У СВАКОМ БРОЈУ
ПОКЛОН ЦД





Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

ИЗАШАО ЈЕ НОВИ БРОЈ РЕВИЈЕ

                                   

   "МУЗИКА КЛАСИКА" бр. 15                     
          април - јун 2014.                                         

 

НА КОЦЕРТНОМ ПОДИЈУМУ

МАЈА РАЈКОВИЋ, пијанисткиња
ВОЛИМ ДА НАСТУПАМ ПРЕД МОЈОМ ПУБЛИКОМ

     

Прошла година била је изузетно успешна за пијанисткињу Мају Рајковић. Обележили су је сјајни концерти у Великој дворани Коларчеве задужбине, један солистички, а други са Симфонијским оркестром РТС. Поред поменутих, бројни јавни наступи уписани су у биографију ове уметнице. Одличне критике донели су јој и годишњу награду ревије „Музика Класика“ за Женског извођача године.
 
Шта за Вас значи ова награда?
Ова награда ми је посебно важна јер долази од мог омиљеног часописа «Музика класика» кога редовно и  с великим интересовањем пратим и читам. Веома је леп осећај носити титулу извођача године, а нарочито у овој години која ми је била изузетно испуњена бројним и важним концертима , са програмима врло захтевним и изазовним за извођача. Имала сам ту срећу и част да у истој години  добијем ову награду , као и Сребрну медаљу Универзитета уметности за оно што сам  постигла на подијуму у претходном периоду.

На концерту са Симфонијским оркестром РТС, којим је дириговао Станко Јовановић, извели сте „Рапсодију на Паганинијеву тему“ Сергеја Рахмањинова. На Вашем репертоару се налазе многа дела овог аутора.
Из опуса овог аутора свирала сам и „Први концерт“ пре доста година, али ми је омиљена „Рапсодија на Паганинијеву тему“. То је најизвођенија композиција Сергеја Рахмањинова. технички је изузетно захтевна, а и музички је прави изазов за сваког пијанисту. Веома волим да изводим музику Рахмањинова. Недавно сам снимила и његових „Шест музичких момената“, а изводила сам их и на свом реситалу, маја прошле године.

Колико је времена потребно да се за концертно извођење спреми технички комплексна „Рапсодија“?
То је веома тешко рећи, јер је то једно од ремек-дела музичке литературе, и то су дела којима се ми пијанисти враћамо током целеог свог живота. Неколико пута у животу сам радила ово дело. Први пут сам се са њом срела кад сам била студент, кад сам имала двадесет година, а спремала сам је за свој испит на Факултету. После тога сам је изводила и на такмичењима и на различитим концертима код нас и у иностранству. Сваки пут бих делу морала да посветим неко време. Некад то буде неколико недеља, некад неколико месеци. Први пут кад сам је спремала радила сам је годину дана. Хоћу да кажем да је тешко сабрати колико траје рад на једном оваквом делу.
Сви пијанисти који на репертоару имају „Рапсодију“ морају током своје каријере да јој се врате неколико пута, као и свим великим клавирским концертима.

Када слушате своја извођења „Рапсодије“ да ли примећујете и Ваше сазревање у интерпретацији? Колико се Ваша интерпретација и њен доживљај овог дела мења?
Толико се мења да се и сама изненадим, кад чујем свој стари снимак, да сам је на такав начин замишљала. Не знам колико је то питање сазревања, јер сам била изненађена када сам скоро слушала свој први снимак овог дела да је моја интерпретација и тада звучала зрело. Разликује се по начину интерпретације, не по зрелости, односно по избору музичких и интерпретативних идеја.

Више пута сте током своје каријере наступали са Симфонијским оркестром РТС. Како би сте описали овај ансамбл, који је остао веран пракси да наступа и афирмише домаће уметнике?
Са Симфонијским оркестром РТС-а сам имала много наступа и моја искуства су  изузетно позитивна. Свирали смо Брамсов Бe-дур концерт, Бетовена „Пети“ , Рахмањинова „Први“ и „Паганини рапсодију“, Сен Санса, Франка „Симфонијске варијације“, Шостаковича, Радићев „Концерт за два клавира“... Неке од ових концерата смо изводили и више пута, са разним диригентима. Увек сам била задовољна сарадњом са оркестром и осећала сам се добро и надахнуто. То је оркестар у коме свирају моји пријатељи и колеге и са њима се осећам као код куће. Оно што је јако важно , ово је оркестар који редовно наступа са домаћим извођачима и изводи музику домаћих аутора, иако су нам други ансамбли «окренули леђа» и игноришу постојање читаве извођачке бранше, готово као да не постојимо на овом простору... Без обзира на  финансијску кризу инвестирају се огромна средства за непрекидна гостовања најплаћенијих страних уметника, док наши извођачи, упркос  високом квалитету и посвећености, остају неангажовани , са прилично горким осећајем да су овде практично непотребни. Симфонијски оркестар РТС-а у таквим , за све нас тешким временима, показује да уме да остане веран како својој публици, тако и извођачима и композиторима и да има храбрости да стане иза домаћих уметника, подржи их и препозна њихову вредност.
 


СНЕЖАНА ДЕСПШОТОВИЋ, диригенткиња
МОЈ ПРОФЕСИОНАЛНИ ИЗБОР НИЈЕ ИМАО АЛТЕРНАТИВУ

     

Дичи се талентом да вештом диригентском палицом води и заори дечје гласове на домаћим и иностраним подијумима. Остварила се и као педагог у својим раднобиографским страницама потписаним музиком. Снeжaна Дeспoтoвић је диригент Дечјег хора РТС-а. У 2013. години је тај познати хорски састав обележио 65 година квалитетне традиције.

Репертоар Дечјег хора
Хoр je дуги низ гoдинa пeвao искључивo дeчjи репертоар, а врeмeнoм сe прошириo. Данас, пoрeд дeчjих пeсaмa, учeствуje и у вeликим вoкaлнo-инструмeнтaлним дeлимa стрaних и дoмaћих aутoрa. To су дeлa клaсичнe музикe. Густaв Maлeр III и VIII Симфoниja кojу je диригoвao нajпoзнaтиjи свeтски диригeнт Зубин Meхтa. Ђ. Б. Пeргoлeзи „Стaбaт Maтeр“, J. С. Бaх „Пaсиja пo Maтejу“, „Пaсиja пo Луки“ , Симфoниja „Кaдиш“ Л. Бeрнштajнa, „Кaрминa Бурaнa“ К. Oрфа... Хoр извoди свe жaнрoвe музикe, сa рaзличитим aнсaмблимa: Биг Бенд РTС-а, Симфoниjски oркeстaр РTС-а, Нaрoдни oркeстaр РTС-а. Хoр извoди и дeчje пeсмe сaврeмeнe литeрaтурe и кoмпoзитoрe свих eпoхa. Дечји вокали су се од марта ове године нашли и у бaлeту „Крцкo Oрaшчић“ београдског Народног позоришта.

Диригент или?
Ниje билo aлтeрнaтивe за мој професионални избор.

Професор музике и диригент
Из детињства се сећам игaрa гдe су луткe стajaлe нa импрoвизoвaнoj бини. Јa сaм им диригoвaлa тaдa популарне песме. Увeк сaм билa вoђa на мнoгим прирeдбaмa у прeдшкoлскoм и у шкoлскoм узрaсту. Рoдитeљи су ми причaли дa сaм стaлнo пeвaлa и дa сaм гoвoрилa дa ћу сe бaвити музикoм, ништa друго ниje дoлaзилo у oбзир. Пoслe стицања дипломе на Фaкултeту музичкe умeтнoсти, рaдилa сaм кao прoфeсoр у музичкoj шкoли, oсмолетки и у гимнaзиjи. Од 1994. вoдим Дeчjи хoр РTС-а. Указана ми је част и задовољство и да будем члан жирија ДЕМУС-а.

Љубав према деци
Пoтрeбнo је мнoгo рaзумeвaњa, љубaви и eнтузиjaзмa у рaду сa дeцoм, пoготово сa узрaстoм oд дeсeт дo шeснaeст гoдинa. Mнoги млaди људи кojи су певали у Дечјем хору, пoстaли су пoзнaти музичaри. Сада често читaм o њиховим каријерама у нaшoj зeмљи и у инoстрaнству. И изaђeм им у сусрeт кад затраже савет, помоћ...

Кориговање ноте за дечје гласове
Уверила сам се да мнoгo путa кoмпoзитoри нaпишу кoмпoзициjу кoja ниje прилaгoђeнa дeчjeм глaсу. Зато сам наоштрила перо и чeстo и сaмостално прилaгoђaвaм кoмпoзициje зa потребе Дeчjег хoра.

Бројне круне успеха
Са хором бележим мнoго успeшних концерата. Хoр je нaступao у вeликим вoкaлнo-инструмeнтaлним дeлимa сa угледним диригeнтимa, нa примeр са Зубином Meхтом. Показали смо да смо одлични у извођењу зaхтeвних вoкално-инструмeнталних дeлa.

Интересовања на нотним скалама
Пoслeдњих гoдинa мe зaнимa свe вишe oблaсти у мојој прoфeсиjи. Пoрeд диригoвaњa, бaвим сe и пeдaгoшким рaдoм, eдукaциjoм прoфeсoрa на сeминaримa. Члaн сaм жириja нa мнoгим дoмaћим и интeрнaциoнaлним дeчjим фeстивaлимa.

Планови
Пoсao кojи рaдим зaхтeвa пoтпуну пoсвeћeнoст, нe штeдим се да увек дajeм мaксимум. Нa пoлoвини сам рaднoг вeкa. Плaнoви су вeлики и бројни, нaдaм сe дa ћу их остварити.



40 година Академије уметности Универзитета у Новом Саду
УСПЕШНА ДАМА У НАЈБОЉИМ ГОДИНАМА

       

Нови Сад и Војводина познати су као колевка модерне културе и уметности код Срба, а исто тако и као подручје где је мешање народа, религија и језика створило особен културни амбијент који је изнедрио изузетно уметничко стваралаштво. Историја културе и уметности ових простора пуна је значајних датума и догађаја. Један такав догађај десио се пре четрдесет година, 22. априла. Тада је, наиме, одлуком скупштине Аутономне покрајине Војводине, основана Академија уметности у Новом Саду, као факултет у саставу Универзитета у Новом Саду. Тако је велика традиција уметничког стваралаштва на овим просторима добила утемељење и у високошколском образовању младих који желе да се посвете уметности. У хороскопском знаку бика, у којем доминира љубав према уметности, префињености и квалитету, ова институција ове године навршава своју четврту деценију успешног рада.
Академија уметности од свог настанка конципирана је као високообразовна институција која обухвата све уже области уметничког образовања. Састоји из три велика департмана, за музичку, ликовну и драмску уметност, у оквиру којих раде бројне катедре и реализују се посебни студијски програми на свим нивоима студија, од основних до докторских, које су управо у процесу акредитације.
Када је први декан Академије уметности, композитор, професор и академик, Рудолф  Бручи,  био упитан каква је његова концепција будуће Академије, он је једноставно одговорио: “Концепција је квалитет!” А тако је и било: оснивачи Академије успели су да ангажују за професорски кадар најзначајније уметнике и педагоге из земље и света. Први професори на музичком департману били су педагози и извођачи руске школе репродуктивних уметника, која је тих година била супериорна у свету. То су били професори Јевгениј Тимакин, Марина Јашвили, Леонид Брумберг, Арбо Валдма, Јокутхон Михаиловић и други. На департману ликовних уметности први професори били су Бошко Петровић, Миливој Николајевић и Јован Солдатовић, док су на драмском то били Боро Драшковић, Бранко Плеша, Патаки Ласло, Влатко Гилић и Раде Марковић. Били су то уметници и педагози светског реномеа који су од почетка афирмисали Академију уметности као широко отворену високошколску институцију за образовање младих уметника, место сусрета различитих идеја, уметничко жариште у коме ће се спајати, употпуњавати и супротстављати различити мисаони ставови и уметничке активности. Отвореност и духовна слобода на којој је Академија утемељила свој рад омогућила је њеним студентима да слушају предавања водећих светских уметника, као што су Питер Брук, Анџеј Вајда, Миклош Јанчо, Георгиј Александрович Товстоногов, Јержи Кавалерович, Анатолиј Ефрос, Иштван Сабо, као и низ наших истакнутих уметника и теоретичара уметности. Све то је представило новосадску Академију уметности, већ на самом почетку њеног рада, као водећу уметничку образовну институцију, како у земљи, тако и у региону.
Врхунски уметници и педагози су од самог почетка повезали процес уметничког образовања студената са представљањем студентског стваралаштва пред публиком. Из тих разлога Акдемија је основала своје позориште, академско позориште „Промена“, које је извело на стотине студентских представа у земљи и иностранству, и за њих добило значајне награде, на студентским и професионалним фестивалима. Исто се може рећи за филмску продукцију студената Академије. Симфонијски оркестар и хор Академије уметности, годинама вођен сигурном палицом маестра Младена Јагушта, који је потом место уступио својим млађим колегама, те бројни камерни састави, обогаћују и дижу на највиши ниво музички живот у региону. На тај начин Академија уметности превазилшла је положај једне искључиво образовне високошколске институције и постала један од најпродуктивнијих чинилаца уметничког живота у земљи.
Академија уметности, наравно, делује кроз пројекте и у региону, на балканским, па и шире европским просторима. Захваљујући темпус пројекту InMusWB, IPA пројекту „Панонски пут уметности“, те учешћем њених студената у низу међународних размена програма, међу којима  JoinEUSee и CEEPUS, ова институција активно учествује у мапирању иновативних приступа уметничком образовању у Европи. Уколико се при томе помену и старији, веома успешно реализовани програм прекограничне сарадње, посебно са шведском фондацијом SIDA, јасно је да је и у овом сфери деловања Академија уметности остварила сигурне кораке у правцу транспарентности њених резултата.
Према речима садашњег декана, проф. Зорана Крајишника, визија установе у будућности јесте још активније учешће у међународним пројектима, довршетак радова на реновирању зграде у центру града и на Тврђави како би професори и студенти имали савршене услове за рад, те што учесталије псисуство на уметничкој сцени које ће пружити основу државним структурама за разумевање финансијских потреба једне овакве институције.



СЕДМИ МЕМОРИЈАЛ „ИСИДОР БАЈИЋ“
ISIDOR BAJIC PIANO MEMORIAL 7

7. ИНТЕРНАЦИОНАЛНО ПИЈАНИСТИЧКО ТАКМИЧЕЊЕ
«ИСИДОР БАЈИЋ»
ISIDOR BAJIĆ INTERNATIONAL PIANO COMPETITION 7


     
Делећи судбину многих културних институција и манифестација, превазилазећи финансијске проблеме ношени животним мотом Алис Херц-Сомер „Even the bad is beautiful“, не одустајући од идеје да Меморијал „Исидор Бајић“ треба да постоји, опстаје и траје упркос свему – приредили смо, организовали и реализовали седму едицију манифестације коју негујемо пуних 12 година.
    Осмишљен амбициозно и комплексно, као синтеза Мајсторске школе клавира, Отвореног пијанистичко-педагошког симпозијума и Пијанистичког такмичења, бијенално одржаван у првој половини марта од 2002. године, Меморијал „Исидор Бајић“ смо у међувремену постепено преобликовали и, сваким новим издањем, усавршавали и промовисали у европским и светским пијанистичким круговима. Стога је, у свом седмом издању, Меморијал позициониран на светској пијанистичкој мапи у 27 земаља света (Аустрија, Белорусија, Бугарска, Чешка, Естонија, Хрватска, Италија, Израел, Јапан, Јужноафричка Република, Јужна Кореја, Казакхстан, Кина, Мађарска, Македонија, Немачка, Норвешка, Пољска, Португалија, Румунија, Русија, Сједињене Америчке Државе, Словенија, Србија, Шпанија, Украјина и Велика Британија) са око 250 непосредних учесника: деведесеттри такмичара, два симфонијска оркестра, једним гудачким квартетом, седам чланова жирија, готово стотину клавирских педагога и бројних гостију… Већина њих је први пут са нама, неки нам се враћају и постају верни сарадници. И сви овековечени у скоро 200 страница колоритног, богато опремљеног Каталога, пет двојезичних издања Билтена и стотинама фотографија, промовисани у интернет свету путем wеб презентације и ливе видео стреаминга (онлине преноса комплетног такмичења), представљени јавности директним радијским преносом и телевизијским снимањем концерата Свечаног отварања и Финала Ц категорије…
    Овогодишњи Меморијал био је у знаку уметности, пијанизма, животне енергије и мудрости Алис Херц-Сомер (26. новембар 1903 - 23. фебруар 2014), недавно преминуле стодесетогодишње пијанисткиње којој је Светска асоцијација клавирских педагога (World Piano Teachers Association) доделила награду за животно дело "Амбасадор добре воље" у Лондону, крајем прошле године. Свечано отварање Меморијала је била прилика да ову информацију обелоданимо јавности и прикажемо документарни филм о њеном животу "Lady In Number 6: Music Saved My Life". Ексклузивно право емитовања добитника „Оскара 2014“ у категорији документарних филмова, добили смо захваљујући љубазности и разумевању аутора и продуцената филма Крис Бренча, Николас Рида и Малколм Кларка. Било је то прво јавно приказивање дирљиве приче дуговечне јеврејске пијанисткиње која је преживела холокауст после доделе награде „Оскар“ Америчке филмске Академије (02/03. март 2014).
    Свакако, значајну пажњу посвећујемо одабиру концертног програма Свечаног отварања, када (према пропозицијама Менаџмет програма Меморијала) наступа лауреат са претходног такмичења. Овог пута био је то италијанска пијанистичка нада Никола Лосито, добитник прве награде у А категорији и носилац титуле лауреата А и Б категорије 6. Пијанистичког такмичења Меморијала “Исидор Бајић”. Уз лауреата, позив увек упућујемо и актуелним "звездама" европског и светског пијанизма. Већ други пут заредом, имамо част да угостимо победнике престижног британског Интернационалног пијанистичког такмичења „Leeds“ - пре две године наступила је руска пијанисткиња Софија Гуљак, а овог марта италијански виртуоз Федерико Коли, лауреата и Пијанистичког такмичења „Mozart“. Одабрани концерти програм чинила су два позната, музички моћна и импресивна клавирска концерта – први из опуса Фредерика Шопена и трећи у опусу Сергеја Рахмањинова, уз несебичну и професионалну сарадњу Симфонијског оркестра Српског народног позоришта и под диригентским руководством маестра Александра Којића. Испуњену салу “Јован Ђорђевић” Српског народног позоришта, тог петка, 07. марта, својим присуством увеличали су колеге и ученици Музичке школе “Исидор Бајић”, професори Академије уметности Нови Сад и других новосадских институција културе и образовања, бројни некадашњи и садашњи сарадници Меморијала, представници градске и покрајинске власти. А својим присуством посебно су нас почаствовали Његова Екселенција Амбасадор Руске Федерације у Републици Србији гдин Александар Чепурин са супругом, Њена Екселенција Амбасадорка Хлавсова и конзул гђа Сењукова (Амбасада Чешке Републике), гђа Инге Ерлер, први секретар за културу и медијске послове Амбасаде Немачке и гђа Agnieszka Grazyna Marszałek-Gunia, аташе за културу Амбасаде Пољске.



AНТОН КОЛАР, диригент и композитор
ДИРИГОВАЊЕ ЈЕ МАШТОВИТ СТВАРАЛАЧКИ ПРОЦЕС

       

Професионално и приватно стациониран у Вајмару у Немачкој, диригент Антон Колар активан је на многим пољима. Иако диригује само повремено, делује као композитор, те је и повод за наш разговор симфонијска свита за оркестар и хор „Фридерик и Вероника”. Трагом приче која је маестра инспирисала, а која, између осталог, говори и о Катарини Бранковић, последњој Цељској књегињи, уједно је и поновна веза маестра Колара са Србијом. Јунакиња која га је инспирисала пореклом је српкиња, ћерка Ђурђа Бранковића и Јерине.
 
Који је садржај приче који је послужио као текстуална основа за настанак овог дела?
За настанак свите инспирисало ме је моје детињство, јер сам као дечак много пута посетио „Стари град“ изнад Цеља и са дрвеним мачем витешки се борио против непријатеља. Тек касније сам сазнао да се тамо дешавала и велика љубав између Фридерика и Веронике, која је трагично завршила. Катарина Бранковић се удала за Фридериковог сина Улрика II. Имали су троје деце, али су сво троје умрли, тако да је њихов род изумро, а њихово богатство су преузели Хабзбурговци. Да није тако било, Бечка филхармонија би данас свирала у Цељу.

Шта Вас је највише инспирисало у причи? Љубавна тематика или историјска тема?
Љубав! Само велика љубав која се не дешава сваки дан!

С обзиром да је реч о историјској и народној теми, да ли сте у овом делу користили и фолклор?
Фолклор сигурно не, јер се словеначки фолклор гиба само у такту полке и валцера. Али сам за Катарину Бранковић намерно употребио српску лествицу: ге, а, бе, цис, де, е, еф, коју је знао још и П. И. Чајковски, а користио ју је у својој чувеној увертири „1812“. Не заборавите да су Срби и Руси били увек велики пријатељи, јер је Вронски, после трагедије са Аном Карењином, са Србима отишао у рат против Турака. Да ли је тамо умро није ми сасвим јасно из последњих страница.

Ваш продуцент је свиту „Фридерик и Вероника“ назвао словеначком варијантом Вагнеровог „Тристана и Изолде“. Шта за Вас значи овај комплимент?
Комплимент ми много значи, али је мој пријатељ проф. Лајдел мало претерао. Никако се не могу упоредити са Вагнером, иако смисао његове и моје музике лети у висинима оне необјашњиве љубави.

Када је дело први пут изведено ко су били извођаци?
Изведено је у јуну 2008. године у Цељу са Словенском филхармонијом, њиховим камерним хором и великим хором „Consorcium musicum“. Било је предивно, у што се можете уверити на снимку љубљанске телевизије, иако у тамошњој спортској сали нисмо имали времена ни за нормалну генералну пробу.

Памте Вас као диригента Београдскефилхармоније, Београдске опере, Филхармоније младих „Борислав Пашћан“. Радили сте и са студентима на Факултету музичке уметности. Како данас гледате на то време?
Мој драги Београд! На почетку оног глупавог југословенског рата сам отишао на запад, али ту праву искреност и духовитости из Скадарлије нисам никада заборавио!

У каквом сећању Вам је рад са Београдском филхармонијом и Београдском опером?
Са Филхармонијом феноменални концерти „Друге симфоније“ Малера са Крсманцем у Београду и Дубровнику, „Simfonija domestica“ Рихарда Штрауса у Љубљани, Будимпешти и Софији. Затим Вердијев „Реквијем“ са Радмилом Бакочевић, Бисерком Цвејић, Звонком Крнетићем и Душком Поповићем.  У Опери незаборавне представе „Кармен“, „Лабудовог језера“, Прокофјевог „Ромеа и Јулије“, итд.

   

КОНЦЕРТИ

ДЕЛИРИО - САЛСА У КАЛИЈУ

     

Jужна Америкa не верује у дискретне, тихе мелодије и плесове. Наравно, има ту и романтчних балада, као што су мексиканска “ранчера”, доминиканска “бачата” и “болеро” који се свира и пева широм северног дела  Jужнe Америкe, у централној Америци и Карибима. Oно што, ипак, доминирa cвакидашњим музичким  животом су експлозије ритмова и мелоса, вртоглаве брзине и енергијa. Једном приликом Нидија,  колумбијска балерина,  ми је рекла :“Сав Ваш  европски фоlклор ти је мање више цела прича у неколико тактова, сем можда циганске,  оријенталне и македонске  музике, а играте само ногама. А ми? Једно ради глава до кука, друго раде  кукови (и то потпуно сами) , а да не говоримо о ногама.  Све је у савршеној координацији а изгледа као да се тело поделило у три дела. "Одакле овај феномен ? Одговор је у мешавини афричких  музичких култура, пре свега паклених ритмова и лузохиспанске мелодике. Око 11 милиона афричких робова су населили Северну, централну  и Јужну Америку и Карибе. Тако се родио ритам меренге, убитачно брз иако му музиколози налазе порекло у менуету. Многи се препиру ко  су му најбољи експоненти, али круна вероватно припада Пуерто Рику или Доминиканској Републици. За чудо, краљица латино музике, Куба, не негује овај ритам.   Када је о плесу реч, салса је као метеор је прво освојила   овај континент, а после и цео свет (да, и београдске  клубове).

Нећемо улазити у то ко је шампион у овом ритму, јер сви траже круну. Не треба заборавити да су међу најбољим ансамблима такође и они из Сједињених Држава, јер ова земља има огромну хиспанску дијаспору. Многи  светски познати ансамбли а пре свега Ел Гран Kомбо де Пуерто Рико ,кога су обожаваоци од милоште прозвали Академија салсе, нашли су се у    овој земљи.

 Немојте помислити ни једног тренутка да се израз  “академија” користи фриволно. После прве године боравка у Јужној Америци постало ми је јасно да ћу остатити парија у друштвеном  животу ако не савладам  овај испит, за Европљанина тежи него било који докторат. Пријатељи су  шапнули: ако хоћеш стварно да научиш, тражи професорку црне крви, они је играју потпуно атавистички, као да је то једини начин  на који се тело креће.  Уосталом,  деца се њишу у ритму још  у колицима, пре него што проходају. После тих лекција са младом  професорком салсе Мајром, отворена су ми врата у пристојно друштво.

Колумбија је земља која, како тврди  славна  чиленаска група “Инти Илимани” има највећу ритмичку и мелодијску  разноврсност у Јужној Америци. У тој земљи салса има култни статус. Престоница   овог ритма,  (по њима и у свету) је град Кали. Да, препознајемо овај град по некадашњим картелима дроге, али његова слава у свету уемтности се превасходно заснива на салси. Сваке године крајем  децембра, одржава се  “Фериа де Кали” када се пуне фудбалски стадиони десетинама хиљада људи  како би се чули најбољи међу најбољим. Последњих двадесетак година то је била локална “Групо Ниче”. Данас оваj град  има око 2500 професионалних играча и играчица салсе   сакупљених у 64 групе. Creme de la Creme је ипак славни “Делирио”.  Сама реч  вам већ све каже ' ни мање ни више него делиријум. Основана  2006. године године, ова група је обишла свет, од Кине, Монголије и Казахстана до  Русије,  европских земаља   и Сједињених Држава, а у родном граду играју сваког последњег петка у месецу. Постали су, као и фолклорни балет кореаграфа Соње Осорио, врхунски културни амбaсадор Колумбије.

Ансамбл даје срце, душу и последњи атом снаге: представе трају четири сата,    почињу у девет и завршаваjу се у један после пола ноћи.  Тешко је речима описати нешто што није у нашој културној традицији и зато вас морам замолити да потражите видео са представа  на  Јутјубу .  Тешко да другачије можете себи дочарати ватромет боја, бриљатност оркестра уживо  и солисте певаче. Скоро    увек су  црнци: сетимо се да је  у класичној музици још  чувени мецосопран  Ширли Верет говорила о својој теорији  идиосинкразије певача  афричког порекла са   топлим и баршунастим тембром, од Марион Андерсон, до Грејс Бамбри, Мартине Аројо и Леонтин Прајс. Наравно, прво и пре свега, ту су  играчи подељени у три групе: деца,  средњошколци и одрасли који скоро увек наступају заједно.



Les Vêpres Siciliennes (СИЦИЛИЈАНСКЕ ВЕЧЕРИ) У КОВЕНТ ГАРДЕНУ

       

Прошлa година је била у знаку јубилеја  200 година рођења два велика  оперска композитора: Вагнера и Вердија.  Оперске куће су се ужурбано постављале  нове представе, ремек дела, а и оне које су ретко извођене. Тако је славни    лондонски Ковент Гарден одлучио да први пут  на своју  сцену постави Сицилијанске Вечери. Била је то ван сумње оперска представа године захваљујући пре свега бепрескорној поставци норвешког режисера Стефана Херхајма. Интересантно је поменути да је овај уметник почео каријеру као челиста. Музика му је у крви . Поседује изузетну   сензибилност  и мајсторство да зачуди, да задиви, да збуни, да шокира,  да једном речју  заслепи  чула. У последњој деценији прославио се широм Европе, а посебно у Немачкој својим умећем   да на нови начин осветли истину  добро познатих дела, превасходно Вагнера.

Достигнуће Херхајма је утолико веће јер   партитура Сицилијанских вечери, за разлику од каснијег Дон Карлоса није компактна и са јасно опечаћеним ликовима и јасном нити либрета. Либретист је мајстор   жaнpa  grand opera , Ежен Скриб, који се није осећао кривим сто је плагијарисао део свог соптсвеног либрета за Доницетијеву незавршену оперу  Le duc d'Albe без Вердијевог знања .

 Ту су пре свеге  напаћене масе (јер  се радња  дешава у  XIII веку за време инвазије Сицилије од стране трупа краља Хенрија Анжујског) . Знамо да је то тема која Вердија прогони и инспирише од Набука па све до Дон Карлоса. У том историјском спектаклу од насиља Француза  у првом чину па до револуције у последњем чину која води до  покоља у стилу Бартолемејске ноћи , Верди је као и касније,   у Аиди, поставио интимну, камерну драму у сред историјског спекаткла. Проблем је у томе што  та камерна драма  упркос  занимљивој и мелодичној музици у којој има сјајних момената    нема  чврсту линију која   повезује комплексни либрето.  Баш  зато је овој опери потребан смео и маштовит режисер да је оживи и, ето, Ковент Гарден га је добио у    Стефану Херхајму.
 На сцену је поставио праву оперску кућу, и то ону  у Паризу у  којој је одржана премијера овог дела,  тако да публика  Ковент Гардена гледа у “публику”. То су елегантно одевени француски окупатори и то у периоду 19. века  нешто после Наполеонових ратова. Наравно, у свету опере, данас је  у моди да се “осавремени” акција и тиме покаже да је дело вечно..

 Иако је балетска партитура нестала из ове представе, Херхајм је чврсто ставио балет у центар своје драме.   Женски   corps de ballet се појављује у свим  чиновима. Многе  чланице су врло  често у позама са слика Дега, ваљда да додају еротску напетост. У првом чину све су оне  жртве силовања. Графички је приказано и како    франсуски вођа Ги де Монфор силује  сицилијанску сељанку,    из којег се чина родио Анри. То постаје централни део камерне драме усред  историјског спектакла: сукоб између  сицилијанске крви потлачених маса,  и француске крви окупатора ,раздиру Анрија.    Војвоткиња Елена жели да  освети смрт свога брата али љубав према Анрију је  неуништива  чак и када  он стаје на страну непријатеља. 

Последњи херој у квартету солиста је  револуционар Проћида који се на почетку јавља као балет мајстор немоћан да заштити своје штићенице од силовања француских трупа. Да би оживео ову компексну и,  наизглед невероватну причу, режисер се успешно служио комплексном призмом многих coup de theatre.Покретна огледала, покретне кулисе оперске куће на   сцени,  и можда најбриљатнији потез: сцена покоља се  не види, већ  се наслућује у  заслепљујуће белом светлу које замрзне  dramatis personae  и тако драма постиже изузетно снажан утисак. Истовремено, декор се распада и на тај начин  дочарава апокалипсу.  Поред режисера, похвале су добили и сценограоф, Филип Фирхофер,   као и костимограф Гесин Велм, , које можете видети на фотографијама са представе. Ништа мање није заслужан ни мајстор расвете, Данац Андерс Пол..

 Када је Верди писао партитуру за  париску оперу,   знао је правила које је чврсто поставио Ђакомо Мајербер, суверени владалац le grand opera на париској сцени. Пре свега, ниједна опера се није могла поставити без једног целог чина балета. Знамо добро и зашто: богата буржоазија која је издржавала оперу имала је своје љубавнице често у   corps de ballet :  и хтели су да их видe на сцени.  Зато, када  је Верди прерадио  партитуре   Трубадура и Макбета за париску оперу, као и у оригиналној, француској верзији  Дон Карлоса, додао је балет.  Толики  је магнет  била нада за  успех у Паризу  да је  чак и Вагнер за Венусберг сцену у Танхојзеру додао балет Уосталом,  опера је по дефиницији драма са музиком која уједињује оркестарску и  вокалну музику, театар и плес.  Будући да у тих 40 минута балетске партитуре нема велике музике, она је исечена из представе у Лондону.



КОНЦЕРТ ДУА "ГЕРЕТ"        

   

Концерти у галерији Артгет, када због финансиских малверзација Југоконцерт престаје после више од 50 година  да постоји, за град Београд  веома добијају на значају. Тако је у понедељак 24. фебруара у 20 часова наступио клавирски дуо Герег. Прво се сваки део дуа представио солистички да би затим заједнички наступили.

Били смо сведоци једног веома успелог споја: традиција руске пиjанистичке школе комбинована са мађарским темпераментом. Обе сестре Герег су студирале редовне, постдипломске и докторске студије код професора Нинослава Живковића, који је био  у  Новом  Саду студент  Евгенија Михајловича Тимакина. Тимакин је  био професор у Москви у централној музичкој школи за таленте са територије целог СССРа. Из његове класе су изашли многи светски пијанисти међу којима и наш познати Иво Погорелић, па Миша Плетњов и други. Обе сестре су покупиле све најбоље од онога што је Нинослав Живковић научио од Тимакина , и када се томе још дода снажни мађарски темперамент, добијамо изванредну комбинацију коју смо чули на концерту у галерији Артгета.

Енике Герег je почела осмишљеном интерпретацијом Моцартове сонате у Еф дуру број 12, КН 332 и већ на почетку је дигла температуру коју је усијала Ноеми Герег извођењем Шпанске рапсодије  Франца Листа. Слушајући Ноеми, могли смо да замислимо Листа како својим невероватним клавирским бравурама доводи   публику до усхићења. Да ли је у питању реинкарнација, не бих умео да кажем.

Програм настављају виртуозном четвороручном клавирском композицијом Александра С. Вујића „Српско коло“, које је баш њима посвећено. То је био вихор који се спустио на дирке. Срце нам је заиграло од узбуђења. Комета је пролетела небом, засенила нас је својим сјајем, а ми смо само гледали и уживали.

Концерт је завршен Варијацијама на тему „Por una cabeza„ К. Гардел/М. Илић за клавир четвороручно. Један сјајан перформанс , веома духовито осмишљен и одлично интерпретиран.

Вече за памћење.!!!



Март – месец пијаниста   

Ђузепе Андалора; Сања Бизјак; Габријела Монтеро; Борис Березовски; Андреја Прегер;Небојша Максимовић; Међународно такмичење Музичке омладине

Неколико година уназад и Београд се укључио у прославу Шопеновог рођендана; организују се семинари и музичке радионице, концерти који укључују најмлађе учеснике, још школарце и познате стране уметнике. У завршној вечери наступио је у Коларчевој задужбини 32-годишњи сицилијански пијаниста Ђузепе Андалора, који је представио дела од ренесансног периода (Фрескобалди, Мерула), преко романтичарских представника (Шопен, Лист, Рахмањинов), до класика XX века (Барток, Лигети). Покушавајући да клавиром дочара звук чембала – ипак су његови трилери и украсни тонови били превише клавирски, а у романтичарске ноте унео је много сфорцата и здраве виталности. Најупечатљивији је био у делима Бартока, чија је Свита опус 14 дисала прегнантним ритмичким пулсом и Лигетија – Капричо 1 и 2, које је оживео духовито и технички изванредно.
Добитница престижне награде АртЛинка за „Најперспективнијег младог уметника у Србији 2011. године“ Сања Бизјак интерпретирала је на концерту у Скупштини града дела руских аутора, Прокофјева и Рахмањинова. У Шестој сонати опус 82 Сергеја Прокофјева истакла је све њене битне карактеристике: токатну моторичност, остинантну ритмичку структуру, бујност хармонских склопова, гротескност, али и њене лирске атрибуте.
Прошле године Сања Бизјак је у Француској издала свој први компакт диск где је извела Етиде-слике опус 33 Сергеја Рахмањинова, обликујући готово визуелно сасвим другачије сваку слику као причу за себе, од етеричности до набујалих страсти, али ипак, не досежући онај типично Рахмањиновски тон елегије, ону његову јединствену и речиту тамну гаму која се од 25-годишње уметнице не може ни очекивати.
У оквиру циклуса „Великани музичке сцене“ пијанисткиња Габријела Монтеро представила је дела породице Шуман: Кларе Вик Шуман, највеће пијанисткиње XIX века, у чијој се четвороставачној сонати у ге.-молу осетио романтичарски и женски сензибилитет и велика техничка спретност и познавање свих могућности клавирског израза. Али, њеној музици ипак недостаје „оно нешто“ што чини велике композиторе величанственим. Соната је спретно срочена, „лежи“ под прстима, али не оставља дубљи траг као дела њеног супруга Роберта Шумана, где готово свака нота одзвања болом и посебношћу. Од првих тактова Фантазије у це-молу опус 17 у којима се преломи „глава теме“ као крик – јасно је да је то сусрет са генијем. Пијанисти то посебно добро знају. Код других композитора можда могу делимично и да „приштеде“ емоције, али код Шумана – никако – све је код њега изречено у пароксизму страсти и бола.
Тако је и млада пијанисткиња из Венецуеле јасно показала својим умећем „ко коси, а ко воду носи“.
Изузетни дар ове уметнице је способност импровизације. На тему „Ој Мораво“ чули смо први пут како би она предивно звучала и у раскошном барокном полифоном руху. На задате теме из публике Габријела Монтеро их најпре неколико пута понови на клавиру, једногласно, тачно хватајући не само њихов мелодијски ток него и сјајно урањајући у наше неправилне метричко-ритмичке обрасце. Импровизовала је и на посебне ситуације, а чуо се и популарни шлагер „Бесаме мучо“ (Воли ме много) у бујној и надахнутој импровизацији.
Овогодишњи циклус „Великана музичке сцене“ завршен је концертом великог пијанисте Бориса Березовског, добитника златне медаље на Међународном такмичењу у Москви, пре готово четврт века. Од тог времена његова слава вртоглаво расте, јер свира – како би сваки уметник пожелео да може, са лакоћом а технички савршено, откривајући све могућности клавирског звука, домета и имагинације.
У првом делу концерта слушали смо дела импресиониста: избор из Дебисијевих „Прелида“, из прве свеске, истичући лепоту хармонских звучних боја које су и примарни елементи његове музике (сам композитор је говорио „хармонију не треба жртвовати зарад мелодије“). Мада је његов пијанистички стил (са рубатима, нежним пијанима и суптилном педализацијом) близак Шопену, он је и потпуно посебан, сасвим рафиниран, непретенциозан, управо како  је „Прелиде“ дефинисао Владимир Јанкелевич: „предговори за нешто што неће бити никада изговорено“.
У циклусу „Гаспар у ноћи“ Мориса Равела, инспирисаном мрачном поезијом француског раног романтичара Бертрана  Березовски је следио ауторове фантазмагоричне, кошмарне визије осликавајући свет иреалности ефемерним тонским бојама, за разлику од феноменалног и непоновљивог Иве Погорелића у чијем „Гаспару“ свака нота емитује беспреболну бол.
У другом делу интерпретирао је Рахмањинова: две етиде слике које су својом виртуозно-драмском поетиком изванредно увеле у обимну троставачну Сонату опус 36 број 2, коју је Березовски представио рељефно и вишедимензионално, исконски продирући у душу композитора.
Доајен нашег пијанизма, изузетни солиста и камерни музичар Андреја Прегер, прославио је 102. рођендан у Сали Јеврејске општине у присуству колега, пријатеља, поштоваоца и обожаваоца. Они су му уз шампањац и торту подарили и двоструки компакт диск са избором дела која је снимио у Радио Београду: Моцарта, Бетовена, Равела, али и наших композитора, Енрика Јосифа, Милоја Милојевића, Душана Радића, Јосипа Славенског, Василија Мокрањца. Деканица Дубравка Јовичић и професори Факултета музичке уметности Марија Ђукић и Драган Шобајић говорили су о личним сусретима са маестром Прегером. У својој дугој уметничкој каријери на многе је оставио блистав траг и као уметник широких интересовања, прави интелектуалац, полиглота, писац и критичар, енциклопедист, увек поуздан камерни сарадник, педагог који је одгојио десетине врсних пијаниста.
Одговарајући на честитке, Професор Прегер је рекао:
„Хвала Вам што се сетили овог старог чике...
Ја сам се увек борио против зла; треба избегавати мржњу и рат. Јако сам настојао да будем на страни оних који покрећу друштво напред, који се боре за љубав, за лепоту, за боље разумевање... Важно је да се увек стреми напред и да се покреће дух љубави и разумевања. Ако сам ја мало допринео томе – ја сам задовољан!“
Мени професор Прегер није предавао клавир али ми је ипак предавао о поверењу, учењу, правим вредностима. Много сам од њега научила и и сама покушавала свом сину и својим ђацима да касније пренесем његове животне принципе.
Године 1968, тек сам дипломирала. Радила сам Каталог о гостовањима наших камерних ансамбала у иностранству. Обратила сам се Професору Прегеру и замолила га да ми омогучи да прегледам његову документацију о гостовањима Београдског трија  чији је био члан уз Алекссандра Павловића и Виктора Јаковчића. Онда није било ни фотокопирања ни компјутера и све се радило ручно. У договорено време, отишла сам у стан код Професора. Дао ми је уредно сложене програме и критике. После два сата преписивања ушао је у собу са чајем и ванилицама и извинио се што је лош домаћин, али он је имао карте за позориште за своју супругу и себе и рекао ми – „Ви слободно останите док не завршите, само залупите врата кад одете!“
А видео ме је први пут у животу!
У интервјуима је истицао да ни њега а ни он друге није васпитавао као многи – „Ако будеш одличан ђак, добићеш бицикл“ – него је увек учио за себе а не за награду било какве врсте и говорио да  „ни ради кога и ни ради чега се не вреди нервирати!“
Ево дивног рецепта за „доживети стоту!“
Рекох већ да ми је професор Прегер идеал у сваком погледу, пред којим се клањам!
Др Андреја Прегер је доктор права, а Др Небојша Максимовић одбранио је уметнички докторат на Факултету музичке уметности у Београду. У Галерији САНУ, где је 2002. његов концерт проглашен за најбољи у сезони, опет је приредио концерт приказујући виртуозитет од кога хвала вртоглавица! Најпре је интерпретирао спори Бахов Корал у Бузонијевом аранжману који као да се рађао из најдубљих регистара клавира и душе, у великом полифоном и градационом луку, потом две Скрјабинове етиде (цис-мол и де-мол) са екстремном експресијом, па нежне и танане поетске мелодије Шопенових мазурки (ха-мол и а-мол). Робусну, технички захтевну Оријенталну фантазију „Исламеј“ Милија Балакирјева у клавирском арамнжману Владимира Хоровица свирао је захуктало, страсно, виртуозно, фасцинантно. На крају приказао је дела његовог омиљеног композитора Франца Листа – мисаоно-рефлексивни 104. Петраркин сонет из италијанских „Година ходочашћа“ и букет мађарских рапсодија (такође у Хоровицовој клавирској обради) у којима је захваљујући задивљујућој техници и музикалности постигао изванредни уметнички утисак. Код њега нема слабијих прстију, ни оних „незгодних места“ пред којима би застали многи пијанисти: све је дорађено и изражено до краја чисто, јасно и са невероватном лакоћoм!

44. Међународно такмичење Музичке омладине

„Viva la musica“

„Музика је једини универзални језик“ рекао је Роџерс; она је „звучни есперанто“ – сматрао је Леви и „откриће веће од свих мудрости и филозофије“ – како ју је дефинисао Бетовен. Шекспир је говорио да је „музика храна љубави“, Конфучије да „води ка унутрашњој хармонији“, Карлај да је „језик анђела“, Таркети – да је „од свих уметности најмање одређена границама“, Клајст – да је „корен свих осталих уметности“.
Ја се слажем да Микеланђелом да је „уметност љубоморна“, да „она жели да јој човек потпуно припада“. Стога су уметници (а и сви они који су посвећени свом послу) углавном усамљеници. Не може се ни вежбати, ни писати ни сликати пред неким, али када једном композиција буде окончана или научена, слика завршена, роман написан – они траже публику  - слушаоце, гледаоце, читаче. Траже оне за које су сатима и данима били изоловани, сами са својим делом. Траже задивљене. С правом је још Данијел Дефо константовао да „људи од вас траже критику, али очекују само похвалу“. Такође је био у праву и Акиро Куросава када је тврдио да „уметност не би требало да постане популарна већ публика треба да постане уметничка“.

Шта је са публиком?

Публике је све мање и на концертима и на предавањима. Треба да дође неко славно име, као Березовски, например, па да се продају све улазнице и чак донесу и столице на бину за посетиоце! А ти исти Београђани не желе да чују неког будућег Березовског и то бесплатно, са ужасно „тешким“ програмом на Такмичењу Музичке омладине. Тужно „празна“ сала Коларчеве задужбине и пар оних који су дошли да саслушају само свог кандидата и отишли убеђени да он свира најбоље на свету и да је је њихова педагогија врхунска. А управо такмичења пружају прилику да се види ко је докле стигао и докле су други досегли. Примети моја колегиница, Дарослава Савић, једном од професора са Факултета музичке уметности, зашто не долазе и студенти и наставници да слушају такмичаре јер се ту и више може научити него на часу, а он одговори:
„Та нисмо ми у пензији, морамо да радимо!“
Зато многима и бављење уметношћу иде „под морање“ (а у корену речи је и „мора“) мада „опслужују“ по неколико академија и факултета!
Студенти такође – дођу и оду. Навијају за „свог кандидата“, кога познају, урлају и звижде кад заврши програм  (некада је то и код нас, а и даље је у целом свету знак негодовања, а не подршке). Критичари – дођу на отварање и на финалне вечери и немају увид у ток такмичења, у оне који су (праведно или неправедно) отпали у првој или другој етапи.
Пошто је и потписник ових редова пензионер (у преводу „залудан“) а трајно инфициран музиком те из сопственог задовољства пратио је такмичење од почетка до краја не распитујући је ко је из које класе, навијајући искључиво за квалитет интерпретација обавестиће и о току  и садржају Такмичења.

Такмичари

Од 32 пријављених учесника на Такмичење је дошао 21 такмичар од тога десеторо пијаниста било је из Србије, три из Русије, двоје Корејаца и по један интерпретатор из Кине, Француске, Белорусије, Грузије, Хрватске и Црне Горе. Гости су дошли из осам земаља, те се могло чути и девет различитих уметничких школа. Сви млади пијанисти показали су завидно техничко умеће и, већина њих, и велику музикалност и осећање за стилско читање текста.
Већ у првој етапи најупечатљивији у класичарском блоку (Хајдн: Andante и варијације у еф-молу Hob XVII/6) био је Белорус Андреј Иванов. Он је и у осталим делима показао зрелост, озбиљност и стилску чистоту. Он има „оно нешто“ што већ сада са 24 године наговештава великог светског пијанисту.
Одушевила ме је и 23-годишња Рускиња Анастасија Јашко, која је у Скарлатијевим сонатама постигла звук чембала, а у Равеловом „Скарбу“ из „Гаспара у ноћи“ неопходну треперавост и мистичност.
Фасцинирало ме је и техничко бљештавило Корејца Парк Вугала, посебно у Листовој Трансценденталној етиди број 8, али је Мокрањчеву Пету етиду сасвим симплифицирао.
У првој етапи, у претешкој композицији „Исламеј“ Милија Балакирјева забриљирао је наш такмичар Игор Дражевић. Стилски и уметнички најчистијег Баха интерпретирала је Рускиња Евгенија Кудриавтсева.
Ненад Ивовић је био наш најупечатљивији такмичар, осликавајући карактер сваке композиције, а изузетну музикалност приказао је и Никола Даросавац, посебно у импресионистичком звуку Равелове „Игре воде“. Нажалост, овај двадесетогодишњак није се пробио у другу етапу до које је стигло дванаест такмичара на завидном и уметничком и техничком нивоу.
У тој, другој етапи одушевила ме је поново Рускиња Анастасија Јашко по префињеном сензибилитету, јединственој лиричности и стилској дотераности у Дебисијевим „Печатима“ и Шопеновој „Полонези-фантазији“ опус 61.
У чудесни свет Брамсових Варијација и фуге на Хендлову тему увео је наш представник Андрија Мамутовић, а Шуманову „Карневал“-ску  поворку изванредно живо и сликовито дочарао је хрватски пијаниста Северин Филиповић. Још пластичнији у представљању ликова, ситуација и карактера био је наш такмичар Ненад Ивовић, чије је виђење „Слика с изложбе“ Мусоргског било и технички и уметнички фасцинантно. И у првој етапи његово интерпретирање Менделсоновог „Скерца“ из „Сна летње ноћи“ било је хуморно, а Листова Седма трансцендентална етида  и мистична и вехементна. Никола Аврамовић је дошао са интересантним програмом: с једне стране Бетовенова „Апасионата“, његова најпопуларнија соната, коју сви познају, а с друге стране Григ и Барток, које нико није свирао од такмичара. Сви они остали су у другој етапи и за многе се жири сигурно огрешио. Можда највише за изузетног Грузијца Јорданију Вактинга, који је у експлозији страсти и бола представио круну Бетовеновог клавирског стваралаштва – његову последњу 32. сонату у це-молу опус 111, Листове медитације о смрти („Погреб“) и његову изванредно бљештаву обраду Равелове „Шпанске рапсодије“.

Жири

Жири је радио у саставу: Рускиња Наталија Трул која је и сама била победник овог такмичења у Београду и која је после тога начинила светску каријеру), Олег Маршев (Италија, Русија), Италијанка Тереза Превасал и наши чланнови Рита Кинка и Дејан Синадиновић.

Билтени?

Ове године изостали су одлични, информативни и занимљиви билтени који су годинама раније пратили Такмичење а које је писала Маја Чоловић Васић, те нисмо могли сазнати више о уметничким биографијама чланова жирија и о току такмичења. Штедња или нешто друго, да се плати спољни сарадник, али кад се већ то није урадило, зар нико од запослених у Музичкој омладини није могао да се прихвати тог посла?

Свечано отварање

Такмичење је отворила пијанисткиња и деканица Факултета музичке уметнбости у Београду, Дубравка Јовичић. Потом су наступили најуспелији учесници претходних такмичења: Рита Кинка је интерпретирала изузетно потресно најлепше и најсадржаније српско клавирско дело и (по мом) најлепше пијанистичко остварење музике XX века – „Одјеке“ Василија Мокрањца (за ову интерпретацију она је и награђена на XIII Такмичењу). Маја Рајковић, добитница друге награде на 24. Такмичењу – „одзвонила“ је носталгијом и патњом руске душе кроз „Музичке моменте“ Рахмањинова. Чули смо и двојицу пијаниста који је требало да се такмиче 1999. године, али им је бомбардовање Србије то онемогучило, обојицу из класе реномираног клавирског педагога Невене Поповић, сада доценте на Факултету музичке уметности – Милоша Михајловића који је Шопенов Скерцо опус 20 број 1 изразио у свом богатству и рафинману романтичарског пијанистичког звука и Владимира Милошевића, који је показао и сопствену бујност фантазије кроз Другу Скрјабинову Сонату фантазију. Слушали смо и Владимира Глигорића, финалисту 39. Такмичења који је маштовито представио чудесни свет Шекспирових ликова из „Ромеа и Јулије“ Сергеја Прокофјева и Енике Герек, добитницу III награде на 39. Такмичењу, која је уронила у сетне ритмове Хинестериних аргентинских игара.
На крају, чули смо победнике прошлогодишњег такмичења, младе, свеже гласове баритона Стефана Хаџића и соправа Евгеније Јеремић.

Финалисти

Доиста ми није јасно зашто је жири одабрао (само) петоро финалиста, када је до сада бирао шесторо такмичара?
Међу њима је Француз Лебран Тибо, чији се галски дух осетио још у првој етапи, у интерпретацији Шопенове Прве етиде опус 10, а засенио у другој, у другој свесци Дебисијевих „Слика“. Обоје Корејаца стигло је до финала: Хам Су-Јеон, која је ушла у карактер Равеловог „Скарба“ у првој етапи, а у другој (једина) посегнула за Етидом Лигетија, која у пуној мери приказује њену изузетну техничку моћ и Парк Вугил који је фасцинирао (у првој етапи Листовом Осмом трансценденталном етидом и Шумановим читањем најлепше клавирске сонате романтизма – Листове Сонате у ха-молу. До финала је досегнула и Кинескиња Ли Венги која је изванредно осликала „Кјарину“ и „Шопена“ у Шумановом „Карневалу“ и (по мом) апсолутни фаворит већ од првих тактова Баховог Прелудијума и фуге у фис-молу из друге свеске Добротемперованог клавира – Белорус Андреј Иванов, који је интерпретирао зрело и озбиљно, уз дивно, музикално вођење фраза и лепоту откривања Хајднових орнаментарних варирања (Ноv-XVII/6). У другој етапи предстаvио се кроз дvе обимне сонате – Бетовенову у Е-дуру опус 109, где је музикално извајао сvаку ноту и Шопенову у ха-молу опус 58 и сvој племенитости и нежности највећег пољског поете клавира.

Победници („Волите ли Брамса“)

Селектори програма, Наталија Трул и Рита Кинка, доиста су одабрале најлепше композиције у свим етапама такмичења, тако да је (малобројна) публика могла да ужиvа у праvим бисерима барокне, класичне, романтичарске, импресионистичке и литературе XX vека!
У финалу, пијанисте је пратио (прилично мали по броју музичара) Симфонијски оркестар Радио телеvизије Србије са диригенткињом Биљаном Радоvановић, који је имао сложен задатак не само да прати толике различите младе извођаче, него и да савлада дванаест сложених партитура јер се није знало који ће се кандидат пробити до финала.
У финалним вечерима чуло се пет предивних концерата!
Корејац Парк Вугил свирао је једно од најпопуларнијих дела Сергеја Прокофјева, његоv Трећи клавирски концерт у Це.дуру опус 20, јасно поцртаvајући све карактеристике његовог стила: ритмичку и хармонску бујност, моторички виртуозитет и призвук руског националног обележја.
Кинескиња Ли Венги интерпретирала је Трећи концерт у де-молу Сергеја Рахмањинова, показујући бујно разуђени, блиставо-виртуозни пијанистички туше, али је (донекле) потиснула лирску кантилену друге теме у почетном стаvу.
Француз Лебрин Тибо извео је последњи Пети клавирски концерт у Ес-дуру опус 73 „Императорски“ – не само међу Бетовеновим концертима, него доиста царски у комплетној концертантној литератури. Већ први тактови открили су бриљантну технику, ритерско држање и неодољив полет.
Жири није наградио ове финалисте. Очигледно – волели су Брамса!
Трећа награда није додељена. Друга је припала Корејки Хам Си- Јеон (која је са 29 година била и најстарији учесник), која је интерпретирала један од најзахтевнијих концерата уопште, Други у Бе-дуру опус 83 Јоханеса Брамса са четворостаvачном структуром која га сасвим приближава симфонији а и сама клавирска деоница толико је густо сложена  у акордске блокоvе, слојевита и контрапунктски богата, да јасно говори о симфонизацији клавира.
Најзад, лауреат овогодишњег Такмичења Музичке омладине је Белорус Андреј Иваноv, чија је јака индивидуалчност дошла до изражаја још у првој етапи. Заблистао је и у финалној вечери Брамсовим Првим концертом у де-молу, пуном унутрашње драматичне тензије (дело је настало у периоду када је Брамс сазнао за покушај самоубиства његовог пријатеља Роберта Шумана). Било је готово невероватно колико је вишеслојна личност овог младог пијанисте: Брамса је свирао као да је рођени Немац (у духу северно-немачке романтике, без претераних емотивних расплињавања, у великим градационим луковима); Листа – као да је свет угледао у Мађарској, Шопена – као да у његовим жилама тече пољска крв. А то заправо и јесу прави атрибути великог пијанисте: потпуна идентификација са интерпретираним делима, што не значи да се губи индивидуалност, него, напротив, да се сопственом, јаком индивидуалношћу изведено дело прожима. Да није тога – све интерпретације личиле би једна на другу и не би биле силне жеље и извођача (а и публике) да поново чују одређену композицију.
Мислим да је пред Андрејем Иваноvим сјајна уметничка будућност!
Трећепласирана Кинескиња Ли Венги награђена је за најбоље извођење Мокрањчеvе етиде. Четvрто место припало је Французу Лебрин Тибоу, а пето Корејцу Парк Вугилу.
Колико се жири огрешио што у финале није уврстио ниједног нашег такмичара најбоље је показао прегршт награда које је добио 21-годишњи Ненад Ивовић: Академија ликовних уметности даривала му је слику, наградила га је и Општина Стари Град, Удружење музичких уметника и Удружење композитора Србије, а Фонд пијанисте Кендала Тејлора наградио га је као најуспеснијег српског уметника са 750 евра!