Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2013. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2012. годину




Награда "МУЗИКА КЛАСИКА"
за 2011. годину

АКТУЕЛНОСТИ




У четвртак 10. априла у оквиру „Премијерног концерта Нишког симфонијскиг оркестра“ као солисти наступиће Флаутисткиња Анђела Братић и обоиста Владимир Везенковић.



У понедељак, 14. априла, у Великој дворани Коларчеве задужбине наступа виолиниста
Јури Ревич, виолина, уз клавирску срадању Наталије Младеновић.



У петак 25. априла Београдску филхармонију  ће на концерту предводити Дмитриј Ситковјецки, на концерту из циклуса  „Пика-Точка-Тачка“.



У суботу, 26. априла, у великој дворани Коларчеве задужбине наступа пијаниста Александар Мацар, са Симфонијским оркестром РТС. Дириговаће Бојан Суђић.



Пијаниста Кемал Гекић наступиће на концерту у сали Коларчеве задужбине у недељу 27. априла.



У суботу 24. априла свечано ће бити отворене Новосадске музичке свечаности, које организује Музичка омладина Новог Сада.



Публика Нишког симфонијског оркестар имаће прилике да 9. маја слуша пијанисту Александра Сердара. Оркестром ће дириговати Сузана Костић.



У недељу, 25. маја у оквиру циклуса „Победници“ Центра за музичку Коларчеве задужбине наступиће пијаниста Станислав Кирстенко.



У понедељак, 2. јуна почиње 3. фестивал „Музика Класика Light“. Трајаће до 6. јуна, а концерти ће традиционално бити одржани у Музичком павиљону на Калемегдану.



ЛП дуо наступиће на концеру Београдске филхармоније у петак, 6. јуна.



Београдска филхармонија ће завршити сетону концертом из циклуса „Без текста“, који ће бити одржан 13. јуна. Дириговаће Мухаи Танг.



Поводом светског дана музике, у суботу 21. јуна, у сали Коларца наступиће Дечји хор РТС, са диригентом Снежаном Деспотовић.




ЗА ИЛИ ПРОТИВ


ЗАШТИТИТЕ  МУЗИЧКЕ КРИТИЧАРЕ
ИНАЧЕ БИ МОГЛИ ДА ПОСТАНУ  УГРОЖЕНА ВРСТА  

Колумнисти који тумарају у свом скученом простору и сматрају да су центар света, често су, верујте ми, у новинама смешно преплаћени за тај свој нарцизам.  Надам се да ћете ми опростити ако аутор стотине критичких приказа о ситуацији у музичком октружењу у овом цењеном листу, овог пута останем у свом маленом свету: новинарској критици и како се локална штампа односи према музичким догађањима.
    Нећу да околишим. Ситуација је очајна. У САД десетина музичких критичара  добили су отказе, или су им понудили хонорарни статус. Исто тако је под великим знаком питања будућност главног критичара „The New York Times“-a листа који, тврдим, посвећује више простора озбиљној критици од било којих других дневних новина у свету.
    У Британији ситуација није ништа боља. Једна радио станица  понудила је свом музичком критичару да бира или да прихвати половину досадашњег хонорара или да тражи други посао. Какав је то  однос према критичарима који су деценијама лојално извештавали  о свим догађањима.
    Ово су наравно екстремни случајеви, али и други критичари често морају да се боре за своје парче простора у новинама. Сукобљавају се с уредницима (па чак су понекад у рату и са уредницима културних рубрика)  који су често веома индиференти према класичној музици, и сматрају да је извештавање о озбиљним културним догађањима из позоришта, балета, опера  и класичне музике у супротности с њиховом опсесивном мисијом да њихове новине треба читају и четрнаестогодишњаци.
     Није у питању кисело грожђе (ја личном немам разлог да се жалим). Међутим, ситуација је тренутно таква. Како рецесија напредује тако је и огласа све мање. Ако је огласа све мање и обим листова је све тањи. Мањи број страна захтева преиспитивање сваког текста и као да се џелатова секира надвила над сваким текстом с питањем         'колико је читалаца заинтересовано за тај текст?'
    Очигледно ова ситуација брине критичаре колико и прасиће пред Божић. Да ли би музички свет требало да буде забринуто или да протестује? Да ли би требало да се залажем за ову професију којом се бавим протекле три деценије, а од огромне је користи за медије, али и за читаоце и музику?
     На жалост бројни су музичари који би нестанком критичар, из свег гласа  повикали ''добро је што смо их се отарасили''. Сматрају да смо разметљиве трошаџије  новинског простора, и да пропагирамо схватања која су производ нашег незнања или предрасуда. Уверени су да би се овоземаљски музички свет кретао много кроткије без тог непрекидног безвезног  пренемагања.
    Да видимо да ли је то тако. Наравно да није и ево зашто. Добар критичар не претендује да поседује непогрешиво музичко просуђивање (шта то уопше значи?).  Међутим, искрено покушава да представи тачно оно што је чуо и да поштено процени квалитет. То је неопходно из четири разлога. Прво, извођач и композитор могу добити  непристрасну оцену што готово сигурно не могу очекивати од својих поштовалаца, пријатеља, менаџера. Друго, изазива полемике међу публиком. Стимулише љубитеље музике да процењују сопствене реакције супротстављајући се онима (критичарима) који неколико пута недељно одлазе на концерте. Треће, обавештавају милионе људи који можда нису присуствовали концертима - да се нешто узбудљиво догађало у концертним дворанама или опереским кућама. Цивилизована средина треба да то очекује од својих медија, као што очекује да у новинама прочита шта се десило у Парламенту или на фудбалском стадиону. И четврто, доприноси бољој продаји карата!  Читаоци реагују на добру критику и прихватају се  свог новчаника. Али и негативне критике далеко ће мање наудити но што промотери понекад тврде. Сваког месеца добијам по неколико писама у којима ме с великим задовољством обавештавају под а) да су упркос моје негативне критике ипак отишли у оперу, под б) допала им се и под ц) сматрају да би требало да посетим офтамолога, да прочачкам уши и евентуално да променим лекове итд. И можда ће звучати чудно, али са задовољством читам таква писма – јер људи који се труде и пишу та писма  искрено воле музику.
    „Ах, али ми сада имамо блогове!“ узвикују поклоници модерних достигнућа. Наравно! Кликните  на право дугме и наићи ћете на десетине критичких приказа концерата, опера и дискова, често су то прилози невероватно дуги. Неки су прикладни и информативни, неки су сасвим произвољни и небитни. Независни музички блог, у сваком случају представља исповест једног љубитеља музике другом љубитељу. Што је на известан начин у реду. Али, у овом веома опасном тренутку музичке историје, класичној музици су неопходни комуникатори, мисионари, и репортери који могу да преносе похвале ширем кругу но што је свет  скептика и филистинаца. Ако мислите да ваше новине не чине довољно, пишите уреднику и запретите да ћете своју фунту потрошити купујући друге новине. Можда ћете се осећати као неки силеџија. Међутим, док смо сведоци садашњег односа према музичкој критици, силеџијско понашање је једини речник који неки новински уредници разумеју.            



МУЗИЧКИ СТЕТОСКОП


ОД ЧЕГА БОЛУЈУ МУЗИЧАРИ? 



Болови у зглобовима, грчеви у мишићима, тинитус - око 70 одсто професионалних музичара бори се против таквих или сличних симптома и болести. На болове у прстима жалио се још Роберт Шуман, као и Леон Флајшер који своју десну руку из истих разлога није могао да користи готово 30 година. Њих двојица патили су од фокалне дистоније, односно такозваног "грча музичара", болова који настају услед понављања истих покрета прстију. Од болова због упале палца на руци патио је и пијаниста Марej Пераја као и многе друге његове колеге, али и виолинисти. Од других класичних тегоба којима су подвргнути музичари, познат је и случај губитка гласа познатог тенора Роланда Вилацона. Другим речима, могло би се рећи да музичари пате од телесних преоптерећења исто онолико колико и професионални спортисти. Али, док је спортска медицина одавно истражена и етаблирана, грана медицине која се бави искључиво проблемима и болестима музичара за сада је још увек у повојима. Тек неколико музичких школа и академија у својим оквирима имају и посебне амбуланте, али у њима обично ради само један лекар.
    Зато је најновија амбуланта за музичаре у Дизелдорфу још егзотичнија. Њу је пре неколико године основао музички новинар и лекар Волфрам Герц. Амбуланта се налази у оквиру Универзитетске клинике тог града, повезана је са њеним неуролозима, ортопедима, хирурзима, психолозима и физиотерапеутима. То место пружа многим музичарима из Немачке, Европе, али и ван ње, можда последњу наду након дугогодишњих одисеја тражења помоћи због болова и других сметњи.
    Како изгледа преглед? Пацијенти-музичари код лекара долазе са инструментом, јер управо ако свирају лекар може да дијагностицира њихово обољење. Зато његови пацијенти на преглед у амбуланту са собом морају да донесу и инструмент који свирају. Лекари који их прегледају и сами располажу музичким искуством, односно и сами знају да свирају неки инструмент.
    Пре него што неки музичар добије термин у овој амбуланти лекар са њим води дугачак телефонски разговор. Након првог прегледа у амбуланти и саветовања, музичари добијају тачно разрађени план вежби којег морају да се придржавају. То није вежбање технике, већ вежбање тела. Музичари, у овом случају пацијенти, треба да схвате да су они заправо као и врхунски, професионални спортисти. Онако како се, на пример, пре трке на сто метара загрева атлетичар, требало би исто да ради и музичар: да се пре пробе или концерта загрева или растеже – и тек онда да узме свој инструмент у руке.
    Према овој методи лечења пацијенти пролазе кроз много различитих прегледа специјалиста јер се само тако могу одредити и прецизна терапија и вежбе.
    Од оснивања до данас, амбуланту у Дизелдорфу посетило је више од 500 музичара, а посећују је и чланови врхунских оркестара. на пример, цео Концертгебау оркестар је прегледан превентивно, као и већина музичара који свирају у немачким радио-телевизијским оркестрима.