Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2014. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

КОНЦЕРТИ 

СКИЦЕ - ИМПРЕСИЈЕ
на крају сезоне 2015.

Између мноштва музичких догађања, одабрала сам неколико концерата који треба да остану забележени, макар само у кратким цртама, као  утисци, импресије.
  Међу првим истичем наступ младог 2014. основаног квартета саксофона  „Quattro temperamenti“ (Четири темперамента) (према композицији Ивана Бркљачића) у Сали Гуарнериус, 16. маја 2015. Ови млади, још студенти из Новог Сада, савршено уиграним заједничким свирањем и спонтаном контролом међусобног слушања, пружили су нам врхунске резултате у програму који су представили: Ј.С.Бах: „Италијански концерт“ у аранжману за овакав састав, Иван Бркљачић: „Четири темперамента (прва композиција савременог аутора - повод за име), Жан Ривије: Grave et Presto, Гордан Тудор (њихов професор): 13 минијатура за квартет саксофона; Жан Франсе: „Petit quatour pour saxophones“; а бис је био чаробан „Кинески ragtime“  - познатог аутора овог жанра, то је Jean Matitia/alias Christian Lauba (рођен 1952. у Тунису, живи у Француској) - кога сам већ представила у циклусу МСП о дувачким инструментима „Devil’s Ragtime“. Прави потез и врхунац вечери!
   Чланови сакс квартета су: Срђан Пауновић – сопрансаксофон, Никола Мацура - алтсаксофон, Ловро Ливајић - распевани тенорсаксофониста (нарочито у Баховом другом „Анданте“ ставу „Италијанског концерта“) и Филип Орловић - баритонсаксофон. Заслужено очекују их стипендије са којима ће се наћи на свим меридијанима планете. А овај концерт сам уврстила у ‘концерт године, тј. сезоне’!
    Исто у Гуарнериусу,  5. јуна, солистички концерт одржао је добро познати млади пијаниста Иван Башић (традиционална сарадња „ФМУ и Гуарнериус награђује“). Одмах на почетку, у „Сонати у Це-дуру К 420“ Доменика Скарлатија открила сам, посебно у левој руци виртуозитет - који је уобичајено испразан, овде је зрачио чудесном и топлом хуманом енергијом. А у првом „Алегро“ ставу Хајднове Це-дур Сонате, препознала сам ‘осмех’ - суштинску карактеристику овог композитора, коју многи не откривају док читају ноте, а не слушају њихову поруку! Шта тек да се каже поводом светске премијере новог дела  Александра Шаце Вујића „Три комада за клавир“ (Модерато, Марш, Токата)! Иван Башић је одмах ушао у свет овог ствараоца са богатим и познатим опусом. Овај 10-минутни триптих исказ је новог стваралачког периода Шаце Вујића, резултат превазиђене и животне и креативне кризе (као код већине музичара, уметника, ствараоца) са новим почетком у реинкарнираном стању са новом животном енергијом. А у „Токати“  обе руке младог пијанисте биле су у савршеном покрету!
    Надаље, истичем наступе нарочито два ансамбла (међу осталим одличним гостима) на јубиларном 10. Фестивалу ране музике:  Келнску академију (14.јуна) и „Antiphonus“ из Загреба (26. јуна, оба у Холу КНУ), као „Finis coronat opus“ Фестивала који је његов  уметнички директор Предраг Госта (у сарадњи са ЦМКНУ и КЦБ), као Феникса пробудио из дугогодишњег сна. Занимљиво, треба нагласити, да сам оба ова ансамбла слушала, Келнски на Бијеналу савременог музичког театра у Минхену, а „Antiphonus“ на последњем Загребачком Бијеналу савремене музике, а сада, трансформисане из савременог у аутентичан барокни звук, захваљујући и њиховим диригентима, Михаелу Александру Виленсу и Томиславу Фачинију.
   Код Келнске академије, са одлично и занимљиво састављеним програмом, посвећен рођенданима и годишњицама: 350 годишњици рођења Јохана Каспара Фишера и 300 година од рођења Георга Кристофа Вагензајла, као и 250 годишњици од смрти Јохана Мелхиора Молтера - као резултат увек успешне сарадње са Гете Институтом и Италијанским институтом за културу - сви ови аутори представљени су својим индивидуалним стваралачким профилима, пре свега захваљујући одличном зналцу диригенту, што се данас некад и заборавља па се сва рана музика свира на исти, претпостављени звук на копијама или евентуално оригиналним инструментима епохе. Сви су они приближно савременици Ј.С.Баца, али сваки поседује свој звучни свет, док је Фишер пасторалан и близак француском духу епохе, Вагензајл је мајстор истицања  виртуозности (Бојана Димковић у Концерту за чембало), својих иновативних  и формалних и хармонских решења у делу или обликовању ставова који га заокружују у целину; личан и препознатљив! И зато и најпознатији! Јохан Мелхиор Молтер је био право откриће у програму са управо одабраним делима, са којима су ансамбл и диригент закључили своје вече чаробњаштва!
  И други ансамбл „Antiphonus“ (назив занимљивог значења ‘на извору или стварању звука’) са Томиславом Фачинијем, својим диригентом, чембалистом уједно и вокалним солистом, представио се изузетно састављеним програмом на завршници 10. Фестивала ране музике насловљен „Монтеверди и музика Венеције“. Сви, и вокални солисти и камерни састав (гудачи и basso continuo) својим великим умећем створили су атмосферу Венеције у време великог Монтевердија са музиком и неких савременика. Новину је донео тенор, њихов гост Крешимир Шпицер који је на крају вечери, у својој верзији, са пуно драматике остварио све ликове, и наратора и протагонисте у Монтевердијевом врхунском музичко-драмском остварењу „Борба Танкредија и Клоринде“ (еп Т. Таса) чија је премијера била у Венецији 1624. (пре скоро 400 година)! Све је било у правом, отменом и одмереном темпу, без убрзавања или неочекиваних промена, музички дубоко доживљено и нама пренешено. Прави Finis coronat opus Фестивала.
   У оквиру Фестивала доживели смо музику и енглеске, и немачке, и  италијанске, једнако и шпанске и музике осталих представника тог периода чиме је заједно  са осталим концертима заокружена комплетна слика тадашње европске музике  барока.
 Додајем нешто што се ретко или готово никада не доживи, а то је тренутак, када сам пратећи пренос концерта Париског оркестра са диригентом-гостом Јонатаном Дарлингтоном, у згради Нове филхармоније (отворена јануара 2015. арх. Ј. Ноувел) слушала, поред чудесне премијере Концерта за трубу Х.К. Грубера са Хоканом Харденбергером, у Гершвиновој „Рапсодији у плавом“ добро познатог турског пијанисту светског реномеа Фазила Саyја, који је као бис својом десетминутном импровизацијом на Гершвину тему „Summertime“ запањио и оставио без даха, не само мене него и неколико хиљада присутних у дворани, нешто што је било доживљајни врхунац ‘ad hoc’ стварања, који је овај генијални мултиталенат овог пута исказао.
   Била је моја велика потреба да макар у кратким скицама истакнем оно што је по мом доживљају било најбоље и представљало најимпресивније музичке догађаје крајем концертне сезоне 2015.



БРОД СА ГОСПОЂАМА ПЛОВИ

Плесни театар Госпође наставља своју хуману, социолошко, културолошку мисију заједништва без обзира на било какве разлике. Остварајући идеју свог творца Александра Илића да сви имају иста права на испуњен активан живот, у складу са својим могућностима, оне подстичу радост и оптимизам у животу кога треба оплеменити ДАВАЊЕМ. Мото представе је: ПОДЕЛИ! ЈЕР СВИ СМО МИ ИСТИ...! 23. априла Гопође су извеле своју представу у Крагујевцу у Заводу за смештај одраслих лица и теже и тешко ометених особа Мале пчелице. Ова институција има сврху социјалне заштите, неге, рехабилитације и ресоцијализације питомаца као и њихово оспособљавање за било коју врсту делатности.

25. априла Госпође су гостовале у позоришту Масука у организацији Културног центра у Великој Плани.

Својим трајањем Плесни театар Госпође потврђује оправданост постојања и разумевањем и пријемом гледалаца значај питања која постављају својим извођењем. Под насловом Госпође крије се многострука запитаност и мноштво могућих одговора, од којих је свакако најзначајнији: не заборави на живот и себе у животу, јер увек постоји нешто што га може оправдати и учинити лепим.

Госпође су много више од игре: у представи пратимо, кроз њихову причу, професионалне и личне животне успехе и неуспехе, недоумице, надања, снове и неостварене илузије да се то подели с гледаоцима и подстакне оптимизам и вера у сопствене снаге.

Госпође су ослобођене од страха од понирања у сопствену личност како би се освојио простор слободе за оно што јесу и да се домаши сазнање о оправданости труда да се активно живи.

Госпође су спремне за даља истраживања постављајући суштинска питања живота и нудећи најтежи али и најједноставнији одговор: будите оно што јесте и нађите повод за радост сваког дана.

Извођачки тим Плесног театра Госпође састављен је од осам дама различитих година и друштвеног статуса без претходног сценског искуства које истом снагом и оптимизмом испољавају стваралачку енергију.



Михаил Плетњов

Пијаниста светског реномеа Михаил Плетњов гостовао је у Београду у оквиру циклуса „Великани музичке сцене“. На програму се биле две Бетовенове сонате и 24 Скрјабинова прелида. Започео је са Сонатом у Ге-дуру опус 14 број 2 која не припада скупу његових најпознатијих и најчешће извођених соната али носи одраз композиторовог изузетног пијанистичког умећа и смисла за импровизацију, јер у раном периоду Бетовеновог стваралаштва он и јесте био познатији као интерпретатор него као аутор. Настала непосредно после „Патетичне сонате“ у це-молу опус 13 она је афирмисала сасвим другачије уметничке принципе. „Свет је у то доба био много поетичнији“ – говорио је касније.
До пијанисте Михаила Плетњева допрле су те речи и он као да је успостављао сваким тоном директну комуникацију не само са Бетовеном него и са самим Богом који је водио, чини се, његову мисао ка крајње нежном, перластом музичком рукопису и пијанизму узвишеног, најплеменитијег кова. У свој тој плими најделикатнијих емоција улази један фоторепортер и стаје на метар испред пијанисте. Севну блиц. Плетњев прекиде свирање. Без извињења фотограф се удаљује, а мислио је да начини још који снимак исто тако из непосредне близине. И публика негодује. Као да је он ванземаљац који се сишавши са друге планете нашао одједном насред Коларчеве задужбине, као да није део нас и нашег безобзирног балканског примитивизма, као да и ми  нисмо управо такви када остварујемо сопствене циљеве. Понекад се доиста дубоко застидим што ме је та „предност која ми је дата рођењем“ (по мишљењу Скота Фицџералда) бацила на ово примитивно и неваспитано тле, бучно и знојаво, са испљувцима и пикавцима по тротоарима.
Платњов је наставио да свира, али то више није било оно небеско казивање – оно је било прекинуто у неповрат!
Остатак програма, чини ми се да је текао без те „божанске искре“, високо професионално, додуше, али Плетњов као да је нотама хтео да опомене – та зар вам је стало до слике а не до тона – па ево вам онда нота – све ћу одсвирати коректно (друкчије и не умем) али са одсуством оног мог личног и унутрашњег и душевног. Умем ја и тако! Нећете ни приметити разлику...
Ипак – неки су приметили!
Као што се код Пучинија осетило где је стао у „Турандоту“ (после арије Лиу), или код Моцарта (по завршетку „Lacrimose“ у Реквијему) – тако је и овде заустављена она бујица прилива емоција и Бетовенова (такође троставачна) Соната у де-молу опус 31 број 2, која је писана у време стварања Хајлигенштатског тестамента понела је, што је сасвим парадоксално, неки чудесни мир, далеко од стварности и свега људског (са изузетком двоструког контрапункта у Коди).
У другом делу програма пијаниста Михаил Плетњов интерпретирао је 24 прелида опус 11 Александра Скрјабина, на моменте поново досегнувши онај уметнички зенит, ону својеврсну „хармонију сфера“ до које само изузетни уметници успевају да допру.



НАТАША ВЕЉКОВИЋ И СИМФОНИЈСКИ ОРКЕСТАР РТС

На концерту Симфонијског оркестра Радиотелевизије Србије са белгијским диригентом Роналдом Цолманом „звезда вечери“ била је (и даље као и у детињству) чудесна Наташа Вељковић која је успевала да у пасажима Бетовеновог „Четвртог клавирског концерта у Ге-дуру опус 58“ споји пенасту мекоћу са готово глисандирајућом вратоломношћу, а притом и да јасно профилише теме, посебно у лаганом ставу који је доиста асоцирао на мит о Орфеју који лепотом и речитошћу своје уметности покушава (и успева) да умилостиви богове и савлада силе Ада.
На концерту смо чули и „Medial 623“ минималисте Владимира Тошића, који је и сам изјавио да „нема више довољно стрпљења да слуша предуге композиције“ – те је и створио кратко, троставачно дело. Ја имам и даље стрпљења да слушам вишечасовна остварења из Вагнеровог опуса – али један је био Вагнер! А Тошић и треба да се и даље држи свог увек доследно спроведеног минималистичког казивања!
Како се публика не би разишла после клавирског концерта, Хајднова 94. симфонија „Изненађење“ – „с ударцем тимпана“ (чији назив дугује неуобичајеном поступку у другом ставу) изведена је у првом делу концерта. Њом доминирају лагодни ритмови лендлера (чак и у трећем ставу, „резервисаном“ за Менует) и очаравајући питки класични тематски материјал смештен у јасне формалне токове.



Сећање на Јелу Кршић и Јована Јовичића
Омаж Јели Кршић

Истога дана приређена су два омажа нашим легендарним уметницима, професорки клавира Јели Кршић и гитаристи Јовану Јовичићу.
У препуној Галерији Коларчеве задужбине окупили су се поштоваоци професорке Јеле Кршић, али и њене колеге и ђаци и ученици њене кћери Весне Кршић и унуке Милице Секулић. Идеју да се обележи стогодишњица њеног рођења и десетогодишњица смрти драге професорке потекла је од њене друге унуке Љубице Секулић, коју су на једном њеном концерту у Скопљу обасули комплиментима о њеном свирању и дивним сећањима на драгу професорку, њену баку десетак њених бивших ђака. Управо њени наследници, јединица Весна и унуке Милица и Љубица осмислиле су програм, онако како би волела да чује и сама госпођа Кршић – ја сам је увек тако ословљавала и веома волела, мада нисам у њеној класи учила, али се од ње директно учила искрености, поштењу и љубави за музику, као и њени ученици, међу којима је професорка Олга Бауер одржала предавање са јаком дозом емоција, са личним ставом и са укусом одмерено. Рекла је и ово:
„Водила нас је суверено и тако непоколебљиво да и данас осећам ту непоколебљивост... Били смо поносни што смо у класи Јеле Кршић!“
Слушали смо дела које је волела и и сама интерпретирала Јела Кршић: „Сонатину“ Предрага Милошевића, која је његов студентски рад, али коју су једно време имали на репертоару готово сви наши пијанисти; интерпретирала ју је Весна Кршић, јасно поцртавајући ведрину главне теме и сету споредне у почетном ставу, профилишући пет различитих варијација по народној песми “Цвекје цафнало“ и поцртавајући моторични карактер финала. Са Снежаном Николајевић одсвирала је „Фолк параду“ Зорана Христића, омиљеног ђака госпође Кршић и две Словенске игре Антоњина Дворжака. Харфисткиња и виолисткиња Љубица Секулић извела је (на харфи) Фантазију опус 35 Камија Сен Санса, представљајући у најлепшем светлу свој вилински инструмент, а Милица Секулић је на почетку и на крају овог дирљивог и душе пуног сећања на дивну особу Јелу Кршић свирала нежно али и са бљештавим виртуозитетом Ноктурно опус 48 број 2 и Полонезу опус 44 Фредерика Шопена, који је био омиљени композитор и њене баке, кога је она не само свирала него о њему написала и монографију.
Једино што је овом  омажу недостајало било је крајње скромни, на једном листићу програм, без икакве нотице о особи којој је концерт био посвећен, па и без њене слике негде у Галерији Коларчеве задужбине!

Омаж Јовану Јовичићу



На трећи дан Духоива (Свете Тројице) који се догађа на педесети дан од Христовог васкресења (у неким крајевима се стога назива и „Педесетица“), празник који су успоставили још апостоли, пошто је божји Син обећао да ће послати Светог Духа, а Отац му дозволио – те сва три лица божја учествуију у том догађају – приређен је и други омаж нашем великом гитаристи Јовану Јовичићу, захваљујући нашем јединственом двоструком доктору гитаре – Урошу Дојчиновићу у амфитеатралној Великој сали Дома културе Студентски град на Новом Београду. Уводно предавање о обојици наших великана одржала је Dr Александра Вранеш, а концерт пун душе приредио је „духовни син“ Јована Јовичића, управо у време Духова гитариста, композитор, музиколог, педагог и публициста Урош Дојчиновић.
Мене је овај догађај асоцирао на један давни концерт педесетих година прошлог века  који је управо у сличној, али мањој амфитеатралној сали Деканата Медицинског факултета приредио гитариста Јован Јовичић, тада асистент за физику на том факултету, где је моја сестра била бруцош. (Она је, иначе, била велики љубитељ музике, завршила је нижу музичку школу и одлично свирала Шопенове валцере и прелиде и Моцартов „Турски марш“). Сала је била препуна, стајало се са стране. Ми смо (пошто смо дошле пола сата пре концерта) успеле да седнемо и после концерта дуго смо остале као приковане за седишта под утиском предивног музицирања Јована Јовичића! Било је то такође у пролеће, у време интензивног спремања испита.
Данас, „неки нови клинци“ седе, додуше, и у читаоницама лепо уређеног Дома културе, али много их је више у башти где су такође амфитеатрално постављене клупе, не обрачајући пажњу на бројне плакате које су најављивале Урошев концерт. Нас педесетак, углавном старијих поштоваоца и љубитеља ових изванредних гитариста присуствовало је потпуно изузетном концерту који је започео „Епитафом“ који је Урош Дојчиновић компоновао In memoriam Јовану Јовичићу, настављајући са Тарегиним Варијацијама на тему „Велике хоте“, које је Јовичић јако волео и скоро да није било концерта на коме их није свирао. Чуле су се и најлепше странице гитаристичке литературе Роберта Девизеа, Фернанда Ферандиера, Фернанда Сора, Хорхеа Гомеза Креспа, Хектора Виљалобоса, Федерика Морена Торобе. Као посебан „шлаг на торти“ било је извођење Прве (од шест) соната за виолину и гитару Никола Паганинија, које је Јовичић свирао са концертмајстором Оркестра РТС-а, Драгутином Богосављевићем, а који је овом приликом свирао са Урошем.
На крају је овај наш сјајни уметник, одликован са преко педесет медаља, интерпретирао полетно, емотивно упечатљиво и бриљантно композиције Јована Јовичића – „Маварску игру“, „Руску свиту“, „Прву војвођанску свиту“, „Парафразу на две српске теме“ („Тамо далеко“ и „Марш на Дрину“). Мислим да би Урошева гитара могла да представи све: и боје и темпераменте и тугу и топовску паљбу. Снажно је покренуо емоције сваког од нас у публици!
Јединица Јована Јовичића, његов највећи понос, „Вуковац“ из Прве београдске гимназије, такође доктор музикологије (дисертација о Ромен Ролану), деканица и редовни професор клавира на Факултету музичке уметности, Дубравка Јовичић није била ни овом приликом на концерту њеном оцу у част!



Позови М ради музике

Један од најзанимљивијих концерата који се од почетка 2015. године чуо у нашем граду приредио је Уметнички ансамбл Министарства одбране Станислав Бинички и Колегијум Артистикум у Коларчевој задужбини. Интригантан је био већ сам назив концерта са асоцијацијама на познати амернички филм (Позови М ради убиства). „Позови М ради музике“ је донео сусрет са клавирским делима композитора на М из три различита века (XVIII, XIX и XXI) и троје младих пијаниста из музичке радионице реномираног музичког педагога Злате Малеш.
    На почетку програма чули смо Поему за клавир и оркестар „Сновиђења“ младог српског композитора Марка Марића, која започиње размакнутом клавирском акордиком над тремолом гудача. У прегнантнокм звучном згушњавању теку кошмарни, тешки снови, са преплетима руку, са преплетима емоција, уз много густе педализације и над енормно високом деоницом виолина, у све напетијем звучном тонусу и све дисонантнијим сазвучјима – све до генералне паузе. Потом оркестар припрема Каденцу која се раскошно шири дуж читаве клавијатуре. Крај композиције је неуобичајен, без очекиване Коде са понављањем минималистичког обрасца. Сјајни млади композитор је такође и изврстан пијаниста који се овом приликом представио и као солиста.
    Врло је позитивно да је Концерт започео управо делом нашег аутора, како су некада почињали сви концерти Београдске филхармоније, док их је водио маестро Живојин Здравковић и што сада управо чини њихов диригент Павле Медаковић, јер је у нашем реномираном филхармонијском оркестру ова пракса нажалост одавно напуштена.
    Потом смо чули Менделсонов „Први клавирски концерт у ге-молу“, плод 22-годишњег заљубљеног композитора у пијанисткињу Делфину фон Шаурот. У том посебном надахнућу он га је исписао за само три дана изрекавши га у једном даху, без пауза, али са јасно поцртаним одликама троставачности. Само пар година старија од композитора пијанисткиња Милена Малеш интерпретирала га је такође са посебним заносом, технички спретно, у бујицама октава и пасажа. Као и у Шопеновим концертима оркестарска деоница је готово устукнула пред ватрометом техничких захтева које је аутор поставио пијанисти у почетном ставу, док је у средњем, лаганом успоставио својеврсно респонзоријално певање клавира са оркестром, а у финалу заједничку кликтавост.
    И најзад – највећи музички геније свих времена Волфганг Амадеус Моцарт представљен је готово потпуно непознатим делом, раним младалачким „Клавирским концертом у Де-дуру КВ 175“, композитора који по годинама још није стигао ни до пунолетства (написао га је у седамнаестој години), али је већ овде исказао изразиту индивидуалност делимично напуштајући лагодни галантни стил рококоа, поцртавајући значај оркестарске партитуре, обогачујући је обоама, хорнама, трубама и тимпанима, успостављајући тесну повезаност између солисте и оркестра и сјајно контрапунктско умеће у канонским токовима завршног става. Колико је Моцартова имагинација неисцрпна управо сведочи и овај финални став јер је за бечку премијеру 1782. године Моцарт написао потпуно нове ноте, низ орнаментарних варијација назвавши их „рондо“ (КВ 382), како би задовољио укус слушалаца царске престонице. Интерпетирао га је тридесетогодишњи пијаниста и чембалиста Душан Тороман, који уз сјајну технику и бисерни сјај у прстима има и осећај за стилску чистоту Моцартове музике. У томе га је подржао истанчаним сензибилитетом диригент Павле Медаковић, који је и сам одличан пијаниста, са Уметничким ансамблом „Станислав Бинички“ са којим је увек спреман да подржи младе солисте којима је и овом приликом пружио подстицајну и музикалну сарадњу.



ЗАВРШНИ КОНЦЕРТ ВОЈВОЂАНСКОГ СИМФОНИЈСКОГ ОРКЕСТРА 

Завршни концерт Војвођанског симфонијског оркестра у сезони 2014/2015, протекао је, изузев први пут у Новом Саду изведене „Комичне увертире“ Феруча Бузонија (из 1897), са стандардним избором програма, који је чинио један од најлепших романтичарских концерата клавирске литературе и један од најснажнијих стубова класичног симфонијског репартоара. Нажалост, пљусак катаклизмичких размера који је погодио цео град, неизбежно је смањио број посетилаца, али је она највернија и током година стицана и едукована публика ипак успела да стигне у Синагогу и топло, дуготрајним аплаузима поздрави угледне госте из Италије: пијанисту Антонија Ди Кристофана (члана жирија на прошлогодишњем Меморијалу „Исидор Бајић“) и диригента медитеранске музикалности, Антонија Де Лоренца. Маниром искусног диригента и одличног познаваоца партитуре, који притом зна шта хоће и то успева да „извуче“ из оркестра, водио је извођење без птретеривања било које врсте, тако да је тонска слика била и чиста и прегледна. Вече је започела моцартовски прозрачна, ведра, живахна, и при крају управо бриозно вођена Бузонијева, лакшим и флексибилнијим идиомом писана, а тријумфалном и помпезном апотеозом (као наклоном Хендлу), заокружена композиција. Од уметника „огромног талента и монументалне снаге“ какав је Антонио Ди Кристофано, „подједнако уверљивог у осликавању лирских, кантабилних, егзотичних и експресивних аспеката“ јединствене солистичке партије Другог концерта за клавир и оркестар у це-молу Сергеја Рахмањинова, очекивали смо садржајнији и личнији доживљај овог популарног и многима врло добро познатог дела. Као да се није много бавио разрадом детаља, пијаниста је своју деоницу сагледавао у крупном плану (с чак доста непрецизности, и „пливања“ у првом и грчевитости у финалном ставу). Оркестарска пратња била је добра, будући да је свака солистичка линија или група инструмената како треба искористила своју „шансу“ за посебно исказивање. Растућа тензија у градацији, лепо испеване, густе гудачке теме, фини наступи виола и виолончела, упечатљива кларинетска сола, антиципирали су озбиљну и раскошну звучност, енергичну акцентованост и пуно узбудљивих узмаха у тумачењу „Четврте симфоније у е-молу“, Јоханеса Брамса. Најзрелије композиторово остварење овог жанра, писано у Бетовеновој традицији, којом Брамс заокружује романтичну епоху, чули смо у великом распону расположења, од херојских до резигнираних, елегичних и баладних до архаичних, али и типично брамсовских, силовитих и страствених, да би на крају, у монументалној финалној чакони, доживели и дух старих барокних мајстора, оваплоћен кроз низ од тридесет варијација које најразличитије преображавају енергичну иницијалну идеју, заокружен величанственим симфонијским звуком комплетног и веома ангажованог, снажног оркестарског колектива.
На крају, збрајајући интерпретативне резултате и ове, врло успешне, четрнаесте сезоне Војвођанског симфонијског оркестра (четврте од институционализације), а пратећи његов рад од почетка деловања, истичемо да је ансамбл још једном потврдио статус квалитетног професионалног састава, каквим се исказује већ низ година, значајан развој постижући посебно у неколико претходних сезона. Прошлог лета Симфоничари су наступили и на два значајна међународна фестивала, сврставши се у ред признатих оркестара, попут Београдске или Загребачке филхармоније, захваљујући првенствено њиховом уметничком директору и шефу – диригенту Бериславу Скендеровићу. Његова добра репертоарска политика, знање и међународно искуство, али и огромна и незадржива енергија, учинили су да још увек млад Војвођански симфонијски оркестар буде ту где јесте и добије заслужена признања (између осталих, и награду часописа „Музика класика“ за 2014. годину) као и да у 15, јубиларној сезони,  на челу са својим диригентом – оснивачем, настави пут даље афирмације на домаћим и иностраним концертним подијумима.






ФЕСТИВАЛИ 

28. Музички бијенале Загреб (18-25. април 2015)
- С оптимизмом у светлију будућност -

Музички бијенале - Фестивал савремене музике у Загребу, скраћено МБЗ, двадесетосми по реду (од 1961), одржан је између 18. и 25. априла 2015, од суботе до суботе. У току осам дана било је 40 музичких догађања (пет дневно) лепезасте ширине, од сола, камерних и оркестарских до музичко-сценских дешавања (опере и балета) са преко 700 учесника из целог света и региона. Најважније треба истаћи, да од око 150 композиција на програму, 20-ак је доживело светску премијеру као поруџбина самог Бијенала. Поред десет сала, приредбе су се одвијала и на улицама, трговима и у застакљеном фоајеу нове, модерне Музичке академије у центру града, преко пута векипо традицијом окруњене  Опере ХНК.

    Овде у Опери ХНК у Загребу одиграло се свечано отварању МБЗ-а, са светском премијером изгубљене и недавно пронађене (захваљујући труду музиколога Давора Меркаша) фантастичне опере Мадам Бифо /Madame Buffault/ (1972) хрватског композитора Бориса Папандопула (1906-91). Ова надреалистичка фарса, настала на немачки текст пријатеља Паула Штрука/Struck/, апсурдна, провокативна пародија, својом тематиком актуелна је и данас, а музички се одлично уклапа у сиже својим постмодернистичким поступцима, асоцијативно јака и јасна.  На срећу, стављена је на редовни репертоар ове оперске куће па је може видети и шира, а не само бијеналска публика. Под диригентском палицом ауторитативног Младена Тарбука, професора и успешног композитора, у изузетно  осмишљеном најновијем пројекту (са већ неколико остварених претходних година: Моцартова Чаробна фрула, Бизеова Кармен, Славуј Игора Стравинског) заједничког рада загребачких уметнићких академија, учествовало је око 200  студената и од певања, глуме, покрета, дикције, режије и мизансценких решења редитељице Доре Ружђак Подолски, све до костима и видео радова студената, сви су, и  солисти, и хор и оркестар Музичке академије, реализирали, одмах на почетку Бијенала, неочекиван врхунац (‘не ‘finis coronat opus’ него ‘initium coronat opus’!).
 
    Хвале вредан потез била је тема ‘фокусирана’- у широкој лепези, од солистичких, камерних до вокалних и  оркестарских дела током једног читавог дана - на одабрану групу угледних композитора, рођених у другој половини 20. века, у коју спадају, заслужено Џорџ Бенџамин /George Benjamin/, Томас Адèс, Каија Саариахо, Мишел ван дер Аа /Michel van der Aa/, али се питамо зашто, иако је веома ‘ин’, француски композитор Бруно Мантовани - чија се дела додуше изводе по свету, али, не спада у ову елитну групу. Ако је требала бити ‘Петорка’ по руском узору, или чак ‘Шесторка’ по француском, боље би се уклопилии на пр. Финац Магнус Линдберг (1958) или Италијан Алессандро Солбиати (1956) или други Француз, Паскал Дисапен /Pascal Dusapin/ (1955-60g). То је дефинитивно потврдио последњи концерт исте вечери 23.4. у 23х, када нас је пијаниста Дан ван де Вале /Daan van de Walle/ из Белгије, опчинио минијатурама наведених аутора, осим Б. Мантованија. После читавог дана слушања њихових дела (без, нажалост, присуства и једног од њих), најадекватнији и импресиван утисак оставио је својом интерпретацијом кларинетиста Даворин Брозић у Концерту Каије Саариахо уз СОХРТ и диригента-госта, Јоханеса Калицке /Johannes Kalitzke/, специјалисте за савремену музику. Све друго је остало у извесној сенци адекватног интерпретативног разумевања дела и преношења интенција композитора. Није било додуше лако, али, није нађена атмосфера код, на пр. композиције Неочекивано време /Sudden Time/ Џорџа Бенџамина (чији почетак треба да је мрачан са успоном ка светлу) или Asyla Томаса Адèса. У изфорсирано виртуозном Концерту Бруна Мантованија као врхунски извођачи показали су се изузетни пијанисти Катарина Крпан и Даниел Детони.  

    Треба истаћи и два маестрална потеза селектора МБЗ-а, композитора Крешимира Селетковића: прво, пре годину дана најављено међународно такмичење за 5-минутну оперу за сопран и баритон (интригантна идеја, јер већ по Мозарту -у опери Тако чине све /Cosi fan’ tutte/ - ова два гласа нису компатибилни представници идеалног љубавног пара) резултирало је скоро 200 пристиглих партитура, а жири је одабрао 81 - према пропозицијама, а 10 је ушло у финале. У једно вече слушали смо их са сензационалним солистима (Моника Церовчец, сопран и Крешимир Стражанац, баритон) уз фестивалски ансамбл (од осам чланова) под управом Саше Бритвића. Поред официјелног жирија, те вечери гласала је и публика и победила је Пољакиња Мартина Косецка, са забавним комадом Kochawaya (име пса), погоднијим за дечје луткарско позориште (што и јесте њена примарна преокупација). Са погледом у будућност и нову проблематику какву обрађују најновије опере у свету, по укупном ‘дојму’ и по либрету и музичком изказу, најбоља је била Хипноза /L’hypnose/ Жилиса Сакреа /Gillis Sacré/. Веома близу била је и духовита Драматургија страсти /Dramaturgie d’une passion/ Стивена Пренгелса /Steven Prengels/ - с малим недостатком на крају либрета, где младић није више требало да се огласи са питањем и молбом да му девојка понови своје питање. Његово ћутање било би речитије решење за финале ове 5-минутне опере. Од првонаграђене наручена је целовечерња опера за следећи МБЗ 2017. Ако буде пуна хумора, свакако ће се допасти публици без вредновања на другачији начин!
 
    Други потез била је једнако инвентивна идеја када је наручен низ од пет 10-минутних сапуница/soap opera на један духовит и бурлескни  либрето (‘у пет музичко-сценских минута смештене су читаве љубавне и ратне драме, адаптације књижевних фрагмената, филозофски дијалози, интимне исповести, призори из уметниковог живота, путописи, трилери...’) - који није резултирао ни успелим драматуршким ни музичким  исходом. Наиме, од пет хрватских композитора: Младена Тарбука, Зорана Јуранића, Горана Тудора, неусаглашене  Миреле Ивичевић, најуспелија у сваком погледу била је 4-та у низу, Силвија Форетића, који је најблиставије од свих схватио и остварио сврсисходност и појаву овакве форме, не заборављајући озвучити и традицију свог тла (моје питање на пресс-конференцији, овакве потребе, нису схватили/разумели присутни?!). Препознатљивим цитатима уклопњеним сада у нове а сличне ситуације, са ироничним алузијама, наглашавајући изругивање свему, у првом реду појавама људских карактерних црта (што нам пружа права сапуница), карикирајући и саму форму опере, певање на сцени, итд. овакве музичке минипародије забавног карактера, са пуно хумора постоје у свету већ дуже време, али је требало истаћи идиоматске звучне појаве средине мислећи на будућност и трајност пројекта, што је Форетић схватио и урадио. (Некада су биле уобичајене пастиш опере или Интермезза.) Изузетан Cantus ансамбл са диригентом Иваном Јосипом Скендером и четири типолошка солиста (С, мс,Т и баритон) пружили су максимално.

    Током МБЗ-а наступило је три симфонијска оркестра, два домаћа (Загребачка филхармонија и СОХРТ-а) и један гост, Словеначка филхармонија из Љубљане (у Великој дворани Лисински), уз једанаест одличних  камерних ансамбала и неколико истакнутих солиста.

    Међу ансамблима у првом реду истичем Musikfabrik (у Малој дворани Лисински), управо због визионарског, дубоко импресивног дела Клода Вивијеа /Claude Vivier/ (1948-83), и данас, 30 година после његове смрти, провокативног канадског композитора чији је  музичко-сценски спектакл Хијерофанија /Hiérophanie/ (1970/71) оставио најачи и трајан доживљај својим упечатљивим и застрашујућим предсказањима обухватајући целу цивилизацијску историју музике у чијим скривеним слојевима пратимо трагичну судбину човека исказаним на  неовоземаљски начин, као и у већини његових дела, са далеким погледом у, иако нама  разумљив, ипак недоступан трансцендентални свет. Вивије јесте појава не са ове планете. (Минхенски бијенале 2014.  у потпуности је био посвечен њему и његовом ствараштву!)

    У најупечатљивија дела или извођаче које ћемо памтити,  спадају још и Лигетијев Клавирски концерт (1988) са сензационалним солистом, то је млади Андреј Гугнин (Asko/Schönberg ans/Reinbert de Leeuw, ZKM), затим ‘Концерт’ за две трубе Матијаса Пинчера /Matthias Pintscher/ (непревазиђени Ерик Обије /Eric Aubier/ i Ведран Коцељ), трајно импресивне Црне пјесме за баритон и гудаче (1997) Станка Хорвата (1930-2006), затим, откриће талента и новог имена у комаду Ехо и младе словеначке композиторке Нине Шенк (1982) (Слов.филх/Никша Бареза), Поема за Миланолу Ивана Јосипа Скендера (Милан Пала, ХГЗ), Непрестане молитве /Unceasing Prayers/ за виолончело и оркестар Ђуре Живковића (са недовољним урањањем солисте  (Павао Зајцев) - на почетку - у стваралачки свет овог изузетног композитора), Етида број 1  за два клавира Антуна Томисава Шабана (ЛП дуо - у скученом, претрпаном и загушљивом мултимедијалном простору Студентског центра!); надаље, концерт у целини Antiphonus ансамбла  са посебним печатом у комадима Саре Глојнарић и Давора Винцзеа (Музеј Мимара, директан пренос), концерт флаутисте Данија Бошњака (КИЦ), гудачког квартета Пендереки (ХГЗ) и пијанисткиње Ерике Крино/Crinò/, перкусионисте Симона Беневентија са својим виђењем Заливи сенке /Golfi d’ombra/ Фауста Ромителлија и одлично доношеним комадом Још даље /Even further/ Ига Дифура /Hugues Dufourt/; духовито и мајсторско свирање Словеначког дувачког квинтета Slowind и једно од најупечатљивијих концерата на читавом МБЗу, португалске Групе за савремену музику GMCL с диригентом Адрианом Мартиноллијем и мецосопраном Ињес Мадеира (ХГЗ); а треба истаћи и свирање на отвореном изузетних чланова перкусионистичке групе biNg bang под управом Игора Лешника. Финално вече на Бијеналу одиграло се, као и почетак, у ХНК-у, са два премијерно изведена балета у кореографији Паскала Тузоа /Pascal Touzeau/ /препознатљив утицај славног Бежара/Бéјарт/ поред још два плесног перформанса  у камернијем виду у Плесном центру (ПЦ) у касном термину: посебно Ане Хорват Невидљиво време /Invisible Time/ чија је музика већ на прошлом МБЗ-у била откриће, тада са одличном кларинетисткињом Хедер Рош /Heather Roche/ (чланицом ансамбла handwerk), и на крају: Гудачи Словеначке филхармоније, који су нам понудили једно уистину ‘меланхолично’ послеподне у ХГЗ-у.
 
    У импресивне домаће премијере, поред већ наведених, истичем, пре свега Симфонијски ставак за оргуље Даворина Кемпфа (резиденцијални композитор Згфилхармоније) са изузетном оргуљашицом Љерком Очић и диригентом Александром Калајџићем и Ноктурно без месеца /Notturno senza luna/  за хармонику соло (Клемен Лебен, ХГЗ) Санде Мајурец, уз присуство иначе доста аутора. И публике је било, али мало страних новинара (осим из Италије, Аустрије и регије). Захваљујући спонзорству реномиране Фондације Ernst von Siemens, која подржава пројекте посвећене савременој музици, слушали смо камерне ансамбле са светским реномеом.
   
    Треба похвалити добру организацију и јасну концепцију распореда и временски и просторно, свих бијеналских дешавања, преподне у КИЦ у центру града, послеподне у 17х у ХГЗ-у, у вечерњем термину поред ХНК-а, у Великој концертној дворани Лисински, потом у Малој дворани истог концертног комплекса, а све остало у Студентском центру (Театар итд, Мултимедијални простор, Галерија и Француски павиљон). Недостајала је сала Друштва композитора у центру града, нарочито за прес конференције - али је била за пробе!

    Инвентиван, иако с мало застарелим знажењем /у ери убрзаног живљења, кратких а ефектних и памтљивих ‘блиц/flash’ fraza/, био је мото 28. Бијенала, једна бескрајно дуга средњевековна изрека која се клања и даје  Почаст и поштовање свим присутнима, и извођачима и композиторима и публици.
 
    Што се пропуста тиче, није било ни помена француског композитора и диригента Пјера Булеза /Пиерре Боулез/, чији 90-ти рођендан ове године бележи баш читав свет; затим, с обзиром на погрешно написану годину рођења Жоржа Апергиса /Георге Апергхис/ (рођен је 1945, а не 63!), није истакнута 70-годишњица живота овог француског композитора грчког порекла! А његово дело Ситуације /Situations/, није неинтересантно, било би само за себе довољно за једно концертно  вече, с обзиром на дужину и да крај није стално одлаган, са бројним изнова започетим мислима, па настављеним  и никад довршеним. А да је био позван ансамбл ‘ur.werk’ из Немачке (који се нудио под спонзорством) - имали га у Битеф театру у Београду -  онда би се на Бијеналу као у свету ове године, забележила на један веома елоквентан и модеран начин, 100годишњица катастрофалног ‘Великог рата’ и свега око и после њега, који је темељито изменио, и животне, и социјалне и моралне, и уметничке, и мисаоне параметре, до тада традицијом сачуван интегритет - старе Европе!     
 
    Ансамбл Клангфорум из Беча, који смо пратили и ранијих година, није променио ништа од свог звучног ‘имиџа’ од пре 30 година: није пружио нови доживљај, ни иновативан  звук, нити име на пр. Беата Фуррера (свог оснивача 1985!) - све је било dejá entendu! Недостајало је шире укључивање у свет иновативних мултимедијалних потеза (осим у Папандопуловој фарси) и, остаје потреба за широм потрагом! Изостали су по завршетку разговори са новинарима и најава следећег Биеннала - надајмо се, са ширим погледом у ‘светлију’ будућност!

    Међутим, као и на другим фестивалима савремене музике у свету, увек је нешто откриће, нешто поновљено - добро, а нешто се и заборави. Велике иновације доносе данас појединци, и нема више одређеног, усмереног правца; иако остаје и даље важна јасно изношена или осмишљена мисао и њена заокружена целина (али и то је индивидуално решење) - или је  експеримент, радионица... Зависи од тога како шта схватамо или примамо! Упечатљив доживљај је и даље примаран! Као у свим уметностима.

ПЕТИ ФЕСТИВАЛ
„МУЗИКА КЛАСИКА LIGHT“

У пет топлих јунских вечери за редом право освежење на Калемегдану  понудио је Фестивал „Музика класика Light“ разноврсним садржајима који су могли да заинтересују бројне шетаче да застану, ослушну и можда крену за понуђеним – у „Хорове међу фрескама“ или да своје дете учлане у неки од хорова или упишу у музичку школу, или да посегну за нашом музичком традицијом, јер, како је мудро запазио још Јован Јовановић Змај –
„Песма нас је одржала – њојзи хвала!“

Овај мали предлетњи фестивал изабрао је најбоље време када су Београђани још у свом граду измамљени мирисом липа да управо тек увече када дневна спарина утихне изађу и прошетају нашим најлепшим парком и осете оно Дебисијевско где „Звуци и мириси круже у вечерњем ваздуху“, где се мешају жамори деце и лавеж паса. Посматрала сам у сумраку који се спуштао над „Брегом за размишљање“ (Владимира Велмара Јанковића) управо групу разуздане деце на даскама са котураљкама чији родитељи не приметише да њихове играчке и довикивања испред самог павиљона (можда) ометају и извођаче а и публику на клупама, али и једно куче које је село у траву, начуљило уши и тек када се нумера завршила – отишло својим путем. Било је то у првој фестивалској вечери, на концерту Дуа Катарине (Ранковић, виолинисткиње) и Љубице (Дамчевић, пијанисткиње) насловљеним „Музика из душе“ које су у својеврсној респонзоријалној комуникацији кроз ауторске импровизације базиране на балканским и етно-ритмовима откривале тзв. „лавиринт круга“, јер, како су нам саопштиле – „једни кажу – ако прескочиш почетак, прескочићеш и крај; други кажу – не постоји ни почетак ни крај, јер крај је заправо нови почетак; истина је само – лавиринт круга!“
Сутрадан је диригент Мр Предраг Стаменковић, који је и оснивач, идејни покретач и уметнички директор Фестивала „Хорови међу фрескама“, који је прошле године прославио двадесетогодишњи јубилеј, одржао концерт духовне музике са Хором Покрова Пресвете Богородице из Сурчина, непосредно пре њиховог представљања у Паризу, а двадесетогодишњи јубилеј везан је и за Етно одсек наше најстарије музичке школе – „Мокрањац“ – основане 1899. године, који се представио четврте вечери Фестивала. У средишици смо чули етномузиколога и појца Срђана Асановића и пијанисткињу Јасмину Јанковић који предано и посвећено раде на чувању од заборава српске народне и уметничке музике. Свој програм су насловили са „Што се боре мисли моје“ управо по најлепшим варијацијама у српској музици Корнелија Станковића и стиховима кнеза Михаила Обреновића, а записе првог српског школованог композитора, чија се 150-годишњица смрти обележава ове године, интерпретирали су са много духа и душе, осећајно, нежно, романтичарски, како их је и записало музичко перо нашег крхког Корнелија! Последње вечери Фестивала концерт је имао Дечји хор Радио телевизије Србије, са диригенткињом Снежаном Деспотовић, који су наша узданица и наша нада да ће свет једног дана изгледати боље и лепше од овог који им остављамо, управо захваљујући њима.





МУЗИЧКА ПРИЧА 

БЕСАМЕ МУЋО

Сан је напуштао моју залуду и уснулу главу и извлачио се кроз очне капке који су штипали за рожњачу као да су били посољени. Уместо сна у тело се враћао понављани почетак песме Бесамемућо који је изводио неки папан на труби, који нити је могао погодити мелодију, а ни престатида свира „доле у катакомби“, како смо називали учионицу у ниском приземљу интерната, а која беше смештена испод спаваоница на спрату.
    Насилно буђење и одлазак сна догађао се и другој деци у соби за спавање другог разред Учитељске школе у Неготину. Сви су били очајни и љути што извођач на труби, звани Оџа, није престајао, а није знао да свира. Будући да сам међу свима важио за најбезобразнијег, што је онда било једнако што и бити најхрабрији, ја сам замољен да одем у катакомбу и да Оџи саопштим да престане, а знало се да на такве опомене, тај хоће и да бије, а не само да удари.
    Да би му неутралисао тај први шамар,употребих блажу форму приволе и рекох му: „Хајде, човече, престани или научи да свираш исправно ову дивну мелодију, па да те сви слушамо тонући у сан. Ја бих ту песму научио за пет минута!“ Преварих се што додадох други део моје напомене – то о мом лаком проналажењу грифова на труби, које те године у томе граду нико није знао, бар да их покаже Оџи, па да слушамо дивну мелодију.
    На моје речи, као да једва дочека да има разлог да престане са сопственим мукама тражења грифова, и још уз то некога да бије, он,гурну ми брзо трубу у руке, говорећи: „Враћам се за пет минута да чујем како свираш ту песму, и то само прву периоду првог дела. Остале три периоде песме ћемо следеће три вечери да тражимо заједно. Други део знам, он је лак. Ако не нађеш „грифове“, држи се добро!!!
    Пет минута су пролазили као ветар. Срећом родили су ме вашарски хармоникаш и певачица, па сам имао смисла да следим своју мелодијску визију, а знао сам ту песму, као што су они следили кад неко почне да певуши, а они напрегнутих ушију заприме мелодију и наставе као да су је одувек знали. Наравно, објаснио ми је и како се труба ставља на џуке, тако је рекао, мислећи на усне, а ја сам срећом „избацио“ тон…
    Силник на труби се појавио. Већ у доласку је чуо моју успешну интерпретацију, прве периоде – само неколико тактова од почетка. Рекао је: „Настави да нађеш и друге три периоде. Слушаћу те из спаваонице четвртог разреда. Наредићу свим спаваоницама да се нико не буни, макар свирао до поноћи, ако издржиш. А трубу ти поклањам, односно ја сам је добио од наставника музике, из школске витрине, пренећу задужење и реверс на тебе.
    Наставио сам да учим трубу и, ево, свирам је у старачким годинама. Последње што ћу заборавити јесу грифови на труби за песму Бесамемућо. Данас сам професор трубе у пензији, али од пензије се не може да живи. Допуњујем свој буџет тако што деци из музичке школе држим допунска предавања из визуелне транспозиције.
    Наиме, изналазећи грифове, и мој претходник Оџа и ја, све смо изнађене тонове узимали да су баш тамо где нам се појављивао тражени и жељени тон. Другим речима, упоређујући га са тоном на клавиру лоше смо утврдили да нам се клавирско „Це“ свира на „првој и трећој“ машини, и то је, дакле, био гриф за „Це“. Онда је за „Де“ следила „прва и друга машина“, и тако редом. И све би то било ваљано да ми грифове нисмо установили на труби која се зове „Бе“-труба, јер то што смо ми „открили“ то се тако свира на „Це“-труби, а на „Бе“-труби све је за по један тон ниже, наиме разлика је за један цео тон: то наше „Це“ било је у ствари „Де“, а „Де“ је било „Е“ и тако редом – потпуно погрешно „постављени“ тонови.
    Али чудо се догодило кад је у Неготин стигао војни оркестар под управом војног диригента кап. Вошњака и кад се свирач, главни солиста, на „Це“ труби разболео, те кад је путем милиције тражено да ли неко у граду свира трубу, па да га се брзо доведе на замену. Једини ја у граду, а неискусан, али кад ме је диригент замолио да пробамо неколико тактова, стављајући ми штим за „Це“ трубу, те кад је видео да то иде без проблема и да свирам без забуне, на мојој „Бе“ труби коју је одмах уочио, приупита ме да ли ја тако добро стојим са визуелном транспозицијим или знам ту партитуру напамет. Одбио сам потврдни одговор на оба питања, па га то збуни, још кад додах да ја свирам „ноту за ноту“ како је и написано, он затражи да одсвирам „Це“. Ја притиснух „прву и трећу машину“ и њему све би јасно. Рече: „Дакле, ти свираш „визуелну транспозицију“. Ко ти је показао „грифове“? Рекох: „Ја сам их сам пронашао уз помоћ клавира“, а први ми је учитељ био неки Оџа!Он прасну у смех и, пошто добро одсвирасмо цео концерт, он ми показа праве грифове за „Бе“ трубу. Али мени је остало лакше да „читам“ ноте на „Бе“ труби у „Це“-штиму. Целог живота сам помагао колегама или ђацима који су тако морали да свирају или уче у школи. И данас идем од школе до школе и тражим ђаке којима то тешко иде, како бих истерао себи неки динар допуне на малу музичко-трубачку пензију.
    Идући од школе до школе, а живим у великом граду сусрећем уличне свираче који најчешће заправо свирају песму Бесамемућо. Добар део прикупљених средстава од полазника визуелне транспозиције дарујем клошарима и свирачима, а и стално идем од великог до великог града, јер у једном граду брзо обучим ретке којима треба визуелна транспозиција.
        *
    Једном сам потпуно изгубио такве ђаке, а и по оркестрима  су се људи брзо обучавали да гледају у „Це“-штим, а свирају на „Бе“-труби, па сам морао нешто друго да смислим да бих преживео: изашао сам на улицу и почео да свирам као улични свирач. То ми се догодило у Румунији. Прво место уличног наступања било је Турну-Северин. И шта мислите да сам свирао? Наравно песму Бесамемућо на „Бе“-труби, али у „мојим и Оџинимгрифовима (по принципу визуелне транспозиције). Свирао сам је обично у „Це“-молу. Готово се свака песма, то се зна, завршава у тоници.
    Таман сам песму привршавао, чудећи се што се један од засталих слушалаца није разишао, и задржавајући песму за крај – на тоници „Це“, али стишћући „прву и трећу“ машину, кад, запуца гром саКарпата и разби се о дунавско стење и камење, а не погоди никог од нас двојице – ни мене што сам упорно, као имбецил, држао толико дугу ту ноту на „првој и трећој“, а ни упорнога слушаоца који се беше решио да пусти корењепротив урока и кише, која поче нагло после грома, или да их пуштабарем док га, како ће касније рећи, не будем препозано.
    И заиста удари сунце, жарко и ведро, оно које скрозирасве крозашта прође и покаже и најдаље и најзаборавније лице такве природе коју просветљује. Осетих да нисам узалудно био храбар, читавога живота, мада то неки називају безобразлуком, па и сада када стојим пред силним табарошом, који бије, ако на силу не научиш песму која нема грифове.
    Погодили сте: предамном је стајао он – Оџа, и даље непомичан пошто се само мало мрднуо кад ми је бациогвоздени комад који се на овом сунцу још више пресијавао, јер је, иначе, био дукатић, онај којега у овом делу Румуније и Србије зову „петлић“ Фрање Јосифа. С дукатом је тако зажутела и сва остала ситнина у футроли трубе да ми се учини да ватра гори. Ту ми Оџа, заиста ватрено, исприча:
    – Једини си човек којега од матурирања у Неготину нисам видео, а целога сам се живота питао шта је са тобом. Но био сам чуо да си остао при труби све ово време, па те и сада са ЊОМ затичем. Срећан сам„старкеља“,кад као да сам и себе видео са ЊОМ. Ти знаш да ја већ у последњим годинама Учитељске нисам је више ни свирао. Запослио сам се као учитељ на Дунаву. Онда сам једне године, у доба НиколаеЧаушескуа отишао у Румунију, тако што сам се оженио Румунком. Она је потомкиња неких чувених Рома који су у доба Другог светског рата били трговци златом. Уз то су још и спасавали чувену јеврејску породицу Штерн од одвођења у немачки логор. Сви ти Штернови данас живе у Јерусалиму, као и преци моје Марије. И она је завршила Учитељску у Румунији. Тако смо се и упознали разменом посета две основне школе у обе земље. Али већ пуно година, више од тридесет, не бавимо се просветним радом. Тргујемо и ми златом, тешко и конспиративно за власти, поготову ове европске, али и то иде боље од овог твог клошарског посла. Румунски народ је навикао да купује дукате испод руке, али од сигурних продавца. Сви нас знају већ 30 година. Продајемо само чисто злато. Ето, ти ћеш имати један такав комад. Не мораш га проверавати.
    – Поштено је да ти још једном одсвирам „Бесамемућо“ и то само теби са нашим „грифовима“. Ионако су се сви разишли – рекох.
    – Да – рече он – али у мојем дому – то је једна вила на путу за Стрехају, на плацу где су некада живели Штернови и претапали злато што доносе ове реке са Карпата. Они су га вадили из њих, и једноставно нису дозвољавали да га вода однесе у Дунав, незнано куда. Видећеш Марију, свираћеш јој; њени преци су служили Штернове и подметнули једнога свога да оде у логор уместо газде. Кола су ми мало даље, Идемо!...
        *
    У слабо одржаваној вили добио сам од госпође Марије још једног „петлића“. Морао сам да га прихватим због добро одсвиране песме „Бесаме мућо“ и то на Оџин начин, иначе да нисам прихватио, могао је човек и „да бије“.

Властимир Станисављевић Шаркаменац