Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

НЕПОЗНАТЕ СТРАНИЦЕ 

Дон Кихот виђен очима Рихарда Штрауса

Франц Штраус је био повучен и тих музичар. Недељом пре подне имао је обичај да уместо уобичајене свакодневне шетње и велике чаше пива код „Млинара“ дуго чисти свој необични инструмент – рог, један од првих инструмената ове врсте који је великом „револуцијом“ 1813. године добио вентиле за полутонове и кога је чувао као реликвију. Његов пријатељ и друг из Минхенског дворског оркестра Ханс Билов, често му је са уживањем у томе помагао. Он је био први који је његовом трогодишњем сину Рихарду, гледајући га како са уживањем слуша њихово свирање, прорекао будућност музичара. Ако какав композитор и изнад свега мајстор оркестра ће постати то није мога и наслутити.
Са непуних пет година Рихард Штраус је већ добијао прве часове клавира код Аугуста Томбоа, а само две године касније са Беном Лаутером, већ је почео да учи виолину. Из 1870. године датирају његове прве композиције. Њему је тада свега шест година. Са десет година уписан је у гимназију. Хомер, Плутарх, математика? Не, то заиста није могло у тим годинама да га интересује. Рођен је да буде музичар, свеске и књиге су му биле ишаране нотама. Најинтересантнији од свега у то време био је његов укус. Говорио је да је Моцарт свестранији, озбиљнији и дубљи од Бетовена и његову „Јупитер симфонију“ сматрао је најузвишенијом од свих које је познавао, док је све до 24. године говорио да је Бахова „Велика миса“ само празна контрапунктска артистика. Године 1879, поводом извођења Вагнеровог „Лоенгрина“ писао је: „Увод се састоји од зујања виолина у највишој позицији што додуше звучи, али је ужасно следуњаво и болешљиво, као уосталом и читава опера“. Годину дана касније признао је да су за њега „Тристан и Изолда“ апсолутан хаос са бесмисленим контрапунктом. Године 1894. већ је на универзитету где слуша предавања из филозофије, културне историје и историје књижевности, бавећи се неуморно и композицијом, јер му Ханс Билов непрестано обећавада ће му са оркестром у Најтингену извести сва дела. У овом низу првих соната, концерата, симфонија, настало је и прво ремек дело – симфонијска поема „Дон Хуан“, надовезујући се и угледајући се на Бетовена и Вагнера! Какав изненадан, необичан и снажан преокрет!
Ношена овим неочекиваним ковитлацем 1886. и 1903. године сва стваралачка енергија Рихарда Штрауса била је окренута ка симфонијским поемама. Десет дела насталих у овом периоду ће га учинити славни учитељем оркестрације и тематског развоја изузетног тумача људских мисли и карактера. „Дон Кихот“ – једно од најснажнијих дела ове врсте, величанствен је пример начина на који је Штраус знао да споји необичне детаље једног конфузно компликованог портрета са симфонијском структуром, сликајући га до најситнијих детаља. Док је у свим осталим симфонијским поемама уобичајена сонатна тема и сонатна форма била довољна да прикаже основне карактеристике хероја, за музичку евокацију овог необичног Сервантесовог лика било је потребно чак десет симфонијских варијација на једну ритерску – донкихотовску тему. Штраусов ненадмашни дар оркестрације прави виртуозитет у овом делу достиже врхунац. Бриљанстност, испреплетеност мотива и деоница, духовитост у погледу дочаравања необичних доживљаја гланих јунака, готово фантастични нови и неочекивани ефекти, све то ово дело уздиже у ред најзначајнијих остварења новије оркестарске технике.
Но, вратимо се у 1897. годину, у време када је Рихард Штраус сликао свог јунака и листајући странице партитуре погледајмо га његовим очима.
Дон Кихот је у својој соби, где усамљен дуго чита романе о витезовима. У његовој узаврелој машти, јавља се лик девојке за чију част се треба борити. И ево на следећој страни, већ се у мислима сукобљава са страшним џиновима  који хоће да је отму. Као кроз сан чују се њихове борбене фафаре. Снажна тема виолончела, витешка, галантна, нежна и силовита, пуна лажних повода и привиђања представља Дон Кихота. Он је најпре изабрао себи штитоношу – Санчо Пансу, убогог сељака, коме је истинито само оно  што не премашује могућности његових пет чула. Тромост његовог тела и духа дочарава тема виола, бас кларинета и тубе. Обе мелодије представљају тематски основ варијација које описују авантуре двојице јунака.
Прва варијација представља полазак на пут. Витез тужнога лица јаше на Росинати, док штитоноша мора да се задовољи магарцем. Најпре Дон Кихот посећује једну девојку у чију част и одлази на ово путовање. То је лепа сељанчица из Тобоза, али у машти Дон Кихота она је принцеза Дулчинеја. Пут се наставља. Какви су оно опасни дивови? Обореног копља Дон Кихот јуриша на њих. Но, ветар изненада покрену крила ветрењаче, оборивши на земљу и коњаника и коња.
У другој варијацији још увек ношени најлепшим витешким надама настављају пут. Један облак прашине који им заклони видик створи могућност претпоставци да се коначно приближава тражени непријатељ. Иако пригушени трилери труба и рогова убедљиво говоре да се ради о стаду оваца, Дон Кихот је убеђен да има посла са војслом цара Алифанфараона и руши све што му се нађе на путу.
Трећа варијација је одмор.  То је разговор , питања и захтеви, пословице наивног Санча, поуке и обећања Дон Кихота.
У четвртој варијацији разговор прекида поворка у бело обучених покајника који носе једну женску статуу. Но, у машти Дон Кихота, они, наравно, насилно одводе једну племениту жену, коју он мора да спасе.
Пета варијација је без авантура. Клечећи у капели Дон Кихот бди са мачем. Тишина ноћи, шум ветра и чежња за Дулчинејом растужују га. Због тога у шестој варијацији он креће на пут у Тобозо. Да би избегао напорно путовање Санчо убеђује свог господара да је једна сељанка која је пролазила принцеза Дулчинеја. Међутим, он се не обазире на то и тражећи је у седмој варијацији доживљава читав низ непријатних ситуација.
Осма варијација описује догађаје на обали Ебра. Угледавши празан чамац Дон Кихот у њему види витеза кога треба спасити. Захвата га матица и односи на воденицу, где их на молбу Санча Пансе, воденичар спашава.
Идући за новим пустоловинама у деветој варијацији, наилази на два монаха на мазгама. Њихову теолошку расправу духовито дочаравају два фагота. Дон Кихот жели да уништи ове прерушене зле чаробњаке, али поново касно увиђа заблуду.
На крају, у десетој варијацији, Рихард Штраус описује бробу Дон Кихота са једним витезом. У ствари то је Самсон Караско, један од његових пријатеља који намерава да оконча ове смешне авантуре. Пошто га је победио у двобоју, Караско му поштеђује живот под условом да напусти лутајуће витештво. Тужног, Санчо да одводи код себе, где миран живот доноси оздрављење његовом духу.
Финале – умирући Дон Кихот у машти још једном доживљава  авантуре, што Штраус спретно дочарава кратким реминисценцијама тема из увода.



Из писама Петра Чајковског и  Надежде фон Мек

 

Зима 1860. године. Широка руска пространства окована су снажним мраземи дебелим снежним покривачем. Како стићи из Москве у Горки, у Казањ или још даље у Свердловск. Тројка је брза, али у то време кад мећава и бура не дају ни ока отворити, како превалити 4000 километара? један мали инжењер, који је у то време био сасвим незапажен, државни чиновник са платом од 1500 рубаља, оставља свој посао и размишља о једној, у то време потпуно неостварљивој идеји – како изградити пругу која ће повезати обале Волге са Уралом. И не разрадивши добро свој план баца се на посао. За врло кратко време потрошио је сву своју уштеђевину, а онда на позорницу ступа његова жена. Директан члан лозе Потемкина, одлучна и непоколебљива, промишљенаи изнад свега добар организатор, прихватила се овог посла. изненада јој умире муж, оставивши је са двадесет копејки и дванаесторо деце. Но, и поред тога пруга је стигла до Урала, а она је постала власник једине руске приватне железнице.
    Била је то Надежда Филаретовна фон Мек. Са својом децом живела је у својој палати у Москви. Довела им је за васпитаче италијанске, немачке и француске гувернанте. Била је високог стаса и говорила дубоким гласом. Плашила се људи, готово се крила на улици. У позоришту је седела увек у дну ложе, а у друштво уопште није излазила. Њена једина и велика страст била је музика. Сама је свирала клавир, а у кући је редовно имала музичара који је подучавао децу. Три лета узастопно код ње у служби био је један мали, двадесетогодишњи Француз. Његова техника била је сјајна, али хладна. Госпођа Надежда се необично зачудила кад је мали Бусик, како га је она звала, једног дана замолио да му дозволи да се ожени њеном најмлађом ћерком. Одговоривши да њене кћери нису предодређене за љубав са путујућим музикантима она му истог јутра да возну карту за повратак у Париз. Тужан вратио се у своју домовину и под својим именом – Дебиси, постао значајан композитор.
    Познанство Надежде фон Мек са Чајковским почело је сасвим неочекивано. Чула је неколико његових дела, а затим сазнала да живи у беди. Почела је код њега да поручује краће композиције и за сваку му плаћала необично висок хонорар. пошто су преко писама изменили неколико речи она му је најзад признала: „Прво Ваше дело које сам чула била је „Олуја“. Данима сам после тога дрхтала као у некој грозници. Кад сам се опоравила хтела сам да сазнам какав је човек који је створио овакво једно дело. Трудила сам се да сазнам све о Вама, да знам где сте и шта радите. Било је дана када сам желела и да се са Вама лично упознам, али колико више расте моје одушевљење за Вашу музику толико се више плашим тог сусрета. За сада више волим да из далека слушам Вашу музику и са њом саосећам“.
    Чајковски је у свом писму признао да се и он о њој распитивао. „Већ и сама околност да болујемо од исте болести зближује нас. Та болест је чежња за идеалом и страх од разочарења. не чудим се што не желите да се упознате са мном. Тешко да бисте у мени открили ону хармонију између уметника и човека о којој сањате“.
    Чисто и непомућено остало је њихово познанство. крили су се један од другог да би у мислима могли бити што више заједно.
    Вративши се са једног дужег путовања по иностранству Петар Чајковски је примио писмо од Надежде фон Мек, у коме га моли да неколико недеља проведе на њеном имању у Украјини. Разуме се он ће тамо бити потпуносам са послугом. Имање има 3000 јутара са шумама, реком и ливадама, заиста идеално место за одмор ствараоца. провео је овде три недеље као у причи. За поздрав при одласку оставио јој је неколико композиција за виолину. Дошавши на своје имање непосредно пошто је отишао Чајковски, Надежда фон Мек нареди на нико никада не сме да уђе у собу у којој је боравио Чајковски. За то време он је разгледао њен дворац у Москви. Кућепазитељ га је са необичним интересовањем  провео кроз све 52 просторије овог малог града. Чајковски се задржавао у салонима свирајући  на изврсним клавирима или оргуљама. За то време Надежда фон Мек је путовала у Париз на светску изложбу да би слушала Рубинштајнове „Руске концерте“. Једнога дана примио је од ње узбуђено писмо. Са одушевљењем описивала му је Фиренцу, тај чаробни град Медичијеваца у коме је изнајмила вилу и уселила се у њу са свом својом огромном породицом, гувернантама и музичарем. За њега изнајмила је посебну вилу и моли га да дође и са њом живи у истом граду.
    У Фиренцу Чајковски је стигао веома лоше расположен. Вила која је била за њега изнајмљена била је права палата са салонима у цвећу, диван клавир, радни сто, пуно светлости и сунца. Плашио се да ће у овом малом граду доћи до непосредног контакта између њих што ће покварити чисти фанатизам њихових осећања. Преварио се. На столу је затекао писмо: „Добродошли неупоредиви пријатељу. Како се радујем кад знам да уживамо у лепотама истог краја. Ако Вам било шта затреба, књиге, чај из Москве, турски дуван или кочија обратите се вили Опенхајм, све ће Вам бити удовољено“.
    Страх Чајковског био је неоправдан. Истина, он је Надежду фон Мек овде први и последњи пут видео. Са балкона своје виле посматрао је панораму Фиренце. Поглед му је пао на кочију која је пролазила уицом. Збуњен препознао је госпођу фон Мек и њену кћер по фотографијама. О томе је касније писао: „Било је тако неочекивано. Навикнут сам да Вас гледам само својим душевним очима. једва могу да верујем да ми се невидљива, добра вила појавила као живо биће. Помислио сам да видим чудо“. Она му је одговорила сасвим кратко да га на жалост није препознала јер је кратковида.
    Дошло је време зимских празника и Надежда фон Мек је морала да се врати у Русију. На столу је већ затекла поклон. Био је то клавирски извод „Четврте симфоније“ и велико писмо. Тог момента били су најближе једно другом, доживели су врхунац у овом необичном односу и као што то обично бива морала је наступити промена. О томе, у вези са својом „Четвртом симфонијом“, Чајковски уз посвету „Надежди фон Мек, мом највећем пријатељу“ пише: „То је фатум, то је кобна моћ која не да да тежња та срећом дође до циља и љубоморно брине да блаженство и мир не буду потпуни, без облака; попут Дамакловог мача виси она над главом и непрекидно, постојано трује душу. Она је непобедива и човеку не остаје ништа друго него да се помири и преда неплодном туговању“.
    Прошло је време заноса када је Париски симфонијски оркестар са најбољим диригентом свирао у замраченој сали дела Петра Чајковског само за два слушаоца – за екстравагантну руску милионерку и њеног унука. Њен најстарији син Владимир оболео је и није му било спаса. Крај његове постеље разбио се филозофски идеализам поносне мајке. Сву кривицу пребацила је себи. Због Чајковског занемарила је своје дужности као мајка и изгубила сина. На то јесада гледала као на идолопоклонство, неплодну, лажну, злочиначку љубав. Казнила је саму себе. Заувек одрекла се музике, а Чајковском написала последње писмо у коме га обавештава да по савету лекара због слабог нервног стања више не може са њим да се дописује. Чајковског је то тешко погодило и он о томе пише: „То је отровало оно мало среће која ми је досуђена; то мења моје ноте и мишљење и људима, уништава моју веру и поткопава мојдушевни мир“. Велики кнез Константин наручио је „Реквијем“, али је Чајковски већ био заокупиран својим последњим делом. Писао је „Шесту симфонију“ свестан да је то његово најбоље дело. „Ја волим ову симфонију као што нисам волео ни једно своје дете. Од свега што сам написао ово је најискреније, ово је моја исповест“. У том се јединственом делуоткрива сав уметнички лик Чајковског, сва драматичност његове животне борбе, чежња за миром, препуштање лирским замасима и елегичности, дубок бол над узалудним тражењем пуне среће.
    Неколико дана после првог извођења два пута је пио непрокувану воду иако је харала колера. Знао је да је од исте болести умрла и његова мајка. Да ли је прижељкивао смрт коју је наговестио финалним „Lamentozom“ своје последње Симфоније?
    Четири дана после тога Чајковски је био мртав. У бунилу је понављао само једно име. Надежда Филаретовна фон Мек надживела га је само три месеца.




МУЗИЧКА ПРИЧА 

БИЦИКЛИСТИЧКО ГРОБЉЕ или „ЂАВОЉИ ШЕГРТ“
Оту Толнаи-ју, А. Пуслојићу и Сави Бабићу

Испред стенописа, са именима чувених песника из округа заталасаног побрежја Илијак, доброг за бициклистички тренинг, а које је имало величину једне песничке државе, окупили су се поштоваоци дела великог песника, прозваног Учитељ, јер је био најбољи од свих који су певали о напретку света, и о срећи приписиваној Божјем обделавању и Његовим благодатима. Окупљени су слушали критичаре, који су помно разлагали о квалитету Песника, који замало није добио Нобелову награду. Укупну тишину целог крајолика, док је драмски уметник казивао највећу Учитељеву песму Бицикл, у којој се велича изум точка, једнаког као и ватре, прекинула је још већа тишина спроводне колоне, која се само могла угледати, како стиже посред збора и пред којом је тихо, копитом по прашини, тапкао коњ.
На јасан потез кочијаша мртвачке запреге, коњ се зауставио у месту, са левом ногом, подигнутом: копитом до колена. Цела пратња, па и Мрков, саслушали су крај песме, ко и цео остали говор поводом песника-Учитеља, и других песника, не мрднувши. Било је подне, а и бициклистичко гробље није било далеко. Оно је мало даље у плавој модрини, под лицем планина Гледићких, чекало своје вечне станаре. Ту су се сахрањивали углавном све бициклисти – спортисти, песници и сељаци (што су волели да терају точак).
По окончању скупа пред стеном, људи су се раздвојли да направе места да прође пратња. То што је било у сандуку, на њему је и писало: Ученик – Учитељев следбеник, а у запрези иза ковчега, као да пркоси смрти, стајао је, у раму, усправљен бицикл. Ученик је желео да се сахрани покрај гроба Учитеља и то заједно са својим точком, како га је звао. Иза запреге ишли су породица и ближи пријатељи, а после њих плотун бициклиста у жагору.
Један је тако гласно толковао, да су људи из песничког збора, чули:
– Учитељ је изрекао Истину о великом проналаску, точку, али Ученик га је био и надрасао, јер је саопштио Свету још већу Истину о том  округлом чуду, које није хтело да се даље развија као технички проналазак и машина, већ је желело да заувек остане верно човеку, и постане нешто као домаћа (животиња) – коњ, пас књига или цвет…
Кад се испраћај мало удаљио и кад је модрина у своје плаветнило примила целу пратњу, људима са песничког збора се учини да је пред спроводом, одмах иза попова, ишао бицикл, а не коњ. А можда је то, у ствари, била једна те иста божја направа.
Да око пробије модрину, видело би се.



СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА И ТЕЛЕМАН
(ПРВИ КОНЦЕРТ)

Ако постоји пакао, онда је Рим на њему изграђен, сетих се Лутера док сам пролазио кроз велика врата Луксембуршке протестантске цркве у седмом кварту Париза. Био је 25. дец. 2010. Божић, протестаната, католика и свих верника који се служе новим календаром. Са мном је на мису стигао и мој млађи унук Дамјан. Он, већ назначени православац, требало је тога дана да помогне свом директору музичке школе, господину Визару који је у овој цркви свирао оргуље, јер редовни кларинетиста директоров беше болестан.
Дамјан свира трубу. Прва је година другог циклуса; 6. разред, али може да свира Телемана, Баховог савременика, у то време познатијег од Баха, по томе што је оставио најплоднију листу од близу 4000 дела. Соната у F-дуру својим висинама, са највишом нотом „А-2“ добро је одговарала тринаестогодишњем солисти на труби – Дамјану. Цели дан ју је увежбавао.
Попео сам се са обојицом стрмим степеницама до великих оргуља. Било је хладно, напољу минус 5. Дамјан је дрхтао, не од хладноће, већ од страха како ће му проћи први концерт, први јавни наступ. И ја сам дрхтао из истих разлога, и кад сам сишао и као први учесник у миси заузео место.
Пуна црква била је одлична публика за први наступ. Тим пре што је често слушала Телемана. Готово су сви читали ноте, из књиге коју су држали док врше обред са служившим пастором Симоном, који је најчешће говорио о три мага из Вавилона који су вођени звездом на небу стигли у Витлајем да се поклоне рођењу новога цара света – Исусу Христосу.
Питао сам се шта ја тамо тражим, међу њима, али професор ме је  замолио, уздавши се у моје уво, да слушам како ће њих двојица звучати. Кад су се у круг поређаним верницима прислужили тело и крв Исусова, ја сам се, за разлику од свих осталих, прекрстио, са три прста. Нико се није обазирао, јер је одозго са високог трема, као са неба, стизао божански звук средњег дела Сонате, који је најлепши. Кад је прочитана посланица три француске верске федерације, међ њима и православне, схватио сам да је Христос један. А кад је пастор, показујући на солисту, три пута нагласио једно српско, православно презиме и име Дамјан, а не Дамжан, заорио се френетичан аплауз двестотињак протестаната упућен малом уметнику са Балкана, српске провинијенције. Заиста је Бог један: и Срби се чују.
Божја наклоност не бира само богате и моћне, како рече и Лутер. Излазећи, угледасмо ведро зимско сунце што просу сјај по озареним лицима, што стигоше једним, а Син божји им указа други, пут, да се врате.