног и популарног, приређујући право уметничко задовољство исконским музичким сладокусцима.
Већ и сам (штампани) програм, без иједног реда о биографским успесима, али са преводима свих песама и кратким биографским подацима аутора (Респигија, Шосона, Равела, Бериоа) говори са колико је озбиљности уметница пришла не само врхунској интерпретацији ових у сваком смислу претешких песама него и колико је у сваму детаљиста и перфекциониста.